Gospodine potpredsedniče, sada se ovde bira između toga da se ja povinujem vašem pravu i Poslovniku. Zašto vi sebi tako puno dopuštate?

Svakako ja mislim da je gubljenje vremena uopšte nastojanje da vam objasnim da ovde ne možemo da radimo onako kako vi želite, nego onako kako je propisano Poslovnikom.
Ovo je pristojna rasprava. Razgovaramo normalno sa ministrom. Nijedna ružna reč, neprijatan ton, ništa što bi bilo kome moglo da smeta. Ovo su životno važna pitanja. I naravno da je jedan amandman LDP, poslanika Bojana Đurića, u kojem je traženo rezanje troškova za neka javna preduzeća proizveo ovu raspravu. Ali, ja mislim da je ona korisna i ministru i nama. Znači, nekoliko tema ovde, gospodine Raduloviću, ostaje otvoreno.
Prvo, slažem se da je važno da vi znate da je to neko vaše interesovanje. Ali, zašto se taj posao radi na takav način? Vi ste doneli odluku o tome da konvertujete dugove u vlasništvu države. A kako ćete kad su dugovi tih preduzeća 750 miliona evra veći od njihovog trajnog kapitala? To je nemoguće uraditi. Kako ćete to uraditi?
Ta preduzeća u restrukturiranju, mi smo imali dva ministra privrede za ovih 12 godina, Aleksandra Vlahovića i Mlađana Dinkića. Dinkića smo kritikovali, da o tome ne pričam previše. Neke stvari smo podržali, bilo je previše stranačke politike i stranačkih interesa, i to ne samo njegovih, po pojedinim inicijativama, ali, neka on nosi taj svoj teret. I vi ste sada došli tu. Sve ostalo su bili eksperimenti.
Ne možemo sebi da dozvolimo to što vi kažete – hajde da vidimo da li će funkcionisati, pa ako ne funkcioniše, onda šta da radimo? Došli smo do kraja. Mora da funkcioniše. Shvatite ovo krajnje dobronamerno. Vi nemate pravo da propadnete. A kako ćemo mi onda u taj „14. oktobar“, u onu uljaru pored „14. oktobra“ u Kruševcu? Kako ćemo da odemo u „Želvoz“? Kako ćemo da odemo u „Minel“? Kako ćemo u Priboj da odemo u martu mesecu? Kako? Jel znate kako im je rešeno pitanje zdravstvene zaštite? Ne tako što su im overene knjižice, nego je stiglo pismo iz Vlade u dom zdravlja i zdravstveni centar u Priboju – primite ove iz Priboja iako im nisu overene zdravstvene knjižice. A ako treba da ode na pregled u Užice, onda ne može da ode na pregled u Užice. To nije rešenje, to je nužda neka. Hajde, nemate prava da propadnete.
Znači, vaše lične karte – vaše pravo. Rešavajte to kako hoćete. Znate gde grešite? Grešite kad kažete da je Fond za razvoj bio jedna loša institucija koja je stvarala štetu i da tamo ne znam koliko stotina ljudi operiše sa ne znam koliko stotina ili hiljada kredita. Zaposlite još ljudi ako mislite da će raditi efikasnije.
Ali, kad govorimo o NPL, oni postoje i u bankarskom sektoru. Koliki su tamo? Sami ste rekli u Londonu koliki su. Ne mnogo manji od ovog. Znači, to nije problem Fonda za razvoj. Fond za razvoj je vaš instrument da pomognete onima koji rade u ovako nenormalnim uslovima. Isključite politiku. Osigurajte sredstva koja dajete, ali nemojte sebi da sečete jedini instrument koji imate. Agencija za osiguranje izvoza – jedini instrument koji u ovom trenutku imate kako bi pomogli izvoz i rast izvoza u Srbiji.
Ako je neko loše promovisao, nemojte da uništavate agenciju. Nađite neku koja će to bolje raditi. Ako je Agencija za privatizaciju, po vašem mišljenju, imala političku vezu sa Vladom, pa onda morate da shvatite nemoguće, vi u svom poslu nećete biti uspešni bez te političke veze. To su sve pitanja.
Privatni sektor? Pa, on zavisi od vas, od vaših poteza. Ovo što mi tražimo da se briše iz budžeta, to privatni sektor daje.
