Hvala poštovana predsedavajuća, dame i gospodo poslanici, na početku da nastavim tamo gde su prethodnici stali, LDP će podržati ovu rezoluciju i podržava proces evropskih integracija bez obzira ko čini vladajuću većinu i bez obzira na to što u toj vladajućoj većini ne učestvuje. Razlozi za to su takođe, da kažem, široki, veliki i duboki. Probaću da ovaj 20 minuta iskoristim za to da pokažem kako mi vidimo trenutnu situaciju u Srbiji vezano za proces evropskih integracija, pre svega, politički ali zatim i da pokušam da dam nekakve argumente koji su donekle suprotni ovima koji smo čuli.
Prvo, želeo bih da kažem da je ova nedelja jako važna nedelja. Iako je ambicija nas koji smo učestvovali u formulisanju ove rezolucije bila da se ovaj dokument usvoji ranije, danas kada gledam, mislim da je odlično ispalo što ga usvajamo u danu kada zaseda Savet ministara EU, kada Skupština Vojvodine takođe raspravlja o ovoj temi. Ovo je nedelja, nedelja koja će u pogledu naše evropske budućnosti ostaviti dubok trag. Ono što na žalost ne znamo to je da li će taj trag biti pozitivan ili negativa. Ostaje da se nadamo da će on biti pozitivan i da će ti pregovori kroz jedan formalni sastanak Vlade Srbije sa predstavnicima evropskih vlada početi što je moguće pre, ako je moguće već u četvrtak.
Važan je trenutak i zbog toga što je ovo tačka u kojoj je po prvi put koliko se sećam da se rasprava o stvaranju ove rezolucije vodila ne na način koji bi trebalo da objasni da li je potrebno da Srbija uđe u EU ili ne, već na jedan mnogo realniji i životniji način koji govori o tom procesu potpuno ga prihvatajući i prenoseći raspravu na jedan drugi nivo koji je po našem mišljenju davno trebao da počne.
A to da li je neophodno da Srbija bude članica EU, da li je to poželjno ili ne nego kako će se ona u tom procesu ponašati. Svi koji su učestvovali u toj diskusiji, što se vidi iz diskusija mojih kolega u uvodu ove sednice se upravo o tome raspravljalo. Mislim da smo u tome već donekle zakasnili i da je dobro što smo konačno počeli da pričamo o tome na jedna realan način.
Mislim da je ovo i poslednja prilika da odgovorimo i na tu čuvenu tezu koja je često politički zloupotrebljava, a to je da li da EU nema alternativu. Mislim da prosto ta konstatacija nije tačna. Evropska unija ima alternativu, što se tiče budućnosti Srbije, jednu od tih alternativa i živimo, mi nismo deo EU. Kada neko plaši Srbiju EU dovoljno je da svako ko ima bilo kakvu dilemu ukoliko još ima, pogleda život kakav danas živimo. Ono što niko ne spori, čak ni protivnici, približavanje ili učlanjenje Srbije u EU to je da se tamo živi mnogo bolje, stabilnije, kvalitetnije, sigurnije, bezbednije nego što se živi u Srbiji.
Da li je to idealan model? Naravno da nije i ko to kaže taj takođe nije u pravu. Ali, da li je to za Srbiju prirodan model, duboko sam siguran da jeste. Ako pogledamo istoriju Srbije, tradiciju, sve ono što smo govorili o tome, Srbija jeste evropska zemlja. Iz moje perspektive nekog ko se bavi politikom potpuno je besmisleno da ona svoju budućnost vidi u nekoj drugoj vrsti integracija, evroazijskim ili neutralnost. Ako su sve zemlje oko nas, jesu ili će biti članice EU, iz moje perspektive političara koji se trudi da bude odgovoran pre svega za ovu zemlju, mislim da ta budućnost za Srbiju nema alternativu.
Ono što je takođe tačno, to je da postoji nekoliko načina da se do te budućnosti dođe do članstva u EU. To je jasno iz položaja zemlja članica. Neke zemlje su odlično prošle u tom procesu i danas žive neuporedivo kvalitetnije nego neke druge zemlje. Mislim da to ne treba ili siguran sam da ne zavisi od EU, to zavisi od nas i to pre svega od nas koji sedimo u ovoj sali, iako nas i danas nema puno.
Znači, mi možemo uđi u EU tvrdeći da smo mi već spremni kao što je nekoliko govornika danas i reklo, da smo mi ispunili uslove, da naša administracija ima pune kapacitet, da već danas može da bude deo EU. To će biti način na koji su u EU ušle neke zemlje. Mislim da te zemlje nisu iskoristile ni delić potencijala koje takva zajednica kao što je EU pruža. Postoje i drugi modeli.
Ako se mi danas pogledamo u oči i kažemo da stanje u Srbiji ne valja, a da Evropsku zajednicu uzmemo kao model po kome treba da uredimo našu zemlju i da sve što radimo radimo tako da tu zemlju reformišemo da ona izgleda kao što su te neke druge zemlje EU. Mislim da će rezultat toga i u to sam potpuno siguran biti bolji, bezbedniji, mirniji, stabilniji život građana Srbije.
Nije to zakopano blago u kome mi treba ovaj proces evropskih integracija da izdržimo u nekakvom gardu, čekajući samo da on prođe, ispunjavajući te čuvene uslove EU. Taj put je loš, i ako će Srbija nastaviti da se takvim putem kreće, ja se onda slažem sa svojim prethodnikom i imam dilemu da li je onda taj put uopšte i potrebno prelaziti.
Ali, taj put takođe može da bude i jedna vrsta radnih zadataka i ako mi vidimo na koji način je sređeno pravosuđe, na koji način je sređeno tržište, ekonomija, privreda, zdravstvo, obrazovanje u zemljama kao što su Nemačka, Francuska, Engleska, Italija, Švedska, Estonija, i ako iz toga pokušavamo da nađemo najbolje za Srbiju, iz okolnosti u kojima se mi trenutno nalazimo, ja sam siguran da rezultat takvih reformi i takvih promena će omogućiti da život ovde bude mnogo dostojanstveniji, mnogo bolji, mnogo kvalitetniji, a pre svega mnogo sigurniji i bezbedniji.
Kada razmišljam o EU, ja ne vidim birokratske strukture i ne vidim evropski parlament ili evropsku komisiju. Te stvari nisu toliko važne.
Ono što ja vidim to je da neki prijatelji koje svako od nas ima u zemljama EU su za razliku od nas sposobni da svoj život planiraju i da se svog života ne plaše i da ga žive punim plućima.
Oni znaju šta će se desiti sledeće godine, za dve godine, za tri godine, za četiri godine. Oni znaju na kojim će im tek rođena deca fakultet da se upišu, šta im je cilj. Znaju da putuju. Znaju da obilaze svoje druge prijatelje. Znaju da se ne plaše bolesti, kao što se plaše ljudi u Srbiji, gde je svaka bolest lutrija, odnosno njen ishod je lutrija. To je EU i takvu mi treba da je vidimo.
