Vesela družina. Predsednice, uvaženi državni sekretaru, koleginice i kolege narodni poslanici i poslanice, nama je trebao ovaj zakon iz prostog razloga što je to evropska praksa i evropska vrednost. Nije korupcija u javnim nabavkama srpska izmišljotina i srpska stvar. Ona je samo dobila nekakva svoja kreativna tumačenja, ali i druge zemlje, zapadne zemlje i zemlje kojima želimo da se približimo, imaju probleme sa ovim. Prosto, izazov je veliki trošiti tuđe pare.
(Predsednik: Oprostite, gospodine Ostojiću, samo da zamolim kolege poslanike pored vrata da budu malo tiši, ili možda da promene lokaciju zakratko.)
Na njih sam mislio kada sam rekao da je to vesela družina, ali svejedno, Čeda je obezbedio ovaj salon za pušenje, još samo da proradi bife, pa će biti lepo.
Na zapadu su propisi koji regulišu javne nabavke sve komplikovaniji i komplikovaniji upravo da bi se izbegla korupcija i da bi se destimulisale i namere da se u to uđe. Ne znam koliko znate, u nekim zemljama su javne nabavke postale toliko složene da obične firme, normalne firme koje se bave poslovanjem i žele da učestvuju u liferacijama za državu, nisu više u stanju da prate te propise.
Specijalizovale su se firme koje su u stanju da im pripreme dokumentaciju za javnu nabavku. Mi smo još daleko od te prakse, ali i ovaj zakon je pomak u odnosu na onaj naš prvi iz 2001. godine.
U načelu ću se osvrnuti samo na četiri segmenta ovog zakona, za koji mi u LDP-u mislimo da mogu biti bolji.
Pod broj jedan, to je tajnost nabavki. Mislimo da su se najveće zloupotrebe u proteklom vremenu kada su u pitanju javne nabavke desile upravo što se tiče tajnosti nabavki. Vrlo je nejasan taj član koji to reguliše i koji dozvoljava da se nekakve nabavke proglase tajnim. Znamo da se to, pre svega, odnosilo na vojsku i policiju, ali onda je u policiji svaka nabavka postala tajna, jer tobože, ako se nabavljaju čarape, pa to ide na javni oglas, onda će se saznati koliko to čarapa treba da se nabavi, pa iz toga može da se sazna koliko ima policije ili koliko policija radi, odnosno koliko čarapa haba. Onda je to otišlo u svoju suprotnost, da je sve postalo tajna, a tajna nabavka je izvor korupcije.
Zato mi mislimo da ovo rešenje iz člana 7. koje je ostalo prilično gumeno, nejasno i podložno različitim tumačenjima, treba da dobije svoju konkretizaciju. Mi mislimo da tajnost mora da se stepenuje, mora da se donese nekakav propis, poseban propis, kojim bi se uređivalo da određene vrste nabavki mogu biti proglašene za poverljive. To bi bio samo prvi korak.
Drugi korak treba da bude postojanje ovlašćenja određenog lica da se konkretna nabavka proglasi poverljivom. Ovako sve može biti tajno. Recimo, pre neki dan, u petak, u selu Taševo u opštini Prijepolje Rasim Ljajić, pošto je podelio pakete koje nije nabavio na javnoj nabavci, boreći se za glasače, rekao je kako on zna gde je Ratko Mladić i kako će uskoro da ga uhapsi, kao što je uhapsio Radovana Karadžića. Neki ovde su danima sa govornice tražili da se utvrdi ko je uhapsio Radovana Karadžića, eto, sada znamo – Rasim Ljajić.
Recimo, zamislite sada da njegovo Ministarstvo za rad objavi javnu nabavku lisica. Onda bi verovatno Mladić mogao to da pročita, pa da shvati da je on rešio da ga uhapsi, pa da se sakrije još dublje i ta nabavka bi mogla da bude proglašena tajnom. Ali, nije suština u tome. Može da se proglasi tajnim i ono što se delilo u paketima: patike, dresovi, prašak itd.
Zato mislim da tu treba definisati ko proglašava da je nešto tajno i zbog čega proglašava. Mi mislimo, recimo, da bi nekakva formulacija koja bi konkretizovala tajnost mogla da pomogne državi i poreskim obveznicima da ljudi koji odlučuju o nabavkama manje dolaze u napast da sve proglašavaju tajnim i da se to završava u četiri oka. Zato mislimo da tu možda treba definisati konkretno kako nešto može postati tajna.
