Izvinjavam se, neću moći da saslušam odgovore, pošto imam zakazanu konferenciju za novinare, moram nešto da uradim za moj narod na Kosovu.

Gospođo Gojković, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, članovi Vlade, gospodine Mali, prvo želim da vam skrenem pažnju na ono što je vaša obaveza, sve dok ste ministar finansija. Poslanici mogu i imaju pravo ovde u parlamentu na višak politike, ali vi kao ministar finansija morate braniti ono što je preduslov uspešne ekonomije ove zemlje i preduslov vašeg uspeha.

Zašto tolerišete besmislice o privatizacijama koje su gore po posledicama od NATO bombardovanja? Zajedno smo usvajali te zakone o privatizaciji, je li tako? Po tim zakonima i danas radimo, to su dobri zakoni. Da li je privatizacija svaka bila uspešna? Nije. Ko je za to odgovoran? Promenjene političke okolnosti, oni koji su učestvovali u privatizaciji nisu se snašli, teška situacija u kojoj se zemlja nalazila kada smo započeli privatizacije?

Zakon o budžetu je najvažniji zakon, a vi ga predstavljate na takav način kao da je ovo najgori budžet koji je Skupština usvojila. Niste ni prvi ni poslednji koji u parlament dolazi spajajući 30, 40, 50, 60 tačaka dnevnog reda. Zašto ovaj budžet na takav način provlačite kroz Narodnu skupštinu?

Neko sa strane ko gleda ovu zemlju neće videti ono što je tako važno, to je, recimo, deficit budžeta. Šta vam kažu stranci kad sa njima razgovarate? Šta je ono što ih interesuje? Mi ovde možemo da u okvirima tog budžeta razgovaramo o jednom razdelu ili drugom, stranci pogledaju deficit budžeta, i na osnovu toga donose zaključak o finansijskoj kondiciji i stanju ove zemlje.

Vaš deficit je dobar. Bio je dobar i prethodni budžet. Govorili ste, niste pomenuli vašeg prethodnika ministra Vujovića. Ne znam kad je ova zemlja do njega imala ministra finansija koji je proglašen za ministra godine u jednoj od anketa u svetu. Pa, kad već imate te činjenice zašto ih onda ostavljate negde po strani? Toliko puta ste pomenuli istorijski značaj nekog zakona i njegov reformski karakter i onda prešli na narednu tačku dnevnog reda.

Mislim da ste napravili nekoliko velikih propusta. Prvo, niste nam objasnili zašto nije izvršena indeksacija penzija i jel vama oduzeto arbitražno pravo da odlučujete o tome kako će rasti penzije. Mislim da sam bio jedini u parlamentu koji je 2008. godine tražio da se zamrznu plate i penzije zbog finansijske krize koja je bila prevelika. Nije bilo razumevanja za to.

Zato smo 2014. godine morali da donosimo mere o smanjenju penzija od 10%. Tačno je da je time prekršeno nepisano pravilo i pravo po kojem niko ne može penzionerima oduzeti ono što su oni već stekli, ali pod uslovom da to postoji, a to nije postojalo onda kada ste smanjili plate i penzije za 10%, vi to ne želite da kažete, zbog toga što bi onda morali da govorite o onima koji pored vas sede u Vladi, a zemlju su tako razorili da smo 2000. godine kada smo došli na vlast morali da mislimo o tome kako ćemo obezbediti struju ljudima u kućama i stanovima, kako ćemo pokrenuti benzinske pumpe i prestati gorivo da kupujemo u onim krajcovanim kanticama u jarku?

Nisam ja ovde dužan da bilo kome objašnjavam šta je 5. oktobar ili da branim 5. oktobar, i ne pada mi na pamet to da radim. Ali, kad govorite o Zakonu o budžetu za 2019. godinu onda budite sigurni da ništa od ovog što vi danas ovde branite ne bi bilo da nije bilo tog 5. Oktobra, da nije bilo Zakona o radu koji smo usvojili 2001. godine, po cenu da se raspadne vladajuća koalicija, da bi naknadno taj zakon bio stavljen van snage, a onda vraćen 2014. godine. Pa, kada se vratio taj zakon 2014. godine dobili ste moju podršku, jer je to bio isti onaj zakon iz 2001. godine.

Zato sada imam pravo da vas pitam – ako dižete plate do 12%, na čemu se gradi uverenje da je to opravdano, osim što je potrebno, naravno, kada znamo i procenjujemo da će plate u privatnom sektoru rasti maksimalno do 5%. A u onim zemljama koje po vašem mišljenju mi navodno stižemo, zemljama EU plate u javnom sektoru rastu tako što se uvećavaju za 50% rasta plata u privatnom sektoru plus kamatna stopa. I na to vam je skrenuo pažnju Fiskalni savet.

Govorili ste o Zakonu o budžetu, a nijednu reč niste rekli o ovoj finansijskoj krizi koja definitivno postoji obzirom da su sada uvedene takse za svu srpsku robu koja odlazi na Kosovo. To je 450 miliona dolara. Ako uvozimo sa Kosova robu u vrednosti od 20, znači to je 430. To je 1,5% BDP. Da li će se to na neki način reflektovati kroz ovaj budžet?

Šta kao ministar finansija činite da zaštite ovu projekciju budžeta od tih posledica? Da li postoji negde prostor da se nadoknadi tih 1,5% BDP? Rekli ste da je ovaj budžet svojevrsna najava kraja fiskalne konsolidacije, kako je to moguće? Vi znate da nema ništa od toga, dok partijsko upravljanje javnim preduzećima ne zameni korporativno upravljanje. Jel postoji i jedno javno preduzeće gospodine ministre, kojim ne upravljaju stranke i kadrovi stranaka koje čine vlast? Da ne pominjem sada, sve Babići i neću nikom da guram prst u oko zbog onog što se tamo dešava po Grdelici, ali sam siguran da bi profesionalni menadžment i profesionalna uprava, korporativna nekako pre videla onu glinu u auto-putu ka Čačku, ako uopšte postoji i uočila propuste u izradi kosine koja se tri puta rušila tamo u Grdelici.

Šta ćete da uradite sa javnim preduzećima? U taj prostor niste ušli. To je potpuno neverovatno. Vi ste u stanju da dovedete u red javne finansije, da dođete do deficita od 0,5%, da izdvojite 200 milijardi za investicije, a za sve ovo vreme niste pipnuli javna preduzeća. Zašto je to tako? Kakav je to problem? Jel to izraz nepoverenja, sumnje da je moguće upravljati državom tako što će se profesionalizovati taj deo našeg društva. To je neophodno, neminovno.

Setite se šta je bilo prošle godine. Nije nama smanjen rast prošle godine samo zbog klime, nego zbog javašluka u EPS. Na čemu se gradi projekcija rasta u narednoj godini, jel možete to da nam kažete? Mi ulazimo sada sa minusom od 1,5. Toliko nas košta kosovska taksa. Jel neko zna kakva će biti naredna godina, kakva će biti žetva? Kakvi će biti vremenski uslovi? Jel toliko mi treba da zavisimo od toga? Ne možemo da vodimo ozbiljne finansije zemlje, ako se igramo dodola. Ovde je pominjan agrar, nije tačno da je naš agrag kičma naše ekonomije. Koliki je prosečan posed u srpskom agraru? Kada je sprovedena komasacija poslednji put, kada su ukupljeni posedi? Koliko je staro prosečno domaćinstvo?

Mi nismo uspeli da se dogovorimo oko elementarnih pretpostavki za razvoj agrara. Super je vic žito pa „Bonžita“. Znate li za koliko je prodata „Bonžita“ u Ćupriji i kako je prošla pre toga? Šta se dešava sa mlinovima po Vojvodini? U mlinarstvu vam je profitna margina manja od kamatne stope NBS, zato stoji „Klas“ u Beogradu, zato stoji „Žitko“, zato je u Sremskoj Mitrovici zatvoren „Micides“, zato nema kupca za kikindski mlin, zato stoji „Fidelinka“, što nema više nikog ludog kao što sam bio ja. Četiri godine već, a pre toga sedam godina u stečaju.

Ako hoćemo da razgovaramo ozbiljno o razvoju, vi ste govorili o budžetu a niste pomenuli privatni sektor, osim što ste rekli, ukazali na to smanjenje od 1%. U redu, i taj 1% je značajan, veoma, svaki cent je važan i to treba podržati. Šta ćemo sa privatnim sektorom? Kvantitativna popuštanja postaju prošlost. Je li tako, gospodine mali? Evropska centralna banka prestaje sa štampanjem novca, Federalne rezerve podižu kamatnu stopu na dolar, najavili su novo podizanje za decembar. Kako će se to odraziti na našu ekonomiju? Da li sada razmišljamo o tome? Dve i po hiljade milijardi je Mario Dragi ubacio 2015. godine u finansijski sistem u Evropi, dve i po hiljade. Možda se i u toj činjenici vidi deo odgovora na pitanje odakle stižu direktne investicije u ovu zemlju, možda od tog novca. Šta će se desiti ako taj novac postane skuplji, a postaje, menja se kamatna stopa? To vas pitam zbog Fonda za razvoj, pitam vas zbog nikada ostvarene ideje Razvojne banke ove zemlje. Veoma ozbiljne teme, a o njima ne možemo da razgovaramo ako ostavimo vremena za raspravu, taman toliko da možemo jedan drugome da se predstavimo.