Srbija ima još jedan poseban motiv. Srbija je multietnička zemlja i manje ili više svi smo u ovoj sali posebno ponosni na tu činjenicu. EU je model funkcionisanja nekog sistema u kome su razlike dobrodošle i razlike predstavljaju prednosti a ne mane. To je zemlja koja je uspela da reši jedan od najvećih konflikata u prošlosti civilizovanog dela zemlje, to su konflikti između Francuske i Nemačke, između Francuske i Engleske.
Kada kažemo istorija, istorija nije ni u jednoj zemlji, naročito ne u Srbiji, nije apsolutno pozitivna stvar. Ona ima svoje loše i svoje dobre strane. EU je uspela da se organizuje na takav način da te dobre strane prevagnu nad onim lošim stvarima u našoj istoriji.
Ja mislim da je to takođe važna činjenica koje se moramo pridržavati.
Način na koji je usaglašena ova rezolucija je, ja sam dugo poslanik u Skupštini Srbije, preko 10 godina, po mom mišljenju, do sada najbliži tom evropskom načinu razmišljanja.
Mi smo stvarno sedeli, nekoliko kolega je to reklo, sedeli i razgovarali i pokušavali da dođemo do konsenzusa.
U najvećoj mogućoj meri smo u tome uspeli. Govoriću na kraju i o te dve značajne razlike oko kojih nismo uspeli da se složimo, jedna je podnešena u obliku amandmana pa će imati poslanici priliku da se o tome izjasne.
Ja moram da odgovorim na još jednu stvar. Srbija je bila u specifičnoj poziciji u odnosu na druge zemlje.
Ona je, kao što znate, odlukom Vlade koja je tada izgledala donekle i kontraverzna u nekom smislu, počela da primenjuje Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju jednosmerno, bez podrške od strane EU.
Otada je prošlo dosta godina, ali ta činjenica je stalno argument u raspravama da li je Srbija pogrešila ili nije. To su nekako bili najlošiji mogući odnosi Srbije prema EU, jer je Srbija ukidala nekakve barijere, dozvoljavala uvoz, a tamo je koristila nešto što se zove preferencijalna mogućnost izvoza, dakle, koristila je delimičnu mogućnost izvoza za carine.
Pošto je to stalno tema o kojoj se govori, ja sam tražio od Vlade da dostavi izveštaj od Kancelarije za evropske integracije da li je Srbija u tom procesu dobila ili izgubila. Pročitaću vam Vladin izveštaj, a ja sam opozicioni poslanik: „Od 2001. do 2013. godine u Srbiju je uloženo oko 19 milijardi evra direktnih stranih investicija. Od toga su 60% investicije iz zemalja EU. To je najveći mogući stepen ekonomske povezanosti u odnosu na bilo kog drugog partnera.“ U poslednje dve godine, dakle, u trenutku krize pričam, koja navodno postoji samo u zemljama EU, 90% ukupnih stranih investicija u Srbiji su iz EU.
Jedno od neminovnih posledica Sporazuma o slobodnoj trgovini je smanjenje prihoda u budžetu od naplate carina i umanjenje zaštite domaćeg tržišta, a nasuprot toga se nalaze koristi koje dobijaju privreda Srbije kroz smanjene troškove poslovanja i izvoza. Kakav je tu rezultat? Korist koju su ostvarili srpski izvoznici se iz godine u godinu povećava. Dakle, Srbija svake godine izvozi sve više i više u EU. Samo jedne godine je od 2001. pokazala stagnaciju, a to je bilo 2009. godine. Sticajem okolnosti, to je bila godina u kojoj je realno i postojala kriza.
Od početka primene Prelaznog trgovinskog sporazuma, zaključno sa junom 2013. godine, ukupna korist od preferencijalnog izvoza na tržište EU za privrednike Srbije iznosi preko 2,4 milijarde. To je egzaktan podatak.
S druge strane, evropski izvoznici, odnosno proizvodi koji se u Srbiju uvoze, a na koje Srbija ne naplaćuje carinu, što je kontra tome, oni su ostvarili ukupnu korist od izvoza od oko 860 miliona evra. Srbija je ostvarila tri puta veću korist u izvozu na evropsko tržište, nego što su ostvarili oni, ako podrazumevamo da je ta korist njihova od 800 miliona evra, da predstavlja trošak ili gubitak za budžet Republike Srbije.
Ovo su uslovni podaci. Mi zamišljamo nešto što je moglo da bude a nije bilo. Koristi su mnogo veće. Proizvodi su u Srbiji stvari koje se nikada bez primene tog prelaznog sporazuma ne bi proizvodile.
Zaposleno je mnogo više ljudi nego što bi se bez primene tog sporazuma zaposlilo, tako da su koristi čak i u ovom najlošijem mogućem odnosu bile neuporedivo veće za Srbiju nego što je to predstavljeno.
Druga je stvar stalno dovoditi u pitanje da li je potrebno uopšte da Srbija ide ka EU. Ta druga posledica je po meni mnogo katastrofalnija, po mom mišljenju, ona nas onemogućava da razmišljamo o tome kojim putem Srbija ide ka EU, da li je taj put najbolji?
Daću vam primer. Dok smo se borili za to da Srbija dobije taj tzv. datum početka pregovora u junu ove godine, potpuno mimo nas je prošla jedna loša stvar za Srbiju gde se govori o menjanju sporazuma, o stabilizaciji i pridruživanju zbog ulaska Hrvatske, gde su na čistom gubitku ostali proizvođači duvana u Srbiji. Baveći se stalno preispitivanjem tih krupnih političkih tema, nama život stalno prolazi.
Ne mislim da je reč o lošoj nameri, ne želim u to da verujem, ali mi moramo početi da se bavimo tim procesom. Ova rezolucija, ovo je definisanje uloge Skupštine Srbije u samom procesu pregovora i to je taj proces. Tačno je da mi nećemo pregovarati o sadržaju, ali govorićemo o datumu, u tom procesu, pregovaraćemo o datumu primene.
U tom procesu, mi moramo braniti interes nečega što je, interes srpske privrede, pa i poljoprivrede. Mi se ne možemo i u toku tog procesa baviti da li Srbija treba da uđe u EU, da li je nešto uslov ili nije uslov, jer za to vreme mi ćemo ući pod najnepovoljnijim uslovima i u tim uslovima ćemo mi, izgubiti, jer čak i to je bolja alternativa, nego što danas živi, ali ćemo izgubiti ono što u ekonomiji postoji danas, a to je oportunitetni trošak.
Mislim da je jako važno za svakoga, da nauči taj ekonomski termin, a to je trošak, gubitak koji imate, jer nešto ne radite i to u ovoj Srbiji ne postoji, pa čak ni svest o tome. To je realan trošak koji mi imamo jer radimo danas jedno, a ne radimo nešto drugo, odnosno dobit koju bi dobili radeći to drugo.
Moram da kažem da je ovo iz moje perspektive samo okvir i to je institucionalni okvir, koji Skupštini Srbije, Odboru za evropske integracije, odnosno poslanicima, predstavnicima svih grupa građana u našem društvu daje mogućnost da u tom procesu učestvuju.