Mogu da govorim o mnogo tema. Mogu da govorim o agraru i o energetici. To su razvojni potencijali Srbije, da li je tako? U ovoj zemlji niko ne misli o propasti naše uljarske industrije. Niko se ne bavi činjenicom da je posejano 30.000 hektara pšenice manje nego prošle godine, da je sada pšenica 22-23 dinara, da se masovno izvozi iz zemlje, jer je to jedini način da se brzo naplate oni koji su je proizveli i kupili je i na takav način pokrili novac koji su investirali i smanje štetu. To su sve problemi koje vi treba da rešavate.
Nigde nećemo stići sa stavovima i ocenama – to je bila pljačka, privatizacija. Došli do zemlje? Znate šta, i vi sami kada idete da kupite nešto, pa gledate da kupite bolje i jeftinije. Šta da radimo? Da imamo fabrike na 500 metara od centra Beograda? Da pravimo liftove? Pa, ko to još radi? To je bila šansa za razvoj Beograda.
Ako želite da menjate zakon o privatizaciji zbog toga što mislite da treba sprečiti nekoga…

Nisam, tri minuta ste mi vi potrošili.

Ovo je naša jedina prilika da razgovaramo sa vama. Kada smo raspravljali u načelu, vi ste bili na nekom drugom mestu. Kratko ste ovde govorili i otišli. Zbog toga sada razgovaramo tako široko u pojedinim trenucima.
Mislim da vam je koncept, gospodine Raduloviću, pogrešan i morate ga korigovati.
Toliko smo kritikovali Dinkića, ali mi smo druga stranka. Mi tražimo glasove. Mi bi i njegove sa prošlih izbora i dobićemo neke, ali vi u fokus morate da stavite ono što je dobro. Sve je mračno u Srbiji. Ako su propala ta preduzeća, da li ima neko koje radi? Pokažite nam, izvedite tog čoveka.

Gospodine ministre, zaista vas pažljivo slušam, ne samo zbog toga što sam lično zainteresovan, nego zato što sam stalno u krugu ljudi od mene traže pojašnjenje pojedinih vaših stavova, vladine politike, neke odgovore.
Vi ste rekli da su vam prioriteti preduzeća u restrukturiranju i javna preduzeća . Ova zemlja stoji zahvaljujući privatnom sektoru. Taj privatni sektor je platio cenu pogrešne politike, ali je pronalazio u okviru države i podršku u okviru pojedinih institucija, između ostalog i u okviru Fonda za razvoj.
Kada kažete da ćete ga promeniti i da će on ubuduće finansirati velike infrastrukturne projekte, ako sam vas dobro razumeo, to je jedna od vaših najava, šta će da radi Evropska investiciona banka, Svetska banka?
Mi imamo gotovo milijardu dolara odobrenih za infrastrukturu, tri milijarde, ali ih ne povlačimo jer nema projekata, a ja vas pitam gospodine ministre -zašto ne primenite kriterijume po kojima rade KFT, nemačka verzija Fonda za razvoj? Kako mislite gde će biti, gde možemo da nađemo kapital po ceni koja je ravna recimo profitnoj stopi koju imamo u narednoj godini? U dinarima, rekao sam, ove godine od 24 do 28%, u evro znaku sedam i po osam ako imate sreće, 10 i preko 10 za većinu.
Ja sam lično gledao kredit poslovnog čoveka sa efektivnom kamatnom stopom od 44% u evro znaku.

Vi morate na to da delujete da pomognete.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine Dačiću, mislim da ste ipak morali da pronađete vi i vaša Vlada vreme za razgovor koji sam zatražio. Mislim da nije samo LDP zainteresovana za razgovor sa Vladom o ekonomskoj politici koja će se voditi u narednoj godini.
Znate, gospodine Dačiću, ovo je vaš šesti budžet od 2008. godine. Verujte mi, ni ja, ni bilo ko od poslanika LDP ne uživa u činjenici da smo svaki put glasali protiv budžeta, pre svega zbog toga što nije bilo spremnosti da se vlast suoči sa suštinskim problemima i konkretizuje svoju ekonomsku politiku. Vama je ovo drugi premijerski budžet.
