Gospodine predsedniče, takođe reklamiram povredu člana 27, ali ne vašu, nego vašeg prethodnika, zbog toga što smo prosto sve do pre 15 minuta radili po dnevnom redu i po amandmanima, a onda je bila ta primedba na kartice, ne prva. Onda dođe šef poslaničke grupe SNS, ne zna šta da kaže, valjda mu zvoni telefon, neko ga kritikuje, i pokaže da vuk dlaku menja, ali ćud ne. Od pižama i bedževa dođe ovde da nam drži predavanje, da nešto kaže. Bolje je, verujte, da ništa ne kažete, da pustite da se vratimo na dnevni red, nego da tako bupnete, pa kom obojci, kom opanci. To nije dobro za vas, za vas evroradikale koji hoćete sada da budete pristojni.  

Samo jednu rečenicu. Mi bi već nastavili po članu 4. koji je suština ovog zakona, da šef poslaničke grupe SNS nije smatrao da treba nešto pametno da kaže.

Koleginice i kolege da se vratimo na raspravu u pojedinostima.
Drago mi je što je poslanik iz poslaničke grupe SNS rekao da je ovo rešenje sa Poreskom upravom potencijalno koruptivno. Ne kažemo da je koruptivno. Mi smo odmah rekli da što više ima diskrecionih prava, podzakonskih akata koje treba da donese ministar, ne samo mi nego i Agencija za borbu protiv korupcije, da je to potencijalno koruptivno.
Da se vratimo na ovaj član 4. Šta je suština člana 4? Suština je zemljište na kome je neko izgradio nelegalni objekat. Zemljište na kome je neko drugi izgradio nelegalni objekat. Član 3. govori o zemljištu na kome je izgradio objekat onaj čije je i zemljište i objekat, a član 4. jednog je objekat, a drugog je zemljište.
Šta je suština ovog zakona? To zemljište. Ovaj zakon uvodi pravo sticanja svojine nad zemljištem iako to pravo regulišu drugi zakoni, a to se htelo sakriti. Znate šta je ključni dokaz da ovo zovimo ga otimačinom tuđe zemlje, zovimo ga upisavanjem tuđe zemlje u svoje vlasništvo.
Kako se vidi da se htelo sakriti? Nigde se u naslovu ne pominje zemljište. U zakonu se govori o sticanju prava svojine nad zemljištem. Ovaj član 4. o sticanju prava svojine nad tuđim zemljištem.
Zašto je naš amandman bolji od amandmana gospodina Antića? Naš amandman kaže – upis prava svojine na bespravno izgrađenom objektu koji je izgrađen na katastarskoj parceli koja je u susvojini odnosno u sukorišćenju više lica, itd. upisaće se samo vlasništvo nad objektom, ali ne nad zemljom. Prosto zemlja se reguliše drugim zakonima.
Antićev amandman je bolji nego prethodno i prvobitno rešenje. U čemu? Što faktički odlaže za dve godine taj dogovor, a u prvobitnom Ilićevom predlogu je bilo da ovaj koji ima na tuđem zemljištu objekat odmah upisuje jednim rešenjem i prava svojine nad tom tuđom zemljom. Ovde će to uraditi posle dve godine.
Nažalost, to jeste eksproprijacija jer taj koji je vlasnik zemlje, kome je neko drugi napravio objekat, mora da mu proda po tržišnim cenama, a šta je to nego eksproprijacija? Znate da se eksproprijacija vrši po zakonu i po Ustavi ukoliko je to u javnom interesu, a ovo nije javni interes.
Antićev član 4. je u nekim stvarima gori od Ilićevog člana 4. U toj stvari jeste bolji, ali ako i se i dalje bavimo sticanjem prava svojine nad zemljištem, onda je to ono što je zakonodavac hteo da uradi, ali da sakrije jer nije stavio zemljište u naslov. Zato smo mi energično protiv bavljenja ovog zakona zemljištem i u članu 3. i u članu 4. U članu 4. pogotovo jer se radi o tuđem zemljištu.
U čemu je član 4. Antićev gori od Veljinog? Prvo, u prethodnom je bilo da se dokazuje vlasništvo nad nelegalnim objektom overene potvrde mesne zajednice o vremenu izgradnje. Bilo je to suludo rešenje. Njega nema u Antićevom amandmanu. Niti svuda postoje mesne zajednice i kako bi mesna zajednica znala kada je napravljen objekat itd.
