Liberalno demokratska partija smatra da nije dobar ovaj izuzetak, ovako kako je formulisan – da Vlada može da odluči o upućivanju drugih snaga odbrane u ovim predviđenim slučajevima. Mi predlažemo da se vrati rešenje iz Nacrta zakona, a to je – da odmah traži naknadno potvrđivanje u Skupštini.
Nama je ovaj amandman odbijen sa neobičnim obrazloženjem – da je, obaveza Vlade u pogledu podnošenja izveštaja Narodnoj skupštini uređena u članu 17. stav 7. Predloga zakona. A član 17. stav 7. kaže: ''Izveštaj iz stava 6. ovog člana Vlada podnosi Narodnoj skupštini na prvom narednom zasedanju.'' A stav 6. se uopšte ne odnosi na ovo o čemu mi pričamo, nego se odnosi na okončanje ili privremeno završavanje multinacionalne operacije.
Zaista, ne znam zašto se ovim izmenama iz Nacrta u Predlog toliko degradira Skupština. Rekao bih da ovaj amandman kolege Šormaza ide u tom pravcu, ako sam dobro razumeo pravo da predsednik odlučuje posle naše odluke. Šteta što nema ministra koji bi mogao da odgovori šta se time mislilo, da predsednik, faktički, ako mi odlučimo o upotrebi i učešću Vojske u nekim multinacionalnim operacijama, može da ne poštuje tu odluku i da donese odluku o neupućivanju, obrnuto nije moguće.
Ako mi kažemo da ne ide Vojska, on svakako ne može da pošalje Vojsku, jer bi to bilo protivustavno, ali ako mi kažemo da ide, pravo da odlučuje može biti – ja se ne slažem i ne može da ide. Mislimo da će se na taj način kroz nekoliko članova na koje smo podneli amandmane, ako ima razuma u Ministarstvu odbrane, vratiti ingerencije Narodnoj skupštini koje je imala i, na kraju krajeva, to znači i deobu odgovornosti. Zaista mislim da je čudno da se na taj način uzimaju ovlašćenja Narodnoj skupštini.

Hvala, potpredsednice. Uvaženi ministre, koleginice i kolege, kada pogledam koliko je prihvaćeno amandmana kolege Batića, jasno mi je, prednosti prelaska sa ove strane na onu stranu, ali, ajde, da budem ozbiljan.
Ovaj član zakona kaže da tajne vojne službe VBA i VOA redovno, po potrebi i na zahtev dostavljaju svoje izveštaje predsedniku države, ministru odbrane i načelniku Generalštaba. Mi predlažemo i zaista nam nije jasno, zašto je izbačen predsednik Vlade.
Nekako nam se čini da je kao i kod onog zakona o slanju Vojske van granica Srbije gde je skrajnuta Skupština, da je u ovom zakonu skrajnuta Vlada, jer predsednik Vlade je Vlada. Ako predsednik Vlade ne dobija redovne izveštaje, jer se pominju redovni, to su oni dnevni, da navedem sada jedan primer, recimo, može da primi u goste ili na razgovor nekoga koji verovatno ili možda prolazi kroz nekakve izveštaje, a on to ne zna.
Obrazloženje Vlade je, kako da kažem, formalno. Ono se poziva na Zakon o državnoj upravi i Zakon o osnovama službi bezbednosti. Zaista ne razumem zašto bi se Vlada izuzela, a Vlada je predsednik Vlade. I čuo sam nekakva obrazloženja, da predsednik Vlade nije u komandnoj liniji. U komandnoj liniji nije ni ministar odbrane. Ako se gleda komandna linija, to bi bio samo predsednik države i načelnik Generalštaba. Ministre, vi ste šef upravnog organa Ministarstva, vi niste komandant. Ne kažem da predsednik države ne treba da dobija, ali logično je da i vaš šef po upravnoj nadležnosti predsednik Vlade treba da dobija te izveštaje.
Da ne pričam da bi možda imalo osnova da takve izveštaje dobije i predsednik Skupštine, jer po Ustavu piše da pod određenim okolnostima on preuzima funkciju vršioca dužnosti. Niko ne želi da se to desi. Mi nismo predložili amandmanom i za predsednika Skupština, ali predsednik Vlade, apsolutno, po nama mora da dobija redovne izveštaje. Zaista mislim da je neprimereno da Vlada kao organ izvršne vlasti ne dobija.
Zato ne predlažemo da bude samo komandna linija, predlažemo da bude i ova upravna. Da, vi treba da dobijete, to nije sporno, na kraju krajeva, te službe su deo Ministarstva, ali vaš šef, predsednik Vlade, takođe, treba te izveštaje da dobije.

Pošto mi je ostalo još malo vremena, samo bih u načelu rekao da je ovaj set zakona korak napred, da nam je žao što neke primedbe koje smo imali nisu usvojene. Mislimo da bi sa njima zakoni bili bolji. Naša najveća zamerka je izbegavanje da se odredimo prema NATO paktu. Prosto, čak i ministar u nekom autorskom tekstu navodi argumente da sad nije vreme i da je negde doneta odluka da je mera sadašnje saradnje sa NATO paktom ''Partnerstvo za mir'', ali svi argumenti koje ste ministre naveli su argumenti za NATO pakt.
S druge strane, i vi govorite o nekakvoj deklaraciji ili rezoluciji o vojnoj neutralnosti, a to je jedna druga deklaracija ili rezolucija u kojoj se pominje ta vojna neutralnost, i kako Skupština može da donese jednu, može i drugu i treću itd. Ovde su se danas čuli, pričam više zbog gledalaca, argumenti protiv NATO pakta i protiv članstva u NATO paktu. Moram da kažem da je većina tih argumenata u korist interesa jedne druge zemlje, a ne Srbije. Srpski državni i nacionalni interesi za članstvo u NATO paktu su i politički i vojni i ekonomski i bezbednosni. I, na kraju krajeva, ta rezolucija u kojoj se pominje u jednoj rečenici vojna neutralnost, to je mrtvo slovo na papiru, ako to druge zemlje ne priznaju.
Gospodo, mi možemo da donesemo rezoluciju da bi trebalo da Srbija pošalje čoveka na Mesec, i po mogućstvu da bude Srbin, ali verujte mi, sa tom rezolucijom ne bi se našao Srbin na mesecu. Prema tome, takva je i ta vaša rezolucija. Ne vidim zašto neko meri vreme – ko od rođenja Hrista ili od 21. februara, ili od rezolucije o vojnoj neutralnosti.
Inače, kad se već pozivaju na interese jedne druge zemlje, braneći interese te zemlje, a ne Srbije, treba da ih podsetim da se ta zemlja protivi širenju NATO na Istok, a članstvo Srbije u NATO bilo bi širenje NATO na Zapad. Prema tome, čak ni ta zemlja nema problem sa širenjem NATO na Zapad.