Pominjan je u ovoj raspravi i „Turski tok“, jako lepo. Koliko nas košta privatizacija NIS? Jel možda odgovor na pitanje zašto nema nikoga u Azotari možda u činjenici da ne možemo da utičemo na Petrohemiju, a Petrohemija ne može da utiče na NIS? Da li smo mi dali nacionalno bogatstvo ove zemlje za „Južni tok“? Jesmo. Gde je on? Nema ga. Dolazi turski. Jel možda neko postavio pitanje našeg vlasništva i udela u tom gasovodu ili treba da budemo srećni, u redu, dobro je što prolazi ovuda, treba imati alternativan način snabdevanja, da nam se ne bi ponavljala ona drama od pre nekoliko godina? Ali, mi pričamo o Banatskom Dvoru. Čiji je Banatski Dvor, Bajatoviću? Srpski nije, nego je ruski.

Učestvujte u ovoj raspravi na onaj način na koji je to potrebno ovoj zemlji. Nikada nisam dozvolio da se ekonomske reforme koje su sprovedene u Srbiji, koje su pretpostavke svega onog dobrog što se danas dešava, pa taj Vujović je bio zajedno sa nama, vi ste bili kadar naše Vlade. Dozvoljavate da neko kaže kako je NATO bombardovanje šala u odnosu na privatizaciju posle 2000. godine. To ne možemo da prećutimo, pre svega zbog onih ljudi koji su stradali tada. Ostalo je stotine hiljada, jako puno ljudi je ostalo bez posla. Ostali su bez posla jer je to cena ludačke politike koja je vođena, one – ako ne znamo da radimo, znamo da se bijemo.

(Neđo Jovanović: I zakonom koji ste doneli 2001. godine.)

Jeste, zakoni koje smo doneli su vam omogućili da danas možete pred sobom da imate ovaj budžet i da može taj budžet da podrži MMF, da Standard&Poor’s, Fitch, Moody’s pogledaju Srbiju i kažu – u redu, ove javne finansije su u redu. Ali, to nije sve.

Platni razredi, to je u domenu ministra Ružića, ali je to pre svega takođe pitanje za vas.

Zabrana zapošljavanja, kakva je to mera, kako ćemo doći do dobrih kadrova ako je zabranjeno zaposliti nekoga ko je sposoban? To se mora staviti van snage.

Moraju se uraditi platni razredi. O tome ste pregovarali sa sindikatima, dogovorili se i onda odložili za još godinu dana. Mogu li da vas pitam nešto, budite iskreni, jel to možda zato što je ovo izborni budžet? I to treba da znamo. Ako idemo na izbore, kako će se to odraziti na projekciju vašeg budžeta, gospodine Mali, hipotetički vas pitam? Recimo da mislim da možda i vi ne znate da li će biti izbora, ali ako ih bude, kako će se odraziti to na budžet? Znači, jedan i po u startu smo u minusu zbog Kosova i tih taksi, nismo sproveli dogovore o platnim razredima, ne pristajemo na indeksaciju penzija koje treba da rastu onako kako raste bruto društveni proizvod, što onda znači da vi ipak sumnjate u tu stabilnost naših finansija o kojoj istovremeno govorite. Ali, ako negde treba danas da se traži odgovor na te probleme, onda to više ne mogu da budu ona mesta na kojima smo odgovor tražili pre četiri godine, javna preduzeća, platni razredi, podrška privatnom sektoru.

Govorite o 200 milijardi investicija. Na koji način? Kroz državne projekte, kroz budžet. Šta je sa Fondom za razvoj? Šta je sa Razvojnom bankom? Šta je sa jeftinijim kapitalom za našu privredu? To opet postaje tema. Rekao sam vam, gotovo je sa kvantitativnim popuštanjem, nema više štampanja para. FED diže kamatne stope, Evropska centralna banka diže kamatne stope. Sada dobijate kredit kao srednje preduzeće sa 10-11% kamate u domaćoj banci, istina, i dinarima. A kako se to vraća? Kojim poslom treba da se bavite?

Što se tiče agrara, subvencije koje pominjete, u redu, ali imate i dug za prošlu godinu. Kada se sredstva koja ste dužni da vratite oduzmu od tog novca koji ste planirali za agrar, onda je zapravo situacija drugačija nego što ste to rekli. Formalno jeste veći budžet, ali za koliko? Za dug koji je nastao tako što nisu isplaćene subvencije za prethodnu godinu. Nema potrebe da se varamo ovde. Ne znam još nikoga ko je na vlasti a ko ne želi da plati nešto, ko želi da smanjuje plate i penzije i raduje se tome. Ali, onda izađite pa recite – ako želimo da isplaćujemo subvencije poljoprivrednicima, moramo dalje da se reformišemo.

Nema smisla porediti rast u Srbiji sa rastom država u regionu, zbog toga što oni svoj posao, posao izgradnje, rade u kontinuitetu gotovo 30 godina, a mi smo počeli to pre četiri, pet ozbiljno. Ono što smo uradili u prve dve godine nakon petog oktobra je uništeno u periodu od 2004. godine pa praktično do 2014. godine, nije postojala ekonomska politika ove države. Naravno da nam je bilo jasno da onaj ko hoće da vodi ozbiljnu ekonomsku politiku mora da nastavi privatizaciju. Naravno da nam je bilo jasno da onaj ko hoće da vodi ozbiljnu ekonomsku politiku mora da promeni Zakon o radu, da mora da stegne plate i penzije jer se zadužujemo i došli smo do kraja. Negirati uspehe na tom planu, to je nepoštovanje ljudi koji su te mere izdržali. Ali, nije dovoljno pisati pisma penzionerima i reći – „hvala vam“, nego hvala i vraćamo penzije koje će rasti u skladu sa BDP, kao u čitavom svetu. Hvala vam, ljudi u javnom sektoru, uvodimo platne razrede. Hvala, vas 180.000, koliko je u javnim preduzećima, ukidamo zabranu zapošljavanja. Ne mogu da budu korporacije ako nema slobodnog tržišta rada. Sve su to slabosti o kojima treba govoriti i vi ste dužni o tome nešto da kažete.

Znači, pitam vas šta se dešava sa budžetom ukoliko ova mera kosovskih vlasti ostane na snazi? Mi imamo u startu minus jedan i po. Na koji način mislite da pomognete privatnom sektoru, pre svega mislim na finansiranje? Da li postoji uopšte ideja formiranja Razvojne banke i ko o tome da treba da razgovara? Izvinjavam se. Završavam. Recite, odgovorite za platne razrede i odgovorite, molim vas, odgovorite ono što mene veoma interesuje, to je pitanje javnih preduzeća.

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, predstavnici Vlade, samo kratak odgovor.

Što se tiče Zakona o radu, još jedanput želim da istaknem da je zakon koji je usvojen 2001. godine isključivo imao jedan cilj - da učini dinamičnim tržište rada. To je i bila obaveza koja se pojavila pred vladom 2014. godine i zbog toga zaista ne postoji nikakva razlika između zakona koji smo mi usvojili 2001. i ovog što je urađeno 2014. godine.

Uz svaki napor današnje vlasti da napravi neku distinkciju i razliku u odnosu na nas, suština je vrlo jednostavna - nije bilo moguće ekonomski razvijati zemlju bez reforme radnog zakonodavstva i to smo učinili, naravno, ne mimo sindikata. Lično sam vodio razgovore sa reprezentativnim sindikatima. Poslednji je trajao devet sati. Dobili smo njihov pristanak. Isti slučaj je i sa međunarodnom organizacijom rada.

Pošto ovde nema gospodina Antića, neću previše…

(Aleksandar Antić: Tu sam.)

Gospodine Antiću, ne znam da li vam nešto znači činjenica da vaša stranka postoji 28 godina, a da je vlast u ovoj zemlji 26, a od oktobra 2000. do danas na vlasti ste 16 godina, pa kada opisujete i govorite o radničkoj „Rakovici“, o stotinama hiljada ljudi koji su ostali bez posla, da li vidite neku ulogu sopstvene partije o tome što opisujete kao neko nasleđe prošlosti.

Ja se sećam da je 5. oktobra „Rakovica“ bila pusta, da IMR nije radio, da „Rekord“ nije radio, da „21 Maj“ nije radio. Sećam se da je radila „Galenika“ do 2008. godine i ne znam da li vidite neku ulogu vaše partije u činjenici da je danas “Galenika“ privatizovana kao privredna ruina, a od nas je napravila da, umesto civilizovanog naroda, mi izgledamo kao pleme koje je sišlo sa Karpata. Sopstvenu farmaceutsku industriju više nemamo.

Što se tiče „Azotare“, ….

Hvala.
(Neđo Jovanović: Replika.)
Narodni poslanik Neđo Jovanović. Izvolite.

Neću zloupotrebljavati Poslovnik, završiću ovde. Mislim da mi je bilo potrebno 10 sekundi samo da odgovorim i time ne bi bilo prostora uopšte za polemiku.

