Trošiću svoje vreme zato što je amandman Milana Uroševića bolji nego moj. I ja sam podneo amandman na član 41.
Radi se o nasilničkoj vožnji. Šta je to nasilnička vožnja? Iz obrazloženja Vlade da ne prihvata Uroševićev amandman jasno je da ne žele preciznu definiciju. Jer kaže da Vlada ne prihvata ovaj amandman iz razloga što je intencija onih koji su pisali zakon bila da omogući diskreciono pravo sudiji za prekršaje da u svim situacijama kada vozač ispoljava postupanje koje je u gruboj suprotnosti sa pravilima saobraćaja itd. A ja mislim da upravo treba jasno zakonom definisati šta je nasilnička vožnja.
U zakonu ima formulacija o gruboj suprotnosti itd. (nejasan, ''gumeni'' član; očigledno je ovaj koji je pisao to pisao u nekom drugom vremenu, kada su ''gumeni'' članovi bili na ceni), pa onda kažete – pod nasilničkom vožnjom smatra se i... Znači, ovo ''gumeno'', pa plus ovo konkretno.
I ja i Urošević predlažemo da bude samo konkretno, a ništa gumeno, da sudija ili policajac određuje kada vozač dva ili više puta prođe kroz crveno svetlo ako između dva uzastopna prolaza nije prošlo više od 10 minuta, to vi predlažete, i kada vozač izvrši preticanje kolone vozila pri čemu svojim vozilom prelazi ili se kreće po neisprekidanoj uzdužnoj liniji koja razdvaja kolovozne trake po smerovima.
Urošević i ja, Urošević detaljnije od mene predlaže samo šta se smatra nasilničkom vožnjom, jer on kaže da je nasilnička vožnja ponašanje vozača motornog vozila koja je u gruboj suprotnosti s pravilima saobraćaja, odnosno prilikom koga vozač ne pokazuje obzir prema bezbednosti ostalih učesnika u saobraćaju, i to konkretno kada i samo sada – kada prolazi kroz crveno svetlo, kada vozi 50 km više nego što je dozvoljeno u gradu, kada vozi više od 70 km više od dozvoljenog van grada, što sam i ja predložio, on predlaže i da kada se dva puta prođe kroz crveno svetlo u roku od 24 sata itd. (ima još dve ili tri stavke).
Ovo jeste nasilnička vožnja i ovo bi trebalo da bude nasilnička vožnja, samo ovo i ništa više. Sasvim je dovoljno da to bude nasilnička vožnja, a ne da dajete sudiji za prekršaje i policiji diskreciono ovlašćenje da ceni kako je to vozač u gruboj suprotnosti sa pravilima saobraćaja vozio. Jer, objektivno, za mene je nešto grubo, za gospodina Šamija možda manje grubo. Konkretizujte ovo, biće manje nesporazuma, ako želite manje nesporazuma.

Ovde smo, oko prethodnog amandmana, dobili jedan doprinos jezičkoj praksi ili tumačenju srpskog jezika - predvideti je objektivno, a očekivati subjektivno. Ali, da idemo na ovaj amandman.
''Na putu u naselju, vozač ne sme vozilom da se kreće brzinom većom od 50 km na čas, odnosno brzinom većom od brzine dozvoljene postavljenim saobraćajnim znakom za celo naselje i njegov deo''.
Znači, kada nema znaka, zakon kaže u Beogradu, koji dozvoljava više, u Beogradu ne sme više od 50 km. Mislim da treba da bude obrnuto, upravo zbog onoga što smo pričali kad je bila definicija naseljenog mesta.
Zato ovde amandmanom uvodim izgrađeno područje, jer jedno je naselje ili naseljeno mesto, a drugo je izgrađeno područje. Kada je izgrađeno područje, onda ima smisla 50 km, ali mislim da je smisao ovog člana zakona da opet faktički da organima koji kontrolišu saobraćaj diskreciono pravo da kažnjava vozače tamo gde ne bi trebalo.
Znači, bolje je ograničiti samo u izgrađenom području, zato što je tu moguće da izađu deca, da ima pešaka itd., a unutar naselja, ono što nije izgrađeno područje, tu treba dopustiti i brzinu koja je odgovarajuća tom putu i uslovima puta.