Da li će oni u tom procesu učestvovati ili ne, to zavisi samo od nas koji sedimo u ovoj sali. Današnja prisutnost nas ne ohrabruje. Dakle, ovo nisu dosadne stvari koje mi treba da ispunjavamo. To nije izgovor za nešto što se dešava mimo nas. Mislim da je taj proces pregovora vrlo osetljiva stvar, i da tu ukoliko nije moguće da se nađe konsenzus oko posebnih pozicija koje se budu dogovarale, da je jako važno uloga opozicije, ko god bio opozicija u trenutku kada pregovori na takav način počnu.
Ovaj dokument ili ova odluka koju danas donesemo, ona će odrediti svakome mogućnost da taj proces koriguje na najbolji mogući način, ali, ona sama po sebi ne donosi. To će zavisiti od ljudi koji sede ovde. I ako se o tome raspravlja, a ne postoji osnovno interesovanje nas kao predstavnika grupa građana, plašim se da ni rezultat neće biti dobar, iako je postignut ukupan konsenzus, osim, naravno mišljenja DSS za koje mislim da je izuzetno važno, zato što jeste u ovom trenutku jedino protivno ovome.
Ostala sa dva otvorena pitanja. Jedno pitanje da li posebno imenovati poljoprivredu u ovom dokumentu? Preovlađujuće mišljenje je bilo da ne treba ni jednu granu privrede posebno imenovati. Nije ovo dokument koji bi sam po sebi rešio stanje u poljoprivredi, pa samo ako ubacimo tu reč, onda će naša poljoprivreda da procveta. Nije tako. Mi smo rešili da ne treba ni jednu granu privrede posebno da imenujemo, da joj ne damo prioritet. Naravno, da svi koji sede tamo su svesni toga da je poljoprivreda jedna od ključnih grana o kojima treba brinuti. Tako da je lažna teza da ako nema reči poljoprivreda u tom dokumentu da mi manje o tome brinemo, to prosto nije tačno. Dakle, i vreme će to pokazati.
Druga stvar oko koje nije postignut konsenzus to je o tome da li predstavnik Narodne skupštine treba da sedi na jednom savetodavnom telu Vlade, i da bude prisutan na svim sastancima? Tu je većina bila protiv toga. Podnešen je amandman, naša poslanička grupa će podržati taj amandman, mi mislimo da je potrebno da sedi, i u našoj i u prethodnom slučaju, u sličnim telima je sedeo predstavnik Skupštine. U takvom telu Vlade kompenzacija za to, nekakva politička je napravljena, treba biti iskren do kraja na osnovu toga što predstavnik Skupštine ne sedi u tom savetodavnom telu, omogućeno je da taj izveštaj iz rada tog tela budu još češći, dinamičniji, sažetiji. Dakle, nećemo izgubiti.
Mislim da je mnogo važno da se uloga Skupštine ne svodi samo na izveštaje nego da ona dobije jednu aktivnu ulogu. Argument koji je Vlada dala da ne treba mešati zakonodavnu i izvršnu vlast, u ovom smislu ne mogu da prihvatim. Ne vidim tu sukob, to je telo za koje smo mi tražili učešće savetodavno, ono ne donosi odluke, a sa druge strane bi nama i Skupštini omogućilo potpuni uvid u proces donošenja odluka i o mnogo stvari o kojima će se tu razgovarati, a koje neće biti delovi tog formalnog izveštaja. Dakle, mogla bi naša informisanost o tome biti sveobuhvatnija, time i odluke koje donosimo, svakako kvalitetnije.
Za kraj, ja vas naravno pozivam da glasamo svi za ovu odluku, ali vas takođe pozivam da ovo ne shvatite kao konačan cilj. ovo je samo prvi korak, a dalje od angažovanosti svakog od nas pojedinačno, bez obzira kojoj stranci ili kojoj grupi pripada. Svaka grupa, svaki predstavnik građana u ovome mora imati proces. Pošto ne može ni samo Vlada da uđe u EU, ne može ni samo Skupština da uđe u EU, nego moraju da uđu građani i Država Srbija. Da bi oni ušli, moraju da uđu, svaki njihov predstavnik mora da uzme učešće u tom procesu. Zbog toga vas molim da ovo shvatite samo kao prvi korak i da prosto moram da apelujem na vašu angažovanost i da pozovem na to da bude još što je moguće veća. Hvala.

Naravno, povreda Poslovnika, član 107. – dostojanstvo Skupštine. Molim vas da okončamo ovo, ali kada budemo ovo uradili, mislim da je dužnost predsedavajućeg, iako poštujem predsedavajuću i preko mere to što zahteva kao odnos kolega, molim vas da ne dopustite da se neko ovde predstavlja u ime neke socijalne grupe. Ne, nisu svi penzioneri članovi PUPS-a i daleko, jedan od najmanjih mogućih procenata glasa za partiju u kojoj se predstavlja tako.
Kada govorimo o PUPS-u mi ne govorimo o penzionerima i to smo rekli hiljadu puta.
Moji roditelji su penzioneri, moja baba je penzioner, mnogo ljudi koje znam su penzioneri i ne znam nikoga ko je glasao za PUPS.
To je politička partija koja u svom imenu zloupotrebljava jednu socijalnu grupu i to je u ekonomiji jako dobro rešeno, može gospodin Đelić da vam kaže.
Vi ne možete nazvati proizvod tzv. generičkim imenom, tako bi trebalo da i političke partije ne mogu da se nazovu jednom socijalnom grupom, zato što onda nama nije omogućeno osnovno pravilo demokratije, a to je da komentarišemo poteze te političke partije i nisu penzioneri, ne sede u Upravnom odboru PIO fonda.
(Predsedavajuća: Gospodine Andriću, molim vas, držite se povrede Poslovnika.)
…Tamo sedi 21 lice koje navodno upravlja tim fondom, to je najveća firma u Srbiji, koja troši godišnje pet milijardi evra.
Ako mi ne možemo da govorimo o tome zato što se to predstavlja kao napad na penzionere, onda nema svrhe da govorimo ni o čemu, ne pričamo o dopunama za mobilni, pa da se prepoznaješ Marijane…

Član 107, rušenje dostojanstva.
Ne možemo da prihvatimo tu političku tezu da je za ovako loš dogovor krivo ono što je ispregovarano u SSP. Mislim da je jako važno da ovo prihvatimo…

Znači, nije moguće prihvatiti tu tezu bez političkog osvrta. Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju je formulisala Vlada Vojislava Koštunice. Tačno je ovo što je ministar rekao, da su pitanja proizvodnje i izvoza cigareta jedan od ključnih problema tog sporazuma.
Takođe je tačno da su proizvođači cigareta, i to je jako važno, upozoravali u proteklih godinu dana na situaciju oko tzv. adaptacije SSP. Podsetiću vas da je Skupština Srbije, odnosno njen Odbor za evropske integracije, održao sastanak od kraja marta, odnosno početkom aprila sa predstavnicima svih proizvođača cigareta. To je bila tema tada u tom trenutku. Danas je kraj oktobra i nemam utisak da se bilo šta bitnije u tome promenilo. Puno je konfuzije.
