Uvažena predsednice, poštovani ministre, uvažene koleginice i kolege, kao što su najavile moje koleginice i kolege iz LDP kada je bila rasprava u načelu o ovom zakonu, mi ćemo naravno podržati ovaj zakon o beležnicima.
Ovaj zakon građani Srbije čekaju već više decenija, praktično od 1930. godine, kada je uveden onaj zakon i koji nije uveden na celoj teritoriji tadašnje Jugoslavije.
Podsetiću da smo jedina zemlja, izuzev Albanije, koja nije donela ovaj zakon. Naši susedi su to uradili daleko ranije, već od 2002. godine BiH, Crna Gora 2006. godine i sve zemlje u okruženju su to uveliko uradile.
Kada govorimo o prednostima ovog zakona neizbežno je reći da će ovaj zakon vidno olakšati život građana i omogućiće im se brže i jednostavnije da ostvaruju svoja građanska prava, od običnih overa potpisa, do overavanja ugovora, hartija od vrednosti, čuvanje novca i čitav niz poslova koje im omogućava ovaj zakon.
Neće više biti dugih redova u zgradama suda i na šalterima sudova. Taj deo posla će se ceo prebaciti, po ovom zakonu, na notarske kancelarije. Deo državnih poslova se takođe prenosi na javne beležnike i na javno-beležničku službu.
Notarski sistem u uporednom pravu, ono na šta bih se osvrnula, doneo je odlične rezultate, kako u zemljama u okruženju, tako i u svim članicama EU.
Iskustva u primeni ovog zakona, u uslovima kada je dobro urađen ovaj zakon, ako su stvoreni mehanizmi kontrole njenog rada koji se korektno primenjuju, pokazala su da je uvođenje ovog zakona doprinelo znatnom rasterećenju sudova i organa uprave, bržem odvijanju pravnog prometa i time brzom i sigurnom ostvarivanju i zaštiti ljudskih prava i interesa svih građana.
Ono što bih promenila u ovom zakonu je u članu 15. gde kaže – na svakih 25.000 stanovnika da se odredi po jedan javni beležnik. Mislim da je taj broj malo preveliki i pretenciozan s obzirom da je u zemljama u okruženju ovaj broj negde oko 20.000 u uporednom pravu. Mislim da je mnogo celishodnije da on bude i ovde kod nas 20.000.
To naročito mislim na male opštine tj. male lokalne samouprave koje su ispod 25.000 stanovnika, neophodno im je garantovati, to ima u ovom zakonu, da svaka mala lokalna samouprava ima po jednog notara, jer ljudi koji žive u malim sredinama nemoguće je da idu u velike sredine da izvrše neki deo od ovih poslova.
Ono što nije precizno definisano ovim zakonom je mehanizam kontrole, odnosno monitoring nad prvih 100 notara koje imenuje Ministarstvo pravde. Plaši me ta činjenica da smo od 180 zemalja mi ipak 85. zemlja po korupciji, nažalost i da se nalazimo na samom dnu lestvice u celom regionu.
Ono što je ukazao pre neki dan Štefan File kada nam je bio u poseti jeste visok stepen korupcije. Ono što je po njemu očigledno, to je da nekažnjeno prolaze ljudi koji se bave korupcijom. O tome govori i ona činjenica o onih 64 pitanja koja nam je Evropska komisija dodatno dostavila da uradimo.
Takođe, podsetiću vas na podatak iz oktobra 2010. godine, koji kaže da je mito u oktobru bio 255 evra po glavi stanovnika.
Ono što je dobro u ovom zakonu je to, što ste prihvatili amandman LDP na član 58. koji je podnela moja poslanička grupa. Njegova svrha je da se poveća poverenje građana kao korisnika usluga javnih beležnika, a s druge strane da se poveća odgovornost ove službe koja dobija prevelika ovlašćenja. Amandman je prihvaćen.
Da smo bili u pravu kada smo pisali ovaj amandman govori današnja promena člana 59. stav 1. koji je danas Odbor za pravosuđe promenio, a to je ono da se treće lice briše iz spiska.