Umesto toga, pojavila se potvrda nadležnog inspekcijskog organa o vremenu izgradnje bespravno izgrađenog objekta. Znači, hajde da ne ulazim u to koliko je to, biram reči, nenormalno da sada nadležni inspekcijski organ koji u principu juri divlju gradnju, koji izdaje rešenje o rušenju, sada vi njega stavljate u poziciju da on da potvrdu kada je nelegalan objekat srušen. Kako to inspekcijski organ može da zna? To je prvo pitanje. Opet potencijalno koruptivno.
Oni koji treba da ruše, sada treba da učestvuju u upisu prava svojine. Inspekcijski organ je sada nadležan da izdaje potvrdu umesto mesne zajednice, o vremenu izgradnje. Šta je vreme izgradnje, da li kada se omalteriše kuća, kada se pokrije, kada se udari prva ploča, kada se stave rogovi, pa okači košulja ili kada električar i keramičar završe svoje?
Mislim da je od ovog rešenja bilo bolje da se vreme izgradnje dokazuje sa tri svedoka, od kojih jedan mora da bude električar, a ova dvojica mogu da budu zidar i tesar. Bolje bi se utvrdilo vreme izgradnje. Ovo je gore nego što je bilo u prethodnoj verziji, a ono što ja predlažem, to bi bilo najpoštenije, jer verujte, ni mesna zajednica ni građevinska inspekcija, bolje od onih koji su radili na kući, neće utvrditi kada je kuća. To vreme izgradnje, to je prilično dugačko vreme.
Sve je to potencijalno koruptivno. Najviše je koruptivno to što ostaje u ovom članu pravo i mogućnost da se stekne svojina nad tuđom zemljom, a zakon se bavi objektima koji se upisuju u katastar nelegalno izgrađen. I dalje ljudi misle, i dalje gospodin Antić pominje legalizaciju. Radi se samo o upisu objekta u katastru sa zabeležbom – može da se sruši i nije po standardima, zato što zabeležba bez građevinske i upotrebne dozvole u suštini znači to, a od toga zavisi tržišna cena objekta i to je ono što mislimo da je prevara, kada su u pitanju ovi ljudi koji će dati po 100 evra.
Sve je to istureno u prvi plan da bi se sakrilo da se ovde radi o zemljištu, i to tuđem zemljištu. Znači, ostaje eksproprijacija. Još je čudnije način na koji se utvrđuje vreme izgradnje bespravno izgrađenog objekta i promenjena je formulacija iz prvobitnog, a sada nemam vrednosni sud o tome, mada mi se čini da je prvobitna formulacija bila bolja. Znači, vlasnik bespravno izgrađenog objekta pokrenuće postupak kod nadležnog organa uprave da mu se u skladu sa zakonom odredi zemljište za redovnu upotrebu objekta. To je bilo u Veljinoj verziji člana 4. i u Antićevoj – vlasnik objekta je dužan o svom trošku da utvrdi zemljište za redovnu upotrebu objekta. Ovde je upitan bio nadležni organ, a ovde vlasnik objekta sam utvrđuje zemljište za redovnu upotrebu.
Ponavljam, radi se o tuđem zemljištu, jer je nelegalni objekat na tuđem zemljištu. Mislim da je možda ova prethodna argumentacija, da, jeste zbog one suštinske stvari da je vlasnik zemljišta u prvoj verziji mogao samo da tuži sudu ovoga koji je izgradio i upisao pravo svojine nad zemljištem na sebe. Sada će biti eksproprisan u roku od dve godine, ali suštinski, nije promenjena ona osnovna zamerka da u ovom zakonu zemljištu nema mesta.

Pažljivo sam vas slušao, ali zaista reklamiram Poslovnik. Oćutao sam ministra Ilića. Tu ste prekršili član 107, zato što je on prvi počeo da priča van amandmana. Izvinite, ali ono što je govorio ministar Ilić je bilo odvraćanje od amandmana i pokušaj da se obesmisli ova rasprava. I oćutao sam.
