Uvažena predsedavajuća, poštovano predsedništvo, uvaženi ministre, predstavnici Ministarstava, kolege, svi poslovi oko usvajanja Bolonjske deklaracije kasne čitavu deceniju u Evropi i ne bih bio prestrog prema našim zakašnjenjima i propustima. Moram reći svoj utisak da ta reforma suštinski ovde nije ni započeta.
Ovde je formalno započeta temeljna reforma i to nije sporno, ali se velika većina trudi da u suštini sve ostane isto. Nije suština reforme u tome da sada svi imamo nekakve bodove unutar ocena ili da imamo nove nazive za titule, već je suština sveobuhvatna promena obrazovne strukture građana u odnosu na nove tehnologije. To je cilj ''Bolonje''. Odnosno, da tih 6% ili 7% visokoedukovanog stanovništva u zemlji koliko ih sada ima, u odnosu na 20% koliko ih ima u Evropi, bude uvećano u procentu i, što je još važnije, osposobljeno za savremene izazove. To je cilj ''Bolonje''.
Naše obrazovanje je još uvek primereno onoj davno prohujaloj industrijskoj revoluciji. I, sada, kada smo shvatili da sve te velike fabrike nisu služile ničemu ili su služile da saznamo da ne služe ničemu, moramo promeniti taj preživeli sistem školovanja i omasovljenje onih obrazovanih u društvu se postiže tako što se pomoću ''Bolonje'' diže prosek srednjeg obrazovanja za jedan stepen, onog najmasovnijeg, to su nekada bile tzv. stručne škole. To, zapravo, znači smanjivanje elitizma kada je reč o obrazovanju, odnosno omasovljenje obrazovanije i upotrebljivije radne snage, što je modernoj državi preko potrebno.
Master i doktorske studije po toj ideji ostaju elitne poluge obrazovnog sistema. Problem koji se pojavljuje jeste gubitak elitizma u onom najmasovnijem segmentu obrazovanja, onom koji je za korak dalje od srednjeg i to mnogi ne žele da dožive. Zato je otpor i tako veliki. A tih mnogih ima, zapravo, najviše od svih. Zato su ti otpori veliki, ne samo kada je reč o novim titulama, nego kada je reč o ''Bolonji'' uopšte. Takav proces, međutim, nikada nije mogućno zapostaviti, ni zaustaviti u celoj borbi za napredak čovečanstva.
Nekada je pre dva veka i osnovna škola bila elitna, pa, to jednog trenutka, jednostavno, više nije moglo da bude tako. Sada je došlo vreme da se to dogodi i univerzitetu. Jedan njegov deo više neće biti elitni, već mora da postane masovna pojava. Ono što je masovno nije elitno, ako društvo želi da bude uspešno. U tako inertnom društvu kao što je naše, ''Bolonja'' će biti usvojena kroz noćnu moru opiranja i opstrukcija, ali će biti usvojena, jer to tako mora da bude, jer život vuče u tom pravcu.
Na isti mučan način tek smo napola usvojili evropsku ideju, usvojićemo tako jednom i NATO ideju i sve ostale ideje koje nameće 21. vek u ovom našem prostoru. Dakle, biće i u ovom slučaju po onoj Miloševoj – ''ako hoćeš, hoćeš, ako nećeš, a ti opet hoćeš''!
''Bolonjska'' reforma je okrenuta ka studentima koji sada moraju da rade čitavo vreme, a ne samo pred ispit. U sveopštem podražavanju ''Bolonje'', to za sada uopšte nije tako i ko zna kada će biti. Ako završni ispit nosi 30% od ocene, a onih 70% nije odrađeno kako treba iz najrazličitijih razloga, sve postaje besmisleno. Hajde da se zapitamo koliko fakulteta u ovom trenutku takav režim može da obezbedi? Naravno, da i dalje nema i ne sme biti prolaska bez završnog usmenog dela ispita, bez obzira koliko god da je student bio vredan tokom predizbornih aktivnosti, jer institucija završnog ispita je sveta stvar visokog školstva. Ali, činjenica da fakulteti nisu osposobljeni da pruže taj kontinuirani rad sa studentima koji se traže u novom sistemu i jeste veoma zabrinjavajuće.