Žao nam je što u Zakonu o Vojsci postoji član koji zabranjuje pripadnicima profesionalnog sastava da se uključuju u aktivnosti nevladinog sektora koji se bavi reformom Vojske. Mi mislimo da se time, na neki način, Vojska zatvara. Možda je to posledica ljutnje ministra na neke nevladine organizacije, jer su stale na pogrešnu stranu pre izvesnog vremena, ali mislimo da je to loše i očekujemo da se to promeni.
Mislim da je glupo zabraniti to zakonom. Možete uvek po načelu subordinacije da zabranjujete profesionalcima da učestvuju u tim aktivnostima, ali staviti to u zakon nije dobro. U svakom slučaju, moglo je ovo i bolje, ali jednostavno u tome je razlika između nas i vas u Vladi, nas iz LDP – mi bismo brže i više, vi biste polako, kažete – sigurno, i zato ste vi vlast a mi opozicija, ali ne zadugo. Hvala.

Moram da reagujem na izlaganje kolege Šormaza zato što se ne znam iz kog razloga osetio prozvanim da brani Rusiju. Rusiju sam pomenuo samo u rečenici da se ona ne protivi širenju NATO na Zapad nego na Istok, i to je tačno.
Sa druge strane, gospodine Šormaz, ne morate da meni dokazujete da volite Rusiju i da se pozivate na 10. vek itd, najbolje ste to dokazali kada ste bez referenduma ovde izglasali poklon Rusiji – NIS, pa sada mi u Srbiji plaćamo najskuplji benzin. To nije svakako nacionalni interes države Srbije, nego je i nacionalni interes države Rusije. Razumem da neko ovde otvoreno govori o tome kako zastupa interese Rusije, nemam ništa protiv, samo kažem da bi valjda trebalo interesi Srbije da budu pod ''a'', pa onda valjda interesi druge zemlje pod ''b''.
U tom smislu, mislim da priča, koja se ovde ponavlja, kako nema nikakvih razloga, interesa, Srbija da uđe u NATO, samo da kažem da su ekonomski razlozi svakako na prvom mestu. Rumunija je povećala strane investicije ulaskom u NATO za 141%. Tu su putevi, tu su bolnice, tu su škole. Zašto hoćemo u EU? Pa, to je put. Politički razlozi? Svakako da je NATO širi nego EU, ima više država. A zašto je širi? Širi je za Ameriku i za Kanadu. Da li hoćemo da budemo deo tog sveta? Formalno kažete da hoćemo, a ovamo kažete da nećemo.
U suštini, uticaj Srbije, pa čak i u borbi za Kosovo, kako volite to da kažete, bio bi značajniji da smo članica NATO pakta, a da ne govorim da smo bili u članstvu devedesetih godina da se to verovatno ne bi ni desilo. Dakle, posledice pogubne politike koju neko i dalje želi da nastavi ili se sa nostalgijom seća te politike jesu katastrofalne za narod i državu i za interese ove zemlje. Ako smo mi predstavnici građana ove zemlje, onda prevashodno o njima treba da vodimo računa, a ne o interesima neke druge zemlje.
Za razliku od nekih kolega iz ove sale koji su spremali cipele za slučaj da potpredsednik Amerike dođe za ovu govornicu, da ga gađaju, svakako da LDP nije takvog profila, mi uvažavamo svakoga, pa i predsednika velike Ruske Federacije. Na kraju krajeva, pa, nije on kriv što je neko odavde njemu poklonio NIS, odnosno njegovoj državnoj kompaniji.
Predlagali smo vam da Rusija sačuva Kosovo pa i da im poklonimo NIS, ne mora ni 400 miliona, a ovako smo ostali i bez NIS i bez Kosova. Ostaćemo sutra i bez Elektroprivrede. To nije u državnom i u nacionalnom interesu.
Gospodine Šormaz, razlikujemo se suštinski. Smatramo da se nacionalni interesi najbolje brane kada se onima koji su moćniji, a to je Zapad, predstave kao njihovi interesi…
(Isključen mikrofon.)

Tokom ovih diskusija o vojnim zakonima mnogi su pričali o krvi, ratovima – nekima izgleda nedostaje to. U svakom slučaju, da završim, razlikujemo se u sledećem – mi smatramo da se nacionalni, državni interesi najbolje brane ako se Zapadu predstave kao njihovi interesi. Politika devedesetih i ono što vi želite da nastavite kao nekakav kontinuitet je upravo suprotno radila. Radila je sledeće – interese jedne strane zemlje je pokušavala da predstavi kao srpski interes. I na kraju došli smo tu gde smo došli – da ne znamo gde su nam granice, da smo nevoljno stekli samostalnost i međunarodno priznanje, jer, da vas podsetim – Srbija je država bez definisane južne granice, voljom crnogorskog naroda, građana Crne Gore, a ne voljom Srbije. Setite se kako ste plakali kada je Srbija postala država.
Prema tome, mnogo je argumenata u prilog onoga što pričam da su nacionalni interesi Srbije – da ima dobre puteve, škole sa kompjuterima, da u bolnicama ima lekova. A uvek može da se tuđi interes zastupa, a da se jede korenje, da se bude pod nepravednim ničim izazvanim sankcijama – ali sa tim je završeno. Prema tome, Srbija mora da se opredeli, rekao sam u diskusiji da je to zamerka Vladi, koju ovde predstavlja gospodin Šutanovac.
Nije stavio u strategije – vojnu neutralnost i to je dobro. Jer je to mrtvo slovo na papiru, ali niste imali hrabrosti da iskoračite dalje. Ionako vas optužuju da ste vi za NATO, da ste vi u stvari tajni agent NATO-a. Dakle, ako je to tako, Srbija mora da odluči. Dok ne odluči – biće raskrečena. Verujte mi, svako ko je mnogo raskrečen i malo dete može da ga obori.

Znate šta, kao i podela u jednoj stranci, koja pokazuje da se teško menja ćud. Možete vi da pričate i da gledate u budućnost, ali prošlost je u vašem srcu i to se vidi. Šta ste vi radili devedesetih godina i dokle ste zemlju doveli. Sada mi pričate da u Ustavu piše da je Kosovo Srbija. Pa, je l' 20 država, članica EU, priznaje da je Kosovo Srbija? Da li hoćete da uđete u EU? Hoćete da budete evropski socijalisti – hoćete?
Za razliku od svih vas, LDP govori istinu. Nikada nismo rekli da želimo da Kosovo bude nezavisno, nego smo rekli – da će biti. Vi kažete da nije – pa dobro, ne priznajemo. Evo, imamo i vojnu neutralnost. Hajde da donesemo rezoluciju da idemo na Mesec – i na tarabi piše, pa nije.
