U skladu sa Poslovnikom, s obzirom da smatram da je povređen ugled poslaničke grupe DOS-a i to u nekoliko navrata. Kada bi 5. oktobar bio dan do koga smo mi došli bez povoda i bez motiva, onda bi neko mogao da nas predstavi drugačije nego što mi zaista jesmo.
Mi smo predstavnici demokratskog dela našeg društva, onog dela društva koji je 24. septembra, uprkos svim represivnim merama sa kojima smo se suočavali tokom predizborne kampanje, pobedio na izborima. Tog 24. septembra režim nije bio spreman da prizna izborni poraz. Baš naprotiv, pokušao je da uradi nešto što je uradio i 1996. godine i kao što je 1996. godine pretrpeo konačni neuspeh i priznao izborni rezultat, to je bio prinuđen da uradi posle 5. oktobra.
Podsetiću vas na formulaciju današnjeg predsednika Socijalističke partije Srbije, gospodina Miloševića, koji nažalost ne može da odgovara na ono što o njemu govorimo ovde za skupštinskom govornicom, pa nije možda ni umesno i suviše često podsećati na ono što je on radio, jer čovek nije u prilici da argumentima opovrgne naše stavove. Podsetiću vas na jednu činjenicu iz njegovog govora u kome je on najavio povlačenje i priznavanje izbornog rezultata. Naime, on je tada rekao - čuo sam da je Savezni ustavni sud preinačio odluku Savezne izborne komisije.
Isti onaj Savezni ustavni sud koji je 24 sata pre toga doneo protivustavnu odluku kojom se poništavaju izborni rezultati, koja je isprovocirala građane Srbije i naterala ih da svoje pravo, ne pravo na političko delovanje, već pravo na elementarno pristojan život, odbrane onako kako su učinili 5. oktobra. Oni koji su u Skupštinu Jugoslavije i Radio televiziju Srbije poslali građane Srbije naoružane dugim cevima, koji su se od nas razlikovali samo po tome što su nosili uniforme, morali su razmišljati o posledicama jedne takve odluke. Nisu razmišljali i zato je došlo do onoga do čega je došlo 5. oktobra.
Mi smo ponosi na nekoliko činjenica. Pre svega na to da događaji 5. oktobra nisu bili uvod u grđanski rat koji su mnogi želeli. Ponosni smo na to što je 5. oktobar dan u kojem nisu pale nevine žrtve ni sa jedne ni sa druge strane. Ponosni smo na to što je 5. oktobar trajao kratko, što smo vrlo brzo posle toga vratili politiku u institucije, u parlament, što smo promene zaokružili izbornim procesom sprovedenim na nivou Republike, što smo u taj izborni proces ušli kroz dogovor sa predstavnicima vlasti, kroz bespogovorno priznavanje i prihvatanje izbornog zakona koji je predložila Srpska radikalna stranka. To su činjenice koje govore o nama kao demokratama, ne kao o onima koji se raduju porazu svog društva, bez obzira na one aktere koji su ga proizveli.

Gospodine predsedniče, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, ja sam i poslednjom prilikom u kojoj smo govorili o Kosovu i Metohiji, rekao da će teško ko od nas moći da kaže nešto novo o problemu koji postoji na Kosovu i Metohiji, i da je jedina prilika i prostor u kojem možemo nešto novo uraditi, prostor u kojem ćemo se ponašati drugačije, nego što smo se ponašali prethodnih 10 godina.
Građani su stalno suočavani sa problemom Kosova i Metohije, ali po pravilu je problem Kosova i Metohije bio u funkciji onih stranaka koje su činile režim Slobodana Miloševića. Kada se navodno nije znalo šta će se raditi sa Kosovom i Metohijom, građanima je postavljeno referendumsko pitanje, da oni pronađu odgovor, ali se nije znalo šta će se raditi sa posledicama takvog odnosa prema Kosovu i Metohiji. U građanima Srbije su pronalaženi izdajnici. Danas kada moramo svesno razgovarati o odgovornosti koja prati nas na vlasti, ali i nas kao poslanike ovog parlamenta, mi nismo u prilici da vodimo jednu korektnu raspravu, jer smo u prilici da razgovaramo o nečemu što jeste politička fraza. Niko od nas ne beži od problema Kosova i Metohije. Baš naprotiv, mi smo jasno rekli da ćemo razgovarati o tom problemu i pokušati da pronađemo adekvatno rešenje za izlaz iz katastrofe u koju smo stigli.
Jasno je rečeno da će biti održana sednica Parlamenta u ponedeljak i da će se na toj sednici poslanici upoznati sa dokumentima i sa inicijativama, koje će zajednički predložiti i sačiniti Republička i Savezna vlada. Skupština mora biti mesto na kojem će se donositi odgovorne i efikasne odluke, povući pametni potezi, pametni, a nikako ishitreni. Od dolaska međunarodnih snaga na Kosovo i Metohiju nijedanput nije organizovana sednica Parlamenta, koja bi bila prilika da se poslanici izjasne o problemima koji postoje na Kosovu i Metohiji, nijedanput do dolaska DOS-a u ovaj parlament i do spremnosti poslanika DOS-a da raspravljaju o tim temama.
Mi ne bežimo od problema Kosova i Metohije, niti upiremo prstom u one koje smatramo krivcima za taj problem, jer od toga nema koristi. Svađe neće biti izlaz iz situacije u kojoj se nalazimo, neće biti ni lažno pomirenje izlaz iz situacije u kojoj se nalazimo. Jedini izlaz iz situacije u kojoj se nalazimo jesta pametna politika, politika bez viška emocije i strasti, politika koja nam u ovom trenutku kaže - ne svađajte se sa svetom, jer ćete u toj svađi otići samo korak dalje, nikako nećete biti korak bliže do rešenja. Ne birajte teške reči, ne posežite za frazama, ne uzimajte u usta mrtve, jer takvom pričom teško možete izbeći analogiju kojom su oni koji danas najviše govore o Kosovu i Metohiji najveći krivci na strani srpskog naroda za ono što se desilo na prostoru Kosova i Metohije, jer su deset godina Kosovo i Metohiju koristili kao isključivu bazu za krađu izbora, kao mesto na kojem će se organizovano pljačkati naše društvo, kao mesto na kojem će se sejati mržnja koja je usmerena pre svega ka rastakanju našeg nacionalnog bića. Mi nećemo biti ona politička grupacija, niti politička snaga koja će slediti takvu politiku.
Srešćemo se u ponedeljak na ovom mestu, razgovaraćemo o tome, a do tada će Skupština raditi svoj posao. Ako nismo spremni da raspravljamo o zakonima koji su pred nama, onda nismo spremni ni da obavljamo funkciju poslanika. Možemo biti agitatori po ulicama, ali nikako ne možemo kao odgovorni predstavnici naroda razgovarati o jednom tako bolnom pitanju, isključivo vođeni ličnim strastima i emocijama i netrpeljivošću jednih prema drugima. Oni koji nisu bili spremni danas da učestvuju u jednom dijalogu predstavnika, ne vlasti i opozicije, nego predstavnika građana Srbije, nisu bili spremni da tragaju za kompromisnim rešenjem. Videćemo da li će sednica koja će biti organizovana u ponedeljak biti prilika da mi odgovorno stanemo naspram jednog problema i pokušamo da utvrdimo politiku, koja neće biti politika sukoba sa svetom, politika u kojoj po pravilu stradaju nevini, već će biti politika u kojoj će pre svega odgovornost za sebe preuzeti oni koji je kreiraju, političari.
Mi od takve odgovornosti ne bežimo, baš naprotiv, preuzimamo je na sebe, ali još jedanput ponavljam, Kosovo i Metohija za Demokratsku opoziciju Srbije, za parlamentarnu većinu u ovoj skupštini, neće biti prilika u kojoj će se baratati frazama i demagogijom. Biće prilika u kojoj ćemo razgovarati odgovorno i slediti ono što kažemo za ovom govornicom. Pozivam vas da nastavimo svoj rad onako kako smo radili do sada, da bez obzira na okolnosti u kojima danas radimo pokušamo da završimo svoj posao, a da se potom pripremimo odgovorno za sednicu Parlamenta na kojoj ćemo razgovarati o rešavanju problema na Kosovu i Metohiji, da sačekamo rezultate ulaska naših snaga u zonu B kopnene zone bezbednosti i da potom u jednim novim okolnostima vidimo da li postoji prilika da se jako teška situacija Kosova i Metohije preokrene, ne u korist srpskog naroda, već u korist civilizovanog građanskog života u kojem se ne prave nacionalne barijere i granice, jer, konačno, nesreća koja proizilazi iz takve politike nije nesreća koja ih priznaje.