Drugi segment koji je mnogo važan za transparentnost javnih nabavki – znači, tajnost i transparentnost su nam, uslovno rečeno, nekakva mete koju gađamo – jeste objavljivanje potrebe za javnom nabavkom ne samo u novinama i ne samo, kako je ovde formulisano u zakonu, na internetu. Mislimo da na tom internet portalu treba da bude sve; ne samo da se objavi potreba za javnom nabavkom, nego da svi oni koji učestvuju, a i oni koji ne učestvuju, mogu da prate ko se javio, šta je podneo od dokumentacije i koji su kriterijumi. Ne samo to, mislimo da sve ono što je vezano za konkurs mora biti na internetu. Time će se sprečiti mogućnost manipulacije. Na kraju krajeva, tako je u zemljama u čijem društvu želimo da budemo.
Ovde je dato neko rešenje da oni koji su izgubili na konkursu za javne nabavke mogu da pismeno traže dokumentaciju, pa u roku od dva dana da im se dostavi, u roku od dva dana da traže, pa ne znam, sedam dana da im se dostavi... Međutim, ako se sve to "okači" na internet, svako će imati uvid, i oni koji su učestvovali, pa misle da su izgubili ili žele da znaju zašto su izgubili, da sledeći put ne bi izgubili, i drugi ljudi ili firme koji se spremaju da učestvuju u nekoj javnoj nabavci. Znači, mislimo da neka konkretnija rešenja vezana za transparentnost i jasnost samog procesa kada je u pitanju, da kažem, nova tehnologija tj. internet mogu da poboljšaju ovaj zakon.
Treća oblast koja nam je privukla pažnju, to su ipak ovi elementi kriterijuma i metodologija za dodelu pondera. Mislimo da predloženo rešenje može da se popravi. Zašto? Svi znamo da je u praksi bilo situacija u kojima naručilac veštačkim naduvavanjem nekih elemenata i dodeljivanjem nesrazmerno mnogo poena može da favorizuje nekoga od ponuđača na račun nekog drugog. Mislimo da ovi elementi kriterijuma i metodologija za dodelu pondera moraju biti određeni tako da obezbede primenu načela ekonomične i efikasne upotrebe javnih sredstava.
Znači, do sada a i u ovom rešenju prilično je data sloboda onome ko određuje tender da neke elemente ponude favorizuje poenima koje dodeljuje za to u odnosu na neke druge. Zamislimo, recimo, da naručiocu, Vladi ili nekom ministarstvu, za neku robu odgovara rok isporuke od 100 dana, a neko može to da isporuči u roku od tri dana; neko ko veruje da je 100 dana dovoljno jer je naručilac rekao da je 100 dana sasvim prihvatljiv rok može da napiše da će isporučiti za 90 dana; neko ko zna informaciju napiše da će isporučiti za dva dana i time dobije nesrazmerno mnogo poena na rok i može onda da uštedi, recimo, na ceni, da da veću cenu.
U jednoj rečenici, ako se ovo veže za načelo ekonomičnosti i efikasne upotrebe javnih sredstava i malo konkretizuje, onda će biti manje prostora za, uslovno rečeno, favorizovanje nekih svojih firmi na ovaj način.
Razumemo nekakve potrebe da se favorizuje domaća privreda; na kraju krajeva, zadržano je ono što je do sad bilo - ako je domaći ponuđač skuplji do 20%, on ima prednost u odnosu na stranog, ali mi ukazujemo na sporazum koji smo svi ovde zajedno ratifikovali, Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju. U stavu 4. člana 76. je zapisano, mi smo preuzeli tu obavezu da ćemo vremenom to favorizovanje domaćih ponuđača smanjivati da bismo na kraju, četvrte ili pete godine primene Sporazuma, potpuno izjednačili domaće i strane ponuđače. Podsećam da smo u tom stavu 4. stava 76. preuzeli obavezu da tokom ovih pet godina Srbija postepeno smanjuje prednost koju daje privrednim društvima osnovanim u Srbiji, tako da prednost ne prelazi nivo od 15% do kraja druge godine primene Sporazuma, 10% do kraja treće godine primene Sporazuma, pet do kraja četvrte godine primene Sporazuma. Toga u zakonu nema.