Pogledajte šta ste uradili vi i vaša politika i gde vam je završio lider – u sudu, Međunarodnom sudu, jer su UN osnovale sud zbog vas i vaše politike!
Šta je sa ''Ovčarom'', šta je sa ''Srebrenicom'' – to su rezultati vaše politike, a ne odbrana Kosova? Jeste li branili Kosovo narodnim kuhinjama koje ste ostavili na Kosovu. Ljudi su ovde umirali od gladi za vreme vaše vladavine. Sram vas bilo da vi prozivate LDP da mi ne znamo da čitamo Ustav! Mi branimo taj Ustav mnogo više nego vi koji ste za njega dva dana glasali.
Što niste tražili referendum kada ste NIS prodavali slobodnom pogodbom, sada to tražite za drugi međunarodni ugovor. Srbujete ovde i pričate gluposti i napadate LDP. Gospodine, mi hoćemo da uđemo u EU i mi hoćemo da ovo bude zemlja iz koje se ne odlazi kao u vaše vreme. Srećne su zemlje od kojih narod ne odlazi, već gde dolaze drugi zato što im je u toj zemlji bolje, nego u zemlji iz koje su. Zemlje u koje ljudi kroz šumu ulaze da bi se ilegalno zaposlili – to su srećne zemlje. Zemlje u kojima mladi razmišljaju da odu su nesrećne. Vi ste od Srbije napravili takvu zemlju. Još imate obraza da govorite da mi ne poštujemo Ustav, da mi nismo patriote, molim vas.
Sledeći put, ako želite da počnete govor sa – mi socijalisti gledamo u budućnost, onda zaista pogledajte u budućnost. Nemojte da pričate o prošlosti, a ta prošlost vas je stigla i stići će vas! Kao i neki drugi, koji su se kao promenili, pa su obukli odelo, skinuli bedž i prestali da jedu krvavo – mnogo ćete morati da se dokazujete, mnogo ćete vi tim evropskim socijalistima morati da se dokazujete. I predsednik DS, kolika god da vam je veza tamo – ne upravlja on evropskim socijalistima.

Ništa nije za nas udno da nas vređate. Mi smo i za alkotest i za drogatest ovde u Skupštini. Verujte mi, da je bio gospodin Mrkonjić i da me je zvao možda bi i popio jednu rakiju, ali pošto Mrkonjić nije bio nisam imao tu čast.
I albanski smo plaćenici, i homoseksualci, i narkomani, i alkoholičari, verujte mi, takvim uvredama vaši argumenti nisu jači, takvim uvredama Kosovo svakako nije bliže Srbiji.

Hvala predsedavajući, poštovani ministre, drago mi je što ste došli, koleginice i kolege poslanice i poslanici, predlažemo da se u članu 1. definicija "vojne obaveze u civilnoj službi" promeni u – "izvršavanje civilne službe". Mislimo da ovakva formulacija pokazuje suštinsko nerazumevanje šta je civilno služenje vojnog roka i zbog toga smatramo da je "izvršavanje civilne službe" prikladniji termin, posebno što se kasnije u zakonu koristi upravo ovaj termin – "izvršavanje civilne službe".
Podsetiću, zbog gledalaca, da su Savet Evrope, Komisija za ljudska prava UN i Evropski parlament još 1987. godine proglasili ovaj princip, kao obavezu za države koje pripadaju Savetu Evrope, da regruti imaju pravo da izraze prigovor savesti i da im se omogući alternativna služba, a ne vojna služba bez oružja.
Savet Evrope je u novembru 1999. godine objavio studiju zakonodavstva država članica, koja je poslužila kao osnov da se u Preporuci broj 1518 Parlamentarne skupštine Saveta Evrope iz 2001. godine izrazi zabrinutost zbog rasprostranjenosti ograničenja primene prava na prigovor savesti, kao i diskriminacija pojedinaca koji se na njega pozivaju. Organizacija "Amnesti internešenel" pozvala je, stoga, Evropski parlament da posebnom rezolucijom uredi priznanje prava na prigovor savesti, kao i određivanje trajanja alternativne službe, a ne vojne bez oružja, u roku koji sam po sebi ne predstavlja kaznu i tako dalje.
Činjenica da je ovako formulisano pokazuje nerazumevanje onoga što su naše obaveze prema evropskim integracijama. Civilno služenje se podrazume ovde, po ovoj definiciji, kao služenje vojnog roka u civilnoj službi, dok su pojedinci koji su iskoristili pravo na prigovor savesti zapravo vojnici na civilnom služenju. Otuda je nastalo i rešenje prema kome se o izvršenju civilne službe stara Ministarstvo odbrane preko svojih teritorijalnih jedinica.
Takođe, mislimo da je bolje ovako, a ništa se, u suštini, neće promeniti. Prema podacima dostupnim za 2008. godinu, procentualni odnos vojnih obveznika koji se upućuju da služe vojni rok sa oružjem i lica koja ulažu prigovor savesti i obavljaju civilnu službu jeste 52 naprema 48 u korist civilne službe. Znači, malo više je onih koji ne žele da nose oružje. Od približno 70 hiljada zahteva za služenje vojnog roka u civilnoj službi u 2003. godini, taj podatak imamo, nadležni organi su odbili približno 3.900 što, u principu, i jeste prihvatljivo.
Preporuka Saveta Evrope broj 87 sadrži niz principa kojih nadležne vlasti moraju da se pridržavaju u poštovanju prava na prigovor savesti i pružanja alternativne službe.
Prvi princip – nadležni organi dužni su da putem različitih informativnih materijala obaveste pojedinca koji podlaže regrutaciji o tome da raspolaže pravom na prigovor savesti. Drugi – ukoliko pojedincu koji izražava prigovor savesti ta molba bude odbijena mora mu se omogućiti pravo žalbe. Treći – vlasti koje razmatraju žalbu moraju biti odvojene od vojnih i postavljene na način kojim im se garantuje njihova nezavisnost u radu. Četvrti – pojedinci mogu ostvariti pravo na prigovor savesti u svakom trenutku trajanja vojne obaveze, uključujući i rezervni sastav. Peti – alternativna služba mora se vršiti u civilnoj ustanovi. Šesti – dužina trajanja alternativne službe ne sme da poprimi karakter kazne. Savet Evrope kaže da je duplo služenje već kazna, da je jedan i po do jedan, otprilike, prihvatljivo.
Svi ovi principi su razlog zašto smo podneli još neke amandmane. Sada ću se zaustaviti, jer se prvi amandman, faktički, odnosi na definiciju civilne službe. Hvala.

Suština našeg amandmana je dvostruka, da se izjednači nekakva proporcija koja već postoji u služenju u civilnoj službi i vojnog roka, a to je otprilike jedan prema jedan i po, i da se ovim članom koji govori o licu koje se predomislio u roku od 3 meseca i želi da se uputi na služenje vojnog roka sa ili bez oružja u Vojsku Srbije, dakle, da se tom licu da mogućnost da tako služi vojni rok.  