Pošto ste sami spomenuli Kosovo, tačno je, mi smo razgovarali o Kosovu. Nismo videli nikakvu korist ni za sebe ni za ovu zemlju, u poentiranju na činjenici da je posle 20 godina pogrešne politike vaša stranka, zajedno sa nekim drugim strankama odlučila da napravi taj politički zaokret i praktično prihvati onu politiku koja nije bila samo naša, ali smo u njoj bili godinama usamljeni. Ali, kada pogrešimo u kosovskoj politici, najveću cenu za to plaćaju ljudi dole na Jarinju i na Brnjaku. Mi ovde u Srbiji u skladu sa tim našim tradicionalnim slabostima okrenemo leđa na drugu stranu i vrlo brzo zaboravimo koliko smo zapravo odgovorni za tragedije od Knina do Kosovske Mitrovice. Ali, ne može se tako ponašati u ekonomskoj politici. Kada se tu prave greške onda račun stiže svima i onima koji su od početka bili kritični s pravom i onima koji su te kritike odbijali.
Rasprava i način na koji smo krenuli prepun je slabosti na koji nemamo pravo, a koji se, između ostalog, i podstiče činjenicom da mi nismo razgovarali, ne vi i ja, nego mi kao ljudi koji se bavimo politikom. Nikakvu korist ne vidimo u tome što bi sada mogao ovde mnogo više vremena da potrošim tranžirajući nastup ministra Radulovića, a pre njega ministra Lazara Krstića.

U redu gospodine Dačiću, ali vreme je resurs koji smo mi potrošili. Mi smo želeli da razgovaramo o ekonomskoj politici za 2014. godinu. O problemima koji stoje pred svakim ko želi da promeni ovu zemlju.
Vi ste danas premijer, i kažete, žao vam je što ste stalno tu. Pa možda za tri meseca nećete više biti tu, ali to konačno nije najvažnije. Gde ste vi, gde sam ja ili bilo ko od nas.
Vaša dva ministra, ključna u ovom trenutku za zemlju, su govorili. Nisu pomenuli Zakon o radu, reformu penzione politike, Zakon o stečaju, nisu obrazložili kritike sa kojima su potpuno destabilizovali i ovako haotične odnose u zemlji, između poslodavca, zaposlenih, države, sindikata, privatnog sektora i države, venčer fondovi, CPV. Ajde ovde da napravimo kratku anketu da vidimo ko od poslanika zna o čemu se tu govori.
A mi ne vidimo nikakvu šansu za sebe, u totalnom slomu ove države zbog grešaka koje su pravljene od kad ona postoji. Ne treba nam jedan ili dva posto više, zbog toga što ćemo rasčerečiti vas i vašu Vladu danas. Samo u ovom trenutku možemo da razgovaramo o ekonomskoj politici za 2014. godinu. Mi ćemo da investiramo. Čovek govori da moramo da se zadužimo šest milijardi. Pa znate kako se gleda na zemlju koja ima bruto društveni proizvod 30, a zadužuje se šest milijardi u jednoj godini. Strani investitori da dođu u preduzeće u restrukturiranju. Uđite u jedno, gospodine Raduloviću, ja nikada nisam pobegao od njih. Nikada. Uđite u onaj Želvoz tamo u Smederevu pa vidite. Otišao sam u kampanju, rekli su mi – ne ulazi tamo. Sve DSS i Radikali. Jadan i očajan svet. Niste vi za to odgovorni. Da ste Voren Bafet ne bi mogli sami to da rešite. Sad je Dačiću tema da razgovaramo.

Rekli ste da mu ne dajete pravo na repliku.

Gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine Krstiću, dobro, vaše je da nas saslušate, a naše je da kažemo ono što mislimo da treba reći u ovakvoj raspravi.
Što se tiče poslanika LDP, neko bi rekao na sreću, ali ću ipak biti drugačiji, pa reći, nažalost u ovoj raspravi možemo da ponovimo sve ono što smo toliko puta rekli do sada u raspravama po prethodnim budžetima, ekonomskoj politici, pompezno najavljenim reformama i, sa druge strane, sa žaljenjem, promovisanim potezima, koji teret krize prenose na građane sa države, ne sme da se reformiše.
Gospodine Krstiću, niste vi danas sami tu. Čini mi se da je čitava zemlja prepuštena jednoj politici koja ne samo da ne može jasno da kaže šta joj je cilj, već politici koja u svakom teškom trenutku, čak nema ni svoje lice. Za koga mi, kao poslanici, u ovoj raspravi da se uhvatimo, sa kim da razgovaramo, od koga da tražimo objašnjenja, kome da nudimo sugestije?