Znači, ovaj zakon nije u skladu sa Sporazumom o stabilizaciji. Da li ćemo donositi neki drugi zakon za godinu dana, ne znam, ali mislim da ako smo ratifikovali ovo treba da ispunimo taj uslov iz Sporazuma. Na kraju krajeva, Vlada je donela odluku o jednostranoj primeni Sporazuma i ne vidimo zašto ovo na šta smo se obavezali nije ugrađeno u ovo zakonsko rešenje.
S jedne strane, da, stoji favorizovanje domaće privrede. Ona je sada zaštićena time što ponuda može biti lošija za petinu nego strana, ali u principu, ako ćemo pošteno, jačanje konkurentnosti i trošenje para poreskih obveznika mora da dovede do toga da usluga koju država naručuje, ili proizvod, manje košta poreske obveznike. Ako je stranac bolji, za pet godina, kad se izjednače, to će biti u korist građana Srbije zato što će to manje plaćati; biće, na kraju krajeva, u korist privrede Srbije zato što će morati da se takmiči, da se popravlja i da postane konkurentnija.
To su naše načelne primedbe u ove četiri oblasti. Nažalost, nismo stigli da podnesemo konkretne amandmane. Bićemo slobodni da vladajućoj većini ovo što smo rekli predamo u formi amandmana. Ako je obostrana želja da se popravi zakon, ovaj propust (za koji smo možda mi odgovorni, ali ne samo mi nego i drugi) može se otkloniti na dobrobit svih, jer je svima u interesu da javne nabavke i trošenje budžetskih para bude regulisano sa što manje korupcije. Mi znamo da smo kada je u pitanju korupcija na vrlo visokom mestu. Kad je u pitanju zdravstvo, samo da podsetim, prema podacima Svetske banke mi smo četvrta zemlja po nivou korupcije.
Ono što na kraju mogu da kažem je – u redu, usvojićemo zakon, ali da li ćemo ga primenjivati, to je ono što je možda važnije. Ispunjavamo mi neke kriterijume usvajanjem zakona, ali je suština da li ovakav zakon, koji je preuzeo rešenja od drugih koji su kroz ovaj proces prošli ranije, može efikasno da se primenjuje u partijskoj državi?
To ćemo videti iz prakse. Dosadašnje iskustvo nam ne daje nam mnogo prostora za optimizam. Mi smo za ovaj zakon. Mi smo za to da bude u ovim segmentima bolji, ali mislimo da je korupcija nešto kao temperatura – korupcija nije bolest, korupcija je simptom. Partijska država je bolest koja proizvodi korupciju. Ne može se boriti protiv bolesti tako što će se skidati temperatura.
Dugoročno, generalno, najbolji zakon o javnim nabavkama neće dati rezultate ukoliko ne razgradimo pravnu državu. U suštini, ovaj zakon o javnim nabavkama je na neki način poruka da pravna država mora da ustupi mesto normalnoj državi, u kojoj neće biti - ja tebi ti meni; u kojoj partije neće biti paralelni zavodi za zapošljavanje, u kojoj partije koje su na vlasti (a vlast je izvor korupcije, ne opozicija) neće biti sredstvo da se nečije firme favorizuju. Mi znamo da je u prethodnim vladama bilo spiskova, pravljenih u kabinetima premijera, spiskova firmi koje mogu da prođu na javnim nabavkama i koje ne mogu da prođu.
Nadamo se da je ta prošlost za nama. Nadamo se da će ovaj zakon popraviti, ali smo sigurni da se najveće boljke u ovoj zemlji, korupcije, nećemo osloboditi dok ne rasturimo tu partijsku državu koju smo nesrećno nasledili od jednopartijske. To što je ona sad višepartijska, to uopšte nije nikakav plus kada je u pitanju korupcija; to je čak jedan minus jer su komunisti, da budemo pošteni, imali jednu granicu negativne selekcije preko koje nisu prelazili jer bi to onda bilo njima na štetu. Od ubistva Đinđića i formiranja Vlade, prve vlade Vojislava Koštunice, gde je uveden princip feudalizacije, negativna selekcija je dopuštena po dubini i niko se više ne može mešati u to šta tamo ona partija koja je dobila finansije, banke, aerodrom ili JAT radi.
Dakle, mi jesmo u načelu za ovaj zakon. Probaćemo da ga popravimo, ali se nadamo da će razvoj našeg društva doprineti tome da korupcije nema, ne zato što je dobar zakon nego zato što nemamo partijsku državu. Hvala.