U redu, ministar je za vas autoritet. On ima takav način. Ne želi da se baš tačno i jasno priča o amandmanima, da ljudi ne bi shvatili da ovo nije legalizacija i da će biti prevarenih. U redu, ali nemojte da pravdate poslanika Rističevića. On jeste pomenuo u prvoj rečenici, a posle je nastavio da priča o tajkunima. Ne znam zašto ste se svi uzbudili zato što je poslanik Konstantinović upotrebio tu reč. Upotrebio je tu reč, da ovo ide na račun, u korist tajkuna. Svi imate vaše tajkune, ok oni imaju svoje. Šta je sporno?
Ministre Iliću, vi ste dopustili da ovo dođe do ovde i onda ste nastavili, puštajući gospodina Rističevića da priča o Đilasu, o tajkunima, o Dedinju itd. Ako ćemo da pričamo o tajkunima, ako ćemo da pričamo ko je šta radio, ko se gde krio na planini Jelici ili čiji su ćupovi po dvorištima dedini sa zlatom nađeni, kako su se sudile familije itd. Možemo. Ali, znate šta, to znači da nećemo pričati o zakonu, a to znači da će zakon biti usvojen.
Ponoviću samo još jednu stvar. Nije bitno, gospodine Iliću, što će većina izglasati. Nije bitno. Ovaj zakon će pasti na Ustavnom sudu brže nego što ćete ga usvojiti.

Hvala. Uvaženi kolega Čikiriz, delimično ste u pravu. Kažete da ovaj član treba menjati zato što zakon ne tretira u naslovu pravo svojine nad zemljom nego samo na objektima. Ima tu jedna druga stvar šta je naš amandman hteo da izbegne.
Gledajte sad, vi kao antikomunista bi to trebali da shvatite. Zamislite da sam vlasnik prava korišćenja nad zemljom, a ta zemlja je Borkova. Jednim rešenjem dobijam pravo i nad zemljom, a on posle može da me tuži, a ovi drugi ljudi, svi koji su platili građevinske dozvole i imaju vlasništvo nad legalnim objektima, takođe po Zakonu o izgradnji imaju pravo na konverziju prava korišćenja u pravo svojine tog zemljišta. Oni to ne mogu da dobiju jednim rešenjem, oni će morati dva. Znači, svi koji imaju legalne objekte moraju da traže konverziju bez naknade za pravo korišćenja. Ovi koji imaju nelegalan objekat oni treba da dobiju jednim rešenjem. Priznaćete da je to suludno rešenje.
Zar nije logično da mu se upiše pravo za tih 100 evra nad objektom, a on onda po zakonu koji reguliše konverziju bez naknade, kao i ovi drugi koji imaju legalan objekt za razliku od njega, plaćenu građevinsku dozvolu da onda konvertuju bez naknade to zemljište. Stvarno mi nije jasno zašto ste ubacili ovde upisivanje imovine, odnosno zemlje, jer se radi o objektima. Imam pravo korišćenja, pa imam i ja. Evo imam legalan objekat i imam pravo korišćenja, moraću da konvertujem bez naknade pravo korišćenja gradskog građevinskog zemljišta u pravo svojine, a ovde hoćete sa jednim rešenjem.

Član 107. U završnom izlaganju u petak gospodin Ilić je izneo niz netačnih stvari, što vređa dostojanstvo parlamenta. Dakle, ni jednom rečju u svom dvadesetominutnom šaljivom izlaganju nije pomenuo član 4, a član 4. je ključan jer on daje pravo uzurpacije tuđeg zemljišta, što znači šta – da smo svi mi toliko različiti u opoziciji bili u pravu kada smo skrenuli pažnju na član 4. Ni jednom rečju, gospodine ministre, niste pomenuli kako je moguće da ste napisali Predlog zakona i poslali ga u Skupštinu koji dozvoljava da se uzurpira tuđe zemljište.