Nema ministra privrede. Sa njegovim opisom stanja naše ekonomije, mislim da se bez ikakvih problema, može se složiti čitav parlament. Naravno, pod uslovom da se ne postavlja pitanje odgovornosti, što ni sam ministar nije učinio. Gospodine Krstiću, ni vi, a ni vaš kolega iz Ministarstva privrede, da ne pominjem predsednika Vlade, niste ni pokušali da progovorite o uzrocima problema na koje ukazujete.
Tačno je da naredne godine treba da se zadužimo za šest milijardi. Zbog toga vas nećemo kritikovati, jer je to posledica, reakcija države na stanje u kojem se nalazi. Kada ćemo početi da napuštamo taj pogrešni kurs? Kada ćemo početi da vodimo onu politiku koju vode i druga društva. U međuvremenu, čak i Grčka polako izlazi iz krize. Stagnira stopa nezaposlenosti, neki kažu da pada, menja se kreditni rejting. U Španiji pada stopa nezaposlenosti. Počelo je da funkcioniše tržište nekretnina. Stabilizovan je finansijski sektor. Gde ćemo mi sa ovakvom raspravom o budžetu?
Nemam šta da vam kažem kada, sa jedne strane, analiziram obaveze kao ministra finansija – isplatiti ljudima penzije, omogućiti im kakvu-takvu zdravstvenu zaštitu, funkcionisanje onih sistema bez kojih država nije država, obrazovanje, pravosuđe, policija, vojska.
Gospodine Krstiću, kada ljudi slušaju nas ovde u parlamentu, onda oni ne mogu da odgovore na jednostavno pitanje - a šta je plan i kako ćemo izvesti zemlju iz ovog stanja?
Vi najavljujete zaduživanje od šest milijardi u narednoj godini, a ministar Radulović, on najavljuje poboljšanje investicione klime i stvaranje pretpostavki za dolazak investitora u Srbiju, uz oživljavanje preduzeća koja su u restrukturiranju i koja su, kako je on sam rekao, u fokusu Vladine ekonomske politike.
Ne mogu da razumem da gospodin Radulović ne zna kakvo je stanje u tim preduzećima. Ne mogu da se složim sa činjenicom da ministar privrede ima pravo na tu vrstu neznanja. Ali, pošto vi dolazite iz sveta u kojem odgovore na naše probleme povremeno traži ministar Radulović, recite mi da li je moguće primeniti neka rešenja karakteristična za ekonomiju SAD, a ignorisati elementarni preduslov te ekonomije? To je dogovor onih koji vode politiku oko granice koja se ne sme preći.
Niko ne može sam od sebe da iznese teret ovog budžeta, ni ministar privrede, ni vi kao ministar finansija, ne može ni predsednik Vlade. Da li to onda znači da će zemlja pasti na kolena pod tim teretom? To ne sme da bude epilog.
Hajde onda da dobijemo odgovor na pitanje – zašto su tri ključna političara, ministar finansija, ministar privrede i predsednik Vlade potrošili sat vremena u Skupštini, a da nisu nijedan sekund posvetili makar razgovoru o ključnim problemima u kojima se zemlja nalazi? Zakon o radu, reforma penzione politike, Zakon o stečaju, govori se o promeni Zakona o privatizaciji, Zakon o planiranju i izgradnji.
Kojim instrumentima vaša Vlada misli da vodi ekonomsku politiku? Kojim instrumentima Ministarstvo privrede misli to da radi? Ja znam koji su nekada bili instrumenti, Agencija za privatizaciju. Ako je privatizacija bila pljačkaška ili lopovska, da li misli neko u vašoj Vladi, u atmosferi koju stvara u toj Agenciji za privatizaciju, a ja vam garantujem da su tamo najkvalitetniji kadrovi koje je ova zemlja imala u poslednjih 15 godina.
Agencija za osiguranje izvoza, SIEPA, Fond za razvoj, kojim instrumentima mislite da sprovodite svoju ekonomsku politiku? Govorite o kamatama u bankarskom sistemu. Da li možete da zamislite, gospodine Krstiću, da je na primer Timoti Gajtner 2009. godine počeo da govori o kamatama u bankarskom sektoru, a pri tom nije u stanju da iznese 80 milijardi dolara na finansijska tržišta u Americi mesečno i još toliko da obezbedi mesečno investicija iz inostranstva?