Nadam se da će ministarka, koja je po meni jedna od retkih ministara koja dobro radi svoj posao, završiti ovu traljavu reformu pravosuđa i uspeti da do kraja svog mandata stane na putu korupciji i kriminalu u ovoj zemlji. Nadam se da ovih prvih 100 notara koji budu imenovani neće biti simpatizeri vladajuće koalicije, nego će biti ljudi koji su od zvanja, znanja i struke u ovoj zemlji.

Uvažena predsednice, uvažena ministarka, poštovane koleginice i kolege, htela bih da izrazim žaljenje zbog toga što nije prihvaćen amandman Liberalno-demokratske partije na član 154, u kome smo predložili da se iz člana 154. izbrišu stavovi od 1. do 4, jer nije dobro što se u njima stvara osnov za donošenje diskrecione ocene Ministarstva o opstanku ili nestanku određenog sportskog objekta. Kriterijumi za donošenje odluke o promeni namene sportskog objekta su previše uopšteni i mogli bi da podstaknu na korupciju i zloupotrebu, pogotovo ako se uzmu u obzir dokumenti Saveta Evrope i EU, koji navode da je postojanje mogućnosti donošenja diskrecionih ocena od strane nosilaca izvršne vlasti najčešći generator korupcije u svakoj državi.
Osim toga, u našoj zemlji nedostaju sportski objekti, tako da bi bilo loše da zakonodavac ovakvim rešenjem podstiče promenu namene objekata koji trenutno postoje, a koji su malobrojni u Srbiji. Recimo, u mojoj opštini, opštini Lučani, nemamo fiskulturnu salu, tj. nemamo sportsku dvoranu u Lučanima. Počela je da se gradi pre nekoliko godina, Ministarstvo za NIP je obećalo određena sredstva, a nismo ih dobili. Ministarstvo za omladinu i sport je takođe obećalo da će pomoći u izgradnji teniskih terena u Guči, pa bih pitala ministarku dokle je to stiglo i da li možemo nešto na tu temu da vidimo?
Podsetila bih vas, gospođo ministre, da su Lučani rasadnik sportskih talenata, od odbojkaša Tanaskovića, Ilića, Poluge i ostalih, preko fudbalera Matijaševića, preko novog plivača, malog Dimitrija Komadinića; nemamo čak ni zatvoreni bazen, a deca toliko dobre rezultate ostvaruju u našoj opštini. Molila bih vas da pri nekoj budućoj raspodeli namenskih transfera za lokalne samouprave kriterijumi budu rezultati određenih sportista, a ne neka politička podobnost lokalnih funkcionera. Hvala.

Uvažena predsednice, uvaženi ministre, poštovane koleginice i kolege, poslanici Liberalno-demokratske partije su u više navrata govorili o potrebama donošenja ovog zakona. Neću pričati o potrebama donošenja ovog zakona, govoriću o problemima koji proizilaze iz ovog zakona.
Zapažam u zakonu preveliko breme odgovornosti koje se stavlja na centre za socijalni rad. Bez obzira na jasno definisane poslove u centru za socijalni rad, koji su precizirani zakonom, ne mogu ljudi iz centra za socijalni rad odgovoriti na sve potrebe korisnika koji dolaze svakodnevno sa raznoraznim zahtevima. Centri za socijalni rad su postali mesta na koja ljudi dolaze svakodnevno obraćajući se za raznorazne informacije i tražeći od centara za socijalni rad da im reše raznorazna pitanja.
U malim sredinama, kao što je moja opština, opština Lučani, u Centru za socijalni rad, gde gravitiraju uglavnom seoska područja i uglavnom su korisnici Centra za socijalni rad ljudi sa seoskih područja, svakodnevno radnici Centra za socijalni rad dolaze i omogućavaju korisnicima raznorazne usluge.
Ono što se postavlja kao pitanje je sledeće: da li će ti ljudi, izvršioci u centrima, kojih ima vrlo malo, moći da odgovore na sva pitanja korisnika, kojih svakodnevno ima sve više i dolaze u sve većem broju? U opštini koja ima 23.000 stanovnika ima preko 1.500 korisnika raznoraznih vrsta pomoći, a postoji samo šest izvršilaca u tom centru. Postavila bih pitanje da li je moguće da tako mali broj ljudi odgovori na sve potrebe koje su svakodnevno bitne za život svakog građanina u njima?