Gospodine predsedniče, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, puno je toga zaista neverovatnog rečeno u uvodnim nastupima predstavnika, kako predlagača, tako i opozicije koja podržava ovaj zakon, što je samo po sebi logično, jer je sam zakon neverovatan, ne zbog teme kojom se bavi, već zbog načina na koji to radi.
Kako je ova skupštinska rasprava započela, čini mi se da smo prvu grešku napravili kada nismo usvojili predlog gospodina Rističevića i ograničili raspravu na jedan minut, jer će, s obzirom na sve ono što je do sada rečeno, Bil Klinton biti kriv za zbirku narodnih pesama "Crven Ban", Bil Klinton biti kriv za rakiju, Bil Klinton biti kriv za hercegovački duvan, Bil Klinton biti kriv za sektu Jare Ribnikar, Bil Klinton biti kriv za pola tone droge u sefu jedne beogradske banke, koju je tamo pohranila srpska policija, i tako dalje.
Mislim da je tema ozbiljna, ali je način na koji se ona tretira, katastrofalan. Ne pravi se razlika između uzroka i posledice. Ne može se sankcijama rešiti problem koji ne priznaje političke barijere, ne možete se sankcijama obračunati sa onima kojima je samo ulica preostala kao mesto druženja ili provođenja života.
Zašto je to tako - možemo da razgovaramo, ali mi se čini da je obrazloženje, koje se ističe u predloženom zakonu, više nego problematično. Naime, u tom obrazloženju se kaže da je posledica jednog takvog stanja u društvu, stanja u kome se nalaze osobe mlađe od 18 godina, pre svega proistekla iz bombardovanja NATO pakta koje je predstavljalo uvod u ekspanziju narkomanije i vršljanja narko dilera po Srbiji.
To je samo po sebi u toj meri politički obojeno, da je nepotrebno nešto tako komentarisati. Problemi koji potresaju Srbiju su problemi koji potresaju i druge države, bilo da se one nalaze istočno ili zapadno od nas, pri čemu su, po pravilu, to problemi koji potresaju mnogo više zemlje koje su u tranziciji, nego ona uređena društva, koja su tako kritikovana u nastupima opozicije, i po pravilu, neargumentovano, jer su u tim društvima mnogo preciznije i konkretnije rešene one zakonske pretpostavke koje pokušavaju da se reše na jedan loš način predloženim zakonom.
Naime, u pravu je bio predstavnik Odbora za rad i socijalnu politiku, kada je citirao članove ovog zakona. U njima se, od člana do člana, govori samo ono što je nedozvoljeno i zabranjeno, pri čemu je to suprotno zdravom razumu. Jer, da li je potrebno reći da nije dozvoljeno nuditi oružje maloletnicima? Gde je to bilo dozvoljeno do sada nuditi oružje maloletnicima? Da li je potrebno reći da je nedozvoljeno nuditi drogu maloletnicima, jer, gde je to do sada bilo dozvoljeno? Ni u Srbiji nije bilo dozvoljeno.
Da li je potrebno reći - nije dozvoljeno opijati maloletnike, pa to je i do sada bilo. Zdrav razum nas je obavezivao na nešto tako. A, ako je do toga došlo, znači da je bilo malo zdravog razuma. Svi problemi koji se tretiraju ovim zakonom su posledice jednog jako teškog stanja u društvu. Te posledice su dugotrajne. Oni su ponajmanje posledica političkih konotacija stranaka koje su na vlasti ili u opoziciji, oni govore o stanju društva. Stanje je loše, bezizlazno.
Roditelji ne mogu da brinu o sebi samima, a kamoli o svojim porodicama. Ona regulativa koja postoji u društvu je srušena, uništen je sistem vrednosti. Nikada u Srbiji nije bila dozvoljena pornografija, ali je pornografija inaugurisana u univerzalni model vrednosti, preko stanice koja je imala nacionalnu frekvenciju, koja je bila prepoznatljiva samo po dva programa - po pornografskom, i po programu Srpski radikalni talasi (aplauz.)
To su činjenice, gole, ali istinite činjenice. Ako ćete da govorimo o jednom novom dobu u kojem mi želimo da živimo, onda je zora tog doba 5. oktobar kada smo i jednom i drugom stali na kraj. Optuživati nekoga za šverc cigaretama, za šverc alkoholom, za šverc drogom, bez dokaza je krivično delo. To ni u jednoj pristojnoj zemlji nije dozvoljeno.
(Predsednik: Vreme.)
Molim vas da iskoristim ...
Skupštinska govornica ne sme biti mesto na kojem će se tako nešto činiti. Mi danas možemo razgovarati o tome da li su uklonjeni, bar minimalno, oni uzroci koji su za posledicu imali jedno tako haotično stanje u društvu. Odgovorno tvrdim da jesu. Da li su u potpunosti uklonjeni? Nisu, i biće potrebno dugo vremena da se tako nešto uradi. U ovoj zemlji se deca više ne hapse zbog toga što nose majice sa nekim amblemom ili bedžom. U ovoj zemlji se deca ne tuku zbog toga što protestuju na ulici. Konačno, u ovoj zemlji više deca ne protestuju onako kako su to činila prethodnih 10 godina, tražeći svoja elementarna prava. Njihovi roditelji više nisu u poziciji u kojoj su bili do sada. Njima je teško, ali vreme koje je pred njima jeste vreme kvalitetne perspektive.
Zašto je to tako? Zato što se na vlasti, u meri u kojoj je to moguće, s obzirom na zemlju u kojoj živimo, nalaze normalni ljudi. Ljudi koji imaju hrabrosti da kažu i kad su opozicija i kad su vlast - ne tucite decu zbog toga što cepaju plakat, ne optužujte mlade za izdaju, nepatriotizam, ne predstavljajte ih kao narkomane, ne predstavljajte ih kao osobe koje su nesvesne vremena u kojem žive, jer su po pravilu ti ljudi najsvesniji okolnosti u kojima postoje i nepravde sa kojima se suočavaju. Ako želite da vidite da li društvo ide u dobrom ili lošem pravcu, posmatrajte mlade ljude i ono što oni rade. Danas mladi ljudi posmatraju, gledaju Srbiju i gledaju nas. Mere, u kojoj meri smo mi sposobni da uradimo ono što prethodna vlast 10 godina nije radila. Kamo sreće da je stajala. Naprotiv, ona je samo upropaštavala naše društvo.
Ovaj zakon je neprihvatljiv, jer je to zakon koji je sam po sebi samo logična posledica vremena u kojem se mladima nije dozvoljavao normalan život. Ako pušiš - bićeš uhapšen, ako piješ - bićeš uhapšen, ako se drogiraš - bićeš uhapšen, ako si na ulici posle ponoći - bićeš uhapšen ili će eventualno tvoji roditelji platiti kaznu 10.000,00 dinara. U ovoj zemlji živi 20% mladih ispod 18 godina koji redovno puše, veliki broj njih pije, deo njih konzumira narkotike. To nije način da se takav problem reši. Ovaj problem se mora rešiti upristojavanjem našeg društva, uspostavljanjem jasnog sistema vrednosti. Sistema vrednosti u kojem će se znati kakve su posledice politike koja se vodi, politike koja sama po sebi ne može i ne sme imati partijski okvir.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, pa nije skupštinska govornica mesto sa koga treba da se podiže bilo šta, pa čak ni tenzija. Pokušao bih da se vratim na Predlog ovog zakona, koji je podnela poslanička grupa SPS-a i da kažem da smo tu prvo ponudili poslaničkoj grupi SPS-a da promenimo redosled u tačkama dnevnog reda, kako bi resorni ministar Vlahović mogao da se obrati poslanicima i da kaže, između ostalog, sopstvenu argumentaciju. A inače je za posledicu dobila negativan stav Vlade prema Predlogu ovog zakona.