Mi smo juče za tu vest saznali preko „Tvitera“. Mogu se složiti da je direktna posledica to što je ministar rekao da je taj gubitak u razlici u carini, ali da li ima još gubitaka? Da li se kvota odnosi na sve proizvođače cigareta. Da li će uvozna kvota značiti da je došlo do smanjenja proizvodnje u Srbiji? Da li će ostali veliki proizvođači početi da uvoze cigarete i time direktno oštetiti domaće uzgajivače duvana i zaposlene u fabrikama? O kom broju ljudi je reč i zašto je ovo ovoliko važno pokušaću da vam objasnim.
Direktno je zaposleno samo u fabrikama oko dve hiljade ljudi, a indirektno u lancu trgovine duvanom preko 130 hiljada radnika. Pitanje punjenja budžeta od proizvoda duvanskih je oko 14% ukupnog budžeta, što je van proseka za EU. Oko 3% bruto domaćeg proizvoda čine proizvođači duvana.
Moje pitanje je zašto nemamo od Vlade zvaničan stav šta je prihvaćeno od strane Evropske komisije? Da li je tačno da niste nadležni više vi, nego ministar poljoprivrede i zašto je to tako to bi takođe voleo da dobijemo obrazloženje? Treće pitanje je šta je tekst sporazuma koji smo prihvatili sa Evropskom komisijom?
(Predsedavajuća: Vreme.)
Četvrto, peto i šesto pitanje je da li će se smanjiti i za koliko proizvodnja cigareta u Srbiji i šta je Srbija dobila za uzvrat? Ovo pitanje je utoliko važnije što se nalazimo na početku pregovora. Ako ovo ukazuje na činjenicu da Vlada nije sposobna da vodi pregovore, onda u vremenu koje je pred nama, gde će mnogo ovakvih odluka biti doneseno, mi moramo danas da razmišljamo.

Gospodine predstavniče vladajuće koalicije, ne radi se ovde ni o CEFTA, ni o cigaretama, ni o uzbunjivanju javnosti. Radi se o građanima koji rade u toj industriji u Srbiji. Ne znam da li možete to da razumete?
Pustite CEFTA i to, 130 hiljada ljudi koji rade u privatnoj industriji, od uzgajivača duvana do onih koji voze, do onih koji sede u trafikama i prodaju taj duvan će biti oštećeni. To što mi na to upozoravamo, to nije uzbunjivanje javnosti, osim ako pod uzbunjivanjem ne podrazumevate to što mi mislimo da je ova Vlada vrlo neuspešna i na jedan loš način te pregovore dovela. Ne možemo mi prihvatiti nikakvo prethodno stanje, niti sada traženje alternative od nas.
Sada više ne bi ništa. To je gotovo. Ono što je naše pitanje, to jedno upozorenje da se ovakva situacije ne sme ponoviti, zato što su pregovori i desetine i stotine hiljada ljudi zavisni od nečega što će Vlada raditi u periodu za koji se nadam da će doći u decembru. Neka dođe u januaru, to će biti stotine ovakvih odluka. Za ovu odluku smo mi juče saznali preko „tvitera“ od dopisnika RTS iz Brisela. Mi smo poslanici koji se bave evropskim integracijama. Da li vi razumete koliko je to loše? Pri tome smo pitali sto puta šta se sa tim dešava. I danas mi opet nemamo suštinski odgovor na to šta se desilo? Da li je kvota za sve zemlje EU i da li će to dovesti do smanjenja proizvodnje? To recite ljudima koji treba taj duvan da sade, da znaju da ga ne sade, da ne kažete to u januaru – sada je kasno.

Da bi se razjasnilo, znam da je došlo do konfuzije i da niko ne zna šta je dogovor. Zbog toga i moje pitanje ili zahtev Vladi da nam dostavi tačno šta je dogovoreno, odnosno šta je prihvaćeno.
Za sumnju to šta je sadržaj tog prihvatanja ili tog odgovora, nas navodi na nekoliko činjenica. Prvo da je to Evropska komisija saopštila sinoć oko 10 sati, oko 22,00 sata kao način na koji je to Evropska komisija saopštila je da je to urađeno da bi izveštaj koji danas treba da dobijemo bio pozitivniji. Ako je to cena to je skandal. Mi ne možemo tako ići u EU, prosto mi u EU treba da idemo tako da to bude na korist svima nama. Razlozi objektivni naravno da postoje i nismo mi ludaci koji, ne znam ni ja šta očekuju. Ali ako je tačno da je plan da se 1600 tona uvozi godišnje iz Hrvatske, uvoz iz EU, a da Hrvatska od toga ima samo 8% koliki je njen udeo na tržištu trenutno, da li će Hrvatska time biti zadovoljna? Da li smo mi problem rešili? Zbog toga su ovi pregovori. Ovo je samo početak i zbog toga je važno da se napravi danas tačka iz koje nećemo ovakve greške ponavljati. Uključite društvo u to što radite. Podelite odgovornost. Nije dovoljno reći ili zaboravite to više. Takvo je nasleđeno stanje. Jeste. Slažem se sa vama. Mi smi i tada bili protiv toga, ali to nije rešenje za ove ljude koji od toga žive. Mi u ovom procesu koji je pred nama samo zajedno možemo dovesti do najboljih rezultata za Srbiju. To da Skupština saznaja preko „tvitera“ u 11 noću da je Vlada nešto prihvatila, pa to je skandal. Mi vam ovde stojimo na raspolaganju svaki dan. Imamo Odbor za evropske integracije, ima deset sednica nedeljno, dve dnevno. Pitajte, možda mi možemo da pomognemo. Možda mi možemo da utičemo. Mi vidimo da je Vlada bila izložena pritiscima koji nisu samo konvencionalni. Mi to jako dobro vidimo. Mi jedino usaglašeni možemo postići najbolje rezultate. Nemojte ovo gledati kao borbu vlasi i opozicije, pošto ćemo u tome gubiti svi.

Reklamiram član 107. Povređeno je dostojanstvo Skupštine. Prešli bismo preko ovoga, ali je očigledno je reč o jednoj zloupotrebi i manipulaciji. Mislimo da je dosta važno da se stvari razjasne.
Ono što sto se desilo u sredu, naravno, nije bila u pitanju ni opstrukcija rada parlamenta, ali nismo tražili vreme da bi se poslanici upoznali sa materijalima. Mislim da je jako važno to, što je bio i zaključak kolegijuma. Tražili smo vreme da se javnost upozna sa materijalima, da bi bila svesna svih pozitivnih i negativnih efekata koji ovakvi predlozi donose. Prosto, jedna normalna i demokratska procedura donošenja zakona podrazumeva i javnu raspravu.
Nismo bili zadovoljno odgovorom da se nešto nalazi na sajtu Ministarstva finansija, pošto se svašta nalazi na sajtu Ministarstva finansija, pa Skupština ne raspravlja o tome.