Preporuka Saveta Evrope je da je svako računanje služenja civilnog roka preko jedan i po dan u odnosu na službu u Vojsci već kazna. A ovde se predvideli pošto se lice predomislilo i želi da ide da služi Vojsku, da mu se računa 2 dana služenja civilne službe u jedan dan Vojske, To mi je potpuno neshvatljivo zašto se vojni rok služi 6 meseci, civilna služba 9 meseci, to jeste u skladu sa Preporukama Saveta Evrope, ali obrazloženje kaže da se dan računa osam sati za onog koji služi u civilnoj službi, a vojnik ima 16 sati, jer u slobodno vreme mora da izvršava želje starešina.
Mislim da obrazloženje nije na mestu, kao što i prethodno obrazloženje u članu 1, gospodina ministra, da Ustav obavezuje, nije na mestu. Na kraju krajeva, u obrazloženju Vlade ne piše da je to protivustavno. Jer, da je to protivustavno ne bi se u zakonu pominjala samo civilna služba. Valjda je i za civilnu službu, koja traje devet meseci, radni dan osam sati, kao što je za služe vojnog roka, uzmimo 16 sati – što niste računali spavanje, onda bi moglo da bude jedan prema tri?
Prema tome, mislim da je jednostavno došlo ili do nekakve greške ili neko želi da kazni lica tj. lice koje je izjavilo prigovor savesti pa se u roku od tri meseca predomislio i da mu se to što je, recimo, dva meseca odradio u civilnoj službi i želi da bude vojnik, sada računa samo mesec dana vojne službe. Zaista mi nije jasno i nije u skladu sa Preporukama Saveta Evrope.
Kada već neke kolege koriste priliku da se obraćaju deci isto mogu da kažem toj istoj deci da se nadam da više nikad neće biti topovsko meso pogrešnim politikama i da će primena ovog zakona potrajati samo do uvođenja potpune profesionalizacije Vojske, a nadam se, ministre da će to biti u roku od dve godine. Nadam se da više nikada bezbednost ove zemlje neće zavisiti od topovskog mesa sirotinje, nego od sistema kolektivne bezbednosti. Samo jedan je u ovom trenutku pred nama, a to je članstvo u severno atlantskoj organizaciji.

Kažete da nema razloga da sebi izreknete opomenu, da vam pomognem. Član 103. je malopre prekršen. Nisam reagovao, ali sada moram.
Ne znam o čemu se radi, ali gubimo vreme, neće stići neki amandmani, recimo, o ovim vojnim tajnim službama zbog ovakvog gubljenja vremena. Kolega Munjić malopre priča o seljacima koji ne mogu da odlože vojnu vežbu, replicira mu ministar. Mi 15 minuta slušamo njihovu raspravu, ali to nema nikakvu vezu sa zakonom koji je na dnevnom redu, to je zakon koji je prošao. To je bio zakon koji je završen.
Polemika je, ali objektivno ste morali ste primetiti da pričaju i polemišu o zakonu koji nije trenutno na dnevnom redu. Raspravljamo o civilnoj službi, a ne o onom prethodnom zakonu.

Pošto neke kolege stalno počinju izlaganje rečima – dobro je poznat stav naše stranke o ovom zakonu, takođe, poznat je stav LDP o ovom zakonu. Mi podržavamo civilno služenje i to jeste ustavna kategorija.
U ovom članu, konkretno smatramo, gospodine ministre, ako se ljudima koji služe civilnu službu zabrani pravo na štrajk, da se oni izjednačavaju sa profesionalnim pripadnicima. Mislimo da to nije u redu, između ostalog, zbog toga što će ih drugi doživljavati kao štrajkbrehere, a na kraju krajeva moguće je u nekoj, pretpostavljenoj, situaciji koristiti ljude koji služe civilnu službu za gušenje štrajkova u javnim preduzećima, što mislimo da nije primereno.
S druge strane, ja ću, gospođo potpredsednice, potrošiti sada naše vreme.
Imamo još jedan amandman, na njega se neću javljati. Drago mi je što vas oni s kojima ste zajedno pisali Ustav pisali sada optužuju da vi kršite Ustav, glasali, pisali, usvajali i tako dalje, i na neki način ispada da ste vi sada između dve vatre. Ali nije to isto. S njima ste zajedno takav Ustav doneli.
Između ostalog kada pričamo o tradiciji, pravo na prigovor savesti je priznato još Ustavnom poveljom Srbije i Crne Gore. Kad neko ovde priča o slavnoj tradiciji srpske vojske možda se priseti i verovatno slavne tradicije crnogorske vojske.
Pošto ovde nema savremenika Vojske Srbije s početka veka, nego samo savremenika JNA i pretpostavljam da se slavna vojnička tradicija poziva na to vreme, uključujući i gospodu iz vladajuće većine, koji su po godinama možda blizu te Vojske Srbije, ali ipak nisu. Mogu samo da kažem da razumem i da LDP apsolutno razume ljude koji nisu želeli da učestvuju u besmislenim ratovima i da je ovo pozivanje na tradiciju malo otužno.
Ja se sećam knjige Bore Jovića kada je prepričavao jedan razgovor i referisanje generala Adžića. Pretpostavljam da ovi koji pričaju toliko o slavnoj srpskoj vojnoj tradiciji misle i na to vreme i na te ratove od kojih su ljudi s pravom bežali. Dakle, referiše Adžić Kadijeviću, Miloševiću, Joviću u jednom trenutku o Vukovaru i citiram Adžića: "Na Vukovaru prava katastrofa. Valjevci kompletno pobegli. Radi se o ortodoksnim srpskim nacionalistima." To je rekao Adžić. To je verovatno i tačno. To samo znači kakav je to rat bio kada su srpski nacionalisti iz takvog rata bežali.
Prema tome, omogućimo ljudima koji ne žele da budu vojnici da ne budu vojnici. Omogućimo ljudima koji žele da budu vojnici da budu vojnici, da im to bude profesija, zanimanje, i da to rade za platu. Nadam se da će ova Srbija u tom pravcu ići i da će ovakvi zakoni biti zaista stvar prošlosti. Hvala.

Gospodine ministre, nigde iz formulacije ovog člana se ne može zaključiti da se radi o privatnom angažovanju.
S druge strane, ovaj zakon o Vojsci ne reguliše pitanja vojne tajne. Profesionalni pripadnici Vojske i vojne tajne do kojih u svom poslu dolaze, regulisano je drugim zakonima.
Prema tome, ovde se govori o učešću u aktivnosti, recimo, organizacija, udruženja građana u reformi Vojske. Svakako da ono što znači kršenje radne discipline podleže nekakvim sankcijama unutar Vojske i niko privatno ne može otići i govoriti o naoružanju, ako je to vojna tajna. On će odgovarati po drugim propisima i od svojih starešina, na kraju krajeva, a i po zakonu.