Pominjete predsednika Vlade vašeg, Mirko Cvetković je vaš predsednik Vlade, izabrali ste ga ovde u Skupštini…(Isključen mikrofon)

Gospođo predsednice, zamolio bih vas da, u skladu sa članom 101. Poslovnika pokušate makar da nam omogućite da danas vodimo ozbiljnu raspravu. Dobili smo ekspoze gospođe Brnabić, bilo bi fer da nam omogućite da ga pročitamo pre nego što nam se obratite. Naravno, to zavisi od vas, vi donosite tu odluku, ali biramo Vladu, hajde da budemo makar toliko ozbiljni da vodimo argumentovanu raspravu u toku današnjeg dana. Omogućite nam to.

Gospođo predsednice, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, gospođo Brnabić, najgore što u jednom društvu može da se desi je zapravo gubitak osećaja za prioritete i nepostojanje bilo kakvog sistema vrednosti. To nije karakteristika samo ovog trenutka u kojem se sada nalazimo. Na žalost, mislim da sam čitav svoj život proveo u Srbiji koja pati od te vrste slabosti. Najmanji problem je bio da je to podrazumevalo neku ličnu cenu koju mi plaćamo. Cenu je platila čitava zemlja.

Pažljivo sam vas slušao. Iza vas nema previše političkog iskustva i sve ono što želim da kažem u ime LDP mislim da ne bi bilo pošteno da svalim vama na kičmu, a sa druge strane bi bilo ponižavajuće i uvredljivo da vas poštedim te politike, jer valjda znate kakva vrsta odgovornosti prati nekog ko je predsednica Vlade.

Kada ste juče saopštili sastav svoje Vlade, moja prva reakcija zapravo je bio komentar da smo u jalovim raspravama o boji toalete i brushalterima na predsedničkoj inauguraciji ili avetima DOS propustili da primetimo koliko smo slabi kao država da formulišemo politiku koja je ovoj zemlji potrebna kako bi mogli da uradimo poslove koji do sada nisu urađeni.

Reći ću vam da vaš kabinet doživljavam kao kabinet koji je posledica brojnih kompromisa i, delimično, izraz nemoći da se izdrže pritisci pod kojima ste se našli.

U oktobru mesecu sam ovde govorio u Parlamentu apelujući na Skupštinu, upravo, zbog onoga što se sada ovde dešava. Tada sam rekao da su komplikovane političke okolnosti u regionu, potpuno promenljivi međunarodni odnosi, nešto o čemu moramo da razmišljamo. Ulazak Crne Gore u NATO, razrešenje makedonske krize, vrlo komplikovani i zategnuti odnosi zapada i Rusije, doveli su vas, gospođo Brnabić, u poziciju da ovde govorite o svemu, osim o najvažnijim političkim pitanjima, a o njima moramo da razgovaramo.

Mene ne interesuje zašto Aleksandar Vulin nije služio vojni rok, ne mislim da je to ključno pitanje za ministra odbrane, toliko žena se nalazilo na toj poziciji u svetu. Mene interesuje nešto drugo. Kakav je politički kontekst u koji vi dovodite svoju Vladu kada Aleksandra Vulina predložite za ministra odbrane, a recimo, mi smatramo da je preduslov mira u regionu dalje integrisanje Srbije u NATO, a on je politički protivnik NATO-a?

Konačno se pojavio na pomoćnoj stolici i ministar koga predlažete kao čoveka koji će se baviti inovacijama u Vladi, mislim na gospodina Popovića. To je čovek koji je prošle godine zagovarao potpuno drugačiju politiku, politici koju je vaša Vlada vodila, tražeći da se podigne zid na granici kako izbeglice kroz Srbiju ne bi mogle da prolaze. Ne postoji narod kao što smo mi. U jednom trenutku su i kralj i Skupština i Vlada, cela zemlja je bila u izbeglištvu. Ako je nešto skinulo ljagu sa nas, onda je to bila reakcija ove države u vreme izbegličke krize.

Puno smo poniženja pretrpeli u prethodnih 30 godina, za mnoge smo sami odgovorni. Reći ću vam da ono što se desilo u poslednjih nekoliko dana doživljavam kao direktno ponižavanje zemlje, i ono je moguće, ne samo zato što nema previše snage u vladajućoj koaliciji, nego i zbog nesposobnosti opozicije da formuliše politiku na onaj način na koji je to, recimo, učinjeno u Crnoj Gori, kada su zajedno pružili otpor svim pritiscima i realizovali neke ključne političke ciljeve koji su toj zemlji osigurali sigurnu, normalnu budućnost, a opet je vezujem, i mi iz LDP za članstvo u EU, za članstvo u NATO paktu, za spremnog da se seku Gordijevi čvorovi 90-ih godina i, ono o čemu ste vi neizostavno potrebni, a to je prevazilaženje užasnih unutrašnjih odnosa.

Mogu da pretpostavim šta ste vi želeli da kažete kada ste rekli da je vaš odgovor na ono što je pratilo vašu kandidaturu ćutanje. Nema ćutanja kada ste predsednica Vlade. Ne možete o tome da ćutite. Ako vi o tome ćutite, kako će se osećati oni koji prolaze kroz ono kroz šta ste prošli vi. Mi smo rekli da naš stav prema vama proizilazi iz politike koju vodite, ne iz vaše ličnosti. Ali, nema ćutanja pred idejom da je neko kandidat za predsednika Vlade, zato što se tako dodvoravamo zapadu. Niti može biti ćutanje pred činjenicom da je neko kandidat za predsednika Vlade, zato što je mediokritet. O tome nemate pravo da ćutite.

Možemo da pričamo o digitalizaciji, nemam ništa protiv toga. O četvrtoj tehnološkoj revoluciji, u zemlji u kojoj je 50% stanovništava tehnički nepismeno, funkcionalno, ali želim da razgovaram o onome o čemu ste vi u ovom trenutku najmanje spremni, a to je politički kurs. Žao mi je, da je 22 miliona glasova Vučić dobio, on taj posao ne bi mogao da uradi. Mi kao Parlament, vi kao neko ko se kandiduje za predsednicu Vlade, treba da kažete šta je cilj ove zemlje, kako mislimo taj cilj da ostvarimo, koliko će to koštati.

Nema puno manevarskog prostora na polju ekonomske politike. Dve hiljade prve godine smo potpisali Zakon o radu kada je napisan 2014. godine, mi smo rekli da je to nužno, da se to mora uraditi. Danas imamo neke rezultate. To treba čuvati. Nije sigurno da će tako ostati zauvek. Šta ćemo sa privatnim sektorom? Nemam ništa protiv stranih investitora, protiv subvencija, podizanja konkurentnosti na takav način, ali mi se ne dopada ta vrsta populizma koju prepoznajem u vašem stavu da vi nećete dozvoliti da se prodaje poljoprivredno zemljište. Najkvalitetnije obrađeno poljoprivredno zemljište u Srbiji je poljoprivredno zemljište kojim upravljaju stranci, strane kompanije, ili oni koji su ovde žigosani kao tajkuni. To su činjenice, to je istina.

Šta će nam ta vrsta populizma? Možemo na neki drugi način da razgovaramo o tome i te rasprave treba da otvorimo i da pokrenemo. Hteo bih da sa vama raščistim, na tom političkom planu, dajte nam argumentaciju, zašto je Aleksandar Vulin kandidat za ministra odbrane. To je ono što je nama potrebno. Da li da bi nastavio da se ponaša kao što se ponašao do sada, jer je onda to direktna provokacija onih sa kojima mi želimo dalje da sarađujemo bolje nego što je to bio slučaj do sada? Zašto je Nenad Popović ministar za inovacije? Da li zbog toga što smo i na takav način poniženi od Moskve, kojoj smo se do sada suprotstavljali, ne otvarajući prostor za njega u izvršnoj vlasti?

Što se tiče onog što možete da očekujete od LDP-a, to je jedna vrsta politike koja u ovoj zemlji nije nikada bila popularna i nije bilo, izgleda, preveliko razumevanje, ali je izdržala test vremena. Devedeset posto Skupštine danas deli naše uverenje i stavove zbog kojih smo mi ovde godinama žigosani. Sutra kada se osvrnete na ovu sednicu u onome što mi govorimo moći ćete da pronađete one odgovore koje do sada vladajuća koalicija nije bila spremna da da.

Na kakav način ulazimo u kosovsku krizu? Mi imamo sporazume koje smo potpisali, koji se ne poštuju, šta će biti vaša politika na tom planu? Šta mislimo da uradimo u Bosni naredne godine? Kakvu ćemo politiku voditi?

Govorite o partnerstvu za mir, da li ulazimo u NATO ili ostajemo ovde, izolovani, kao što je to Kaljingrad, gore na severu? To ima svoje utemeljenje, ne u našoj želji, da menjamo uniformu, nego u činjenici da ovakvi kakvi smo nismo održivi. Ako želimo da budemo ekonomski uspešna zemlja, onda moramo biti integrisani u prostoru u kome postojimo, između ostalog i bezbednosno. Članstvo u NATO-u je jedina garancija, kakvog takvog, mira za našu decu. Dajte da razgovaramo o tome, pa ćemo na kraju zajedno doneti neke odluke. Mi čak tu temu nismo otvorili među nama.