Ono što još niko nije shvatio je da nema upisa godine, već postoji samo upis predmeta. Pa, ako ne sakupite 60 bodova, vi to sledeće godine slušate ponovo i upisujete još predmeta istovremeno, da biste sakupili dovoljan broj bodova. Da bi se sve to, zaista, primenilo, potrebno je iz osnova promeniti Zakon o finansiranju, kao i pravila dobijanja studentskih domova vezana za godinu, odnosno stari sistem. To tako više ne može da funkcioniše i donosi milion problema.
Studenti se suočavaju sa haosom iz kojeg nema nekog efikasnog izlaza. Kažem, veoma tvrdo: ili ''Bolonja'', ili ''Bolonja'' ne. Svako kalkulisanje donosi nepremostive probleme. Bojim se da se opšta neodlučnost društva i ovde manifestuje u svom najgorem pojavnom obliku.
To što nije ukinut upis godina, samo znači da ne razumemo šta znači kontinuirano učenje i o čemu je, zapravo, u ''Bolonji'' reč? Niko nije razumeo da se bodovi sabiraju u kontinuitetu, a ne seku se svake godine, pa dobijamo apsurd, da studenti sa većim ukupnim brojem bodova gube pravo na budžet, a dobijaju ga oni sa manjim brojem bodova. Moramo da odlučimo: ili ćemo uhvatiti korak sa svetom zaista, ili ćemo samo glumiti da ga hvatamo.
Ta naša sklonost ka podražavanju i prevarama, okretanje glave od problema, nehvatanje u koštac sa njegovom suštinom, u krajnjoj liniji, oduvek je bila najveći izvor svih naših problema. U odnosima sa svetom, toga moramo da se odreknemo jednom za svagda, pre svega, zbog nas samih.
Sledeće važno obeležje ''Bolonje'' je akreditacija, odnosno kontrola kvaliteta. Inače, imamo Komisiju za akreditaciju i ona ozbiljno radi, ali nemamo standarde, odnosno pobrkali smo u standardima akreditaciju ustanove sa akreditacijom programa. Uopšte se i ne bavimo akreditacijom programa, nego se bavimo formalnim prebrojavanjem. A poseban problem je to što Komisija nije nezavisna institucija, pa kao takva ne može da postane članica Evropske mreže za akreditaciju, jer one sve moraju biti nezavisne. Bilo bi jako važno da uđemo u tu mrežu. Nisam video u zakonu da je predviđena nezavisna komisija.
Istina je ta da skoro svi naši državni fakulteti nigde u svetu ne bi mogli da budu akreditovani. Ne možete da imate fakultete sa tolikim brojem studenata i 80 nastavnika. To je mimo svih standarda. I kada pitate Komisiju kako je Pravni fakultet u Beogradu dobio akreditaciju, oni kažu – pa, je l' treba da ga ukinemo? Čim tako nešto dopustiš, sve dalje je obesmišljeno. Zapravo, privatnici najlakše ostvaruju formalne uslove, ali sa njima je prisutna druga vrsta problema. Za one koji neće da uče tamo je mnogo lakše da prođu, nego na državnom fakultetu, jer su studije platili. Dakle, u neku ruku su u ovim našim, nekim, uslovima i diplomu kupili. Kupovina diplome ne postoji ni u jednom društvu koje sebe iole ozbiljno shvata.
Kada naši privatni fakulteti budu postojali preko 700 godina, kao što je u Engleskoj, taj problem se verovatno više neće pojavljivati, ali, u međuvremenu je i te kako tu. Takođe, trebalo bi da postoji lista zanimanja za koje je neophodno imati državnu diplomu. U Nemačkoj ne možeš da budeš sudija ako si završio privatni fakultet. Da li je našoj državi u interesu da ima sudije koje su završile na privatnim fakultetima, to je pitanje?
Do najvećeg kašnjenja sa ''Bolonjom'' došlo je počev od 2004. godine, kada je Koštuničina Vlada dala slobodu univerzitetu da sam napravi zakon. Ni u svetu, ni u Srbiji ništa se svojevoljno, samo od sebe, nikada nije promenilo.
Kako je DSS ukinuo svaki pritisak da se taj posao obavi, ta vlada nije ni sprovela ono što je trebalo. Da se razumemo, nije to ni u Vladi Zorana Đinđića bio prioritet. Sve je inicirano u alternativnoj akademskoj obrazovnoj mreži, još pre 5. oktobra.
Ovo što sam rekao ne znači da te vlade nisu htele da guraju tu reformu, ali po mom mišljenju to su radile veoma polako i bojažljivo. Zakon iz 2005. godine, koji ste vi pomenuli, verovatno je iz tog razloga uneo previše nejasnoća i zabune, a neka se zna da su u svim zemljama koje su uspešno sprovele reformu vlade bile te koje su, zapravo, vukle najozbiljnije poteze.