Ovde je formulisano tako da je zakonski zabranjeno profesionalnom pripadniku da učestvuje u aktivnostima nekakve nevladine organizacije koja se bavi Vojskom i ima pravo da se bavi Vojskom, pretpostavljam da to ništa nije sporno. Znači, jedno je vojna tajna, drugo je subordinacija u Vojsci. Vi uvek možete da nepustite pripadnika da dođe. Nemojte sada da nam pričata da je ovo privatno. Postoje disciplinski pravilnici u Vojsci, postoji subordinacija. U vojsci niko ništa ne može da radi na svoju ruku. Postoji zakon o tajnama, o poverljivosti.
U ovom zakonu ovakav član zaista štrči. Vi ste sada tu nabrojali krajnje široko i pozivate se na ono što je vojna tajna. Svakako da je drugim zakonima kažnjivo da neko privatno ode i učestvuje u takvim aktivnostima, na kraju krajeva, toga nema u sadašnjem važećem Zakonu o vojsci, gde lepo piše da profesionalni pripadnik ne može da bude član političke partije i nema pravo na štrajk. Sada (po ovom predlogu) ne može ni da učestvuje u aktivnosti nevladinog sektora, koji se bavi, recimo, reformom Vojske ili Strategijom nacionalne bezbednosti.
Uvek će oni dobiti poziv preko Vojske, vi ćete im dozvoliti, odnosno nadležni starešina, ili im nećete dozvoliti. Svakako da im nećete dozvoliti da idu tamo ako se raspravlja o nečemu što je vojna tajna i da odaju vojne tajne, da krše zakon.
Ovako, u ovom smislu, formulisano je krajnje restriktivno i mislimo da drugi propisi regulišu ovu materiju. Smatramo da nema mesta da ova zabrana postoji u ovom zakonu. Eto, prosto to.

Gospođo predsednice, uvažene ministarke, malobrojne koleginice i kolege, ja ću morati da većinu svog izlaganja uputim malobrojnim, u sali prisutnim, predstavnicima vladajuće većine.
Mi iz LDP taman se obradujemo da nekad zaista činite neke poteze koji predstavljaju ponašanje takozvane proevropske vlade, a onda nas vrlo brzo demantujete. Tako je i oko vaših aktivnosti u vezi sa Savetom Radiodifuzne agencije i izborom članova. Dopustili ste da već skoro godinu dana RRA nema dva člana.
Proletos ste na silu promenili Zakon o radiodifuziji i ubacili da Odbor za kulturu i informisanje ako predlagači predlože više od dva može i treba da izbaci ostale, višak, i da izabere dva koji će doći do Skupštine. Ni to niste uradili kada je u pitanju ovaj nedostajući kandidat za Savet RRA, koga daju i predlažu nevladine organizacije i udruženja građana. Biće to interesantna diskusija kad do nje dođe, da se vidi kako se teoretičari teorije ''trećeg metka'' nagrađuju ili pokušavaju da nagrade.
Vratimo se na ovo što je pred nama, a to je izbor kandidata koga predlažu stručna i novinarska udruženja. Da, ima dva kandidata, jedan je NUNS-ov, za koga ćemo mi glasati, to je Gordana Suša, a drugi je UNS-ov, odnosno Ljilja Smajlović, i verovatno potpredsednika vaše stranke, pa ćete vi verovatno glasati za ovog drugog, ali mislim da to ništa neće promeniti u stvaranju institucija ove zemlje. Takav način izbora derogira institucije.
Institucija Saveta Radiodifuzne agencije je vama značajna. To je jedina institucija na čijem čelu se nalazi vladika, u ovom trenutku vladika Porfirije. A, uprkos tome, kažu da je ona konzervativna, da strogo vodi računa da u "Velikom bratu" ili u "Farmi" ili u drugim rijaliti šou programima nema scena eksplicitnog seksa, valjda samo implicitnog, a onda pre neko veče, na jednoj komercijalnoj televiziji, žena priča kako ju je otac zlostavljao, kako je tri puta abortirala, ne, 50 puta abortirala, da otac godinama siluje ćerku, a voditeljka pita tu ženu da li doživljava orgazam dok ju je zlostavlja otac i, ništa se ne dešava.
Pošto se ništa ne dešava u ovom slučaju, onda je normalno da se ništa ne dešava i u jednom drastičnijem slučaju, a to je da država Srbija još uvek nema javni servis ili ima takozvani Javni servis koji je postao komercijalni servis. Kolega Andrić je pričao o tome da RTS ne ostvaruje nijednu od devet funkcija Javnog servisa. Ostvaruje jednu koja nije među tih devet, a to je da je najgledanija. Međutim, tih devet obaveza Javnog servisa podrazumevaju da ona ne može biti najgledanija. I zato ću se ja u svom izlaganju malo pozabaviti tim takozvanim. Javnim servisom koga još nemamo, odnosno komercijalnim servisom koga smo dobili našim parama, parama iz pretplate.
Za svaku firmu je važno, i baš mi je drago kad već nema Dragana Vujadinovića koji voli da piše o ovome, tu je ministarka finansija, ona će to razumeti, dakle, za svaku firmu i za normalno poslovanje svakog preduzeća važna je rentabilnost, sigurnost i likvidnost. Ta tri principa, nažalost, RTS ne ostvaruje.
Ovo su radili eksperti i potpisao je jedan od poznatih stručnjaka za bilanse preduzeća, dr Jovan Ranković, kada se pogledaju završni računi za 2008. i 2007. godinu, (evo ga Vujadinović, sad ću, Dragane, nešto za tebe) vidi se da se RTS raspada.
Na kraju 2007. u aktivi bilansa imalo je kumuliran gubitak od milijardu i 765 miliona, a u toku 2008. godine taj gubitak je porastao za još 176 miliona, tako da je na kraju 2008. gubitak RTS bio skoro dve milijarde dinara. To povećanje gubitka jeste znak da je poslovanje sa gubitkom RTS pojelo 27,96% ukupnog sopstvenog kapitala. To je sve imalo za posledicu nedostatak sopstvenog kapitala od tri i po milijarde dinara, što znači da je 50% stalne imovine RTS finansirano pozajmljenim izvorima.
Ovo povećanje kumuliranog gubitka prouzrokovalo je i povećanje dugoročnih kredita za 652 miliona dinara, a kratkoročnih za milijardu i 300 miliona dinara. To je povećalo ne samo stanje zaduženosti, nego ugrozilo rentabilitet firme okolnošću da povećanje obaveza, kako dugoročnih, tako i kratkoročnih prati povećanje njihove cene, to jest kamata i povećanje dospelih rata za plaćanje.