Možda ovo društvo ne zna o čemu se radi i kakav je naš problem, ali vi kao ministar finansija, mi kao političari koji ovde sedimo, nemamo pravo na to neznanje. Znam da se savršeno razumemo u ovom trenutku. Koliki je neto kapital bankarskog sektora u ovom trenutku u Srbiji? Koliko su banke oštećene kroz propast samo četiri kompanije? Povukli su 920 miliona evra u startu za sobom. Vi to znate, govorili ste o tome u Londonu.
Zašto pričamo o NPL-ovima u Fondu za razvoj, kada je gotovo identičan procenat nenaplativih kredita i u bankarskom sektoru? To valjda govori o stanju u kojem se nalazi zemlja. Odavno više rizik poslovanja ne utiče na kamatu. To se samo tako zove. Danas banke naplaćuju kroz kamatu ono što ne može više da se naplati u uobičajenom bankarskom poslovanju. To znači da nemamo pravo da privredi obećavamo drugačije kamatne stope.
U ovom trenutku, dinarske su od 24 do 28%. Juče sam gledao ugovor o kreditu sa efektivnom kamatnom stopom od 45% u euro znaku. Šta u takvoj klimi može da se stvori? Ko još može da radi?
Da li je sve do vaše Vlade bilo onako kako treba? Nije. Ali, vi umesto da rešavate one probleme koji se mogu rešiti, vi ste odlučili sve da srušite. Onda dovodite ljude koji se bave poslom u Srbiji do paradoksa, da ih razume KFG i kreditira Nemačka razvojna banka, odnosno Nemački fond za razvoj, a da se ovde osećaju prognanim i odbačenim od svoje zemlje.
Govorilo se o privatnom sektoru. Taj privatni sektor, njegovi temelji su u sprovedenoj privatizaciji. Hoćemo li početi da cenimo jedni druge, da poštujemo one koji pune taj naš zajednički budžet, koji obezbeđuju novac za lekara, za profesora, za policajca koji se stara o deci, konačno, oni koji rade da bi mi primili platu?
Tako ne može da se govori na kraju 2013. godine u Srbiji, a da ne bude posledica. Preduzeće u restrukturiranju, ozbiljan problem, samo nisam siguran da je ovo rešenje za koje ste se vi odlučili adekvatno. Ne znam o kakvoj realnoj vrednosti tih preduzeća govori ministar privrede, kada nema nijednog procenitelja koji je spreman da uvaži tu realnu vrednost, jer je ovo u međuvremenu postala zemlja u kojoj se ljudi plaše svoje senke.
Hoćete li da vam kažem realnu vrednost „Minel trafoa“, „Minel transformatora“, kičme našeg energetskog sektora? Šest godina ne rade. Otišao je Nenad Popović, on je to svojevremeno privatizovao. Osamsto evra kvadratni metar upravne zgrade u Ripnju iz 1938. godinu, milijardu i 700 miliona procenjeno preduzeće koje ne radi sedam godina, nema tržište, nema sirovine, zapušteni i napušteni radnici. Oni koji vrede su otišli na neko drugo mesto.
Po kojim kriterijumima će se vršiti procena? Hoće li neko ovde u parlamentu da kaže – dragi naši radnici, primenićemo diskontovan tržišni metod, likvidacionu procenu ćemo izvršiti? Na kakav način? Mi se bavimo ličnim kartama. Žao mi je, ali ni vaša Vlada sama sebi ne veruje. Što bi neki investitor verovao u dokumente? To tako ne funkcioniše nigde u svetu. Svako angažuje profesionalnu kuću koja izvrši procenu nečega. Dajte o tome da pričamo, da osvestimo ljude, da kažemo – teško je, stegnućemo kaiš.
Tačno je da nema investicija u Srbiji. Znate li šta je još gora istina od te? Da Vladu na glavu okrenete, da nas sve u tu Vladu dovedete ovako, pa oni sami od sebe neće doći. Sa ovakvim Zakonom o radu, nikada, sa Zakonom o planiranju i izgradnji, nikada, sa Zakonom o stečaju, nikada.