Takođe, manje lokalne samouprave nisu u mogućnosti da finansiraju oblike pomoći iz tzv. proširenih prava, to su narodne kuhinje, vaninstitucionalno zbrinjavanje i ostalo, a u zakonu u članu 111. piše da predlagač može, a nije u obavezi, znači, ne mora, da otvori narodnu kuhinju i da omogući sredstva za narodne kuhinje i druge vrste vaninstitucionalnog zbrinjavanja. Predložila bih Vladi i resornom ministru da ipak moraju da nađu način da pomognu socijalno ugroženom stanovništvu, kojeg svakodnevno ima sve više, i da svakoj opštini gde je to potrebno omoguće povećane transfere za socijalna davanja.
Takođe, mi smo puno pričali o aktivaciji korisnika i o kancelariji za materijalna davanja u okviru centara za socijalni rad. Postavlja se pitanje mogućnosti izrade individualnih planova aktivacije na nivou kancelarije za materijalna davanja jer ipak ta vrsta planova podrazumeva kontinuirano praćenje, evaluaciju ostvarenih zadataka i opet dolazimo do istog problema – manjak stručno osposobljenog osoblja u tim centrima za socijalni rad. Izlišno je da ponavljam da je suma od nešto više od šest hiljada dinara mnogo mala za socijalna davanja. To je, takoreći, smešna suma. Pitala bih ministra – da li je moguće da od te sume neko prehrani porodicu, plati obaveze i ostalo?
Suština je u tome da nema, pogotovo u manjim sredinama, otvaranja novih radnih mesta, da ljudi svakodnevno ostaju bez posla, da kriza ne da nas nije zaobišla, nego je zahvatila sve slojeve društva, a najviše se odrazila na socijalno najugroženije slojeve stanovništva.
Takođe, nerazdvojan je i onaj član 217. stav 2. Kako uopšte razumeti ovaj stav, ukoliko je budžetom ustanove nemoguće realizovati određeni program stručnog usavršavanja, naročito kada znam da lokalne samouprave nisu baš osetljive na izdvajanja za stručno usavršavanje, smatrajući da troškove usavršavanja treba svaka institucija posebno sama (ili sam pojedinac) da snosi.
Ministre, navela bih vam primer iz Niša od pre nekoliko dana, kada je 55 radnika koji su sociolozi poslato na prekvalifikaciju. Oni su se prekvalifikovali u socijalne radnike, a znamo da je socijalni radnik deficitarno zanimanje u Srbiji. I, naravno da nisu dobili, kada su sve to uradili, potvrdu od Ministarstva za rad i socijalna pitanja da mogu da se bave tom problematikom. Šta će biti sa tih 55 ljudi iz Niša?
Takođe, kod izrade projektne dokumentacije za određenu vrstu programa gde ustanova konkuriše najčešće je neophodno mišljenje lokalne samouprave o opravdanosti tog projekta. U više navrata nemamo baš razumevanja lokalnih moćnika i lokalnih čelnika lokalnih samouprava zbog pogrešne procene prioriteta, političke volje i raznoraznih drugih interesa.
Mnogo puta smo mi iz Liberalno-demokratske partije govorili o neophodnosti depolitizacije i departizacije javnih preduzeća. Sada posebno napominjem da je neophodno da se depolitizuju i departizuju centri za socijalni rad, gde se uglavnom direktori biraju po političkim funkcijama, i omogući tom malom broju izvršilaca u centrima za socijalni rad što veća autonomija i što bolji rad za dobrobit svih korisnika i građana Srbije. Hvala.

Gospodine ministre, htela sam da vam se zahvalim na odgovoru koji ste mi dali i nadam se da postoji jasan plan i dinamika svega ovoga što ste nam do sada rekli. Iskreno, želim da ovo ne ostane samo spisak lepih želja. Hvala.