Iz ova dva izveštaja za 2007. i 2008. godinu ne može baš najjasnije da se izvuče zaključak o pravim razlozima poslovanja RTS sa ovolikim gubicima.
Ono što je najinteresantnije – šta je tu čudno? Tu je čudno da se prihodi povećavaju, a povećavaju se i gubici. Samo u 2008. godini prihodi su veći od onih iz prethodne godine za gotovo dve milijarde dinara. Ukupni prihodi RTS u 2008. godini su preko 12 milijardi dinara, 140 miliona evra. Znači, RTS troši oko 11 i po miliona evra.
Na šta troši toliki novac? Recimo, troši na sportske prenose. U prošloj godini osam stotina četiri miliona je potrošeno na sportske prenose, kao da je RTS sportski kanal. A ne piše u onih devet obaveza Javnog servisa da bude sportski kanal. Ne govorim o platama, da ne govorim o zabavnom programu kada kažem da je taj RTS postao komercijalna televizija, mislim na ono – ''menjam babu za ženu'' i takve emisije i emisije koje se plaćaju i po sto hiljada, sto dvadeset hiljada evra.
A šta je funkcija Javnog servisa? Sve suprotno od toga. Ono što treba Javni servis da radi to ne radi. Evo jednog primera – kada bi neku utakmicu, recimo, reprezentacije, koju građani Srbije treba da vide, komercijalne televizije bile nesposobne da plate prava, jer je skupo, iz inostranstva se igra, tada bi trebalo da uskoči Javni servis, jer to građani treba da vide. Sve drugo što komercijalne televizije mogu da kupe, govorim o sportskim prenosima, o zabavnim emisijama, to treba komercijalne televizije da rade. Ovde se često dešava da u tom takmičenju komercijalnih televizija i RTS, RTS pobedi, plati prava duplo više nego što koštaju, a to je novac poreskih obveznika, naš novac.
Znači, godinama se već toleriše takvo stanje u RTS, od kada je Koštunica po ubistvu Đinđića preuzeo Vladu i postavio tamo svog partijskog i političkog komesara za medije, a vi ćutite. Sada imate većinu. Mislite – kakve sada veze ima poslovanje RTS sa izborom člana RRA? Ima! Mi smo odgovorni za ovo poslovanje. Vi, prvenstveno, zato što taj savet RRA bira Upravni odbor RTS, a taj upravni odbor vodi RTS u stečaj, a taj savet RRA, na čelu sa Vladikom Porfirijem, ne reaguje. Znači, RTS pred stečajem, kada Vlada počne da mu oprašta dugove, to će, gospođo Dragutinović, biti dodatno opterećenje poreskih obveznika. Ljudi plaćaju porez, od tog poreza deo ide RTS. Ljudi plaćaju pretplatu da bi imali obrazovni, školski, naučni program, a imaju "Svadba 48 sati" i "Moj rođak sa sela", "Selo gori, a baba se češlja". To nije Javni servis.
Ne želite da na Odboru za kulturu i informisanje sednemo i da pričamo sa kandidatima – da li će oni tolerisati ovakvo ponašanje Upravnog odbora RTS, zbog građana.
Ovi koji vode RTS u stečaj su: akademik Nikša Stipčević, Dragomir Antonić, etnolog, prof. dr Jovan Babić, filozof, Slavoljub Đukić, novinar Milica Kuburović, novinar, Predrag J. Marković, istoričar, to je onaj što ima kvizove, ali to nije sukob interesa, dr Boško Mijatović, ekonomista, Dušan Savić, sportski radnik, Dušan Stokanović, ekonomista, to je onaj što ima verski kalendar koji košta 300 hiljada evra godišnje. Ova gospoda su odgovorna za srljanje RTS u stečaj. Ta gospoda i gospođe su 2007. godine od naših para primali dve i po hiljade evra. Toliko su koštali poreske obveznike. Njihove plate su veće nego vaše.
Možda vama partijska disciplina nalaže da ostane sve po starom, ali se nadam, onda, da će kolege iz Nove Srbije opstati u onoj ideji sa onim knjižicama koje su pre neki dan delili ovde, jer vas samo to može naučiti pameti.
Interesi koji su vidljivi iz ovakvog tolerisanja, pretvaranja Javnog servisa u komercijalni servis, interesi koji su vidljivi iz ovakvog upravnog odbora, koji je, na dan kada je izabran, izabrao menadžera, koji ništa nije kriv, na kraju krajeva, on nema fakultet, pa ne mora ni da zna da bolje upravlja firmom, novi ljudi su odgovorni, njih je izabrao RRA, a mi biramo RRA, prema tome, mi smo odgovorni. Interesi su toliko vidljivi da ćete na kraju vi snositi velike političke štete zbog toga. Kao opozicionu stranku – baš me briga! Meni je interes da imate političke štete, ali zbog toga će imati štete i proevropska ideja u Srbiji i zbog toga mi nije svejedno.
Zato vas upozoravam, uzmite se u pamet! Dogovorite se sa svojim kabinetom, predsednikom, da izmenimo Zakon o radiodifuziji, da sredimo medijsku scenu, da počnemo najzad da pravimo institucije u ovoj zemlji. Hvala.

Uvaženi predsedavajući, gospodine ministre, koleginice i kolege narodni poslanici i poslanice, LDP je negde proletos podneo zakon o smanjivanju broja ministarstva u Vladi na 12. Svakako je taj zakon predviđao da Ministarstva za dijasporu, ovog ministarstva za Srbe van Srbije ili sve Srbe sveta - nema. Ovaj zakon, koji je pred nama, dokaz je da zaista ovo ministarstvo ne treba da postoji. Na kraju krajeva, nema ga u većini zemalja EU. Mislim da ga ima samo u jednoj.
Ako se usvoji ovaj zakon, onda je to dodatni razlog da ministarstvo ne postoji i da malo uštedimo para poreskih obveznika, ali će se, nažalost, desiti nešto suprotno. Ako se ovaj zakon usvoji, mi ćemo imati nove troškove. Ali, hajmo na kraju o troškovima, a da pričamo sada o tome čemu služi, po našem mišljenju, ovaj zakon. Da pričamo o nekakvoj konfuziji, koja postoji u ovom zakonu.
Nažalost, ovaj zakon je posledica nečega što je ovde dugo važilo kao nacionalna politika, ne samo u proteklih dvadesetak godina ili u vreme Miloševića, nego možda i u proteklih 200 godina. To je teorija po kojoj je srpski narod jedan organizam gde god živi i to je teorija koja se brine o tom organizmu. Ta teorija je pogrešna, što se vidi iz rezultata, pogubna po interese srpskog naroda, a najviše pogubna po interese države. Jer, ili se brine o celini srpskog naroda i posmatra kao organizam, a tako se i time zanemaruje država, ili se pravi ozbiljna država, pa se time brine i za delove naroda koji ne žive u toj državi.