Prosto, postoji jedan normalan period i način kako se zakoni donose. Oni se puste u skupštinsku proceduru, zatim javnosti, a pre svega stručna javnost bude upoznata sa tim predlozima. Podsetiću vas da ni Fiskalni savet nije stigao do početka sednice da uputi svoje mišljenje, nego tek kada je Skupština prekinuta.
Zašto je to naročito povreda dostojanstva Skupštine. Zato što je odluku o prekidu, odnosno odlaganju sednice doneo Kolegijum Narodne skupštine, pa se ja pitam da li je moguće da Kolegijum Narodne skupštine opstruira rad Skupštine. Onda stvarno nema smisla ništa od ovoga što radimo. Znači, ja vas molim da ne dozvolite predsedniče, vama se obraćam, tu vrstu manipulacije. Dakle, ne radi se o još dva sata vremena da poslanici LDP ili neke druge stranke mogu da pročitaju zakon. To pustite nama, našu organizaciju. Radi se o vremenu potrebnom da se javnost upozna, da stručna javnost da svoje komentare i da zatim Narodna skupština može da radi onako kako treba da radi, a to je da svako ovde zna o čemu priča i ono što je mnogo važnije da je svako u ovoj sali svestan posledica koje će njegovo ili njeno glasanje imati na život svakog građanina Srbije.

Hvala.
Evo, ja sam hteo da predložim da sačekamo ministra, ali dobro je što je došao. Mislim da je važno to što imamo da kažemo i mislim da se danas vodila rasprava o jednom delu vrlo ozbiljno i konstruktivno, ali da je onda prosto to izletelo zbog očigledno pojačanih političkih tenzija.
Prvo, hoću da dam jednu političku konstataciju i mislim da je to u ovom trenutku jako važno, prosto zbog načina na koji se ova rasprava vodi i na koju je ušla u parlament. Mi ovo ne doživljavamo kao predloge ili kao osnovnu odgovornost ministra Dinkića, odnosno predsednika jedne stranke vladajuće koalicije.
Za nas je, tako ću govoriti u ovoj raspravi, ovo zakon Dačića, Vučića i Dinkića i bilo kakav pokušaj da se izbegne odgovornost za, po našem mišljenju, apsolutno loše posledice, koje će nastupiti donošenjem ovog zakona. Prosto, mi ćemo, nadam se i ostale poslaničke grupe iz opozicije učiniti sve da to sprečimo.
Da krenemo sa jednom drugom političkom konstatacijom za koju mislim da je takođe važna, a to je da možemo da se složimo i sa Ministarstvom finansija, sa njihovim izveštajem od pre desetak dana, sa preporukama ili mišljenjem ili analizom fiskalnog saveta, sa mišljenjem većine opozicionih poslanika, ali ono što je problem, to je što očigledno mi vidimo različite načine da se na to trenutno stanje da odgovor. Dakle, ja ću pokušati da ilustrujem kako mi vidimo ove izmene zakona i siguran sam da one neće biti puno drugačije, kao i mnogim političkim problemima.
Prvo, mislim da su ove mere nedovoljne i to je apsolutno prva konstatacija.
Drugo, one su donesene, koliko god ste vi to spremali ranije, 1. aprila. To ste spomenuli kao datum od kada su objavljene. One su urađene na brzinu i one će dati samo kratkoročne rezultate.
Ono što ste vi obećali ili rekli, da ne govorim u tim terminima, da ovo treba da prati jedan drugi deo reformi, a koji se tiče ušteda koje Vlada treba da napravi, mi to pred sobom nemamo. Sada možemo da govorimo samo o tome na bazi nekih vaših predloga ili onoga što vi govorite, ali, prosto, to ne postoji.
Razlog više da sumnjamo u to, to je što je ministarstvo, ako se ne varam, objavilo da se, prvo, neće ići na izmenu budžeta, nego da će se te uštede omogućiti promenama samog Ministarstva finansija, koje će dati nekakve kvote u ministarstvima, da bi se kasnije, na insistiranje, pre svega, Fiskalnog saveta, ipak promenila odluka i da će se ići na rebalans budžeta. To je moguće, ali tako naravno i mora da bude.
Ono što je važno iz te žurbe, iz te hitnosti kako ste ušli u Skupštinu, mislim da je to najveći pokazatelj koliko je situacija, ne mogu da kažem ni katastrofalna, ni ovakva, ni onakva, ali goruća i očigledno za Ministarstvo finansija iznenađujuća. Stvarno ne mogu da se složim sa tim.
Mi smo ovde imali raspravu i o povećanju poreza na dodatu vrednost, ako se ne varam, u septembru ili oktobru prošle godine. Smatrali smo te mere nužnim, ne mogu reći opravdanim. Tada smo tražili od vas da povećanje PDV prati smanjenje poreza na zarade, ako se sećate, zato što je to prosto normalno. Nije to nikakva genijalna stvar. Prosto, tako je ta mera, između ostalog, i zamišljena. U zemljama gde se sprovodila tako je ona i sprovođena, jer je to na neki način trebalo da obezbedi da ne porastu cene.
Danas Ministarstvo finansija dolazi ili Vlada Srbije i kaže da je iznenađena padom prometa u trgovini. Meni nije jasno kako možete da budete iznenađeni?
Podsetiću vas da su u ovoj sali povećane akcize na duvan van redovnih ili planiranih povećanja akciza na duvan. Ne mogu sada ni da se setim kada je to bilo, ali da kažemo novembar. Tada smo u raspravi govorili da će to dovesti do pojave sivog tržišta. Tada je to bio jedan od argumenata, da se ne radi van planiranog, odnosno ukupnog regionalnog povećanja cena cigareta. Tada smo, između ostalog, i optuženi da lobiramo za duvanske proizvođače. Pa nije to tako.
Ako su u Makedoniji duvan ili cigarete određene marke jeftinije, naravno da će ljudi donositi te jeftinije cigarete i prodavati u svom okruženju. Ti ljudi nisu kriminalci. Oni prosto nemaju novca. Za njih su te razlike značajne.
Znači, proces rasta akciza na duvan do tog rasta nekog kakav postoji u EU, on mora biti sinhronizovan sa zemljama u okruženju, zato što tu ne govorimo o velikom organizovanom švercu cigareta, nego govorimo o ljudima koji žive u graničnom području, koji sigurno jedan deo mogu da dovedu. Danas se to isto dešava sa rezanim duvanom. To nije iznenađenje. Prosto, tu je razlika.
Ako se oko svega ovog slažemo, baš na ovom mestu bih voleo da ukažem koja je ključna razlika pogleda na rešenje aktuelne situacije na nas i Vlade Republike Srbije. Dakle, po našem mišljenju, vi ne možete uzimati koliko mislite da možete od ljudi iz Srbije. Prosto, taj resurs je ograničen. Ljudi u Srbiji nemaju para, umorni su. U ovoj zemlji je kriza 23. godine. Novca više nema.
Naravno da porez na imovinu ne diže vrednost poreza možda u ovoj meri u kojoj ste rekli, ali novi obračun ukida amortizacija. Porez na ljude koji žive u starim stanovima će biti veći od 1. januara. On će biti značajno veći. U tim starim stanovima ne žive Miškovići, već žive neki građani od kojih većina ili proporcionalno nema posao i ako ga ima, ta plata je mala.
