Poštovani predsedavajući, kolege, naravno da su kolega Martinović i kolega Obradović u pravu, jer sam i ja u pravu. Kada se radikal, socijalista i LDP-ovac slože oko nečega, onda bi predlagač na to trebalo da obrati posebnu pažnju jer je reč o veoma važnom amandmanu i verovatno je bilo teško naći u takvom saglasju neku grešku.
Visoki rang funkcije predsednika Republike ne dopušta da se nadležnosti predsednika Republike regulišu aktima nižeg ranga od zakona. Uopšteni pristup koji je dat članom 3. daje široke mogućnosti za zloupotrebu i tako bi Vlada svojim aktima – sadašnji tekst to dopušta – mogla da razrađuje materiju nadležnosti predsednika, što je pravno nedopustivo.
Dakle, Vlada može, prema predloženom članu, da podzakonskim aktima izda uredbu i da, recimo, po svom nahođenju tumači nadležnosti predsednika. Dakle, očigledna je intencija ''jaka Vlada – slab predsednik''. U slučaju razrešenja predsednika po članu 118. Ustava predsednik od građana dobija mandat, a Skupština može da ga razreši. To vodi ka tome da premijer kontroliše sve u zemlji, pa i predsednika.
Teško je razumeti Demokratsku stranku i ovoga puta jer – kako ona to može da dopusti da se dužnost predsednika svodi na protokolarne funkcije? Zar bi Tadić trebalo da bude jak predsednik partije, a slab predsednik države?
Kad bi ovaj amandman bio usvojen, onda bi Ustavom zagarantovane nadležnosti predsednika mogla da razrađuje Skupština, a ne Vlada, i to je nešto što bi bilo veoma bitno.
Samo obrazloženje kojim se odbija ovaj amandman je veoma nelogično. Činjenica da se razrada nadležnosti diže na nivo zakona, isključuje podzakonske akte. Kako poslovnik Vlade može da određuje nadležnosti predsednika? Meni je to nelogično.
Imam utisak da se predlagač nije ni potrudio da nešto pametno sroči, pa su moja dalja ubeđivanja verovatno bezrazložna. Hvala.

Poštovani predsedniče, poštovani poslanici, podržavam predlog gospodina Baralića za ustanovljenje profesionalne vojske i ukidanje ove kakva je. Ona manifestacija, pre nekoliko dana, završila je vatrometom po danu, a to je prvi put u istoriji vatrometa da sam video vatromet po danu.
Gospodine Deliću, moram da vas obavestim o dve stvari: da je Tito umro i da je Berlinski zid pao. To što ste skinuli petokraku ne znači da ste promenili matricu razmišljanja i da ste bilo šta učinili, nije dovoljno samo skinuti petokraku da bi se nešto učinilo i da bi se nešto zaista uradilo u Vojsci. Vi se pozivate na onu istu matricu kada kažete i hvalite se činjenicom da general u mirnodopskim uslovima ne pušta ministra u neki objekat. Pozivate se na oficirsku čast verujući i tvrdeći da su oni vojnici sami sebe ubili i koliko je velika ta mogućnost toliko je velika i vaša oficirska čast.

Poštovani, u finalnoj ironiji će AVNOJ-evske granice, za koje se Srbija tako nesrećno i pogrešno trudila da ih promeni, biti promenjene, ali jedino u slučaju i na štetu Srbije. To je cena hohštaplerske politike, koja vodi glavnu reč tako dugo u Srbiji.

Srpske političke elite, još uvek veoma zastarele i trapave, nespremne su na bilo kakve istinske promene. One tumače svet na svoj prevaziđeni način i udaljavaju Srbiju od njega sve više i više, vitalno ugrožavajući strategiju razvoja celog društva i njegove budućnost.

Suverenitet jedne zemlje danas se sve manje meri veličinom njene teritorije i snagom njene vojne sile, a sve više stepenom opšteg civilizacijskog i pojedinačnog uskostručnog informatičkog znanja članova zajednice. Kolektivno dostojanstvo danas više nije mogućno braniti na drugi način.