S obzirom na činjenice koje govore o radu Parlamenta, s obzirom na vremenski interval u kome radimo, dakle već gotovo dva meseca, nije moguće planirati aktivnosti u Vladi na takav način da se u svakom trenutku one mogu usporiti sa pojedinim tačkama dnevnog reda. Dakle, mislim da je loše što ovde nije resorni ministar, ali dužan sam da vam dam objašnjenje da on ovde nije iz objektivnih razloga i da nije bilo razumevanja za takvu vrstu ustupka kojim bi se njemu omogućilo da nam se obrati po ovoj tački dnevnog reda. Resorni ministar gospođa Matković bila je spremna i čekala je u holu da, ukoliko dođe do promene u redosledu u dnevnom redu, ona preuzme na sebe obavezu po narednoj tački dnevnog reda.
Mi nismo kao DOS spremni da podržimo ovaj zakon, ne zbog toga što oduzimamo pravo poslanicima opozicije ili SPS-u da predlože zakonsku regulativu kojom bi se definisala prava i obaveze u razvoju malih i srednjih preduzeća, pre svega, prava i obaveze koje država ima prema njima, već zbog toga što je on konceptualno u suprotnosti sa onim zakonima koji će se naći pred Parlamentom, a neki od njih su već u skupštinskoj proceduri. Tu mislim na Zakon o privatizaciji, a potom i na one zakone koje pominje u obrazloženju resorni ministar i sama Vlada.
Ovim zakonom se ne predlažu konkretna rešenja. Njime se definiše ambijent u kojem se pretpostavlja da će doći do razvoja malih i srednjih preduzeća. Međutim, mi nemamo konkretna rešenja. Zbog toga ne možemo podržati ovaj zakon, jer on sam po svojoj suštini ima prihvatljivu formu, ali u njemu nema onog sadržaja koji je neophodan i koji bi bio suštinski pomak u odnosu na postojeće stanje.
Dakle, kada govorimo o malim i srednjim preduzećima, mi praktično govorimo o jedinom perspektivnom osnovu kroz koji možemo izgraditi naše društvo, razviti privredu i tako nadomestiti sve one loše posledice koje u privredi u ovom trenutku postoje i koje se javljaju kao neka vrsta prenesenog stanja iz velikih privrednih sistema. Dakle, naša budućnost nije u velikim privrednim sistemima, ne zbog toga što veliki privredni sistemi sami po sebi nemaju perspektivu, već zbog što u njima u ovom trenutku moramo sprovesti ozbiljnu transformaciju. Period transformacije nije period u kome se možemo osloniti isključivo na rezultate koji će se u prvom mahu javiti, već pre svega razmišljamo o tadašnjem konceptu redefinisanja pozicija velikih privrednih sistema. U tom međuvremenu puno pažnje se mora pokloniti razvoju malih i srednjih preduzeća, jer je to praktično jedino ono normalno što može funkcionisati u našem društvu.
Mala i srednja preduzeća su po svojoj suštini preduzeća koja opstaju bez velike brige i pažnje države. Ne znači da država u prethodnom vremenu nije razmišljala o razvoju malih i srednjih preduzeća. Činjenica je da je politika koju je država vodila, sama po sebi, bila politika koja je često dolazila u konflikt sa interesima malih i srednjih preduzeća. Mi smo to dokazivali kroz one primere koje smo navodili obrazlažući reformu u fiskalnoj politici i reforme koje su potom usledile pre svega u oblasti socijalnih prava, a potom reforme koje će uslediti kroz zakone o svojinskoj transformaciji.
Kada govorimo o perspektivi malih i srednjih preduzeća, mi ne možemo tu perspektivu prepoznati u Predlogu ovog zakona. Tu se definiše šta je malo i srednje preduzeće i definiše se formiranje agencije, koja bi se bavila malim i srednjim preduzećima. Definiše se izbor direktora agencije, ali nema suštine u svemu tome. To je osnovna manjkavost ovog zakona, a suštine u ovome i ne može biti, jer ovaj zakon, sam po sebi, ne može biti zakon koji se donosi ad hoc. Ovaj zakon ima smisla, samo ako se donese kao deo jednog paketa koji će se odnositi na čitavu privredu.
Dakle, mi ćemo razgovarati o razvoju malih i srednjih preduzeća. Opozicija će biti u prilici da kroz amandmane i kroz pripremu tog zakona uvrsti sve ono što misli da je potrebno ugraditi u razvoj malih i srednjih preduzeća. Mislimo da je to oblast u kojoj je potrebna izvesna vrsta i političkog konsenzusa. Na ovakav način ne možemo menjati privredu, ne možemo menjati privredu pre nego što se promene neki drugi zakoni, koji, sami po sebi, u ovom trenutku limitiraju razvoj malih i srednjih preduzeća. To nije odnos ohole vlasti prema opoziciji, već su to proste činjenice o kojima možemo razgovarati, o kojima možemo razmeniti argumenta, ali činjenice koje, same po sebi, ne mogu biti drugačije.
Ono što je proisteklo iz povremenih nastupa poslanika jeste deo skupštinske atmosfere, ali kada govorimo o stanju u zdravstvu, mi ne govorimo to pokušavajući da diskvalifikujemo ili degradiramo onaj intelektualni potencijal koji postoji u našem zdravstvu, stručnost lekara. Kako reći potpunu reč o zdravstvu kada govorimo o informaciji po kojoj je Kliničko - bolnički centar Srbije, najprestižnija zdravstvena institucija u zemlji, na 250. mestu u zdravstvu po rejtingu plata i po dinamici njihove isplate.
Kako pohvalno da govorimo o zdravstvu, kada u štampi možete da se upoznate sa činjenicom, a ja uopšte ne govorim o zloupotrebama. Mi nismo nadležni za to i nemamo nikakve činjenice na osnovu kojih bismo mogli tako nešto da kažemo. Nemamo izveštaj nekog suda, neki krivični postupak koji bi otvorio takvu vrstu dileme u javnosti. Možemo da govorimo samo o onim činjenicama koje nemaju politički konto. Kako da govorimo o pohvalama u zdravstvu, kada KBC u Kragujevcu danas nije u stanju da sprovede dijagnostičke postupke koje je sprovodio pre sto godina. Evo, možemo da kažemo koliko pacijenata nije moglo da ima rendgenski pregled u KBC u Kragujevcu i možete da pogledate i razgovor koji je vođen sa direktorom KBC u Kragujevcu, koji nikoga ne optužuje. Kažu da je KBC u Kragujevcu bio na 230 mestu, istina 20 mesta pre KBC Srbije, ali na 230 mestu po rejtingu i dinamici isplata plata u zdravstvu. Nije to bila dobra zdravstvena politika. Da li je bila nužna? O tome možemo da razgovaramo kada to bude tačka dnevnog reda. Mi nemamo razloga da bežimo od onih loših činjenica kojima se opisuje stanje našeg zdravstva, a pri čemu te loše činjenice nikako ne dovode u sumnju stručnost ljudi koji su zaposleni u zdravstvu.
Naravno, možemo razgovarati o nečemu što je bila posledica, pre svega nastojanja partije koja danas nije parlamentarna snaga u republičkom parlamentu i posledica neumerenosti dela njenog rukovodstva koje je ostvarilo doktorate, koje je imalo ambicija za akademika, a da pri tom nije ispunilo elementarni preduslov, nije imalo položeni ispit iz specijalizacije. Razgovaramo o čoveku koji danas nije ovde, o čoveku koji je bio ministar zdravlja, o čoveku koji je bio direktor Instituta za kardio-vaskularne bolesti, o čoveku koji nema položen specijalistički ispit iz interne medicine, a dogurao je do doktorata, do doktorske titule i umalo što nije postao akademik.