Treba učiniti dinamičnom našu ekonomiju. Da li nas treba povezati sa svetom? Treba. Što se to do sada nije desilo, što neko nije želeo? Ne znam nekog ko je došao na vlast i rekao – mi ne želimo to. Postojali su različiti prioriteti. Propustili smo šanse. Vi ste sada gde ste. Ne mislim da treba vas žigosati zato što ste rekli da je deficit budžeta 7%. To je činjenica. Prvi put imamo pred sobom tu kristalnu jasnu sliku, ali ona ne staje na tim procentima. To je posledica jednog stanja u kojem se zemlja nalazi, koje se opet sada toleriše. Ne možemo to više da radimo. Da li ćemo dobiti do kraja godine ključne zakone za pokretanje naše ekonomije­?
U Srbiji se tri godine živelo i radilo i danas ljudi te tri godine naše živote opisuju kao najdinamičnije, najkonkretnije, najefikasnije, teške ali ipak pune ambicioznosti. Kada su odnosi između poslodavca i zaposlenog bili regulisani drugačijim Zakonom o radu, onim oko kojeg se sada opet lome koplja bez ikakvog razloga, o njemu se čak i ne razgovara ovde gde treba da se razgovara, mislim da radnici ne treba toga da se plaše, da je mnogo gore ono što u ovom trenutku imamo, navodna prava koja niko ne može da ostvari.
Žao mi je što nije ovde ministar privrede da ga podsetim na tu pljačkašku privatizaciju, kako je onda izgledala, kad ministri nisu imali pravo da se povuku. Sećam se Bože Đelić i Vlahovića u „Zastavi“ zovu pred linčom - da li možemo da popustimo, nema popuštanja.
Ko je danas najveći izvoznik iz Srbije? Trajalo je, ali je uspelo. Nismo znali koliko preduzeća imamo u Srbiji. Iz centra za bonitet Narodne banke kažu nam 4.500 na papiru. Mi proverimo i manje od 1000 radi. To je ta Srbija 2001. godine, koju smo navodno mi opustošili kada smo došli na vlast.
Kakva pljačkaška privatizacija? Lopovi neka idu u zatvor. Model privatizacioni za koji smo se opredelili je bio jedini mogući i najkorektniji.
Ne može tako da govori ministar privrede, nema pravo, osim ukoliko ne predloži nešto novo. Imali smo onu vaučersku privatizaciju kada podelite akcije radnicima. Danas bi jedan čovek bio gazda čitave Srbije da je taj model primenjen.
Gde je kapital za pokretanje tih preduzeća? Gde su investitori? Nema nikoga. Kako se upravlja? Nikako. To su modeli Češke, Slovačke, danas Slovenije. Drugi model, model ruske privatizacije, ona privatizacija iza koje je tada stala država.
Sećam se Šešelja u raspravi. I on je sam rekao da je dobar zakon, a da govorimo o drugima, naš najveći kritičar, da neće za njega glasati ali da je dobar. Ne možemo to da tolerišemo.
Gospodine Krstiću, vi vodite finansije. Da li postoji analiza koja će nam reći koliko su nam realna vaša očekivanja, pre svega od privatnog sektora koji treba da iznese tu 2014. na svojim leđima?
Ako govorimo o onima koji su danas bez posla, pa to je stotine hiljada ljudi koji su bez posla ostali zato što su radili u tom privatnom sektoru. U privatnom sektoru je plata 30% niža nego ova plata što ste sada ograničili. Koliko su realne te pretpostavke? Šta je potrebno da učinimo da bi se minimalizovala mogućnost nekog propusta, podbačaja?
Šta mi kao opozicija možemo tu da uradimo? Za nas uopšte nije nebitno da li ćemo izaći na izbore u atmosferi u kojoj se Srbija sama sa sobom bori na ulicama ili ćemo otići na izbore kao stranka, koja kaže poštujemo ovaj kurs, jasan nam je cilj, mi smo brži, efikasniji, bolji u njegovom ostvarivanju. To je za nas, kao za stranku, važno.