Vlada nam čak i ne objašnjava kako će da primeni svoju politiku na Kosovu. Kako misli, recimo, da preduzme nadzor na granici Kosova sa Albanijom i Makedonijom? Ali, jedno je ipak jasno, ovo je poslednji put da neke političke snage u Srbiji preko Kosova ostvaruju svoje sebične političke ambicije u samoj Srbiji. Zapravo, potpuno nezainteresovane za Kosovo i za Srbe i Albance na njemu.

Kada samoproklamovani srpski patrioti marširaju na Kosovo 2007. godine, u neuspešnoj i bednoj matrici Cankarjevog doma skoro dve decenije kasnije, oni to čine da bi podsetili zapadni hrišćanski svet na zahvalnost koju navodno duguje Srbiji i na njeno istorijsko pravo, odnosno na Kosovski boj 1389, kada je branjeno hrišćanstvo.

Ono na šta nisu podsetili svet je bitka kod Nikopolja 1396, samo sedam godina kasnije, gde su srpske trupe kao deo turske vojske, na čelu sa despotom Stefanom Lazarevićem, vazalom i šurakom komandanta Bajazita, doslovno slomile hrišćanske zapadnoevropske vitezove i taj ''Coup de gras'' je odlučujuće doprineo vojnom prisustvu Otomanske imperije u Evropi sledećih 500 godina.

Koliko nam zaista duguju zahvalnost? Nije emancipovano istoriju doživljavati samo kao deo pristrasne stvarnosti. Da li je novi Ustav bio poziv za reintegraciju kosovskim Albancima u Srbiji? Nije.

Da li se sa tako brojnim susednim narodom mora na potpuno novim osnovama praviti dobronamerno baza za prijateljstvo i partnerstvo u 21. veku? Mora. Da li postoji budućnost u kojoj je većina ljudi u Srbiji srećna, bez razumevanja i uklapanja u svetske procese? Ne postoji.

Veoma mnogo i dugo, veoma neiskreno i neuspešno se iz Beograda nariče o Kosovu, a samo Kosovo je ostajalo i dalje uvek najzaostalije, uvek najsiromašnije. Tako se ne postupa sa svetom zemljom.

Podgrevanje mita, sa toliko laži, moralo je na kraju da bude neuspešno. Državne poslove trebalo bi da prestanu da vode ljudi vođeni idejama koje su bile moderne u 19. veku.

Da je to učinjeno pre 20 godina, danas bi Kosovo rado i zauvek ostalo u Srbiji i zajedno s njom u evropskoj zajednici. Ovako smo ga izgubili. Ko će biti novi vazal i šurak, ovog puta Putinu, odvajajući nas opet, po ko zna koji put, od evropske domovine, ostaje da se nagađa. Hvala.

Skandal je prva reč koju ću izgovoriti za govornicom Parlamenta Srbije, jer je skandal reč kojom se opisuje ono što doživljavamo ovde. Skandal je način vođenja sednice, skandal je rečnik, skandal su teme koje se neodgovorno bacaju. Skandal je nagla promena retorike Demokratske stranke, koja posle tri meseca ili tri godine mrcvarenja sopstvenog biračkog tela, bez jasne naznake da će promena retorike provocirati promenu političkog delovanja.
DSS je skandal sam po sebi, i zbog onoga što danas radi ovde, i zbog toga što je Srbiji radio proteklih godina. Žao mi je, skandal je što u Srbiji 2007. godine čovek takvog političkog razmišljanja i čovek koji se tako izjašnjava o streljanom premijeru Đinđiću treba da bude izabran za predsednika parlamenta. Ali, svako zlo za poneko dobro.
Oni koji do sada nisu videli neka sada vide kolika je sebičnost i neodgovornost političkih elita u Srbiji.