Naše društvo u tom smislu bilo je korumpirano i ono je kompromitovalo i degradiralo najviše intelektualne standarde zemlje u kojoj smo živeli. Zbog toga kada pričamo o SANU mi ne možemo govoriti sa pijetetom o toj ustanovi, jer sami akademici ne govore tako o sebi. Kada govorimo o broju doktorata koji su odbranjeni pred katedrama, kada ih upoređujemo sa procentima EU, ne možemo pobeći od utiska koji govori da se neko utrkivao sa EU u doktoratima, a da nije bio spreman da primi neke druge standarde te iste EU sa kojima se danas poredi u našem društvu. Nije bio spreman da obezbedi elementarne preduslove za usavršavanje na samim fakultetima i na univerzitetima. Nije bio spreman da u dogovoru sa univerzitetima donese, recimo, zakon o univerzitetu, nije bio spreman da sasluša profesore pri izboru dekana i rektora univerziteta. Konačno, nije bio spreman da prekine jednu organizovanu hajku, koja je za posledicu imala stotine uhapšenih studenata i pune policijske stanice onih koji, sasvim sigurno, tamo nisu imali šta da traže. Toga se i današnja vlast stidi, to danas kritikuju mnogi predstavnici opozicije, ali to su činjenice koje ne mogu biti činjenice kojima se obrazlaže jedan bliži odnos države prema onome što sasvim sigurno nije intelektualno lice, prema onome što jeste univerzitet, visoko obrazovanje, prema onome što su doktorske titule i disertacije, prema onome što će sasvim sigurno biti naša briga, briga koja će se iskazati na drugačiji način. Hvala.

Poštovani predsedniče, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, čini mi se da u obrazloženju svakog od ovih predloženih izmena i dopuna postojećih zakona iz oblasti socijalnih obaveza države prema građanima, mi ne možemo izbeći identične argumentacije. Dakle, kao što je juče opozicija konstantno govorila da se radi o umanjenju prava, mi smo dužni da podsetimo na razliku između formalnog i primenjenog prava u prošlosti, na odnos države koji karakteriše politika koju vodi Vlada u ovom trenutku i na finansijsku neutralnost, koja je izražena kao nastojanje resornog ministarstva u predlaganju ovog zakona.
Mislim da skupštinska govornica nije najbolje mesto za tako preciznu definiciju onoga što je neto zarada, bruto zarada, neto plata, odnos između plate u Republici i plate u privredi. Nažalost, nisu tačne činjenice koje su pominjane i koje idu u prilog nastojanju, recimo nove Vlade da pobegne od obaveza, a da smo želeli da bežimo sasvim sigurno ne bismo radili ono što smo radili do sada.
Podsetiću vas da smo nasledili dug od 26 meseci po ovom osnovu. Taj dug saniramo da nijedanput nismo zakasnili tokom prethodnih 100 dana u izmirenju prema građanima koji po ovom osnovu imaju prava. Konačno, podsetiću vas da je ovo praktično usklađivanje sa izmenama i dopunama zakona kojima se definišu prava zaposlenih i njihov radni odnos. Dakle, nije reč o 2.400,00 dinara na koje se primenjuje 50%, već je reč o 1.706,00 dinara, na koje primenjujemo ovih 50% kao zagarantovana sredstva koja je država dužna da obezbedi onima koji po ovom osnovu ostvaruju prava. Ako primenite 16% na bruto zaradu, prosečnu bruto zaradu u protekloj godini, a koja iznosi 5.387,00 dinara, pa 50% na 1.700,00 dianra, videćete da je praktično reč o identičnom iznosu i finansijskoj neutralnosti, na kojoj mi sve vreme insistiramo.
Ni manje ni više od onoga što je postojalo do sada, a pri čemu možemo reći da ta sredstva nisu dovoljna, ali nažalost ova država ne može u potpunosti obezbediti ona potrebna sredstva koja bi bila dužna recimo da obezbedi da je finansijski sposobnija nego što je to trenutno slučaj. Naravno, ja ću vas podsetiti na brojne izmene i dopune i u ovom trenutku važećeg zakona, a koje su pre svega bile posledica usklađivanja potencijala države sa potrebama društva.
Očekujem da ćemo u najskorijem roku mi moći da damo veća prava i da zagarantujemo veće slobode onima koji su socijalno ugroženi, ali u ovom trenutku je za nas neprihvatljiva argumentacija kojom se ovakva politika koju mi predlažemo poslanicima na usvajanje, tumači politikom umanjivanja već onako limitiranih prava u toj oblasti socijalne politike. Dakle, to je politika finansijske neutralnosti, promene do kojih dolazi jesu promene koje su posledica izmene zakona kojima se definišu prava i obaveze zaposlenih.
Istovremeno, osnovna premisa kojom se može karakterisati politika koju smo mi podržavali prethodnih 100 dana, jeste sposobnost države i njena rešenost da izmiri obaveze po ovom osnovu. Mi ne kasnimo po tom pitanju. Nasledili smo dug od 26 meseci i taj dug sukcesivno vraćamo.
Znate, to je slika Vlade, to je slika DOS-a, koju poslanici u ovoj skupštini podržavaju i stoga sam bio dužan da ukažem na tu matematičku nepreciznost u tumačenju politike koju je resorno ministarstvo zastupalo, politike koju smo mi podržali, konkretno po pitanju prethodnog zakona, pa i po pitanju izmena i dopuna Zakona o zdravstvenom osiguranju i mislim da je, u svakom slučaju, naša dužnost da ukažemo na tu netačnost, a istovremeno ne tumačimo to nekom tendencioznošću, već prosto, eto, promenama koje same po sebi zahtevaju dodatnu argumentaciju i tumačenja. Hvala.

Gospodine predsedniče, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, činjenice su bitno drugačije od opisa naših namera koje izriču predstavnici opozicije. Dakle, posle sedmogodišnjeg neredovnog isplaćivanja sredstava po ovom osnovu, stvoren je dug od 26 mesečnih izdataka. Tačno, to sam rekao, ali to je potrebno ponavljati. Neki se ponašaju kao da prethodnih 10 godina nisu čak bili ni posmatrači onoga što se dešavalo u ovoj zemlji, a kamoli kreatori naše katastrofe. (Apaluz.)
Od novembra meseca do maja meseca vratili smo zaostatak od 26 meseci, redovno isplaćujemo svoje prispele obaveze i istovremeno uvećavamo prava koja su iskazana između ostalog i kroz činjenicu da se više ne uzima kao osnov zarada u privredi, već zarada u Republici. To je ono što ova država u ovom trenutku može ponuditi svojim građanima. Zašto to tako, možemo razgovarati, ali ne po pitanju ovog amandmana i ne po pitanju ovog zakona. Pred nama je sledeća tačka dnevnog reda - završni račun za 2000. godinu, u kome ćemo moći da vidimo kako su se trošila sredstva. Što se tiče budžetske rezerve, ona postoji i ona će biti trošena u skladu sa predviđenim reformskim zahvatima koji će biti doneti u ovoj skupštini.
U svakom slučaju, ovaj amandman je u svojoj suštini neprihvatljiv i on praktično ne podrazumeva nikakve izmene. Ovo je amandman koji izbegava činjenicu koja govori o finansijskoj neutralnosti predloženih promena. To su argumenti sa kojima mi možemo da izađemo pred vas i da svaki put pokušamo da vam objasnimo da to nema nikakve veze sa 6 milijardii dolara za koje ste se vi uhvatili kao da je neko rekao da će 6 milijardi dolara biti uplaćeno na budžet SRS. Ako vas je dotirala "Zastava", ne znači da će vas dotirati svet. Sasvim sigurno neće biti tako.

Gospodine predsedniče, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, mogao bi da se složim da je rasprava po ovoj tački dnevnog reda krenula u pogrešnom pravcu. Ne treba Skupština da bude sudnica. Mi ne želimo da ona to bude. Ne mislimo da ovim dokumentima, koji nisu ekskluzivno pravo poslanika iz DOS-a, oni su sada podeljeni, ukoliko je potrebno neko vreme da se poslanici opozicije upoznaju sa informacijama iz tih dokumenata, mi smo spremni, a ja predlažem da prekinemo svoj rad i da damo pauzu koja je potrebna poslanicima opozicije da se pripreme.