Ključni pravci razvoja. Da li možemo da dobijemo odgovor na to pitanje? Šta su nam oslonci? Da li je to agrar? Mi nemamo agrar. Da li zna neko u Vladi koliko je danas pšenica na berzi u Novom Sadu? Koliko je kukuruz? Ko razmišlja u Vladi o tome što nam je propala uljarska industrija sa kapacitetima od 1.200.000 tona i potencijalom Srbije od pola miliona, pa onda odobrimo interventni uvoz iz Ukrajine, ispod svake cene i uništimo svoju industriju? Koliko je manje zemlje pod pšenicom ove zime nego što je bio slučaj pre godinu dana? Zašto imamo problem u realizaciji projekta sa Emiratima? Zašto ne koristimo resurse koji su pred nama? To su sve teme o kojima bi se moralo razgovarati u ovakvim okolnostima.
Ponavljam, tačno je to što je rekao Ivica Dačić. Ovo je najvažniji zakon o kojem parlament raspravlja u jednoj godini. Gde su oni koji bi morali da nam budu sagovornici? Njih nema. To je ono što ovu raspravu u velikoj meri obesmišljava.
Govoreći o prethodnom paketu zakona mi smo ukazivali na nekoliko ključnih slabosti koje se više ne mogu tolerisati. To ne možemo da rešimo, jer mi možemo samo da komentarišemo iz pozicije opozicije takvu ideju.
Ako govorimo o Zakonu o planiranju i izgradnji, imate naš predlog, ovde je već četiri godine. To nikoga ne interesuje i ne obavezuje, ali hajde da vidimo šta je ono što mi moramo da uradimo da bi se stekle pretpostavke za rešavanje tih problema koje vidimo pred nama.
Mislim da niko nije srećan što nam se ljulja finansijski sektor. Da li postoji neka mera koju mi treba da poguramo kako bi se on stabilizovao? Isti je slučaj sa tržištem rada, sa privatnim sektorom takođe. Šta je ono što treba u okviru države da učini svako od nas da bi država mogla da se stabilizuje?

Gospodine Krstiću, nisam ja ni očekivao da vi odgovorite na sva pitanja. Prosto, vi to ne možete da uradite. Samo mi objasnite sa kojim pokrićem je ovde Vlada, jer mi mislimo da je to politika Vlade ako je iznosi ministar privrede, izašla pred parlament, uveravajući nas da će ona spustiti bankarske kamate. To je veoma važno za vaš budžet, verujte mi. To je najvažnije.
Kako ćete učiniti jeftinijim kapital u Srbiji, kad je cena tog kapitala zapravo samo refleks svih gubitaka i štete koju bankarski sektor trpi? Da li morala da bude blokirana „Galenika“? Da li je morala da bude? Da li su morala da budu blokirana brojna preduzeća od strane Fonda za razvoj, iako im nisu prispeli krediti za naplatu? Da li je izračunao neko u Vladi kolika je šteta zbog toga što se neko pojavio u ime Vlade i rekao da je Fond za razvoj paravan za pljačku države?
Fond za razvoj je žrtva neodgovornih političara, a kao instrument naše države nažalost jedina opcija za vas kao ministra finansija i Vladu je da odgovori na paradoks, ekonomski, u kome živimo – kako je moguće razvijati zemlju ako je kamatna stopa tri puta veća od profitne stope?
(Predsednik: Vreme.)
Samo odgovor na to pitanje. Sva druga neka ostanu otvorena.

Razumem zašto ne želite nešto da komentarišete. Nije potrebno da interpretirate neka opšta mesta koja su ostala iza ministra ili nekih drugih inicijativa koje su neki drugi ministri pokretali.
Želim nekoliko informacija da vam dam. Imali smo pre 10 godina taj Garantni fond, garancijski, ovde. Njegova uloga se pre svega tada svodila na obezbeđivanje preduslova za preduzeća koja se formiraju i pred banke izlaze sa zahtevima za nekim kreditima, a nemaju adekvatna obezbeđenja. Nemaju recimo bilanse koji su uverljivi da su ozbiljni u poslu. Nemaju imovinu itd.
Gospodine Krstiću, bilo bi sjajno kada bi to moglo da funkcioniše, ali to ne može da funkcioniše u Srbiji 2013. ili 2014. godine zato što naša država nema adekvatno obezbeđenje ili ne govori o njima, koja su uverljiva za bankarski sektor. Nije bez razloga referentna kamatna stopa NBS 10 poena. Da li je tako? To je odgovor na precenjenost, na dinar bez pokrića, pa kada je 2001. godine plata u ovoj zemlji bila 30 evra, a danas 400 evra prosečna plata, da li je toliko skočila produktivnost u Srbiji? Tu su te milijarde o kojima danas govorimo. To je nerealan projekat i to svako ozbiljan u bankarskom sektoru zna. Svako ko se bavi poslom u Srbiji zna da je to nerealno. Bilo bi sjajno kada bi to moglo da funkcioniše. Neće funkcionisati.