Mi smo, zbog onoga koga zovu ''otac nacije'', zarobljenici ove prve pogrešne teorije. Rusi su, recimo, pri raspadu Sovjetskog Saveza pametno presudili i bacili se na pravljenje države i sada ta država može da pomogne delovima ruskog naroda koji su ostali van granica sadašnje Ruske Federacije. Ovaj zakon je najbolji dokaz da i u sadašnjoj vladi, nažalost i u opoziciji, isključujem LDP, dominira taj pogrešni pristup. Jer, kako objasniti ovaj paternalistički odnos koji zakon predviđa prema Srbima u regionu, prema Srbima u Sloveniji, Albaniji ili u Rumuniji?
Definicije pojmova. U zakonu piše da izraz dijaspora obuhvata državljane Republike Srbije koji žive u inostranstvu. To jeste dijaspora. I sam sam četiri godine bio takva dijaspora. Mogu da kažem i drugačije - i ja sam se otcepio od države Srbije, jer mi se nije dopadalo. Nije ni čudo da se drugi otcepljuju.
Ali, druga stavka ove definicije kaže da su dijaspora pripadnici srpskog naroda iseljeni sa teritorije Republike Srbije, iz regiona, i njihove potomke. Iseljenik je onaj koji se iselio i uzeo neko drugo državljanstvo. To su ljudi koji su se odrekli državljanstva Srbije i oni objektivno ne mogu biti dijaspora. Oni su poreklom odavde, ali su uzeli drugo državljanstvo, počeli neki novi život. A tek njihovi potomci objektivno nemaju nikakve veze sa državom Srbijom.
Ovo je dokaz ne samo da zakon robuje toj pogrešnoj organicističkoj teoriji, koja narod gleda kao organizam, nego, sa naše tačke gledišta, ovaj zakon apsolutno negira sve građanske vrednosti ili građanski pogled na državu, naciju i narod. Zašto? Zbog toga što je suština građanskog pogleda državljanstvo. Državljani Srbije raznih nacionalnosti su oni koji plaćaju porez ovoj državi, i vas, gospodine Srećkoviću, i nas, i oni treba da budu u fokusu. Etnicitet, poreklo, tu nema nikakve veze.
Vi ovim zakonom hoćete da uređujete prava državljana drugih država, recimo državljana Rumunije. Srbi iz Temišvara su državljani Rumunije, rođeni su tu, žive tu vekovima, i oni i potomci njihovi, tu su im groblja. Ako idemo ka onoj čuvenoj iz 90-ih – gde su srpska groblja, tu su srpske zemlje. U Temišvaru ima srpskih grobalja, ali to srpska zemlja nije. Ti ljudi su državljani Republike Rumunije. Donositi zakon koji će se ticati njih, bilo bi kao kada bi u Mađarskoj doneli zakon koji će se ticati Mađara državljana Srbije.
S druge strane, izraz matična država (gde je, po zakonu, i za te Srbe iz Temišvara i rumunskog Banata Srbija matična država) vodi ka tome da hoćete da kažete da Bošnjaci iz Sandžaka moraju da prihvate da je njihova matična država BiH. Vi ovim zakonom kažete Albancima iz Preševske doline da je njihova država Albanija, a ne Srbija. A ja znam mnogo Bošnjaka, malo manje Albanaca, koji za sebe kažu da su Srbijanci. Time ističu pripadnost ovoj državi, jer su ovde rođeni njihovi preci, nikakve veze nemaju sa BiH, osim što su u jednom trenutku živeli u zajedničkoj državi. Što se tiče Albanaca iz Preševske doline, oni čak nikada nisu ni živeli u državi koja je obuhvatala Albaniju.
Prema tome, želja da se sve obuhvati što se Srbinom zove ili Srbinom oseća je pogrešna, dovešće do problema sa susednim državama i nije dobar put ka nečemu što evropska ili proevropska vlada želi da radi na putu ka EU.
Na kraju krajeva, ta regionalna politika, smirivanje strasti u regionu, od konfrontacije ka miru i saradnji, jeste nešto što EU očekuje od nas, ali je, nažalost, ovaj zakon još jedan dokaz da mi tim putem ne želimo da idemo. Kakve su namere nekoga ko i dalje fantazira o srpskom organizmu koji je širi nego srpska država, dokaz je ono što se dešava sa konzulatima u Crnoj Gori. Da li neko od vas zna bilo kog čoveka koji ide na letovanje u Bijelo Polje? Ne zna, ali naša država traži da se po Crnoj Gori otvaraju konzulati na svakih 100 km iako cela Crna Gora može da se obiđe u jednom danu. To je dokaz tog paternalizma, koji nas neće približiti EU, koji nam neće olakšati muke koje imamo zbog onoga što se dešavalo 90-ih.
Da ste dosledni u svojoj politici, da shvatate da su konzulati i novac koji građani plaćaju ''punktovi za pomoć'' državljanima Srbije, onima koji imaju državljanstvo Srbije bez obzira koje su nacije, onda biste otvorili konzulat ili biste tražili da se otvori konzulat u Ulcinju. Jer, u skladu sa vašom usaglašenom politikom ''Kosovo je Srbija, biće, jeste i bilo je'', najviše državljana Srbije sa Kosova dolazi da letuje u Ulcinj, a ne u Bijelo Polje. Nećete da otvorite konzulat u Ulcinju zato što nećete da servisirate državljane Srbije. Na kraju krajeva, to je možda šala, možda oni neće da dolaze u taj konzulat. U svakom slučaju, u Ulcinj dolaze i neki koji nisu sa Kosova, ili u Bar.
S druge strane, hoćete da otvorite konzulat, recimo, u Kninu, gde se posle dogovora Tuđmana i Miloševića, kao uostalom i u celoj Hrvatskoj, broj Srba prepolovio. Tuđman i Milošević se dogovorili da se podeli Bosna, a cenu su platili Srbi iz Hrvatske.
U Kninu Srba nema, a zatvarate konzulat u Rijeci, gde zaista ima Srba, etničkih državljana Hrvatske, i u kom delu Hrvatskog primorja ima mnogo nekretnina u posedu državljana Srbije. Svakako da je normalno i potrebnije da tamo bude konzulat. Ta ''negacija građanskog'', a to je pre svega državljanstvo, i isticanje u prvi plan etniciteta je pogrešno.
Navešću vam jedan primer, da malo razmišljate o tome. Mađarska je, pod jednom nacionalističkom vladom, pre nekoliko godina želela da podeli pasoše i državljanstva svim Mađarima gde god da žive na svetu. Bio je referendum u Mađarskoj. Ta ideja nije prošla. Zašto? Zato što je većina državljana Mađarske, Mađara, rekla – čekajte, mi plaćamo porez, zašto bismo mi sada servisirali neke državljane tuđih država, bez obzira što su Mađari, pa da npr. sa 65 godina mogu da dođu i da imaju zdravstveno, socijalnu penziju itd.; to ne želimo da radimo.