Hteo sam da kažem da svrha ovih dokumenata nikako ne može imati svoj smisao u iznošenju nekih dramatično novih informacija, koje mi želimo da uputimo javnosti, prebacujući krivicu na one predstavnike opozicije koji su se osetili ugroženima ovakvim nastupom predstavnika DOS-a i resornog ministra u Skupštini. Mislim da ne možemo reći ništa novo za ovom skupštinskom govornicom, što građani i naše društvo u celini, ili jedan njegov deo, već ne znaju.
Jedini smisao ovoga što bi trebalo da bude rasprava oko ove tačke dnevnog reda jeste smisao koji će obavezati današnju vlast da, raspolažući sa državnim sredstvima, razmisle o situaciji u kojoj se danas nalazi opozicija i pomisli na dve činjenice. Da živimo u društvu u kome je vlast smenjiva. Da živimo u društvu u kome rastanak sa vlasti ne podrazumeva rastanak sa odgovornošću za politiku koju sprovodite kao vlast. To su jedine dve bitne činjenice koje mogu proisteći iz našeg današnjeg razgovora po ovoj tački dnevnog reda.
Koliko god predstavnici opozicije pokušavali da se distanciraju od takve vrste činjenica, neće uspeti. Zavaravaju sami sebe, ali ne znam da li će zavarati i deo nas iz DOS-a, mislim da neće. Ne bi bilo dobro da se skupštinska govornica pretvori u mesta gde će neko dokazivati svoju nevinost, jer se to ne radi ovde. Mi možemo danas samo da razgovaramo o jednom principu koji do sada nije važio u našem društvu i o prinsipu koji ovim putem mi pokušavamo da uspostavimo kao princip koji će obavezivati nas kao današnju vlast, a i svaku narednu vlast. To je princip nepovredivosti državne kase i odgovornosti za raspodelu sredstava iz te državne kase.
Zakon o završnom računu za budžet u 2000. godini u martu mesecu je sačinjen i prosleđen poslanicima. Tada je jasno rečeno, da mi mislimo da nije dobronamerna ona inicijativa predstavnika bivše vlasti koja se prepoznavala u informaciji da raspolaganje budžetskim sredstvima kontrolišu četiri čoveka. Samo četiri budžetska inspektora. Istovremeno smo mi rekli da ćemo veoma jasno povući graničnu liniju između onoga što je nasleđe prethodnog vremena i onog što je proizvod našeg rada.
Mi ne želimo pred ovim društvom, mesec dana, uglavnom u tišini, da se suočavamo sa najbeskurpuloznijim optužbama, kojima smo predstavljeni kao ljudi koji vode genocidnu politiku prema svom narodu, kao ljudi koji prodaju svoje društvo na nekom nedefinisanom tržištu, a da pri tom ovu tačku dnevnog reda ne iskoristimo, ne kao povod da optužujemo predstavnike opozicije, već kao povod da ukažemo na elementarne činjenice koje govore o stanju u društvu, koje mi pokušavamo danas da rešimo. Ni manje ni više od toga. Oni koji su zaplašeni nečim takvim, plaše sami sebe.
Niko od nas tako nešto ne čini i predlažem da pre nego što uđemo u raspravu, a ta rasprava je potrebna i ona mora biti temeljita, mora biti dokumentovana i svako mora odgovarati, pre svega pred građanima u našem društvu za ono što izgovori po ovoj tački dnevnog reda za ovom govornicom, da napravimo kratku pauzu, da se poslanici koji nisu imali ovaj materijal upoznaju, ili da u suprotnom nastavimo da radimo, ali da činjenica da smo nastavili rad ne postane argument onima koji će izaći za ovu govornicu i reći da nešto nisu znali ili nisu imali prilike da se upoznaju sa nečim takvim.
Spreman sam da uvažim stavove koji su tokom mog nastupa izrečeni, da predložim da mi nastavimo diskusiju po ovoj tački dnevnog reda, ali da se vežemo za argumente i činjenice. Ovo nije suđenje opoziciji, ovo je uspostavljanje jednog principa koji je obavezujući, pre svega za nas, ali nemamo pravo da zaobiđemo neke činjenice. Nemamo pravo da zaobiđemo činjenice koje govore o nenamenskom trošenju sredstava. Nenamensko trošenje koje je utvrdila ovlašćena inspekcija, nenamensko trošenje koje ima svoje ime i prezime, svoj prihod i svoj rashod i, konačno, kao posledicu za štetu ima onu imovinu koja nije partijska, već je opštedruštvena.
Kada govorimo o nenamenski potrošenih tri i po milijarde dinara, mi govorimo o nenamenski potrošenim sredstvima, obezbeđenim za dnevnice solidarnosti. Mi govorimo o nenamenski potrošenim sredstvima obezbeđenim po osnovu taksi, koje su namenjene za pokrivanje troškova onih delova našeg društva koji su bili pogođeni zemljotresom i elementarnim nepogodama. Kada govorimo o nenamenskom trošenju sredstava, mi govorimo o potpuno protivzakonitom usmeravanju sredstava po osnovama koje nisu definisane nadležnim aktima kojima se regulišu nadležnosti resornih ministarstava.
Konačno, kada govorimo o nenamenskom trošenju sredstava, mi, recimo, govorimo o tim paradoksalnim činjenicama kojih se i sami predstavnici današnje opozicije stide. Govorimo o činjenicama da je Ministarstvo finansija, sa jedne strane, davalo sredstva po kamati od 0,1%, a sa druge strane, zaduživalo Vladu Republike Srbije i budžet kod poslovnih banaka po kamatama od pet ili 6%. Kada govorimo o nenamenskom trošenju sredstava, govorimo o trošenju sredstava Ministarstva za rad i boračka pitanja, koje je potpuno nenamenski usmeravalo ta sredstva direktno na račun SPS-a. Vi sami, socijalisti, sa tim treba da se rastanete, da biste imali moralno pravo da izađete pred nas sledeći put i da od nas tražite da položimo račun. To nije optužba glasača SPS-a, to je optužba onog najužeg vrha vaše stranke koji danas ne sedi ovde u Skupštini, ili je usamljen kada sedi.
Dakle, pozivam vas ako niste spremni za pauzu, da uđemo u raspravu argumentovano, sa činjenicama, da to ne bude doživljeno kao suđenje i sasvim sigurno, da ne bude doživljeno kao naše nastojanje da zloupotrebimo poziciju koja ničim nije naša intimna ili naša uska ekstravagantna privilegija. Ovo je izveštaj koji je dostupan javnosti, izveštaj sa kojim raspolažu poslanici. To nije konačna reč koju smo rekli po ovom pitanju jer je ovo izveštaj koji je sačinjen kroz sagledavanje politike koju su vodila ministarstva, mislim da je reč o 14 ministarstava, nisu obuhvaćena sva, i mislim da u tom smislu nije korektno, izvestan teret odgovornosti će se preneti na pojedince, dok će drugi imati tu sreću, da ovog puta budu pošteđeni takve vrste rasprave. Hvala.

Gospodine predsedniče, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, ja ću pokušati, koliko god to bilo teško i konačno nepopularno, da usmerim ovu našu raspravu u jedinom, po mom mišljenju, pametnom pravcu. Naime, da usmerim ka zakonskim okvirima. Mi danas treba da izglasamo podršku jednom zakonu. Ako smo toliko puno vremena, mesec i po dana, potrošili u raspravama o zakonima koji su najčešće bili samo prostor usaglašavanja sa tom reformom fiskalne politike, ne vidim zašto nemamo sada spremnosti da veoma pažljivo, a u skladu sa zakonom i obavezama da zakon poštujemo, razgovaramo o načinu na koji su trošena sredstva u društvu. Bez optuživanja. Ovo nije mesto za optužnice.
Ja ću vas podsetiti da i nas obavezuje Zakon o javnim prihodima i javnim rashodima i mi smo dužni da, primenjujući taj zakon, damo prolaznost završnom računu za budžet 2000. godine ili ne damo. Veoma je obiman ovaj zakon. Neko će reći 32 milijarde, a neko će reći 55, ali reč je o milijardama, reč je o brojnim ministarstvima, reč je o velikim sredstvima. Onaj ko glasa i ko govori, a da pri tom ne želi da čuje činjenicu, da se upozna sa činjenicama, pravi veliku grešku.