Kako mislite da prevaziđemo međusobne podele? Mislim da ne postoji ni jedna tema na kojoj vlast i opozicija danas mogu da se dogovore i slože. Ne postoji ni jedna rečenica koju Vučić može da izgovori, a da za dobije saglasnost opozicije. I vlast se isto tako ponaša. Vi o tome ne možete da ćutite. Nama nije potreban neki posrednik u međusobnim odnosima, a da li možete kao predsednica Vlade da kažete da ćete rešiti i tražiti podršku i pomoć za rešavanje nekih problema koji ne mogu više da ostaju ovakvi. Pukla nam je kičma pod tom Hercegovačkom ulicom i Savamalom.

Mi se obračunavamo jedni sa drugima pri polaganju zakletve. Pola Skupštine nije bilo ovde dok je predsednik zakletvu polagao. To se nikada nije dešavalo do sada. Ovako dezorjentisani, podeljena zemlja, ona može samo da nestane. Ko nas danas razume? Ne može niko, kada mi sami sebe ne razumemo. To su sve obaveze koje su vaše. To mi ne možemo da uradimo, moraćete vi.

Pažljivo sam slušao, vi ste rekli da imamo šansu, koliko ćemo još imati. Mi smo sve šanse prokockali. Svaku priliku smo propustili. Ako je ovo šansa, dajte, onda recite, šta je to što je u njoj prostor za svakog ko u ovoj zemlji želi šansu da iskoristi?

Ovo nije šansa za monolog, ali možda jeste prilika za zajednički odgovor na neka pitanja, ekonomska, politička, pitanja iz oblasti kulture, sporta.

Na svakom planu nam je glava u pesku. To morate da promenite.

Kakav će biti naš stav o vašem kabinetu? Onakav kakav je bio i o svakom kabinetu pre vas. Sa nama se niste dogovarali oko Vlade. Nismo formulisali zajedničku vladinu politiku i naravno da za to ne možemo da glasamo. Ali nemojte imati dilemu oko naše spremnosti da kao što smo to toliko puta do sada uradili i sutra pomognemo onda kada je pomoć potrebna zbog ove zemlje, pa ako vi odlučite da se branite ćutanjem, kao što sam ja to pogrešno godinama radio, treba da znate da LDP neće ćutati. Ovoj zemlji neće biti prostora ni za kakvu vrstu diskriminacije bez obzira na širinu leđa onoga ko to može da nosi i bez obzira na stranu sa koje ona dolazi, da li iz vlasti ili iz opozicije.

Rekli ste da prošlost ostavimo u prošlosti. Ne možemo da je ostavimo. Ako ne raščistimo sa tim onda će nam se ono vratiti u lice. O tome moramo da govorimo.

Danas Vučić obeležava godišnjicu Vidovdana u Kruševcu. Rekao je da nam niko nije stvorio državu, da smo je sami stvorili. Sami smo je i uništili toliko puta do sada, pre svega mi. I jedini, koliko ja znam, pozitivan Vidovdan, koga mogu da se setim, je onaj od pre 16 godina. Zato što smo uradili na pristojan i civilizovan način nešto što se nikada do tada nije desilo.

Sa idejama sa kojima se došlo do vas ja ne želim da polemišem. Mislim da je potpuno besmisleno postavljati pitanje vašeg autoriteta i činjenice iz čega on proizilazi i iz čega se gradi. On se gradi na političkoj odluci onih koji su dobili izbore da vam daju priliku da radite svoj posao na isti onaj način na koji smo mi to 2001. godine uradili i sa Đelićem i sa Goranom Pitićem i sa Acom Vlahovićem i sa Slobom Milosavljevićem. Pola Vlade su bili ljudi koje smo pozvali da rade taj posao zato što smo smatrali da su oni bolji u tom poslu nego neko drugi. Drugi su radili druge poslove. Ne bih od toga pravio nekakvu posebnu misteriju.

Vaš politički kredibilitet i lični proizilazi iz vaše hrabrosti da kažete ono što pre vas niko nije bio spreman da kaže kao predsednik Vlade. Vi nemate hipoteke koje drugi imaju. Ja sam vrlo dobro znao o čemu govorim u oktobru, između ostalog i ovde, kada se pojavio Vučić i rekao šta će se desiti nakon predsedničkih izbora. Sada plaćamo cenu. Nikolić je pomeren kao uporište jedne politike. Vučić je došao na njegovo mesto. Sada plaćamo cenu kompromisima na koje smo prisiljeni zbog toga što smo slabi i što ne možemo da im se odupremo.

Vlada pre godinu dana nije imala snagu da kaže – rešićemo Kosovo kako moramo da ga rešimo, idemo u NATO jer čuvamo zemlju. Danas smo još slabiji na tom planu, a kada se čuje poziv na dijalog, onda je odgovor – neću da budem saučesnik u konstatovanju kosovske nezavisnosti. Otvorite ključna pitanja onako kako to treba da se uradi i imaćete u nama ozbiljne sagovornike i svakako ne nekoga ko će zbog toga što će vama stići taj račun likovati i svoju šansu tražiti u vašem neuspehu.

Dužni ste da nam kažete motive za te kadrovske rokade koje su u Vladi napravljene. Ne moraju da budu vaše lične, ali Vlada se pravi kroz dogovore. Jasno je da je kandidatura Vulina za ministra odbrane direktna provokacija s obzirom na politički kurs koji on sledi. Ja mislim da njemu ne bi prijalo da ga ja podržavam i obrnuto se podrazumeva. Ali kada ga kandidujete za ministra odbrane, onda valjda znate šta to znači.

Kada gospodina Popovića predložite kao ministra za inovacije, pa ja mislim da je on zaboravio srpski da govori, onda možemo da pretpostavimo šta to znači. Da li to znači da moraju Rusi da imaju nekog svog u Vladi ko će nam reći da napustimo evropske integracije jer je to politika gospodina Popovića i da počnemo pregovore o prisajedinjenju sa Ruskom Federacijom i unijom država koje ona okuplja u svojoj orbiti. Kako ćemo mi onda, gospođo Brnabić, u EU kada nam sedi ministar koji traži da Vlada napusti evropske integracije?

Pošto znam pozadinu svega toga, onda samo mogu da kažem da sam zabrinut, da vam sigurno neću otežavati bez razloga vaš posao, ali da ćemo biti veliki kritičari svakog pokušaja da se dalje nastavi na ovakav način, jer nažalost koliko god vi insistirali na kontinuitetu svet se menja dramatično. Mi smo 30 godina izgubili. Za nas vreme nikada nije bilo resurs.

Držite ekonomski kontinuitet. Branite ono što treba da se radi, ali na drugim planovima mora biti nadoknađeno ono što nije urađeno u prethodnih pet godina.

Gospođo Brnabić, bilo bi super kada bi to moglo tako da funkcioniše. Jeste vi rekli da je strateško opredeljenje Vlade članstvo u EU. Predlažete ministra koji je protiv toga.

Rekli ste da je definisana politika prema Kosovu, a definicija te politike je kosovizovala Srbiju u toj meri da mi možemo samo u 1389. da odemo, a ne u EU. Ne smatram da je to vaša odgovornost i zato i ne želim da sa vama polemišem o razlozima zbog kojih smo došli u ovu situaciju, ali sada ćete postati predsednica Vlade i preuzimate odgovornost. Bar vi nikom ništa na tom planu ne dugujete.

Kakva vojna neutralnost? To je podvala Tadića i Koštunice iz 2007. godine. Nikada se o tome ovde nije razgovaralo. To je ne postoji nigde u svetu. Mi treba da budemo nezavisna zemlja koja će slobodno donositi svoje odluke u skladu sa svojim interesima. Kada to pokušamo da budemo, onda dobijemo poruke koje su nam poslate i u oktobru prošle godine preko Crne Gore. Zbog čega je Petrušev ovde bio dva dana? Pošto predsednik Vlade o tome ne želi da govori, onda ja poštujem, pa neću ni ja, ali vrlo dobro znam u kom vremenu živimo i zbog toga želim svojoj zemlji da pomognem tako što ću joj reći istinu.

Isto mislim da ne treba da se na ličnom planu obazirate na to što vam svakog dana svale na leđa. Ne bi imali vremena ni za šta drugo, ali razmislite o onima koje nema ko da štiti, a ne mogu da nose to što možete da iznesete vi. Zbog njih ne sme o tome nikada više da se ćuti.

Gospođo predsednice, neću doprinositi ovakvim raspravama.

Ja sam poštovao Miloševića, bio sam njegov politički protivnik i uradio sam sve što sam mogao da naša politička borba bude dostojanstvena u meri u kojoj je to moguće i nikada me on nije napao, a mislim da smo se više nego ikada razumeli u tim poslednjim trenucima u kojima smo razgovarali pre 16 godina. Žao mi je što je Srbija bila toliko nesrećna zemlja da su gotovo svi njeni predsednici završili po zatvorima i pred međunarodnim sudovima. Između ostalog, zbog toga sam i dužan da vodim računa o politici koja se u ovoj zemlji vodi, kako se tako nešto ne bi nikad ponovilo.

Neću doprinositi, bira se Vlada, ni ovakvoj raspravi, niti ću u njoj učestvovati.