Pod dva, vi ste pominjali pašnjake i livade i time dovodite građane u zabludu. Govorim o onim građanima kojima ćete uzeti po sto evra da bi evidentirali nelegalnu imovinu. Pašnjaci i livade postoje, postoji i poljoprivredno zemljište. Sumnjam da baš ima mnogo izgrađenih objekata na pašnjacima i livadama, a na poljoprivrednim zemljištima ima. Ovaj zakon se ne odnosi na to zemljište i na objekte na takvom zemljištu nego se odnosi samo na gradsko građevinsko zemljište. Nemojte da obmanjujete ljude koji imaju možda na obodima gradova izgrađene nelegalne objekte na poljoprivrednom zemljištu. Ovo se ne odnosi na njih. Oni srećom neće izgubiti sto evra za nešto što vi predstavljate kao legalizaciju, a "l" od legalizacije nema.
Ako se budete javljali pred kraj radnog vremena ponovo, objasnite kako je moguće da taj član 4, koji dozvoljava da se uzurpira tuđa imovina i da se upiše pravo vlasništva na tuđe zemljište, nećete menjati?

Hvala, potpredsednice.
Uvaženi ministre, koleginice i kolege, sem onih koji žele izolovanu Srbiju i drugi koji žele bolji život našoj deci znaju da ovde nema radnih mesta bez stranih investicija. Novac nema miris, neki novac ima političke zahteve i uslove, ali to svakako nije novac iz Ujedinjenih Arapskih Emirata.
Šta sreću kvari kada je u pitanju međudržavni sporazum sa Emiratima? Dve stvari. Prva je poverenje. Gospodin Dinkić zna da je za ovih 10 ili 12 godina koliko je na vlasti, samo je Rasim Ljajić duže od njega, nekoliko puta ili više puta govorio stvari koje se nisu ostvarile. Vrlo pažljivo biram reči. Neću da ponavljam sve ono što trpi ovu kvalifikaciju i to je prva stvar koja je nama problem. Poverenje. Čujemo priče o kamionima, avionima, stotinama miliona dolara, daj Bože da su tačne, ali to poverenje je jedna knedla u grlu koja čoveku ne da da bude prevaren još neki put.
Druga stvar koja ima veze sa poverenjem kada se poveže je ozbiljan problem oko ovog ugovora, a to je način.
Gospodin ministar je kolegi Stefanoviću pomenuo NIS i kako se to dešavalo sa NIS-om. To je tačno. Sećam se da je gospodin Dinkić tada, takođe ministar u Vladi, bio protiv u početku tog sporazuma, s pravom, kao što smo i mi bili protiv. Zašto? Pa, zato što smo rekli da se tako ne može utvrditi tržišna cena NIS-a, da je to direktna pogodba, da je to protivzakonito i da mi ne znamo da li je adekvatno, da kažemo, 800 miliona, jer je na kraju 51% dobijen za 400 miliona. Da li toliko vredi 700 pumpi, dve rafinerije, skladište gasa Banatski Dvor, sve bušotine i sva nafta u zemlji? To je otprilike ono što je dobijeno tim energetskim sporazumom sa "Gaspromom", odnosno sa Rusijom.
Ti argumenti koje smo tada delili zajedno sa Dinkićem, mi stalno, on u jednom trenutku, važe i sada. Ovo je isto način na koji je privatizovan NIS, tako isto i prodajemo, ako dobro razumem, ovde se oko ovih hiljade hektara nešto dešava. Gospodin Anđelković je pominjao 14.000 hektara. Ako dobro saberem ovde, skoro 10.000 hektara se prodaje i otprilike 6.600 hektara ide u zakup, s tim što mi apsolutno nije jasno šta se dešava sa Samorovićem i kakva je to poslovno-tehnička saradnja na 30 godina, koja je tu cena? Znači, u redu da međudržavni sporazum ne može da ulazi u detalje. Videćemo te detalje. Ali, ove dve stvari, kažem, sreću kvare.
S druge strane, činjenica da je ovo drugi put da se nešto što, da kažem, svakako s pravom žulja Vojvođane. I onaj prvi dogovor se odnosio na neki način, pre svega, na ono što je u Vojvodini i ovaj drugi međudržavni sporazum, kojim će stranci dobiti 10.000 hektara u vlasništvo i ovo ostatak u zakupu, takođe u Vojvodini. Priznaćete da ono što nije dobro za Vojvodinu, ne može biti dobro za Srbiju, jer je Vojvodina Srbija. Prosto, moramo shvatiti da ljudi u Vojvodini to drugačije gledaju i ja ih razumem.