Dakle, ako možemo da optužnice, samoptuživanje ili prepoznavanje o nekim kritikama ostavimo za neku drugu priliku, a ovde samo da primenimo zakon, da svako onaj ko kaže da završni račun u ovakvom obliku treba da prođe, može sutra da odgovara na nekoj novoj skupštinskoj sednici ili novom susretu sa građanima: jeste, glasao sam, ali nisam pitao šta su to sredstva sa posebnog računa, nisam znao, nisam dobio informaciju.
Takođe mislim da je ovaj izveštaj, koji smo mi danas dobili, nešto o čemu mi treba da glasamo. Ovo je pomoćni materijal. Ovo je, ako hoćemo da budemo onako pežorativni, rodoslov. U skupštinama se mahalo rodoslovima, papirima, pokazivalo da li je neko Hrvat, Musliman, da li je Srbin, crtale su se granice.
Ovo je zvanični dokument Vlade Republike Srbije, koju je Vlada najavila kada smo otvorili redovno zasedanje ovog parlamenta u martu mesecu. Mi možemo tome da priđemo sa elementarnim uvažavanjem ovih činjenica. Ništa više i ništa manje od toga. Da shvatamo da donosimo jedan veoma ozbiljan zakon. Kako se budemo danas ponašali prema ovom zakonu, ponašaćemo se, garantujem vam, i ubuduće. Ako smo pre 10 godina pogrešili kao društvo, ako nisu povukli prave političke poteze, danas to ne smemo da uradimo. Novih 10 godina, ovakvih kao što su bile prethodne, neće društvo preživeti.
Dakle, veoma pažljivo, veoma brižljivo, u siromašnoj državi, razgovarajmo o načinu na koji su se trošila sredstva i kao Skupština konstatujmo, da li su se ta sredstva potrošila u skladu sa predloženim zakonom ili ne. Ako nisu, zakon ne zaslužuje našu podršku. Neka nam Vlada kaže gde su sredstva. Mi ne smemo da stanemo iza nečega što je samo po sebi nekompletno, čak iako smo tokom prethodnih nekoliko godina stajali.
Imam ovde zakon iz 1999. godine, Zakon o završnom računu za 1999. godinu. Veoma kratko je trajala rasprava. Nemojte da citiram izveštaje sa te sednice, da vam kažem koliko je dugo poslanik u Skupštini razmišljao o načinu na koji su se trošila sredstva. Ovo nije pitanje vlasti i opozicije, ovo je pitanje odnosa političara prema društvu, poslanika prema izvršnoj vlasti. Svako mora da položi račun za ono što je radio, jer konačno uvažimo onu narodnu izreku - čist račun duga ljubav.

Gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, tačno je da je uglavnom rad ovog saziva parlamenta obeležila svakodnevna i konstantna kritika predstavnika opozicije i uzdržavanje od diskusije predstavnika vlasti. Neki će reći da je to zbog toga što mi nismo imali argumente sa kojima bi izlazili pred govornicu i reći će da smo smatrali da će zakoni, koje podržavamo svojim glasom, sami po sebi govoriti mnogo više od onoga što mi izgovorimo za govornicom. Ovo je danas prva, za sada, prilika u kojoj smo mi dužni da govorimo, a ne da prećutno i nemo, kako se to činilo prethodnih deset godina, pritisnemo taster i tako verifikujemo i podržimo nešto što je samo po sebi duboko nečasno, konačno i protivzakonito.
Da je tako, to između ostalog govori i tako nervozna reakcija dela opozicije koji samo uvredom odgovara na činjenice i argumente, na činjenice i argumente u kojima nije pomenuto ni jedno ime, činjenice i argumente u kojima se pominju samo novčani iznosi i namena u kojoj su ti novčani iznosi trošeni. To nije ni novinski članak, ni pamflet, to nije falsifikovani izvod kojim se dokazuje nečije školsko posrnuće, to nije falsifikovani papir kojim se dokazuje lažni saobraćani udes, bežanje iz zemlje. To je zvaničan izveštaj budžetske kontrole, inspekcije koja mora biti neprikosnovena u našem društvu i koja će biti neprikosnovena dok zavisi od podrške poslanika DOS-a. To je izveštaj u kojem se govori ko je i na kakav način trošio teško ostvarena sredstva našeg društva.
Nismo mi podržavali politiku kojom je napravljena granica na Drini. Nismo mi bežali od svog naroda kada smo smatrali da strada, ali niti smo bili niti ćemo biti oni koji će svoj narod žrtvovati, a pri tom biti nespremni da podnesu bilo kakvu ličnu žrtvu, čak i moralnu. Danas se ovde traži od poslanika bivše vlasti, predstavnika te vlasti, da podnesu moralnu žrtvu, da oćute nekad kad nemaju argument da uzvrate na našu činjenicu ili da pak izađu sa argumentom koji nije uvreda i prostakluk i odgovore na ono što mi ovde danas radimo.
Nemamo pravo da ćutimo po ovoj temi, niti ćemo ikada ubuduće ćutati po takvim temama. Imamo pravo da kažemo da će zakoni koje podržavamo sami reći dovoljno. Tako će biti i ubuduće. Ali, nećete dočekati, po ovoj tački dnevnog reda, da poslanički klub DOS-a ćuti i tom tišinom prekrije zauvek sve ono što je bilo bezakonje i nemoral koji je obeležio vašu vlast, jer su ovo činjenice i argumenti na koje nemate nikakav odgovor, osim prostakluka.

Gospodine predsendiče, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, čini mi se da ipak nismo uspeli da usmerimo raspravu po ovoj tački dnevnog reda u pravcu u kome bi bilo potrebno da ova rasprava ide. Između ostalog, i u pravcu u kome sam  želeo da ide, a podsetiću vas da sam o tome govorio u svom prvom nastupu, insistirajući pred narodnim poslanicima da se upotrebom argumenata i činjenica odgovorno odnose prema zakonu koji ova skupština treba da donese, zakonu o završnom računu budžeta za 2000. godinu.
S obzirom da do sada ta tema nije bila bitna za predstavnike vlasti, koji su diktirali pravila ponašanja u ovoj skupštini, mislim da smo mi dužni da ukažemo na skandalozne činjenice, koje karakterišu predloženi zakon, da ukažemo na izostanak celovite informacije, koja bi se ticala svih razdela predloženog zakona o završnom računu budžeta za 2000. godinu, a ne samo razdela kojima se definišu prihodi, odnosno rashodi u 14 ministarstava i republičkih organa.
Shodno tome, a pre svega u interesu naše potrebe da jasno utvrdimo ko je i na kakav način potrošio sredstva države, predlažem da, u skladu sa članom 137, gospodin Đelić povuče Predlog ovog zakona, da Vlada pripremi novi zakon, da to vreme iskoristi tako što će u potpunosti nadležni državni organi, pre svega budžetska inspekcija, ispitati postupak kojim su trošena sredstva budžeta u preostalim ministarstvima i republičkim organima, da se potom ta informacija pridoda predloženom zakonu i organizuje nova sednica Parlamenta, na kojoj bi uradili nešto što je do sada bio presedan - sa imenom i prezimenom ukazali ko je u ovoj nesrećnoj državi i na kakav način odgovoran za našu propast. (Aplauz.)
Osnov za ovakav moj zahtev izložen je u članu 137. u kome se kaže da predlagač zakona ima pravo da povuče predlog zakona, sve do završetka pretresa predloga zakona na sednici Narodne skupštine.
Gospodine Đeliću, molim vas da uvažite ovaj moj zahtev i da nam pružite priliku da na jednom posebnom skupštinskom zasedanju izdvojimo onoliko vremena koliko je potrebno, da bi se u potpunosti rastali sa periodom pljačke našeg društva i njegovih građana. Hvala. (Aplauz.)

Gospodine predsedniče, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, mi smo dobrim delom rekli sve što se moglo reći na osnovu činjenica i argumenata po pitanju ovih osnovica. Mislim da smo u tački dnevnog reda, u kojoj smo se bavili izmenama i dopunama  Zakona o penzionom i invalidskom osiguranju, definisali šta je to osnovica, šta nju čini i, između ostalog, ukazali na revalorizacije i promene do kojih je došlo u međuvremenu.