Ako je penzioner i živi u nekom stanu već 50 godina, ako ukinete amortizaciju koja je snižavala porez, pa kako će ti ljudi platiti taj porez? Kako? Na kakav način će se dvoje penzionera od 80 godina, koji žive negde na donjem Dorćolu, u zgradi staroj 50 godina, koji su plaćali 3.000 dinara, a sada treba da plate 15.000-18.000 dinara? Kako? Odakle im? Verujte, oni neće plaćati.
Nemojte reći da nisu u dovoljnoj meri ostvareni prihodi u periodu koji nastupa. Mi vam danas kažemo – neće biti ostvareni prihodu. Tu se ne radi o kriminalcima. Radi se o ljudima koji novca nemaju.
I vi i Fiskalni savet, tu dozvolite da se ne složimo sa Fiskalnim savetom, ste nazvali ovo smanjenje poreza na zarade rasterećenjem u privredi. To, prosto, zvuči paradoksalno zato što na prosečnu bruto platu iz marta, koja je iznosila 57.628 dinara, kada izračunate neoporezovani deo zarade, kada dodate 2% za PIO koji se uvodi i oduzmete 2% za porez na zarade, ušteda je 46 dinara po radniku. To zaista ne možemo zvati poreskim rasterećenjem privrede. Ako firma ima 10 ili 20 zaposlenih, pošto ste govorili o preduzetnicima, o malim i srednjim preduzećima, koliko je to? To je 800 dinara mesečno. Pa, neće niko ni propasti, ni uspeti za tih 800 dinara. Tu promene nema nikakve. Radi se očigledno o strukturnoj promeni u prihodima koje Ministarstvo želi da uradi i to, sa našeg stanovišta, možda nije problematično.
Naravno da porezi na imovinu u ovoj zemlji su potcenjeni, ali oni nisu potcenjeni zato što neko neće da naplati, nego zato što je ova zemlja siromašna i jadna. Nije ona jadna zbog prošle vlade, nego je jadna zbog devedesetih godina. Pogledajte i nemojte to prećutkivati. Ova zemlja je propala između 1990. i 2000. godine. Od 2000. godine do danas ona ide napred, možda lošije ili sporije, ali nemojte zamenjivati teze.
U tim stanovima, od kojih se sada očekuje da se nešto dobije, ne žive ljudi koji imaju novca da to plate. Oni plaćaju sve uspešne i neuspešne reforme u ovoj zemlji 23. godinu za redom. Oslanjati se na njih prosto nije fer. Ako vam smetaju bogataši, napravite tako da bogataši plaćaju. To, prosto, ne može biti kao tepih rasprostreto i čekati da se nešto desi, između ostalog, i zato što tako nešto nije racionalno očekivati.
Kao što smo rekli, ne dižite PDV, ne dižite tako akcize. Ljudi će prestati da kupuju. Ne želim nikoga da branim, ali vi ste danas rekli – ne može svako da bude preduzetnik. Jel tako? Nije svako za preduzetnika? Znate šta, pa nije svako ni za ministra, ni za funkcionera. Ova vlada pokazuje svakim danom da svako može da bude i ministar i funkcioner.
Ako želite da samo onaj ko je talentovan preduzetnik da samo on obavlja preduzetničku funkciju, onda krenite od vaše Vlade i od javnih preduzeća. To je duga tačka našeg neslaganja.
Zajedno smo usvojili Zakon o javnim preduzećima. U ovoj zemlji ih ima 716. To je naša najveća zamerka ovoj vladi. Vaša Vlada je obećala da će doći do reforme tog sektora.
U čemu se te reforme ogledaju? Dali ste jedno mesto u Skupštini u komisijama za izbor direktora javnih preduzeća. Koga ste izabrali na tom mestu? Šefa Kabineta Aleksandra Vučića. Taj je čovek izabran ovde u Skupštini Srbije kao neko ko treba da kontroliše Vladu. Ne poznajem čoveka i ne znam ko je, ali prosto nije normalno da u ovoj zemlji nije postojao ni jedan drugi ekonomista koji može da na neki način kontroliše Vladu u ime opozicije. Nikakve kontrole nema. Sve što se dešava je nastavak istog sistema kakav u ovoj zemlji postoji već dvadesetak godina – vlast se gleda kao plen, svaka moguća reforma se izbegava.
Ono što je danas problem to je što iako smo sve prodali u privatizaciji, taj novac nismo iskoristili da sprovedemo strukturne reforme. Ako smo se posle toga zadužili, pa ni taj novac nismo iskoristili za strukturne reforme. E pa nema ga ni u porezu na imovinu, verujte, ali ono što je razlika, to je da danas te strukturne reforme moraju da se sprovedu.
Ako tražite konsenzus sa predstavnicima opozicije oko toga, prvo dajte ciljeve i čemu mi kao zemlja težimo. Slažem se da to ne treba da bude mesto političkog prepucavanja, ali samo ako svi želimo slobodno tržište pravno uređeno na način kako su uređene zemlje EU. Ako ne želimo to, nema konsenzusa, konsenzus nije moguć.
Dakle, kao prvi korak u tome ne mogu se zakoni podnositi, na primer, u utorak uveče, da bi bili na dnevnom redu u sredu. To nije evropski. Rekli ste da je pitanje poreza na imovinu pitanje za lokalne gradonačelnike ili lokalne samouprave koji treba da štede ili ne. Da ne ulazimo uopšte u vrednost tog poreza i da li su te procene tačne ili ne. Vreme će to pokazati.
Očigledno je to Ministarstvo finansija zamislilo kao nekakav supstitut lokalnim samoupravama, kada izgube prihod od poreza na zarade. Znači, sigurno se tu radi o nekakvoj vrednosti. To je, između ostalog, i u obrazloženju zakona tako predstavljeno.
Moje pitanje je sledeće – kako je moguće da Zakon o porezu na zarade stupa na snagu odmah, a Zakon o porezu na imovinu 1. januara sledeće godine? Ko će pokriti rupu od sedam meseci? Znači, opštine će prestati da imaju prihode prekosutra, kada mi ovaj zakon usvojimo, a neke nove koje su zamenjene kao nekakav supstitut tom gubitku, toj rupi, mogu da ostvare tek 1. januara 2014. godine, i to u zavisnosti od toga da li hoće ili neće. Šta je sa svim projektima u Srbiji koje su lokalne samouprave započele? Kako možete da nekome date budžet u januaru jedan a da mu 1. juna kažete da više tog novca nema? U isto vreme, vezano sa ograničenjem u roku plaćanja, to podržavamo, ali kako će se iz toga izaći bez nekog novog haosa? Ja prosto mislim da to nije moguće. Ne vidim racionalno rešenje. Tu nije važno kolika je razlika, neka je i 100 dinara, ta će razlika postojati od sledeće nedelje.