Moramo shvatiti da se stanovništvo uvećava. Sada da pričam zašto je hrana strateški proizvod, nemam toliko vremena, imam samo 13 minuta, a neću jedini govoriti, ali je činjenica da je poljoprivredno zemljište ograničen resurs. Mnogo je važnije nego recimo frekvence, a setite se kako smo se svađali oko tih frekvenci. Sada će biti digitalizacija, pa ima ih koliko hoćete, ali sa zemljom nije tako.
Slovenija je pristala da strancima dozvoli kupovinu zemljišta tek pred ulaskom u EU, isto i Hrvatska. Mi to činimo ne na ne pravni način, ali u suštini, sada to zakon ne dozvoljava i zbog toga je ovaj međudržavni sporazum, jer je on iznad Ustava, tako nam je Ustavni sud rekao, kada smo onaj prethodni međudržavni sporazum pokušali da osporimo na Ustavnom sudu. Mislimo da je to malo prerano.
Ne kažem, da ne treba uvući strani kapital. Ne kažem da od ovoga neće biti ništa. Samo sam skeptičan, ne mogu tako amblok da dam poverenje za nešto i zbog prethodnog iskustva, a i zbog činjenice da se jedan ograničeni resurs, kao što je zemlja, poljoprivredno zemljište, ipak krčmi. Mislim da je to neodgovorno prema budućim generacijama koje će, na kraju krajeva, mnoge dugove ove zemlje morati da vraćaju.
Zato ću samo par rečenica oko kredita i ruskog i kuvajtskog. Vi znate da je Fiskalni savet danas rekao da će deficit u ovoj godini svakako premašiti budžetsku projekciju. Vi znate da nema smanjivanja zaduženosti ove zemlje bez smanjivanja deficita, a deficit će biti veći od 4,5%. Daj Bože da bude 5% do 5,5%, a moguće da bude veći, to pokazuju trendovi od pre dve godine.
Vozovi novi, na prugama na kojima vozovi postižu tako smešne brzine od 35, 40 kilometara, znamo da to nije zato što su nam loši vozovi, nego zato što su loše pruge. Onaj deo ruskog kredita koji će ići u rekonstrukciju pruga, to nije sporno. Ovo za voz od 100 miliona evra, za tih dvadesetak vozova, podsetićemo vas da je aktuelni direktor "Železnice" potpisao ugovor sa Švajcarcima. To je takođe jedan drugi kredit za dvadesetak vozova. Prosto, mislim da srljanje, uz povećani deficit i uz ovakav javni dug, objektivno može da se ispostavi neodgovornim zato što moramo da počnemo da štedimo.
U svakom slučaju, to su nekakve primedbe koje mogu da kažem u ovih sedam i po minuta. Voleo bih da sam imao više vremena. Hvala.

U politici se uspešnost meri godinama u opstanku na vlasti. Kada sam gospodinu Dinkiću rekao da je dugo na vlasti, a Rasim Ljajić samo duže od njega, to nema vrednosnog suda, to je činjenica. Za nekog je možda neprihvatljiva činjenica. U nekim drugim profesijama, na primer, u politici – u koliko si Vlada bio, kakva je zemlja, kako narod živi, to je uspešnost političara. Postoje i drugi kriterijumi – u koliko si Vlada bio? Ima i nekih drugih profesija, na primer, koliko si klijenata imao, po tome se meri uspešnost. No, ne bih se na to vraćao.
Gospodine Dinkiću, od načina zavisi cena. Cena za NIS je postignuta onakva kakva je, zbog načina direktne pogodbe. Da je bilo tendera, kao za "Telenor", onda bi se videlo kolika je cena. Samo sam to rekao ovde. Za "Telenor" ste dobili, zato što nije bila direktna pogodba, nego zato što je bio tender. Ovde sam samo rekao, isto kao i za NIS ne zna se koja je cena tržišna i ne može se znati. Pustite domaće latifundiste, ako neko ponudi više – pa, nije se ni za NIS očekivalo da kupi neki domaći tajkun. Prosto, zna se.
Kada kažem tender, ne mislim na gospodu iz UAE, zajedno sa ovima koji imaju zemlju. Ne, mislio sam na ozbiljnije firme. Priznaćete da u poljoprivredu u Evropi postoje ozbiljne firme koje bi se možda i javile. Samo je to bila moja primedba na način, jer način određuje cenu. Imamo tu cenu u Srbiji i niko to ne može da nadmaši, to nije sporno, ali, objektivno, možda neko i može.