Da li je ova vlada odlučna da sprovede reformu? Koliko su stranke rukovođenje etičkim normama i principima neophodnim da se ova reforma sprovede onako kako bi trebalo i kako bi, zapravo, moralo?
Možda je baš ovo prilika da stranka na vlasti pokaže punu društvenu odgovornost, iako je jako važno da u ovom zakonu izbegnemo rešenja za koja niko u Evropi neće moći da shvati i prepozna razlog zbog kojeg su doneta.
Diploma sa tri, četiri i pet godina biće sigurno nešto što u Evropi niko neće moći da razume. Sve što stavite između onih stvari koje tamo postoje, niko tamo neće shvatiti šta to predstavlja i ko ste vi sa tom vašom diplomom.
''Matura'', ''bečelor'', ''master'' i ''doktorat'' su termini koje tamo razumeju, sve ostalo će biti jako teško objasniti, ako mene pitate i nemoguće.
A kada nešto u našem pristupu ''Bolonji'' ne vredi na evropskom nivou, zašto mi uopšte i školujemo takve ljude? Pa, zato što su se univerziteti uplašili da država neće finansirati ''master'' i rešenje je bilo da nam studije nekad traju četiri godine, jer se tako obezbeđuje finansiranje za četiri godine.
Ideja ''bečelora'' je tako uništena, a obesmišljen je i ''master'', jer se za godinu dana malo šta može uraditi. Umesto da presečemo na – tri plus dva, odmah, mi sada uvodimo još jedan nivo.
Dodatno unošenje uslova za različita zvanja u sam zakon uništava bilo kakvu konkurenciju. Kvalitet pojedinog univerziteta zavisi od njega samog, pa neka to, sam, i propisuje. Kako propiše, tako će mu se i vratiti. Ovako su svi jednaki, a to nema nigde. Nisu svi univerziteti isti, kao što ni svi profesori nisu isti. Ima li šta jasnije od toga?
Još da kažem, kao dugogodišnji profesor, da ne verujem u učešće studenata. Oni su najveći pomagači profesorima da sakriju sopstveni nerad. Studenti ovde žele što više ispitnih rokova, a u svetu postoji samo jedan. Mora da ima neki razlog zašto je to tako. Kod nas ih je po ovom zakonu šest, a studenti bi da ih je 12. U svetu nema popravnog roka, ali ima velike odgovornosti nastavnika ako mu mali broj studenata završi kurs.
Ozbiljno uključivanje studenata značilo bi traženje odgovornosti nastavnika, kao i zahtevanje garancije da će tokom godine moći nešto da nauče. Međutim, i u konsultacijama sa Poslaničkom grupom LDP pred ovu raspravu, studenti su se borili unapred samo za nekakve privilegije koje bi im omogućile dodatnu komociju.
Studenti se, kao i svi u ovom društvu, jer su tako odgajani, bave posledicama a ne uzrocima. Tako ispadaju naivni i rade u korist sopstvene štete, kao i svi u ovom društvu, osim njegovih tajkuna.
Gospodine ministre, imaćemo tri amandmana. Neke amandmane koje smo vam već predočili, povukli smo, jer ste nas upozorili da ste to već uradili. Posebno naglašavamo onaj o smanjivanju školarine za zaposlene studente zbog poreza koji plaćaju državi kroz svoj rad, to kada je reč o studentima. Kada je reč o profesorima, kako bi makar oni najbolji među njima, oni najbolji naučni radnici dobili stoprocentnu državnu garanciju sopstvene intelektualne autonomije i potpunost akademske slobode, koja se ponekad ne mora slagati sa aktuelnim trendovima u društvu, tražićemo ''tenier'' koji štiti od administracije koja bi, eventualno, mogla da vrši pritisak na njihove nove ideje koje nisu u skladu sa aktuelnim društvenim trendovima i tokovima.
Adekvatno obrazovanje je utikač za srećnije društvo i ono društvo koje je konačno i zauvek uključeno u svetske tokove. Ako taj utikač nije kako treba, sve ostalo je nedovoljno za prosperitet i bolju budućnost.
Na kraju, u ime svoje poslaničke grupe želim da vam zahvalim, ministre, kao i vašim saradnicima, na dostupnosti i otvorenosti koju ste pokazali u pripremnim razgovorima za ovu raspravu. Hvala još jedanput.