Ima veze sa prethodnim, razlika između naselja i naseljenog mesta izgrađenog područja, da ne bi bilo diskreciono pravo da probaju organi saobraćajne policije da naplaćuju kaznu od table naseljenog mesta do table naseljenog mesta, pozivajući se na dosadašnju praksu i ovaj zakon. Znači, vi predlažete da piše – na putu van naselja vozač ne sme vozilom da se kreće brzinom većom od 120 km na čas na autoputu, 100 km na čas na motoputu, 80 km  na čas na ostalim putevima i na putu van naselja vozač ne sme da se kreće brzinom većom od brzine dozvoljene saobraćajnim znakom.
Predlažem da glasi ovako: "Na putu van izgrađenog područja vozač ne sme vozilom da se kreće brzinom većom od: 120 km/h na autoputu, 100 km/h na motoputu, 80 km/h na ostalim putevima. Na putu van izgrađenog područja vozač ne sme vozilom da se kreće brzinom većom od brzine dozvoljene saobraćajnim znakom''. To nije sporno. Sporno je samo šta je naselje, a šta je izgrađeno mesto. Vi hoćete sve da pretvorite u naselje, a ja hoću da definišem da se u naselju može voziti brže od onoga što je propisano ovim zakonom.
Nadam se da mi ne oduzimate vreme kao ovlašćenom predstavniku. Nešto sam brzo potrošio vreme, a nisam matematičar kao Šami. Hvala.

Eto, gospodine Mrkonjiću, prethodna diskusija na najbolji način kaže zašto je ovo trebalo da bude zakon za koji je nadležno ministarstvo saobraćaja, a ne Ministarstvo unutrašnjih poslova. Ko određuje koja je brzina dozvoljena? Valjda saobraćajni inženjeri, pre nego policija. Ali, nažalost, tu smo gde smo.
Šta sam ja hteo dodatkom ovog člana? Ovo je član koji govori o brzini, upravo o čemu je kolega pričao. Vi, policija, ostajete pri 120. Možda bi, da je zakon ostao u ministarstvu za saobraćaj, i bilo 130. Pošto se ovde radi o brzini, predložio sam tačno definisanje kada je vozač dužan da vozi brzinom manjom od propisane.
Odbijate mi ovaj amandman, kažete - to je regulisano članom 42. U članu 42, podsećam vas, piše da je predviđanje objektivno. A oni kad kažu očekivanje, kažete - ne može, to je subjektivno.
Znači, taj član 42. je ''gumeni'' član, kao i onaj 3, što nećete da prihvatite uzajamnu odgovornost. Molim vas, ovde ja tačno definišem kada vozač mora da vozi manjom brzinom od dozvoljene. Ako nije vozio manjom od dozvoljene, a nešto se od ovoga desilo, onda je kriv. Ali, ako je vozio manjom brzinom i poštovao to, onda nije kriv.
Nema osobine puta, nema ''gumenih'' članova, nema subjektivne procene policije ili sudija za prekršaje, po kojim će opet biti kriv vozač. Jer, vozač će biti kriv i ako vozi manjom brzinom od dozvoljene, a desi se nesreća. Hoću bar samo malo da ga spasim odgovornosti, samo u tom segmentu – definišem kada mora da vozi manje. A po vašem članu 42. on uvek mora da vozi manje. Uvek kad se nešto desi, a vozio je u skladu sa zakonom, poštovao propise, poštovao brzinu, ali ipak se nešto desilo, on je kriv – zato što je predviđanje objektivna stvar, a on to očigledno nije bio u stanju.

Mislim da su formulacije iz ovog člana namerno ovako nejasne. Šta je sporno, recimo, u njihovom amandmanu da ne piše "ako je vozač koji se kreće iza njega otpočeo preticanje ili obilaženje", da se samo doda "neposredno iza njega", a ne "tri kilometra iza njega"? Time se smanjuje policiji diskreciono ovlašćenje da kaže - ti si prekršio zakon, bez obzira što je to tri kilometra. Isto tako i kod preticanja.
Mi smo vam predlagali, čini mi se, u neformalnim kontaktima da stavite, recimo, ako se vozilo kreće 25 kilometara da ono može da se pretiče itd., i na punoj liniji, i ništa od toga niste prihvatili. Vi sad ovde preticanje kolone uvodite kao apsolutno bogom dani način za ''namicanje norme'' kad za to dođe vreme ili kad šefovi kažu. Shvatite, Srbija je poljoprivredna zemlja i ima mnogo sporih vozila, prave se kolone; brdovita je i planinska zemlja, ima kamiona koji idu sporo, napravi se kolona. Naprosto, vi ovim na neki način...
Ne bih se iznenadio da se sutra desi situacija koju sam video u Crnoj Gori i koju osuđujem, da sedi policajac u traktoru sa radarom, sakriven, sa seljačkom kapom, i čeka da traktor napravi kolonu i da onda ''namaknu normu''. Ne bih se iznenadio da vidim policijski traktor, neobeležen, i policajca koji će namerno da pravi kolonu da bi mogli pred prvi da ispune normu. Verujte, to sam video u Crnoj Gori i ne mislim da je to doprinos turističkom razvoju Crne Gore.