Gospođo predsednice, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, biću kratak gospodine Vukadinoviću. Naravno da niste vi mene uvredili svojim stavovima, samo mislim da ima ovde dovoljno ljudi koji znaju koliko sam uporan, između ostalog, mera te upornosti je ova činjenica koja je pred nama, koja govori da danas u parlamentu sedi više ljudi koje dele moje političko uverenje, ako govorimo o Kosovu i Evropi, nego što je to bio slučaj pre deset godina.

Moj stav prema ideji evropske Srbije i obavezi koja Srbija ima prema Kosovu ne proizilazi iz mog hira, nego valjda iz obaveze da smo kao političari dužni da se bavimo politikom, razmišljajući o ceni koje će društvo za tu politiku platiti. Ministarstvo za KiM trebali smo da imamo pre 30 godina. U tom ministarstvu su morali da rade ljudi koji su živi na Kosovu i Metohiji, Srbi, Albanci sposobni da rešavaju probleme koji su tada mogli biti rešeni, a oni su danas daleka prošlost.

Borba za srpski narod na KiM jedino se vodi evropeizacijom Srbije, a ne konsolidacijom Srbije. To je ono što vi gospodine Vukadinoviću odbijate da prihvatite kao činjenicu. Zašto nemamo ministarstvo za KiM? Pokušaću da vam slikovito odgovorim iz istog razloga iz kog je besmisleno da imamo ministarstvo za prekoborske teritorije. Kosovo i Metohija u političkom životu Srbije, ostao isključivo predmet manipulacije i muka kojom se bavi svako ko je na vlasti, ne znajući šta će sa tim da uradi. Što pre progovorimo pošteno o svemu tome, ljudima koji tamo žive, a za njihovu sudbinu smo veoma mi odgovorni, biće lakše.

Naravno da su neki problemi mogli biti rešeni pre deset godina da je bilo više pameti i sluha. Spremnosti da se uvaže neki naši stavovi, danas bi život tog sveta bio drugačiji, naši odnosi međusobno bolji. Nemojte očekivati od mene da ja danas kada Vučić govori u 2017. godini ono što sam ja govorio u 2007. godini. Budimo radikal kakav je bio on. Samo zbog toga što će time dobiti aplauz na nekoj drugoj strani. To je neodgovorno prema ovoj zemlji.

Gospođo predsednice, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, pokušaću da se vratim dnevni red.

Mi razgovaramo o izmenama i dopunama zakona čije je usvajanje preduslov formiranje nove Vlade, ali sfera u kojoj vodimo tu raspravu ne ostavlja ni promil mogućnosti nekome ko je uspeo da ostane normalan u ovoj zemlji da veruje da će se po formiranju te Vlade bilo šta promeniti u ovoj zemlji na bolje u našim međusobnim odnosima.

Gospođo predsednice, rasprava ne može da se vodi samo o formiranju ministarstva za zaštitu životne sredine i ministarstva evropskih integracija, iako o tome imam dosta toga da kažem.

Ova rasprava nas uvodi u raspravu koju očekujemo tokom naredne nedelje i o samoj Vladi. Šta mi mislimo da svojim ponašanjem govorimo ovoj zemlji kada našu koleginicu vi, gospodine Orliću, nazivate političkom starletom zbog toga što je vaš politički neistomišljenik? To je za mene jednako uvredljivo, kao i sve ono što sam imao prilike da čujem kao oblik kritike kandidature Ane Brnabić, a od toga da je sultanija, da je marioneta, da je kandidovana samo zbog toga što vi želite da se dodvorite zapadu, pošto se podrazumeva da su na zapadu svi pederi, a da su u frajeri u Moskvi. Da li na takav način treba da uđemo u sredu u raspravu o Vladi?

Na ulici su ljudi koje smo mi podelili svojom glupošću i nesposobnošću, da im omogućimo da žive onako kako se živi u svetu koji je mnogo normalniji od našeg. Dok mi ovde u Skupštini nekoga žigošemo kao lidera homoseksualnog lobija, na ulici to neko doživljava kao osnovu za nasilje, kog je valjda dosta u ovom našem životu.

Možemo da razgovaramo o Kosovu, možemo da razgovaramo o Evropi, ali ne možemo da pobegnemo od činjenice da mi kao Skupština nemamo odgovor na pitanje - šta ovaj narod hoće? Ja sam juče došao na inauguraciju vašeg predsednika. Nisam njegov politički istomišljenik…

(LJiljana Malušić: Našeg.)

Vašeg, zajedničkog, našeg predsednika, predsednika vaše stranke još uvek. To je moj stav prema ovoj zemlji.

Mislim da je hrvatska predsednica došla zato što je htela nešto da poruči, kao i mnogi drugi. Isto kao što se odavde odlazilo u Zagreb, u Podgoricu, u LJubljanu, u Skoplje. Ja sam to učinio zato što je to bio moj pokušaj, maksimum, koji mogu da dam u ovom trenutku da bi ovo bila normalna zemlja. Prekinite više sa torturom o DOS-u, o starletama. Prekinite da stvarate podele u zemlje koje su već prevelike.

Ako govorimo o ova dva zakona, potrebno nam je Ministarstvo za zaštitu životne sredine, neophodno. Deset godina sam vodio taj Odbor. Dok su se drugi stranački lideri gurali u odbore za bezbednost, za pravosuđe, Administrativni odbor, ja sam vodio Odbor za zaštitu životne sredine. Dve stotine pedeset crnih tačaka, ekoloških tačaka postoji u Srbiji i nijedna nije posledice globalnog zagrevanja. Sve su direktna mera bede u kojoj mi živimo.

Ovaj grad je poslednji na listi evropskih prestonica po kvalitetu vode. Beogradska kanalizacija, novosadska kanalizacija, smederevska kanalizacija, to je pravo ime za Dunav. Deset godina će nam goreti Vinča. Ne mislim da gori zbog Siniše Malog. Ne mislim ni da gori zbog toga što je Đilas pre njega bio gradonačelnik. Gori zbog toga što 30 godina nismo u stanju da se dogovorimo kako ćemo organizovati život u ovoj zemlji na takav način da možemo da preživimo.

Ministarstvo evropskih integracija, vrlo komplikovano rešenje. Nisam siguran da oni koji ga predlažu znaju koliko je teško realizovati taj posao. Hrvatska je imala ministarstvo evropskih integracija, vodio ga je Mimica, a sada je komesar u Evropskoj komisiji. Puno sam sa njim o tome razgovarao u vremenu u kome sam ja, kao potpredsednik Vlade, radio neke poslove u vezi sa evropskim integracijama.

Mislim da je model koji smo mi imali bio efikasniji. Profesionalne radne grupe u svakom ministarstvu koje realizuju posao u koordinaciji sa svojim ministrom u okviru preuzetih nadležnosti. Ne vidim, pretpostavljam ko će biti

ministar evropskih integracija, bilo bi logično da to bude gospođa Joksimović, kako će ona imati dovoljno autoriteta da u svakom trenutku može efikasnije od Stefanovića da vodi posao evropskih integracija, odnosno tu reformu u okviru MUP-a, od ministarke pravde, od ministra zdravlja i od svih onih drugih ministara koji već sada te poslove rade.

Bojim se da je to jedna titula bez realne moći koja će usporiti, učiniti manje efikasnim posao koji se sada radi. Voleo bih da nisam u pravu. Ako uvodimo ministarstvo evropskih integracija, pa jeste li svesni vi naprednjaci da ne možete u Skupštini 2017. godine dan pošto ste organizovali prijem na koji su došli ljudi iz Bosne, iz čitavog regiona, iz Evrope, ja želim da to bude slika naše zemlje, boriću se za to da na narednim izborima mi pobedimo, pa da vas pozovemo tako, kao što ste vi zvali nas, ali ne možete vi ovde nekoga žigosati zato što je rekao da je u Srebrenici bio genocid. To je presuda Međunarodnog suda. Mi menjamo Ustav.

Mi menjamo Ustav i u okviru tih promena priznajemo, dajemo prednost međunarodnom pravu. Zašto će nam to u ovom vremenu? Za atmosferu u zemlji. Za atmosferu u zemlji su uvek odgovorni i vi i mi. Ali, nivo te odgovornosti nije isti. Morate da imate snagu da nosite i neodmerenu kritiku, i uvredu, da izdržite saplitanje. Zato ste vlast.

Postoje dva načina da se borite sa ovim što smatrate da je neprimereno. Jedan je da ćutite, drugi da demantujete. To nisam izmislio ja. To je bio Kišov odgovor na pitanje kada su ga čerečili zbog „Enciklopedije mrtvih“, proglašavajući ga za falsifikatora. On je rekao – ja sam odlučio da ćutim. Ne znam koliko puta mi je Zoran Đinđić rekao – čoveče, reci im da lažu. Rekoh – bio bih lud kad bi se time bavio.

Zato sam ja sa četvoro dece peder, narkoman, lopov, izdajnik, a 90% parlamenta je u međuvremenu prihvatilo sve one vrednosti zbog kojih me je žigosalo. Katastrofa je da se tako u parlamentu govori.