Dakle, predloženim amandmanom se definišu osnovice koje bi bile manje od onih koje trenutno postoje. Možda bi to bilo olakšanje za poslodavca, ali sasvim sigurno ne bi išlo u prilog onima koji na takav način ostvaruju svoja prava. Dakle, potrebno je uvažiti činjenice, realnost. Niko u ovom društvu ne misli da je samo po sebi lako izvršiti postojeću reformu na kojoj insistiramo, ali očigledno da bismo mi mogli opet da uđemo u raspravu koju smo vodili tokom prošle nedelje. Ovo su osnovice koje su kalkulativne, ali su veoma precizno u tom smislu definisane, pre svega kroz proceduru kojom se do takve osnovice dolazi.
Molim vas da, ako možemo, ubrzamo našu raspravu, kako bismo razgovarali o onim stvarima o kojima do sada u ovom parlamentu nismo razgovarali. O ovim osnovicama smo sve rekli, u situaciji u kojoj smo se bavili penzionim i invalidskim osiguranjem. Mislim da je jasno da mi od svoje politike nećemo odustati, baš kao što nema puno argumentacije u kritikama kojima smo izloženi, a tu pre svega mislim na one kojima se opisuje trenutno stanje u privredi.
Plate su uvećane. Istina, to je pratilo porast cena, ali ne kao posledica loše politike koju mi vodimo, već, pre svega, kao posledica ispravljanja onih depresiranih vrednosti koje su bile posledica, opet, nastojanja Vlade da takvim oblikom socijalne politike održi kakvu - takvu ravnotežu u društvu. To nije bila dobra politika i očigledno je da se tako nešto mora menjati, jer samo po sebi nije dugovečno. Mi smo digli cenu struje, ali cena struje nije veća od one cene koja je karakteristična za takvu vrstu proizvoda u našem okruženju. Dakle, to je sve deo politike usklađivanja sa našim potrebama, ali i usklađivanjima sa potrebama proizvođača. Molim vas da, ako možemo, ubrzamo ovu raspravu i pređemo na sledeću tačku dnevnog reda. Sve smo rekli o ovom pitanju.

Gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, ne bih želeo da današnju opoziciju, a nekadašnju vlast, kritikujem po pitanju realizacije zagarantovanih prava Zakonom o društvenoj brizi o deci. Mislim da bar u tom delu vaših aktivnosti ne mogu da vas osporim kao ljude koji ste imali dobru nameru prema deci. Ali, možemo zajedno da razgovaramo o mogućnosti našeg društva da zaista primeni prava koja država mora da primeni, s obzirom da je na to obavezna zakonom.
Zakon o društvenoj brizi o deci je menjan 1992. godine jedanput, 1993. godine tri puta, 1994. godine je menjan dva puta i 1996. godine je promenjen još jedanput. Izvinjavam se ako je u međuvremenu došlo do još neke izmene. Ovo su informacije koje sam dobio od skupštinskih službi. Dakle, zakon je prilagođavan stvarnosti. Unapred želim da vam kažem da mi nastojimo da ovim promenama ne umanjimo prava onih koji su ostvarivali svoja prava na osnovu ovog zakona i da mi posebnu pažnju poklanjamo realizaciji obaveza koje imamo prema deci.
U okolnostima u kojima je postojala i funkcionisala prethodna vlast, možda je bilo i logično što su se javile izvesne docnje po pitanju isplate sredstava na osnovu materinskog dodatka, odnosno sredstava materijalno ugroženih porodica. Želim da vam kažem da smo mi nasledili obaveze koje su iznosile 24 meseca po pitanju materinskog dodatka i 26 meseci po pitanju dodatka koji se isplaćuje ugroženim porodicama. Mi te obaveze sada izmirujemo. Nemoguće je u Srbiji, koja je ovakva kakva je, preduzeti u potpunosti na sebe poštovanje zakona koji sam po sebi nikada do sada i nije mogao biti u potpunosti primenjen. Ovaj zakon je finansijski obezbedio neutralnost u odnosu na ono što jeste bila karakteristika odnosa države prema onima kojima se ovim zakonom garantuju prava.
Predviđeno je veoma jasno članom 6. da se vrši usklađivanje sredstava koja će se izdvajati za decu sa troškovima života. Dakle, niko nema nameru da već iovako uska prava dodatno ograničava. Ali vas molim, kada govorimo o ovom zakonu, da govorimo iz onog aspekta iz kog smo mi kao država dužni da donosimo zakone koje možemo da primenimo. Mi možemo da donesemo kakav god hoćemo zakon. Onda se postavlja pitanje zašto donosimo zakone koji su sami po sebi već i u osnovi sporni, jer su neprimenjivi. Inače, možemo da donesemo zakon da, recimo, Kosovo i Metohija jeste suvereni deo Srbije, da idemo i dole organizujemo skupštine, ali nećemo u tome daleko stići. Možemo da ignorišemo stvarnost, ali takođe time nećemo rešavati probleme.
Mi moramo opteretiti našu privredu i one koji proizvode, u meri u kojoj oni takvo opterećenje mogu da izdrže. Puno je tih opterećenja i stalno se spotičemo u kritikama i argumentima u kojima se ona obrazlažu. Po ovom pitanju mislim da ne možemo ostvarivati partijske programe i da ne možemo nastojati da ostvarimo neku, recimo, opozicionu korist. Dakle, veoma jasno insistiramo na finansijskoj neutralnosti, veoma jasno u članu 6. kažemo da ćemo usklađivati sredsdtva koja izdvajamo sa troškovima života i veoma jasno smo pokazali da smo spremni da se staramo o svom društvu, pre svega kroz izmirenje obaveza koje smo nasledili.
Pri tome, nikog ne optužujemo za nešto tako. To nije naš posao. Naš posao je da kažemo da smo 24 meseca docnje imali, da tu docnju umanjujemo, da smo imali 26 meseci docnje i da to takođe umanjujemo. Takođe, moramo ovde da kažemo da za ovih 100 dana Vlada nije zakasnila u izmirenju svojih obaveza prema deci, da je Vlada izdvojila velika sredstva za sanaciju ustanova u kojima se nalaze nezbrinuta deca, da su pokrenuti brojni programi. Vi ste svedoci takve aktivnosti.
Dakle, kada govorimo o ovom zakonu, dajte da razgovaramo samo o činjenicama. One su veoma jasne. Dolazi do promena koje su posledica prelaska sa neto principa na bruto princip i veoma jasno je u članu 6. rečeno da će sve disproporcije, koje eventualno u ovom trenutku prate prelazak sa neto na bruto princip, biti otklonjene usklađivanjem sa troškovima života. Dakle, ako se primeni ta jednostavna matematika, nema logike po kojoj 9% bruto može biti veće od 30% neto. Ali, mi računamo, s obzirom na porast zarade koju je pratio period naše vlasti od 5. oktobra do danas, da će ta bruto plata krajem godine biti mnogo veća nego što je to sada slučaj, i da će primenom tog prava, bruto ostvarena zarada 9%, sasvim sigurno biti obezbeđena veća sredstva od onih koji su bili garantovani neto principima.
(Predsednik: Vreme.)
Dakle, dajte, ako možemo, bar po ovom pitanju da ne budemo toliko nekorektni, koliko se može biti ukoliko se sve na takav način posmatra. Mislim da deca ne smeju biti tema naše politike na takav način.

Gospodine predsedniče, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, može opozicija da tumači ono što mi radimo kako želi, ali svoje pravo koristim u skladu sa Poslovnikom kao predstavnik poslaničke grupe DOS-a i komentarišem zakonske  predloge koji se nalaze pred nama. U tim komentarima mi možemo da se razlikujemo, ali ne možemo da se razlikujemo u interpretaciji onoga što se izgovori za skupštinskom govornicom.