Meni je drago što ste vi prihvatili dosta amandmana, da se ne stekne pogrešna slika da ste odbili sve amandmane. Nije mi drago što ne prihvatate ključne amandmane, koji štite građane. Zašto se mi ovde upinjemo da popravimo zakon? Zato što smo mi predstavnici građana. Iz raznih smo partija, ali predstavljamo građane.
Zakon nije građanski, mnogo je policijski. Evo, zar ovaj član to ne dokazuje? Mogli ste da napišete da i vatrogasci i hitna pomoć to možda mogu da imaju. Šta vas je to koštalo? Zašto samo policija može da se zaustavlja i parkira protiv propisa, a ne mogu druge službe?
Da vas podsetim šta se desilo pre neki dan u Londonu. Policijsko vozilo je napravilo prekršaj, prošlo kroz crveno svetlo, snimljeno je kamerom, došlo je do medija i veliki je skandal izbio.
Nikako policija nije mogla da kaže – to je uradio jer je vršio službenu dužnost, jer očigledno u njihovim zakonima toga nema, pa se policija dodatno obrukala jer je izdala saopštenje kako ne zna ko je vozio tog trenutka to policijsko vozilo.
To je samo kao jedna mala crtica, da uporedimo stanje u Srbiji na osnovu zakona koji vi predlažete i nečega što se dešava u Evropi, a gde Vlada koju vi predstavljate kaže da želi da idemo.

Radi se o parkiranju (govorim zbog građana). U Predlogu zakona u suštini stoji, kako mi čitamo formulaciju, da vozač ne sme da parkira na trotoaru, osim ako je to dozvoljeno i regulisano saobraćajnom signalizacijom, odnosno ako postoji površina za kretanje pešaka od najmanje 1,6 metara širine, koja ne sme biti uz ivicu kolovoza. Ova formulacija nama znači da je u Beogradu dozvoljeno parkiranje na trotoaru ukoliko pešaci imaju 1,6 metara prema zgradi, odnosno od kolovoza.
Molim vas da ne prihvatite ovu ispravku. U redu, objasnite mi zašto, zato što mislim da... U Japanu ne može da se kupi vozilo ukoliko nemate parking mesto. To je tako pošto je mala zemlja, a mnogo je ljudi. U Beogradu imamo problem sa parkiranjem. Ako pešaci imaju dovoljno mesta da prođu, i uvek je interes pešaka taj koji treba da odlučuje, a ima širokih trotoara, zašto tu ne bi moglo da se parkira? To bi bio doprinos bezbednosti saobraćaja, jer ljudi ne bi ostavljali po kolovozu automobile sa sva četiri migavca upaljena itd..
Ako dobro razumem, vi ćete prihvatanjem ovog amandmana gospodina Uroševića zabraniti parkiranje svuda osim na mestima gde je to dozvoljeno. Bolje je da je dozvoljeno svuda osim na mestima gde je to zabranjeno. To je malo više posla za gradske vlasti, ali to je u interesu građana Beograda, vozača Beograda.

Nije. Znači, zabranjeno je parkiranje na trotoaru osim ako je dozvoljeno, a u Predlogu zakona je pisalo da je dozvoljeno osim ako je zabranjeno.
Mislim da je bolje da je dozvoljeno, osim ako je zabranjeno. Beograd ima mnogo vozila, malo ima parking mesta tamo gde pešaci imaju 1,6 metara.

Mislim da moj amandman daje doprinos  bezbednosti saobraćaja, zbog toga što predlažem da i vozač i putnik motocikla, mopeda, tricikla ili četvorocikla moraju za vreme vožnje nositi na glavi zakopčanu homologovanu zaštitnu kacigu, na način propisan deklaracijom proizvođača kacige.
Vaša formulacija oko kacige je za mene nedovoljna. Piše da moraju nositi ''zaštitnu kacigu shodno nameni''. Mislim da, prvo, kacige moraju za tu namenu da budu pravljene i proizvedene. Vaša formulacija dozvoljava da se nosi i rudarski šlem.