Da je Saša Janković ovde, ja bih mu rekao da je nedopustivo da neko ko je 10 godina bio Zaštitnik građana tako govori o Ani Brnabić. Rekao bih i Tadiću da je sramota to što je rekao o njoj – marioneta. Koji je to čovek koga je Vučić mogao da predloži a da nije njegova marioneta, da ne dobije taj epitet? Jel teško reći da je to mlada osoba koja ima 42 godine, koja puno rizikuje, koja nema potrebno iskustvo za obavljanje tog posla, to je očigledno, ali, preuzima ga i radi ga?

E, imaćeš našu podršku ako imaš snagu da napraviš razliku između Brisela i Moskve tako što ćeš dati prioritet Briselu, ako imaš snagu da se boriš za mir u ovom regionu tako što ćeš nas približiti NATO-u i iščupati iz tog ludila 90-ih, sećući te gordijeve čvorove, i ako imaš autentičnu snagu da prevazilaziš podele koje postoje među nama. To je stav LDP-a. Jel to politika ili da gledamo ko koga drži za ruku, da se tako omalovažavamo?

Ja nisam istomišljenik Sande Rašković Ivić. Ali, ona je dama, gospođa, svojim političkim uverenjima. Ne možete tako da govorite ovde i da očekujete da mi to slušamo. To nema smisla. Apsolutno.

Ove izmene koje ste predložili, one ne mogu biti stavljene iznad konteksta politike koja treba da se vodi i ne smeju da budu stavljene. Rekli ste da prevazilazite provalije prošlosti. Pa, prevaziđite ih. Nije valjda lakše prevazići provaliju u odnosima sa Hrvatskom, sa Kosovom, sa Bosnom, nego u našim međusobnim odnosima? Čekajte, niko neće misliti da smo normalni. Šta mislite o čoveku koji sređuje svaku drugu kuću osim svoje? To je dijagnoza, to nije politika.

Dajte da uđemo u tu raspravu u sredu na normalan način. Imamo te izmene. Ovo su dve važne izmene. Jedna je ako pogrešite, ako formirate ministarstvo koje nije u stanju da radi taj posao. Govorim vam zato što sam to radio. Slovenci su imali Potočnika koji je bio pregovarač i radne grupe u svakom ministarstvu. Potočnik koordinira ministre, ministri odgovaraju za rad radne grupe u svojim resorima. To je funkcionisalo.

Sada, ne znam kako će to izgledati? Životna sredina je važno ministarstvo. Ali, mi ga imamo, pa onda nestane, pa ga vratimo, pa ga onda opet negde potopimo. Dajte da ova vaša odluka bude presedan u tom smislu što ćete toliko stati iza nje da se niko više neće usuditi da u Srbiji koja je opterećena tako brojnim ekološkim problemima od hira nekoga u Vladi zavisi da li ćemo imati to ministarstvo ili nećemo. Ono nam je neophodno.

Mi smo u tom smislu potpuno devastirana zemlja. Ne zato što to neko želi. Nismo imali novac. To košta. Kada su dolazili ovde ljudi da sa nama razgovaraju, svaki put se sve završavalo na novcu. Biće čist vazduh u Boru kada ugradimo filtere i platimo 300 miliona topionicu. Biće čist vazduh u Obrenovcu kada postavimo sistem za otpepeljavanje, koji isto tako košta. Hajde da vidimo šta ćemo i kako ćemo to da rešimo. Kažem, ovo je presedan. Nikada više srpska Vlada neće biti bez ministarstva za zaštitu životne sredine, a na tom mestu će se naći čovek koji je kredibilan i koji zna taj posao da radi. I to je onda pozitivan iskorak.

Ovo ministarstvo za evropske integracije je priličan rizik i čekamo ovde mandatara da nam objasni šta je on odlučio, kako će izgledati struktura tog ministarstva? Jel se ukidaju radne grupe po drugim ministarstvima? Ako se ukidaju, treba da znate da prekidate kontinuitet koji postoji godinama. Ako se ne ukidaju, onda je to samo jedna titula. Jer, ne može radna grupa u Ministarstvu unutrašnjih poslova da upravlja ministarstvom evropskih integracija. To mora da vodi ministar unutrašnjih poslova. To je jedan od njegovih prioriteta. U pravdi, isto tako. Razgovarajte sa svojom ministarkom, sa Selakovićem, on je to svojevremeno radio.

To je vrlo komplikovano rešenje. Ja lično nisam bio za njega kada se govorilo o mogućnosti formiranja Vlade 2012. godine i uvek kada se spominje LDP, stalno se mi vezujemo za ministarstvo evropskih integracija. Ja sam uvek bio protiv toga, zato što mislim da to u ovako organizovanoj državi nije funkcionalno i operativno. Prosto, ministar je iz druge stranke i već znate kakvi su naši međusobni odnosi – raziđu nam se interesi i tu odmah dolazi do spora i do nekog konflikta. Dakle, sa tim treba ići vrlo oprezno.

Ono što na kraju želim da kažem, ključno pitanje je pitanje naše sposobnosti da mi definišemo šta je ono što želimo kao zemlja. Nisu suprotstavljeni interesi evropske Srbije i borbe za interes našeg naroda na Kosovu. To je laž, to je neistina. Što jača zemlja, sa što više prijatelja, onda je širi prostor za razumevanje. Mi sad imamo sa kim da razgovaramo. Pogledajte u šta se pretvorilo, mi ništa o Kosovu ne znamo, ništa. Sada nas pitaju ambasadori - da li je moguće da Srpska lista glasa za Haradinaja? Pre toga moramo da odgovorimo na jedno pitanje – šta uopšte hoće Srpska lista na Kosovu? Mi nismo dozvolili da se tamo razvija autentična srpska politika, nego pošto smo mi kao Beograd proterani sa Kosova, onda smo se dole vratili kroz Srpsku listu i nastavili da vodimo pseudo beogradsku politiku. Kako se to završilo? Tako što sami na sebe pucamo u izbornoj kampanji. Katastrofa! Nikada više to ne sme da se ponovi.

Nije to samo vaša greška, 2004. godine su pravljene srpske liste, svi Srbi na jednu listu. A politika? Pa, ova politika koja je 1999. godine poražena, pa je mi sada serviramo iz Beograda ispod stola. Bili smo kooperativni, dali smo kvorum kada je Tači izabran za predsednika, a šta smo dobili za uzvrat? Ništa. Dobili smo poruku – baš nas briga za Zajednicu srpskih opština. Dobili smo poruku – napravićemo vojsku. Dobili smo poruku – i bez vas možemo da formiramo vladu.

Dajte da se osvestimo. Potpisali smo Briselski sporazum, ovde je on dobio našu podršku, a neki su ga kritikovali. Dajte da sednemo i da razgovaramo, prošle su četiri godine, šta ovaj parlament misli o tome? Izvinite, ova zemlja ima dignitet. Makar ga ja lično imam. Ako sam nešto podržao, hoću da znam da li to postoji ili ne postoji? Neće valjda Haradinaj iz Prištine da nam kaže da nema ništa od Briselskog sporazuma? Mi to treba da kažemo ako je to tako, i da kažemo – nešto smo potpisali, to ne postoji, kraj priče. Nešto drugo onda stavljamo na sto.

Kada sam razgovarao sa ministrom Dačićem, on mi je rekao – znaš šta, to što ti sada predlažeš, njih više ne interesuje. Ja sam rekao – dajte, stavite na sto naš stav da vas nećemo blokirati u integracijama u međunarodne organizacije, jer nam valjda odgovara da se to Kosovo što više uveže sa svetom. On kaže – njih to više ne interesuje. Pa naravno, pošto su sve već uradili sami. Ušli su u Olimpijski komitet, u UEFA, ući će i u UNESKO. Mi smo vodili unapred izgubljene ratove. Ali, da smo 2008. godine to uradili i stavili na sto, sve bi bilo drugačije. U redu, ne možemo da vratimo izgubljeno vreme, ali ne smemo da ponavljamo izgubljene greške.

Postoji puno tema oko kojih možemo da se sporimo, ali nemojte nikada više da ovde razgovaramo tako da se stidimo kad dođemo kući. Nemojte to da radimo, da neko nekom razbija glavu na ulici zato što je za to dobio argumentaciju u Skupštini. Šta znači to da je stranka lider homoseksualnog lobija? Mi smo dužni da štitimo ustavna prava ljudi, dopadalo nam se to ili ne, i njihovo pravo da protestuju ovde, a ne da im hvatamo kragne i to da ih hvata stranačko obezbeđenje zato što se vodi računa da se ne slika neki policajac. Dovedite policajca u uniformi i on neka pročita zakon i kaže – ponašaj se u skladu sa zakonom.

Isto smo tako dužni tim ljudima da omogućimo da urade sve ono što je u okviru zakona koji smo mi usvojili. Ako to nismo u stanju da uradimo, mi nismo država, ovo nije Skupština, a sve ono što nas prati opisuje nas kao ne neuspešne ljude, nego ljude koji su štetočine. Ima puno prostora za razgovor u sredu. Želim da taj razgovor prođe u drugačijoj atmosferi, ali unapred, LDP neće dozvoliti da se ovde ljudi omalovažavaju na način na koji je to postalo pravilo u našem političkom životu.