Što se tiče "Fijata", tu je jedna čuda osobina. Kažete da je ovaj Ruski ugovor dogovor prethodne Vlade, a ova ga samo realizuje. Tačnije bi bilo – ovaj Ruski ugovor je prethodna Vlada gde sam ja bio, a ova, u kojoj sam takođe, ga realizuje.
(Predsedavajuća: Vreme, gospodine Ostojiću.)
Zato govorim da je "Fijat" isto, valjda, kolektivno delo bilo. Ne samo vašeg nego i bivšeg predsednika koji je išao tamo. Pustite "Fijat", mislio sam…
(Predsedavajuća: Vreme, gospodine Ostojiću.)
Završavam. Zadnja rečenica.
Mislio sam na one stvari koje nisam želeo sada da ponavljam, a koje su narušile poverenje između vas i nekih građana.

Hvala.
Potpredsednice, gospodine ministre, koleginice i kolege, pre rata, na nekom predizbornom skupu u severnoj Crnoj Gori, 1939. godine je to bilo, dođe političar iz Beograda i drži govor i dva stara Crnogorca s kraja slušaju i posle tog govora jedan kaže drugom: "Biće rata.", a ovaj drugi kaže: "Zašto misliš da će biti rata?", kaže: "Ništa ga nisam razumeo. Ovaj govor nisam razumeo. Znači, biće rata."
Ministar je 17 puta pomenuo reč "legalizacija" u kontekstu ovog zakona, a nema "l" od legalizacije ovde. Mi smo svakakve zakone dobijali ovde u Skupštini, ali ovakav skandal mislim da još nismo.
Ovo je zakon koji, ako se vratim na onu anegdotu s početka, najavljuje izbore. Da, koleginice i kolege, biće izbora čim je ovaj zakon došao u Skupštinu, a ministar govori ono što u zakonu ne stoji. Svi su rešili da se brinu o tih 1.300.00 ljudi koji imaju nelegalne objekte. Znači, biće izbora, ali im usput kažu da će da legalizuju njihove nelegalne objekte, a to nije tačno. Evidentiraće se i upisaće se pravo svojine, što je bilo i do sada jasno. Znalo se ko je vlasnik nelegalnog objekta.
Pun je zakon korumptivnih mehanizama, nejasnih procedura, neutvrđenih procedura. Šta je to nego korupcija? Na kraju krajeva, to je i Agencija za borbu protiv korupcije rekla, ali se nije pretrgla, jer je samo jedan član obradila.
Ovaj zakon hoće da prevari te ljude i zato će izbori sigurno biti čim je Vlada rešila da usvoji ovakav skandal od zakona koji nijedan problem ne rešava, a hiljade drugih će napraviti.
Umesto da promene Zakon o planiranju i izgradnji, umesto da skrate i uproste procedure za legalizaciju, oni kao hoće da učine ljudima. U suštini šta će da bude na kraju? Ljudi će dobiti neko pravo svojine, možda će moći da trguju i verovatno će trgovati sa tim nekretninama koje su kao legalne, ali budite sigurni da niko normalan to kupiti neće, a još manje platiti po tržišnoj ceni. Banke neće uzimati to za hipoteku, jer banke znaju da to ne vredi.
Prosto, uzeće im po sto evra, pa vi izračunajte – milion neka se upiše, puta 100 evra i eto vam 100 miliona evra koje će građani platiti. Ko će to platiti? Oni o kojima se ova vladajuća većina strašno brine, a to su siromašni građani koji, eto, nisu imali para da legalizuju objekte. Od njih će uzeti 100 miliona evra. To je drugi razlog da se bliže izbori. Prvo hoće da ih prevare da će im legalizovati, a onda će da im uzmu pare.
Šta će raditi opštine sa naknadom za uređenje građevinskog zemljišta? Verovatno će da kažu – idite kod Velje pa nek vam on iskopa kanalizaciju i uvede vodovod. Pošto je on to uradio, neka Velja uradi. Ali, idu izbori i kada dođu izbori da vidite kako će da rade buldožeri i bageri u tim ulicama. Predizborno kopanje je ovde najbolja kampanja. Ko će to da radi nego oni koji su na vlasti. Mi iz opozicije možemo da gledamo.