Da li se u ovom parlamentu o tome priča? Šta me briga da li je Đilas ili nije. I vi naprednjaci, dosta o tome više. Vi ste vlast godinu dana. Obrazloženje da je DS nešto loše radila više nije opravdanje za vas. Kritikujte, šta me briga, ali, nemojte to koristiti. Ako je neko ubio čoveka, to ne daje nekom drugom pravo da dalje ubija. Ako smo se svi složili da je loše i u prošlom sazivu zajednički nastupali oko toga da bez javne rasprave ne treba zakoni da se usvajaju, šta se to desilo da ste danas vi to promenili? Koja je to promena? To što ste sada vi a ne oni? Nama je isto. Baš me briga i za Vučića i za Đilasa.
Poslednje pitanje – ako Srbija nije 30 godina, kako vidimo, kupila avione, da li mora baš danas da ih kupi? Koliko god da koštaju, to me ne zanima, neke druge stvari me u životu čine srećnim i zadovoljnim, ali, kako je moguće da smo baš danas odlučili, u ovoj finansijskoj situaciji, da nam treba nekih 10 MIG-ova, H-800, itd, a svi ovde danas pričaju kako nemamo novca. Kako je moguće? Ako ih 30 godina nismo kupili, valjda je to zato što nisu jeftini. Sumnjam da je postojao neki ministar odbrane koji nije hteo da ima nove avione. Valjda je svaki hteo da ih ima. Koja je to razlika u odnosu na danas i kolika je cena? Koliko je to u odnosu na ovih 46 dinara rasterećenja u privredi po zaposlenom?
Mi očekujemo te odgovore, a zapravo ih znamo. Znamo i šta se plaća kupovinom tih aviona. I to je politička cena. Ali, sve dok se političke greške plaćaju novcem građana Srbije, nikakvog rezultata neće biti. Hvala.

Dve replike, jedna ministru, jedan na ovo, kada ste tako dali reč.
Prvo ministru. Govorim o različitim stvarima, samo ovo politički duboko verujem da danas u Srbiji ne može da se stvori država čiji je će glavni alati biti u rukama policije, poreskih inspektora, vojske, čega god.
Da je osnovna uloga Vlade u društvu da pravi atmosferu koja će doneti nešto i uslove da se nešto desi, u tom smislu se slažem da je kada je u pitanju rast i kada imamo novca, da je svima lako, a kada je recesija, nije nikome lako. Baš zbog toga sam i rekao, možda malo nerazumljivo i preuzeću rizik na sebe, ali možete pozvati svakoga na štednju, ali prvo morate vi početi da štedite. Redosled i zašto smo se onoliko bunili u sredu, to je razlog.
Da bi ljudi štedeli, oni moraju da vide od Vlade da štedi. Ne možete prvo doneti plan kako neko drugi da štedi, a reći – donećemo plan kako će Vlada štedeti, a sve one koji neće da štede, te ćemo, kako da kažem, cela rasprava se vodi u smislu kako treba više naplatiti poreza, što nije sporno. Ništa nije sporno – kako treba sprečiti ljude koji su u području, da tako nazovemo sive ekonomije. Ali ne sve. Još jedanput ću ponoviti, nisu svi ljudi kriminalci. Mnogi od njih se snalaze. Snalaze se kako znaju i umeju. Naravno da je to što rade nezakonito i nema nikakve sumnje da država mora u tome da ih sprečava. Ali, prvo dajte plan kako ćete uštedeti 30 milijardi, pa nas onda pozovite, i pozovite od Dragana Đilasa, do Subotice, svakog kako treba lokalne samouprave da štede.
(Predsedavajuća: Vreme.)
Do sada, to je samo demagogija.
Ako mogu, sada bih hteo repliku gospodinu Arsiću, biću jako kratak.
(Predsedavajuća: Nemamo taj običaj, gospodine Andriću, s obzirom da Poslovnik predviđa da replika najduže može da traje dva minuta.)
Kako da odgovorim u dva minuta? Dobro, pozvaću se na član 107. Poslovnika – pogrešno tumačenje.
(Predsedavajuća: Dobro, pozovite se na povredu Poslovnika.)
Pozvao sam se na povredu Poslovnika, član 107.
(Predsedavajuća: Izvolite, počinje vam vreme. Samo se još jednom pojavite.)
Hvala. Uvek može komplikovanijim putem.
Nemam nameru da polemišem sa vama i da ulazim u to, zato što mislim da to kvari jednu sliku koji je ovaj razgovor, bar u nekim trenucima, činio jako ozbiljnim.
Pre nego što zamerite nama učešće u vlasti sa Đilasom, osvrnite se malo ovako oko sebe. Svi vaši koalicioni partneri su bili i učestvovali u toj vlasti. Svi do jednog, a mnogi i sada učestvuju. Prosto, pre nego što se bacite kamenom na nekoga, prvo pogledajte sebe.
Kada sam rekao, mislim, ne sporim i ne želim to, pošto mislim da je stvarno demagoški da neko želi da ginu nekakvi piloti, to stvarno nije tako, pitao sam samo – da li je baš danas trenutak? Nisam sumnjao ni da je Šutanovac, ni da je Boris Tadić, koji je bio pre njega, i ne sećam se više ko su bili ministri odrane, da su svi oni to isto želeli što želi i gospodin Vučić, ali sigurno ima neki razlog zašto to nije urađeno.
Vi ste sada rekli da je to poslednji trenutak. U redu, možemo to da uvažimo. Nije tako predstavljeno. Stvarno nije tako predstavljeno. U istom danu smo na vestima imali da smo se odlučili da kupimo avione i procenu Fiskalnog saveta o katastrofalnoj i velikoj ekonomskoj situaciji zemlje. To je, u krajnjem slučaju, neukusno da se u istom danu dešava. Stvarno ima nekih stvari koje možemo da preskočimo – od vožnje helikopterom funkcionera i hvaljenja time u "Večernjim novostima" i "Danas". Pročitajte to pre nego što nam se obratite i tražite našu krivicu.
Još jednom vam kažem da vam stvarno ništa ne zameram. Samo mislim da takav način rasprave, u stvari stavlja u drugi plan argumente koji su mnogo važniji. Uostalom, vaša Vlada je došla jutros i pozvala nas na konsenzus.

Hvala predsedavajuća.
Reklamiram povredu Poslovnika čl. 27, 108. i 107.
Potpuno je neprihvatljivo iz demokratskog, političkog i svakog drugog ugla da se ovakav set poreskih zakona menja bez ikakve javne rasprave i bez ikakve mogućnosti da poslanici i javnost imaju uvid u posledice koje će nastupiti ovim izmenama. O tome najbolje govori činjenica da ni sama vladajuća većina nije imala podršku za ovo na početku, već vam je podršku dao SPO, bez toga ne biste usvojili ovo. U motive, neću da ulazim.
Ono što mene zanima, kako je moguće da predsednik Skupštine čiji je valjda cilj u radu da obezbedi demokratičnost procesa donošenja zakona, čije je osnovno načelo da budemo upoznati ne samo sa tekstom nego i sa posledicama, sa načinima na kojima se nešto menja, sa analizom zašto i kako, bar jedan dan pre rasprave o zakonima to ne obezbedi? Mi ovaj put nismo imali nijedan dan.