Možemo mi danas da donesemo ovde zakon kojim ćemo obavezati, recimo, primenu onih budžetskih prinadležnosti, a tu mislim na ubiranje sredstava i na prostoru Kosova i Metohije, ali da vidimo ko će to ostvariti. Možemo mi zakazati sednicu Skupštine u Gnjilanu, ali tamo ni vi gospodine Peleviću ne idete. To su naše činjenice. Možemo mi reći da su postojala neka prava, ali ta prava nikada nisu bila primenjena. Dve godine niko ta prava nije primenjivao, mi sada moramo vraćati te dugove i moramo pri tom objasniti ovom društvu da je ova država nesposobna da primenjuje takvo pravo. Da li je nesposobna zbog 100 dana DOS-ove vlasti? Ona je pokazala svoju sposobnost u tih 100 dana. Nijedanput nije zakasnila, ali 700 hiljada nezaposlenih ljudi, 770 hiljada ljudi na prinudnim odmorima, 800 hiljada izbeglica, stalni zahtevi da se obezbede sredstva za socijalne programe, to nije ono što mi možemo da uradimo i pri tom da bez ikakvog problema donesemo zakon u Skupštini koji se od svog starta ne može primeniti.
Veoma jasno je rečeno u članu 6. da će biti usklađena izdvajanja sredstava sa porastom troškova života. To je veoma precizno i to će biti učinjeno. Mi ovde ne možemo u Skupštini govoriti koliko će biti taj porast u maju ili u junu mesecu. Možemo reći da je Vlada iskazala svoju spremnost i zbog toga je mi podržavamo, da ispravi tu razliku, da izdvoji sredstva, ali ne možemo reći da će primenjivati zakon koji nije realan. Možda će jednog dana biti realan, mi se nadamo da hoće, ali se takođe nadam da mi nećemo crveneti krajem godine zbog toga što nismo isplatili dečiji dodatak ili što nismo isplatili neku socijalnu prinadležnost koju smo bili dužni da isplatimo. Dakle, to je stvarnost i ništa drugo.
Kakav je stav Vlade prema tom problemu ne može se tumačiti na osnovu njenog prisustva u parlamentu, jer se ponajmanje ovde razgovara o zakonima. Skupštinski prenosi traju i građani su svedoci ispravnosti onoga što mi ovde govorimo. U svakom slučaju, Vlada radi svoj posao koji se u ovom konkretnom primeru može sagledati u obavezama koje ona ispunjava. Nema zaostatka od januara meseca do danas. Baš naprotiv, mi pokrivamo i dugovanja koja smo nasledili. Dajte da razgovaramo o onome što je realnost. Sve drugo može biti pitanje politike, ali bez činjenice i argumenata.

Gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, nekoliko puta sam danas govorio, što koristeći pravo koje imam kao predstavnik poslaničke grupe, što koristeći pravo na repliku, i pokušao da ukažem na očiglednu i neoborivu razliku između formalnog i ostvarenog prava.
Tačno je da su u postojećim zakonskim propisima između ostalog bila definisana i prava korisnika sredstava koja im po ovom osnovu pripadaju.
Ali, istovremeno imamo i obaveze države, koja je bila dužna da ta sredstva obezbedi, 30% neto plate na ime dečijeg dodatka za treće dete. Međutim, to pravo nije primenjeno dve godine, iz razloga koji su sami po sebi jasni. Mogu se tumačiti, sa jedne strane, nesposobnom privredom za takvu vrstu opterećenja, a sa druge strane, problematičnim odnosom, pre svega, resornog ministarstva prema obavezama koje je bilo dužno da izmiruje, jer analizom završnog računa budžeta za 2000. godinu utvrdićete da su mnogo veća sredstva potrošena nenamenski od sredstava koja su bila planirana, a nisu ostvarena, za ispunjenje obaveza resornog ministarstva za brigu o porodici.
Hoću konkretno da kažem da čak i u tako teškom društvenom stanju sredstva nisu trošena onako kako su morala biti trošena. Trošena su u dobroj meri nenamenski, čak i u resornom ministarstvu. Vi ste planirali oko 10 milijardi dinara na ime tih troškova, ne računajući u tih 10 milijardi dinara sredstva koja Ministarstvo finansija izdvaja u fond za jednokratnu pomoć. U protekloj godini izdvojeno je na ime ostvarivanja prava u oblasti društvene brige o deci 2.470.000.000 dinara, i na ime sredstava za porodičnu-pravnu zaštitu i planiranje porodice 13.980.000. To je gotovo pet puta manje od planiranih sredstava za 2001. godinu, sredstava koja nisu nepostojeća, sredstava koja postoje i koja se redovno isplaćuju.
Dakle, ako je nešto bila praksa do sada, a to je bila praksa fiktivnog i primenjenog prava, danas možemo reći da živimo u društvu koje može da snosi obaveze u ime države, koje su definisane postojećim zakonskim propisima.
S druge strane, želeo bih da kažem da ne postoji visok dečiji dodatak, koji može pokriti potrebe jedne porodice. Za nešto tako nije potrebno imati porodicu. To se može zaključiti čak i površnom analizom. Međutim, ono što čini stabilnom porodicu, nije samo dečiji dodatak. To je, recimo, stalan posao, to je stabilnost u privredi i to je konačno, s jedne strane, nešto što je samo po sebi toliko tragično, da ne zaslužuje komentar: činjenica da 90% osoba ispod 30 godina nema regulisan radni odnos i nema rešeno stambeno pitanje.
U takvom društvu, dečiji dodatak sam po sebi ne može ništa suštinski promeniti, ali je država dužna da kaže koliko može, i pošto kaže koliko može, tim obavezama mora da odgovori.
Mi smo jasno rekli koliko možemo, odgovaramo obavezama u skladu sa postojećom zakonskom regulativom. Ukazali smo da ovo jeste praktično usaglašavanje dva principa, koje samo po sebi nema nameru umanjivanja prava porodici i mislim da ćemo u porodici, u vremenu koje je pred nama, verujem, polažući račun za troškove iz budžeta u 2001. godini, mi pokazati da smo odgovorno trošili ta sredstva i da smo u meri, u kojoj smo bili dužni u skladu sa zakonom, odgovorili svojim obavezama.
Ako možemo da razgovaramo uz argumente i činjenice, biće dobro, ali mislim da argumenti i činjenice koje se tiču populacione politike u društvu ne mogu biti tumačeni politikom koju mi u ovom trenutku vodimo, čak ni postojećom zakonskom regulativom, jer ona sama po sebi nije bila loša, ali nije bila primenjiva.

Koristim pravo na repliku, pomenuo me je kolega poslanik. Zamolio bih sve narodne poslanike, bez obzira na to da li su oni poslanici vlasti ili opozicije, da u budžetu za 2001. godinu pogledaju analitički konto 911341. Da se upoznaju sa namerom Vlade i poslanika koji su podržali taj budžet, da se na ime troškova socijalnog fonda za jednokratnu pomoć iz domena Ministarstva finansija obezbede sredstva u iznosu od tri milijarde dinara. Da pogledaju u istom budžetu za 2001. godinu analitički konto 911350, iz okvira Ministarstva za socijalna pitanja i da se upoznaju sa činjenicom da mi planiramo da na ime ostvarivanja prava u oblasti društvene brige o deci izdvojimo 10 milijardi dinara. To je ukupno 13 milijardi dinara naspram 2. 470.000,00 plus 13 miliona iz budžeta za 2000. godinu.
Kolika je to razlika, mislim da ćete lako zaključiti. Svaki put sam argumentovano dokazivao onima koji su tvrdili da je planirani budžet tri i po puta veći od onoga ostvarenog za 2000. godinu. Dakle, ovog puta želim da vam ukažem da je ovo gotovo pet puta veći iznos u planiranim sredstvima na ime izmirenja obaveza koje država ima po tom osnovu. Dakle, to je prvi korak u argumentaciji koju mislim da ćete spremno prihvatiti. Sutra će vam naravno priložiti uporedo analizu za mart mesec, od toga ne treba bežati.
Ovo je pravi izraz naših namera: 13 milijardi dinara naspram dva miliona i 470 hiljada dinara, plus 13 miliona po drugom osnovu, znači, to je oko 2,5 milijarde dinara naspram 13 milijardi dinara. Vidite koji je to odnos i kolika je to slika naše spremnosti i rešenosti da se ozbiljno i odgovorno odnosimo prema ovakvoj vrsti, a ne problema, već obaveze koju je država dužna da ispuni.