Sad pažljivo slušajte, gospodine ministre. Do sada smo se borili za prava vozača, koja objektivno nemaju, hajde sad malo za pešake. Ovde se radi o obavezi vozača prema pešacima. U stavu 3, gospodine Mrkonjiću, zapisali ste da je na pešačkom prelazu gde nema ni semafora ni saobraćajca vozač dužan da prilagodi brzinu vozila tako da u svakoj situaciji koju vidi ili ima razloga da predvidi može bezbedno da ga zaustavi ispred pešačkog prelaza.
Šta ovo znači u praksi, gospodine Mrkonjiću? To znači da na pešačkom prelazu gde nema policajca i semafora vozač nije obavezan da stane, nego je obavezan da vozi tako da pešaka koji prelazi ne udari. Ali, kada pešak stoji i očigledno može da se očekuje, pošto je pešački prelaz, da on želi da pređe, ali nije zakoračio, samo stoji, vi, kako ste ovde formulisali, ne dajete obavezu vozaču da se zaustavi ispred pešačkog prelaza i pusti pešaka, nego samo kažete da treba da vozi tako da ga, ako ovaj krene, ne udari.
Zamislite neko dete ili neku staru ženu koja je na pešačkom prelazu, nisu svi u stanju da zakorače i time stave do znanja vozaču da žele da pređu, iako je jasno, ako stoje na pešačkom prelazu, da žele da pređu.
Predlažem da se to formuliše na sledeći način: ''Na obeleženom pešačkom prelazu na kome saobraćaj ne reguliše policajac ili nije regulisan semaforom, vozač i drugi učesnici u saobraćaju dužni su da propuste pešaka koji se nalazi na prelazu, daje znak da ima nameru da pređe preko prelaza ili nedvosmisleno pokazuje tu nameru''.
Faktički ćete dovesti u situaciju ljude da stoje na prelazu, a da ne mogu da pređu, a policajci će doći u situaciju da kažnjavaju. A koji procenat, promil vozača će znati ove formulacije? I onda će policajci da kažu – što ga nisi pustio?, a on će da kaže – nije zakoračio. I vozač će biti u pravu. Mislim da pešaka, ako je došao do pešačkog prelaza, ne treba terati da zakorači da bi mu se zaustavilo vozilo.
Generale, vrtite glavom, ali dajte mi argument zašto dozvoljavate da vozač nema obavezu da stane na pešačkom prelazu iako neko stoji i čeka da se zaustavi neko ko će prvi stati. On će morati da čeka nekog vozača koji je tolerantan i koji će, uprkos tome što mu zakon ne propisuje obavezu da stane, zaustaviti vozilo. Mislim da pešak mora imati veća prava na pešačkom prelazu kad nema semafora i kad nema policajca.

Moj amandman odnosi se na nadzor nad motornim vozilima. Motorno vozilo je opasna stvar, kao i oružje. U ovom drugom slučaju, u zakonu je propisano kako se i pod kojim uslovima vrši nadzor nad oružjem. Nadzor nad motornim vozilima nije baš isto, ali ima jednu skrivenu prednost. Probaću da je obrazložim.
Najpoštenija, najobjektivnija kontrola bezbednosti saobraćaja i kršenja pravila o saobraćaju, samim tim i kažnjavanje, čine video nadzor i kamere. Složićete se da je to cilj kome moramo težiti. Nema sumnje, mita, korupcije, nema greške, to je što je kamera snimila. Bez ovih članova o nadzoru, to nikada u Srbiji neće zaživeti. Možda je to nekom cilj, jer onda čovek ima veću vlast, posebno ako ima uniformu.
Ako nemamo ovaj član, uvek će moći vlasnik vozila da kaže – nisam ja upravljao, zaboravio sam kome sam ga dao, ne sećam se itd. i time faktički video nadzor i uopšte moderna tehnička sredstva koja u svetu zamenjuju čoveka, upravo zato što su nepogrešiva, neće zaživeti.
Uvek će biti obrazloženje da se, prosto, ne zna ko je tada tog dana upravljao motornim vozilom, jer se vlasnik ne seća, zaboravio je. Ne postoji nikakva sankcija, ne možete ga naterati da se seti.
Ako mu propišete da on mora u svakom trenutku da zna ko mu je u vozilu (kao što verovatno mora da zna, ili uopšte ne sme da daje oružje nekome drugome), onda ima šanse da mašine polako zamene ljude i da mi svi budemo srećni jer nema onoga što prati kažnjavanje.
Zato bi mi neprihvatanje ovog amandmana na neki način pokazalo da vi ne želite da kamere u budućnosti zamene policajce. Da ne govorim da, u nekim zemljama, npr. u Nemačkoj, ukoliko vlasnik kaže da ne zna kod koga je bilo vozilo nekog dana u prošlosti, ima obavezu po zakonu da vodi dnevnik svaki dan u toku godinu dana. Policija ga proverava da li vodi dnevnik, i ako ga uhvati da ne vodi dnevnik o tome kome daje vozilo, snosi veliku kaznu. Vrlo velika kazna je predviđena za takve ljude koji ne znaju gde mu je bilo vozilo, recimo, pre sedam ili deset dana.
Ovaj moj amandman uvodi institut nadzora, koji će doprineti da, faktički, u budućnosti kamere budu zaista sredstvo na osnovu kojih se registruju saobraćajni prekršaji.