„Venčur“ projekti, znate šta, inovacione tehnologije. Sjajno, ali mi imamo drugu vrstu problema.
Pomenuo sam neke od njih. Mnogo je više potrebno argumentacije, ozbiljnosti i konkretnih mera. Do Nove godine će biti zakon o radu. Bilo bi lepo. Neće biti do Nove godine. Zakon o planiranju i izgradnji neće proći javnu raspravu.
(Predsednik: Vreme.)
Ideja da banke prihvate na sebe obavezu da isplate državu ukoliko investitor ne može da pokrije troškove za izdatke građevinskog zemljišta je naučna fantastika. Hajde da pođemo od prethodnog pitanja, u kojoj zemlji u našem okruženju se uopšte plaća nešto tako?

Dame i gospodo narodni poslanici, samo malo pažnje gospodine Krstiću, sedite i slušate poslanike, neke od mojih kolega učestvuju aktivno u raspravi, a mi drugi smo ostavili prostor za njih jer smo prethodno mi to učinili.  
Uz sve naše međusobne razlike, one su zaista velike u političkim smislu, na ovoj temi postoji apsolutna saglasnost iskazana kroz skepsu da je mera koju predlažete efikasna i da je ona odgovor na nešto što samo po sebi nije sporno, a to je neefikasnost naše administracije i prekobrojnost.
Moramo prvo, gospodine Krstiću, postaviti jedno krajnje fer pitanje. Ako je naša administracija toliko loša, dajte da odmah definišemo kriterijume koji će je učiniti boljom, umesto kriterijuma koji je ostavljaju ovakva kakva je, a sprečavaju nekog drugog lošeg da se pridruži toj administraciji ili dobrog da ga ta administracija pokvari.
Dajte da kažemo da smo stigli do kraja, kao što ste to rekli u nekim drugim temama i da od sutra viš niko u javnom sektoru nema posao ukoliko ne ispunjava određene kriterijume, pa nećemo više imati bezstručne ljude na javnim mestima, od lokalne samouprave pa do javnih preduzeća i svih onih sektora u kojima se u ovom trenutku ti ljudi pojavljuju kao problem.
Da li smo ikada ustanovili koliku štetu ćemo pretrpeti zbog toga što ćemo uštedeti nešto manje od 1% BDP ovom merom u prvoj godini, ali nastaviti da plaćamo sve one koji su proizveli toliku štetu da mi danas ne znamo kako ćemo sa njom da izađemo na kraj?
Drugo, ovo zaista jeste kazna sa velikim posledicama za one koji najmanje tako nešto zaslužuju, za mlade ljude koji traže prvi posao, koji su vrhunski obrazovani i koji su juče, ja mislim da to nije vaš stav, ali na sednici jednog skupštinskog odbora, Odbora za obrazovanje, poniženi konstatacijom, ne ministra prosvete, nije bio tu, što samo po sebi govori, nego jednog njegovog pomoćnika, koji je kao komentar na stav našeg poslanika da odlazak mladih ljudi iz zemlje može biti jedina posledica nemogućnosti da dobije ovde posao, konstatovao je i to nije loše, jer će slati novac u Srbiju. Sa tim treba da raskrstimo i odmah sada da dobijem odgovor na to pitanje – zašto je tako teško ponuditi čvršću i ozbiljniju argumentaciju od one koju slušamo? Ne štedimo ništa, samo manje trošimo na one koji ne zaslužuju ni jedan dinar, jer su nestručni, nesposobni, neodgovorni.

Završiću i zamoliću vas, gospodine potpredsedniče, da sledeći put sa malo više pažnje slušate poslanike LDP.
(Predsedavajući: Dobro ja slušam poslanike.)
Ne, ne slušate ni njih…
(Isključen mikrofon)
…ne poštujete parlamentarnu stranku i ne poštujete one čije interese mi ovde zastupamo.

Imam jer ste vi, kao predstavnik vladajuće  koalicije, neko ko će glasati za ovaj zakon