Danas vas upozoravamo da kako god se ovo danas završilo, a ja verujem da ćete vi političkim nasiljem obezbediti većinu, ali posledice ovoga što danas radite pokazuju ili znače da ste prešli tanku liniju između političke racionalnosti i populizma, a posledice ne mogu da budu drugačije, nego nastavak katastrofalne ekonomske politike o kojima sada i vi sami govorite, naročito Ministarstvo finansija u izveštajima koji su objavljeni prošle nedelje za prvi kvartal ove godine.
Dakle, ja vas molim da utičete na predstavnike Vlade da povuku ovaj predlog, da dobijemo jedno normalno vreme od nedelju, dve ili tri i da upoznamo i stručnu i opštu javnost sa tim šta su namere ovoga, šta su posledice i da na osnovu toga poslanici mogu da se izjasne na valjan način o ovim zakonima.

Uvreda dostojanstva Skupštine, naravno, gospodine predsedavajući i to od strane vas.
Stav da je Zoran Đinđić tražio bombardovanje Srbije, to nije politički stav, znate? U tome je razlika između demokratije i nasilništva. To nije politički stav. To je laž. Vi ste kao predsednik skupštine dužni da takvu laž demantujete, jer mi ovde ne možemo razgovarati na takav način. Možda ste dovoljno mladi ili neiskusni pa ne možete da shvatite o kome neko priča, ali time vaša odgovornost nije manja. Poslanik Marković je mislio na Zorana Đinđića, premija ove države, koji je ubijen u akciji – stop Hagu, od strane kriminalaca. Ubijen je zbog takvih laži, zbog navodne odgovornosti da je prizivao bombe.
Vi danas, ako svoj strah od ovih ispred lečite napadom na nas, verujte to neće imati srećan kraj, jer mi nećemo ćutati. Ako ne umete nijednim argumentom da odgovorite na raspravu, nego pozivate na nasilje, indirektno takvim govorom, opravdavate one koji nasilje treba da sprovedu time što mislite da ste rešili stvar, tako što preusmerite sa sebe na nekog drugog, onda mi imamo problem i onda niste razumeli ništa od onoga što je govorio Čedomir Jovanović.
Znate zašto je to opasno? Nije to stvar našeg i vašeg razumevanja. To znači da samo potvrđujete to. Zato što niste pre četiri godine razumeli zašto vam kažemo da ne odbijate Ahtisarijev plan, danas smo u ovoj situaciji. Ne razumevanje danas onoga što vam govorimo, postavlja pitanje gde ćemo biti za četiri godine i šta ćete onda morati da prihvatite.

Slažem se da treba prekinuti. Ova tema sigurno prevazilazi značaj naših međusobnih rasprava, ali njena suština, nažalost, suština ove rasprave nije u nekoj međusobnoj ličnoj netrpeljivosti između nas. Žao mi je ako to ne vidite. Tema je upravo to da kada stotine ljudi šalje poruke, optužujući ih za izdaju premijeru Srbije ili prvom potpredsedniku Vlade, kada navijači, misleći da rade nešto pozitivno, napadaju šefa naše poslaničke grupe.
Uzrok svih tih stvari je upravo ovakvo ponašanje i ovakva rasprava, na isti način kao što je optuživanje za izdaju od onih ispred. Ako to ne vidite danas i ako pri tome ostajete nemi, to samo znači da će se takve stvari i dalje ponavljati. Mi nikada kao LDP nismo delili ljude na patriote i izdajnike.
U svačemu što je neko pokušavao da radi, pokušavali smo da nađemo nekakav pozitivan motiv i nameru da poboljšamo situaciju, ali smo dovoljno bili, da kažem, strpljivi čekajući da to isto urade i oni koji šire mržnju, slobodno mogu tako da kažem, i netrpeljivost. I pored razumevanja za strah koji danas imate, plašeći se odgovornosti, za tu promenu mišljenja, između trenutka kada ste na izbore izašli i onoga danas. Molim vas samo da budete toliko pošteni, da ne usmeravate taj bes ka nama. Ako ne možete, da vam kažem nešto, kako raste represija, rašće i otpor. Mi smo tu, od vas se svakako nećemo sklanjati.

Član 107. dostojanstvo Skupštine i 27. Mislim da to da se optuži opozicija da je srušila kvorum na nekom odboru u Skupštini, to je stvarno velika uvreda za ovu Skupštinu. Zbog građana, vi ste predsedavajući bili dužni da reagujete. U svakom odboru Skupštine Srbije od kada ona postoji većinu ima vladajuća većina koja se između ostalog zato i zove vladajuća većina, zato što ima većinu. Znači ako je neko "ubio" kvorum to su poslanici vladajuće većine, ne opozicija.
Dalje, nije tačno da je odbor zbog toga izgubio kvorum. Odbor je izgubio kvorum zato što je saradnik ministarke ili saradnici na direktno pitanje nekoliko poslanika – da li postoji mišljenje Evropske komisije o ovom zakonu, odgovor je bio – ne. Dozvolite mi da završim.
(Predsedavajući: Vi morate obrazložiti povredu Poslovnika.)
Obrazlažem povredu Poslovnika. Dakle, vi ste bili dužni da reagujete na to po članu 27. Između ostalog, ovo je rečeno i zato moraju ljudi znati kontekst zato što je Zakon o javnim nabavkama stajao tri nedelje pre dolaska na dnevni red, a ovaj zakon o energetici su poslanici dobili u petak uveče i traži se od nas da ga usvojimo i da važi od sledeće subote. Zašto ako je toliko tačan i iskren, zašto nije stajao kao Zakon o javnim nabavkama, u čemu je problem? Bez mišljenja Evropske komisije, po hitnom postupku, u petak noću, u ponedeljak na dnevni red, nejasan zakon.
Jasno je da je reč o muljanju. Vi kao predsedavajući morali ste to da ispravite u trenutku kada je ta rasprava počela, a ne da dozvolite da se vređa dostojanstvo i Skupštine i građana time da je opozicija oborila kvorum i da zato
navodno on nema saglasnost Evropske komisije. Nema jer je Božić. Mi smo predložili da se odloži usvajanje zakona sedam dana, pa kad se vrati Evropska komisija u Srbiju da čujemo njihovo mišljenje, pa ćemo onda da verujemo Vladinoj kancelariji da je ovo u skladu sa evropskim integracijama.

Znate šta, gospođo, ja jesam izašao sa sednice u trenutku kada je saopšteno da nema kvoruma.
(Predsedavajući: Recite mi član samo.)
Član 104, rekao sam vam.
Znači, ja sam izašao nakon što je rečeno da više nema kvoruma, evo tu su vam poslanici koji su bili, i da mi samo raspravljamo ovako, a da neće biti doneto sa time …

Gospodine generale, pustite me da završim, pa da nastavite u vašem ovom duhu da radite šta hoćete rušite, raspravljajte, samo ja da kažem dva minuta.