Zbog onoga što se dešava na našim putevima i potrebe da donesemo ovaj zakon jer je star, mnogo star, mislim da zbog toga u Srbiji deca ginu više nego u drugim zemljama (govorim o prosecima, o broju stanovnika itd.), zaista mislim da bi ovim članom, koji se odnosi na posebne mere zaštite dece, kao društvo pokazali da nam je stalo da tu situaciju promenimo. Ništa senzacionalno, ništa što oduzima policiji ovlašćenja, ali mislim da je potrebno.

U najkraćem, suština mog amandmana je da policija nema pravo da određuje gde će koji znak da bude, nego mora da postoji projekat. To znači da prethodno saobraćajni inženjeri, stručna lica, kažu - na ovom pravcu, na kome može da se vozi 80, biće 80, a ne 40 - da bi se time napravila "kasica prasica". Svi znamo za saobraćajnu signalizaciju koja maltretira vozače, dugačke pune linije na pravcima gde im mesto nije, niska ograničenja na pravcima gde im mesto nije... To je moguće samo ako ostane dosadašnja praksa da policija ima vlast da čak postavlja i saobraćajne znake bez učešća struke.
Predlažem da svaki saobraćajni znak mora imati iza sebe projekat. Projekat rade oni koji su stručni. Time bi se smanjio voluntarizam i ono što često imamo prilike da vidimo na putu. Jeste, ovo je jedan od onih amandmana koji uzima malo vlasti policiji i zato pretpostavljam da ga nećete prihvatiti.

Ovim amandmanom predlažem uvođenje izgrađenog područja, da bih naselja rasteretio onih ograničenja koja su mu data ovim zakonom. Vlada ne prihvata ovaj amandman zato što kaže da nije definisano jasno značenje izgrađenog područja pa bi to doprinelo nepreciznosti itd.
Ja sam jednim prethodnim amandmanom definisao izgrađeno područje, pa pošto je Vlada odbila taj amandman, onda moram da se složim, ovo obrazloženje ima smisla. Ali, da je prihvatila, onda ne bi. Tako da je Vlada prvi put u obrazloženju, da tako kažem, pogodila. Da, ne zna šta je izgrađeno područje, zato što Vlada nije htela da se to definiše.

Ovo je moj pokušaj da još malo uzmem ovlašćenja ministarstvu policije u korist ministarstva obrazovanja, recimo. Zato što mislim da ovaj zakon pati od mane koju je imao i prethodni zakon, donet još u Titovo vreme, da se sve oko vožnje, obuke novih vozača i edukacije svodi na obuku.
Podsećam da je obuka, u suštini, savladavanje nekakve veštine: prva brzina, druga, kuplung, kvačilo...I na to se, nažalost, svelo sve ono što se zove vožnja i učenje vožnje u ovim proteklim decenijama. Zato imamo ''Kosovo'' na putevima, između ostalog. Ovde se ide u auto-školu i izlazi na ispit da bi se dobila dozvola, a ne da bi se naučilo da se vozi. To je suštinska razlika.
Mislim da zakon prirodno, jer ga je policija pisala, zanemaruje obrazovanje i vaspitanje. Za razliku od obuke, obrazovanje je prenošenje znanja, a vaspitanje menjanje vrednosnih sudova i stavova. Mislim da su, pored obuke, obrazovanje i vaspitanje neophodni da bismo sutra imali saobraćaj uređen na način na koji to zaslužuje zemlja koja hoće da bude evropska.
Zato mislim da će ovaj deo, koji faktički stvara obavezu da se deca i obrazuju i vaspitaju o saobraćaju još od predškolskog uzrasta kroz školski sistem, doprineti da u budućnosti oni koji su sada još mali ili se još nisu rodili zaista polože vozački ispit i da sticanjem dozvole znaju da voze, razumeju šta je to. Jer to je suština, a ne samo puko dobijanje dozvole i prava da se vozi, bez onoga što je nužno.
Zato bar ovde popustite. Opet će policajci predavati, ali će i neki drugi predavati. Mislim da, ako hoćemo da vožnju sa obuke dignemo na nešto mnogo više, da uvedemo obrazovanje i vaspitanje, onda o tome mora nešto da piše u zakonu.