Još jedanput, taj DOS koji toliko vadite iz 2003. godine, pa više DOS-a je sa vama nego sa mnom. Zaboravite to, to je istorija. Vidite šta ćete sutra. Sa kime ćete sutra da rešavate problem u Bosni? Sa kim ćete sutra da razgovarate o Kosovu? Sa kim ćete sutra teške ekonomske odluke da donosite? Ako DŽenet Jelen za jedan poen digne kamatnu stopu u Americi, nama će skočiti javni dug za deset milijardi.

Vlast obavezuje, naravno, i naš status opozicije isto tako, ali pošto ste vi vlast, preuzmite tu odgovornost u meri u kojoj mi to ne možemo da uradimo, uspostavite drugačija pravila ponašanja među nama i onda ćemo imati normalne odnose.

Evo sada ću lako za dva minuta da vam odgovorim na vaših petnaest.

Prvo, Srebrenica. Poslednji sam čovek na svetu koji želi da uopšte o tome govori. Kamo sreće da nikad nisam čuo za Srebrenicu, kao i svi mi, ali mi smo ovde usvojili Predlog zakona koji je predložila vaša Vlada, sa novim članom u kojem se preti krivičnim sankcijama za osporavanje genocida.

Znate, Međunarodni sud pravde doneo je neku odluku i mi možemo da imamo svoje mišljenje, ali smo odluku dužni da poštujemo. Nesrećan sam zbog te Srebrenice, zbog 1.600 dece ubijene u Sarajevu, zbog svih onih naših nesrećnih ljudi koji su stradali u Bosni, u Hrvatskoj, na Kosovu, i nema smisla da uopšte ovde trošimo vreme. Ne znam ko je zbog toga zadovoljan i srećan. Ne mislim da je to iko želeo. To je cena velikih grešaka koje su napravljene. Okolnosti u kojima smo se našli, a nismo mogli da se snađemo.

Što se tiče ove politike o Kosovu, kakve veze ja imam sa Jablanovićem? On je bio vaš kadar, pa ste se posvađali. Kažem vam nešto drugo, da su se Srbi u Mitrovici pitali oni ne bi u jednom danu i zidali i rušili zidove koje ste vi tamo postavljali. Pustite te ljude koji tamo žive da vode autentičnu politiku. Ne mislim da će ta politika biti suprotna interesima Srbije, ne mislim. Toliko im verujem, ali smatram da su oni uvek pod velikim pritiskom zbog toga što njih niko ne doživljava kao ljude koji govore o svojim interesima, nego kao ljude koji su transmisija beogradske politike koja ne plaća cenu za svoje greške na Kosovu i Metohiji.

Ko je danas odgovoran zato što smo mi 2007. godine odbili Ahtisarijev plan, a ovde sam tražio da ga modifikujemo, ne da ga odbacujemo. Oni dole na Kosovu plaćaju cenu za to. Gde su danas Prorokovići, Samardžići, Simići, svi oni koji su savetovali po Beču, sećate se.

Dobar dan, gospođo predsednice, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici.

Pitanje za predsednika Vlade, ali i za vladajuću koaliciju, odnosno sve ministre koji je predstavljaju u Vladi Republike Srbije. Juče je Aleksandar Vučić održao predavanje na Fakultetu za bezbednost. Tokom tog predavanja rekao je nešto što ne može, bar što se tiče naše stranke, ostati bez političke reakcije. Naime, aktuelni predsednik Vlade i izabrani predsednik Republike je izjavio pred studentima Fakulteta za bezbednost da bi Srbija imala mnogo manje problema nego što ih trenutno ima kada bi promenila svoj odnos prema NATO-u, ali da tako nešto on u ovom trenutku on ne želi da uradi zbog toga što 75% stanovništva u Srbiji nema pozitivno mišljenje o tom vojnom savezu. Ja bih se složio sa tim procentima i uopšte sa tom izjavom, s tim što ne mogu da prihvatim ono što proizilazi iz nje kao zaključak, a to je zapravo argumentacija za ovako loš odnos naše države prema sopstvenoj budućnosti i sopstvenim interesima i želeo bih da o tome ozbiljno razgovaramo.

Godine 2007. na neozbiljan način ovaj parlament je usvojio Deklaraciju o vojnoj neutralnosti. Neozbiljan ne zbog toga što je većina glasala tako kako je glasala i proglasila tu vojnu neutralnost, nego zbog toga što nije vođena nikakva rasprava ovde u Skupštini, a još više zbog toga što se o tome nije razgovaralo u društvu. Danas je Aleksandar Vučić rekao veliku istinu i kada je govorio o činjenici da bi imali mnogo manje problema u razvoju zemlje i u stabilizaciji prilika u društvu i kada je govorio o otporima toj ideji. Ali zamislite kada bi u svakom trenutku parlament ili vlast u Srbiji vodili računa isključivo o reakciji društva. Siguran sam da je bio mnogo veći procenat onih koji bili protiv smanjenja plata i penzija, recimo, onda kada je ta odluka doneta, da je bio mnogo veći procenat onih koji su se protivili izmenama Zakona o radu.

Da se ne vraćamo sada u našu političku prošlost, uglavnom su svi veliki potezi koji su dramatično menjali odnose u društvu bili praćeni otporom zbog toga što društvo nije razumelo o čemu se tu zapravo radi. Sećam se Zakona o privatizaciji iz 2001. godine. Ne mislim da je bolje prošao ni Zakon o privatizaciji iz 1997. godine, da se po pravilu kada se govori o privatizaciji javnih sistema nailazi na velike otpore sindikata i zaposlenih, a godinu, dve ili tri posle toga kada nedostaje novca za dalji tehnološki razvoj, za takmičenje sa konkurencijom, mi počinjemo da žalimo za onim što smo u prošlosti propustili da uradimo.

Da se ne vraćamo na nacionalna pitanja, na ono što je obeležilo početak 90-ih godina. I dan-danas razglabamo o tome da li nam je neko nudio ulazak u Evropsku ekonomsku zajednicu za mirno rešenje jugoslovenske krize. Da se ne vraćamo na Z-4, da ne pominjemo sada ovde Ahtisarijev plan, dok se borimo za njegove delove i primenu u onome što smo prihvatili u Briselu šest godina pošto smo ovde odbacili Ahtisarijev plan.

Dakle, o NATO-u moramo ozbiljno razgovarati. Mene interesuje kada će predsednik Vlade, izabrani predsednik, tu temu staviti pred nas ovde u parlament, kako bi mogli kao odgovorni ljudi da razgovaramo o onome o čemu se do sada u Skupštini nije razgovaralo. Kakva je perspektiva društva koje je tako duboko izolovano i hermetizovano kao što je to naše u ovom trenutku? Svi naši susedi su ili ušli u NATO ili to pokušavaju da urade. Hajde da ne ulazimo previše u analizu krize u Makedoniji i ono što smo tamo pokušali da uradimo, ali ulazak Crne Gore, formiranje nove vladajuće koalicije u Makedoniji i jače prisustvo NATO-a u regionu. Ono što je pred nama, to je rešavanje krize u Bosni i Hercegovini, ne može biti zanemareno, pre svega imajući u vidu činjenicu da dva od tri naroda koji su temelji te države žele u NATO, tu mislim na Bošnjake i na Hrvate, i činjenicu da su to nekada želeli Srbi, makar oni koje je predstavljao Dodik, u međuvremenu je promenio to svoje mišljenje.

Dakle, stav Vučića da bi zemlja imala mnogo manje problema kada bi se opredelila za saradnju sa NATO-om i ulazak u NATO obavezuje svaku vlast, pa i njegovu, da otvori ozbiljnu raspravu ovde u parlamentu, kako bi mi na sebe preuzeli odgovornost za sprovođenje one politike koja možda danas ne nailazi na razumevanje u društvu, ali će sasvim sigurno otvoriti drugačiju i kvalitetniju perspektivu i osigurati budućnost makar našoj deci, koja će biti drugačija od onog što smo svi zajedno preživeli.

Zamislite na šta bi ličio odnos Grčke i Turske da jedni i drugi nisu u NATO-u. Mi živimo na prostoru na kojem je svaka generacija ratna generacija. I moja i generacija mojih roditelja, njihovih roditelja, samo naša deca rođena posle 2000. imaju tu sreću da sebe mogu opisati kao generaciju koja nije ratna. Mi takvu budućnost moramo osigurati.

Članstvo u NATO-u je najčešća garancija u ovom turbulentnom vremenu, za koje se mi možemo opredeliti. O tome treba ozbiljno razgovarati, uz sve probleme koji tako nešto prate. Ja ne znam ni za jednu zemlju u regionu koja je ušla u NATO bez ozbiljnih unutrašnjih nesporazuma. Ne znam ni za jednu koja je ušla tako što su ljudi glasali na referendumu za to. Ali, hajde da kažemo da će makar otvoriti dijalog u društvu i da ćemo omogućiti zemlji da o tome ozbiljno odlučuje.

Gospodine potpredsedniče, gospođo Brnabić, dame i gospodo narodni poslanici, ovo jeste rasprava u pojedinostima, ali očigledno da je ona opterećena činjenicom da tokom rasprave u načelu, gospođo Brnabić, nismo dobili odgovore na pitanja koja presudno utiču na naše odlučivanje po ovom zakonu koji ste ovde uspeli da nam pošaljete u Skupštinu. Kažem uspeli zbog načina na koji je to urađeno, jer je zaista bilo potrebno uložiti veliki napor, pa poslati ovaj zakon u Skupštinu, a zanemariti činjenicu da on dolazi u okolnostima u kojima su sve aktivnosti „Elektroprivrede Srbije“ žestoko kompromitovane.