To je građanski pristup, a ne terati Bošnjake da gledaju u Bosnu kao matičnu državu, i Albance iz Preševa u Albaniju, time što kažete da je za Srbe iz Rumunije ili Srbe iz Hrvatske Srbija matična država. Srbi iz Hrvatske vladaju Hrvatskom, oni su u vladi, i zaista ne mislim da im treba pomoć vašeg ministarstva, gospodine Srećkoviću.
U članu 4. kažete da Republika Srbija može preduzimati mere radi ostvarivanja veza i sa iseljenicima sa teritorije Republike Srbije i njihovim potomcima koji nisu obuhvaćeni članom 2. Ne znam ko nije obuhvaćen članom 2, kada su članom 2. obuhvaćeni i stvarni državljani Srbije, tj. dijaspora, i oni drugi, koji su se odrekli državljanstva Srbije.
Pretpostavljam da se ovde misli na neke koji nisu Srbi, samo se nije smelo to napisati. Ne postoji neki treći. Obuhvatili ste sve što ste mogli da obuhvatite. Kažem i previše. Jer, na kraju krajeva, onaj ko plaća porez državi, on ta prava stiče plaćanjem poreza. To je najprostije pravilo. Retke su države koje daju prava onima koji ne plaćaju porez.
Kako vi nakaradno shvatate dijasporu i Srbe u regionu, dokaz je da ovih dana prisustvujemo maltretiranju, recimo, državljana Srbije uz granicu sa Bugarskom koji voze vozila sa bugarskim tablicama i imaju dvojno državljanstvo. Sada im policija ne traži samo pasoš i ličnu kartu Bugarske, kao dokaz da imaju bugarsko državljanstvo i da imaju pravo da voze vozilo sa bugarskim tablicama, nego im traže, recimo, radnu knjižicu. Po tome, faktički, nezaposleni u Srbiji ne bi smeli da voze kola. Što bi tražili jednim državljanima Srbije radnu knjižicu, a drugima ne bi?
Konfuzija je opšta u ovom zakonu. Vesna Pešić je dosta govorila o Savetu itd. Mi mislimo da je suštinski pogrešan koncept ovog zakona. Nemamo ništa protiv da se brinemo o dijaspori, ali tvrdim, bio sam tamo, znam ko predstavlja dijasporu, to su obično organizacije sa jednim članom i pečatom. Bojim se da će se ovaj zakon svesti na turističku organizaciju za predstavnike dijaspore koje ste pobrojali u svom uvodnom izlaganju, koji će povremeno od države Srbije imati plaćene avionske karte, smeštaj i ovde nešto brinuti o interesima dijaspore, a kada se vrate kući, moći će to da kažu samo svojoj najužoj porodici, jer otprilike toliko broje te organizacije članova.

Predsednicee, uvaženi ministre, koleginice i kolege poslanice i poslanici, LDP ocenjuje da su Strategija o nacionalnoj bezbednosti i Strategija odbrane, koje se nalaze pred nama, veliki pomak u definisanju osnovnih postulata i vrednosti ove države. Mi bismo zaista želeli da glasamo za ove dve strategije.
Međutim, i sam ministar je rekao da je jednostrano proglašenje nezavisnosti Kosova i s tim u vezi bezbednosna pretnja koju Strategija kvalifikuje, donekle protivrečan cilj i da obe strategije imaju protivrečnosti u sebi, s obzirom na opredeljenje da budemo punopravna članica EU.
Ta protivrečnost se videla i iz diskusija danas, jer su se mnogi poslanice iz vladajuće većine zalagali za punopravno članstvo Srbije u NATO. Moram da kažem da bi amandman koji mi predlažemo omogućio LDP da glasa za ove dve strategije.
Mi ćemo o razlozima zbog čega Srbija treba da bude punopravni član NATO više govoriti kada dođe na red rasprava o pojedinostima.
Svakako da su to bezbednosni razlozi, da su to politički razlozi, da su to ekonomski razlozi, da je to uticaj na međunarodnu zajednicu, i na kraju krajeva, jedan od razloga je i to što je proglašena tzv. neutralnost neodrživa. Neodrživo je jer je niko nije priznao, neodrživo, jer je to skup posao i rabota.
Zaista mislim da je vreme da Srbija, ako smo iskreni u tim evropskim poslovima i moja stranka se za to zalaže, učini jasnu redefiniciju prioriteta, kada je u pitanju spoljna politika i bezbednost i da se brzo pripremimo za punopravno članstvo u NATO.
Ministar često u poslednje vreme voli da kaže – kako nas niko nije zvao i da to nije na dnevnom redu. To je činjenica. Ali, nas niko neće ni zvati ukoliko ostane ta smešna Rezolucija o neutralnosti, koja je za neke „Sveto pismo“, tobože, jer je ovaj Parlament to doneo. Gde je bolje mesto želji Srbije da se priključi NATO paktu, nego u Strategiji nacionalne bezbednosti i Strategiji odbrane? Stavimo to, pa ćemo videti da li će nas zvati.
Zar vam nije argument to da su svi oko nas trenutno članovi NATO pakta, ili će brzo postati, uključujući čak i Bosnu, gde je predsedništvo BiH jednoglasno donelo odluku da želi da ta država bude članica NATO pakta. To znači sa glasom srpskog predstavnika, pa oni koji se kunu u Dodika, mogu da ga pitaju zašto je to učinio. Na kraju krajeva, Vojska Republike Srpske, podsećam vas, ukinuta je pre tri godine i postoji jedinstvena Vojska BiH. To je bio osnovni uslov za tu vojnu integraciju.
Prosto, mnogo argumenata ima da bi razmatrao sada, kada mi je toliko malo vremena ostalo. Ali, u svakom slučaju, samo imam ministru jednu preporuku, ovaj deo u Strategiji nacionalne bezbednosti koji se zove – Izazovi, rizici i pretnje bezbednosti, zaista ima nekakvih bisera. Kao da je pisao neko ko je, kako da kažem, završio akademiju ne '49, kada je skinuta Staljinova slika, nego verovatno '47, kada je još postojala. Pogledajte rečenicu: ''Obaveštajna delatnost koju strane obaveštajne organizacije sprovode kroz nezakonito i prikriveno delovanje, predstavlja realnu pretnju bezbednosti Republike Srbije''.
Znači, mi treba ovde u Skupštini donesemo zakon da strane službe moraju da se jave i prijave itd.
U svakom slučaju, mi smo spremni da podržimo, ukoliko većina ono što iskreno misli, a poneko od njih kaže, bude spremna da prihvati, a to je da se ovde jasno definišemo prema članstvu NATO paktu. Hvala.