Ovde smo razgovarali sa ministrom finansija i sa ministrom energetike. Ministar finansija je oćutao kritiku, ministar energetike je manje ili više zaobišao ono što je suština. Ključno pitanje nije kamatna stopa od 0,8% i opravdanost tog projekta, jer ako ne uzimamo taj kredit, onda je jasno da mi od EPS-a tražimo da se on sam finansira. Ako tražimo od EPS-a da se on sam finansira, onda ne možemo da tražimo, sa druge strane, od EPS-a da posluje mimo tržišta. Ako uspostavimo tržišne cene koje su preduslov slobodnog funkcionisanja EPS, onda tu cenu neće moći društvo da plati.

Dakle, ovo je jedini način rešavanja nekih sistemskih problema i, naravno, treba podržati ovaj zakon ukoliko govorimo o problemima sa kojima se suočavaju građani Obrenovca, u okolini Obrenovca, jer je ovo rešavanje ozbiljnih ekoloških problema. Ne znam ko bi živeo u takvim okolnostima i čiji bi to izbor bio. Ti ljudi su taoci. Činjenica je da se EPS nije razvijao u skladu sa svojim obavezama, dakle, zanemario je jedan segment svog delovanja.

Šta ćemo sada da radimo sa onim što je karakteristika „Elektroprivrede“ u ovom trenutku? Ovde su postavili pitanje – ko je odgovoran za tako katastrofalne rezultate u ovoj godini? Naravno da to nije pitanje meteorologije i činjenice da je Dunav bio zaleđen deset dana. To je pre svega posledica javašluka koji tamo predugo vlada. Da nešto ne valja govori činjenica da je smenjen direktor EPS-a, da nemate rešenje i odgovor na probleme govori činjenica da je EPS još uvek u v.d. stanju. Sve to košta. Koliko? Gotovo 40% promašenog rasta BDP-a od 1,8, a mi smo na jedan u kvartalu. Da li je tako? Znači, zemlja je stegla kaiš, društvo se žrtvuje. Zbog nefunkcionisanja EPS-a mi ne ostvarujemo one rezultate koje smo sami sebi postavili kao ciljeve.

Dakle, pomozite nam, ako treba da glasamo za ovaj zakon, zbog ljudi u Obrenovcu. Dajte nam neku garanciju da ćete biti sposobni da rešite one probleme koji su već sada nepodnošljivi. EPS nema adekvatan menadžment. Postoji zakon koji vrlo precizno definiše način na koji se dolazi do menadžmenta. Taj zakon se ne primenjuje. EPS je u v.d. stanju. Unutrašnja organizacija EPS-a, koja je važila godinama, je napuštena. Nova koja je uspostavljena nije održiva. Divizije konsultanata su prošle i za sobom su ostavili haos, jer između ostalog ovo što sada imamo pred sobom je posledica činjenice da se previše eksperimentisalo sa „Elektroprivredom Srbije“.

Neka proizvodna pravila su obavezivala „Elektroprivredu Srbije“ da u svakom trenutku ima u Kolubari 30 miliona tona otkrivke, otkrivenog uglja, spremnog za eksploataciju. Donja granica je oduvek bila 20. Sada smo ispod dva. To ne može da se reši preko noći. Dakle, recite, kada dođete ovde, EPS-u je potreban kredit zato što je jedini drugi način da se dođe do sredstava dizanje cene struje, pa ćemo tako demagozima svake vrste, populistima zapušiti usta, ali dajte onda, sa druge strane, garanciju da će ljudi koji dobijaju tu vrstu podrške od nas biti sposobni da vode taj EPS onako kako on treba da se vodi. Znači, to je ono što je ključni problem ove rasprave.

Naravno, ima tu amandmana, možemo o njima da razgovaramo, ali su ministri izbegli da odgovore na ključno pitanje u raspravi u načelu – šta ćemo sa ovako organizovanom „Elektroprivredom Srbije“? Januar je izgovor i vi to vrlo dobro znate, s tim što kada to kaže Vučić, onda je to opravdana kritika, a kada govorimo mi, onda je to opoziciono spletkarenje. Nije tačno. Svi smo manje ili više bili vlast u ovoj zemlji i svako je činio ono što je mogao kako bi „Elektroprivreda“ funkcionisala, to mora da funkcioniše. Neprihvatljivo je da u 2017. godini imamo javašluk koji nije bio karakterističan za period od 2000. godine pa do 2012. godine kada je došlo do tih promena. Nešto drugo nije funkcionisalo, ali je Kolubara funkcionisala, TENT je funkcionisao.

Danas mi nemamo takvo stanje, i to mora biti otklonjeno, rešeno. Ako to nije tema za vas, ne znam koliko ste u tako nešto upućeni, naravno da je to mnogo više odgovornost ministra energetike, ali dajte neku garanciju, recite šta će se desiti sa „Elektroprivredom Srbije“, pa onda možemo da razgovaramo normalno o zakonu, onako kako treba da se razgovara kada govorimo o EPS-u, ali ovako da ostavimo po strani ono što je toliko očigledno, a to je da je torpedovan rast BDP, da je za to isključiva odgovornost u pogrešnom upravljanju EPS-om u prethodnih pet godina, u činjenici da nisu izvršeni pripremni radovi, da nisu sanirana klizišta na vreme, da nisu iseljena naselja, da nisu promenjeni rečni tokovi, sve je to rezultiralo činjenicom da danas imamo dva miliona otkrivenog uglja u koji ne mogu da uđu ti sistemi koji su projektovani za mnogo veće površine od onih sa kojima danas moraju da manipulišu.

To su sve veliki problemi. U redu, ako treba da podržimo, onda recimo šta podržavamo. Podržavamo jedan dobar kredit sa dobrom kamatnom stopom. Nemačka razvojna banka je kredibilna institucija, ali sa ove druge strane mora postojati kredibilitet. NJega sada nema. Okrećemo glavu u stranu pred činjenicom da je EPS u v.d. stanju. Nema argumentacije zašto je to tako. To je arterija razvoja ove zemlje. Da postoje problemi, o njima se čak i ne govori onako kako treba da se govori. Nije ovo 2014. godina i poplava, nešto drugo se desilo. Nije projektovano, nije planirano onako kako treba da se projektuje i planira, drugim poslovima se EPS bavio.

Lanac upravljanja je napušten koji je bio tradicionalan, uspostavljen je neki novi, koji je u međuvremenu ostavljen negde u fioci sa konsultantima koji su napustili „Elektroprivredu Srbije“. Odgovornost za to mora da postoji, pa se onda kaže mi smo pokušali, nismo uspeli, potrebna nam je sada podrška za nešto što moramo da uradimo. Garancija da će ovog puta biti drugačije je ovo što preduzimamo kao mere. Bez toga, žao mi je, ali ne možemo da pružimo podršku zakonu. Ne zato što smatram da treba ostaviti Obrenovac i ljude tamo da se guše u pepelu, jer nikome ne bih želeo da živi u takvim životnim okolnostima, ali nema garancije da će ovo što mi sada treba da podržimo biti realizovano u tako postavljenom i organizovanom EPS-u.

Gospodine Martinoviću, što se mene lično tiče, nema potreba za ovolikom pričom. Znate kako se to rešava? Ovde se pojavi ministar energetike i kaže – tačno, imamo te probleme i oni će biti rešeni u tim rokovima, na ovakav način.

Ako se neko popeo ministrima energetike, od Naumova, preko Popovića, Škundrića, vaše potpredsednice Vlade, Zorane Mihajlović, pa do Saše Antića, to smo mi, na glavu. Na glavu smo im se popeli mnogo više zbog NIS-a, manje zbog EPS. Tačno je da je uvek partijski ključ bio presudan za EPS, osim, i tu ste pogrešili, u periodu od 2001 do 2004 godine. Ja sam uvek spreman da stanem iza rada Slobodana Gerića u „Kolubari“, gospodina Buhe u TENT-u, Gerića – direktora EPS. Niko od njih nije bio iz moje stranke kada su imenovani na te funkcije, imenovani su na transparentan način i OK su radili svoj posao.

Mi imamo poseban senzibilitet interesovanja za EPS i energetiku, zato što smo oduvek govorili da zbog slabosti na tom planu, naša zemlja otvara prevelik prostor za politički uticaj Rusije u Srbiji. Sada su prepune novine naslova o zloupotrebi termalnih izvora, zloupotrebi bušotina koje se nalaze u Srbiji, kriminalu koji je obeležio mandat doskorašnjeg direktora Naftne industrije Srbije. Na sve to smo ukazivali 2008 godine kada smo uz Ligu bili jedini koji su ovde kritikovali sporazum koji je napravljen. Svi drugi su ga podržali.

Ne mislim sada nikome da držim lekcije devet godina nakon toga, ali da kažemo ovako – tražimo podršku za ovaj kredit. To je potreba ljudi koji žive u Obrenovcu. Nema drugog načina da se finansira taj projekat ili da bude ovako kao što je bilo do sada, pa da osudimo na kancer sve one koji tamo žive ili da rešavamo…