Član 4. je suština, rekla je to koleginica Judita. O tim predsednicima opština govoriće gospođa Gerov. Ona je bila predsednik opštine, pa će sa tog aspekta mnogo bolje objasniti kako će opštinari da upućuju te koji sada imaju navodno legalan objekt, a traže nešto što legalno objektu pripada. Kako će ih uputiti na Vučića, Dačića i Velju da im oni to urade kada budu izbori.
Član 4. je apsolutni skandal. On je nešto poput onog filma ako se sećate – Velika trka, gde doseljenici na Zapadu jednog dana sednu u kola i jure prema slobodnoj zemlji. Ko pobode kočić to je njegova zemlja. Ovaj član 4. je gori od toga, jer je to bilo neko pravilo da svi moraju da stanu na crtu, svi moraju da su prisutni.
Šta član 4. omogućava? Imam nelegalni objekat koji sam sazidao uz parcelu komšije i tražio sam da kupim, a on neće da proda. On je u inostranstvu. Onda ću ja lepo ogradu na njegov plac pa da podnesem zahtev za korišćenje objekta i upišem i njegov plac. Posle on mora da mi proda. Npr. to je gore nego ona trka za placevima u Americi.
Postoji samo jedna stvar u ovom zakonu koja je dobra. Član 4. je otimačina i pljačka tuđe imovine. Privatne, državne, svejedno. Tuđe je tuđe. Zar ne mislite da će biti slučajeva da zauzme državna imovina ovim članom 4. a da država otćuti i da ne stavi primedbu? Da li je to korupcija ili nije? To član 4. omogućava. Čak i privatnu imovinu, a da ne pričamo o restituciji, o onima koji su antikomunisti, oni to bolje znaju. Komunisti su im oduzimali imovinu pa će sada antikomunisti da glasaju da im se skroz i do kraja oduzme imovina. Eto dokle su došli antikomunisti.
Jedan antikomunista je govorio, drugi je ministar, zajedno su bili u partiji jednoj ali će sada ministar antikomunista da zapečati ono što su komunisti uradili ako pričamo sa te pozicije. Inače ne volim da pričam. To je apsolutna pljačka i oduzimanje imovine tim članom 4.
Jedina dobra stvar je što ovaj zakon ne može da opstane. Pašće na Ustavnom sudu kao zrela kruška. Mislim da ovi iz restitucije su već napisali, samo čekaju da vi izglasate pa da odmah tuže Ustavnom sudu. Prosto je neverovatno da je ovaj zakon došao u Skupštinu. Neverovatno je da vi iz vladajuće većine, slušam vas, iz PUPS-a iz SPS-a imate ozbiljne primedbe na zakon ali ćete glasati jer rešava probleme. Ne rešava probleme. Pravi mnogo drugih problema.
Ispetljavaćemo se iz ovog zakona kada ne bi bila ta sreća da će pasti na Ustavnom sudu, godinama. Ono što je decenijama stvarano sada će jednim zakonom biti duplirano. U tom smislu zaista ne mogu da razumem da neko glasa za ovaj zakon. Hvala na pažnji.

Gospođo predsedavajuća, mislim da je povređen član 107 – dostojanstvo Skupštine. Vi niste reagovali. Dopustite mi da malo kreativno istumačim ovu povredu Poslovnika.
Vidite, najgora stvar u politici i životu je licemerje. Uzmimo kolege iz SNS. Ovo nije za njih. Oni su bili protiv izbora gospođe Mesarović. Sada su za.
(Predsedavajuća: Gospodine Ostojiću…)
Dajte mi dva minuta, molim vas. Demokrate su bile…
(Predsedavajuća: Recite zašto sam ja povredila Poslovnik?)
Oćutalo smo URS. Oni su glasali za Natu Mesarević. Sada kažu da je prekršena procedura. Znači, svi drugi, mi smo glasali za, a sada ćemo glasati protiv smene. Oni su glasali za, glasaće protiv smene. Gospoda iz DSS su bila protiv, sada je će verovatno glasati za. SNS je bio protiv, sada će glasati za smenu. SPS, URS i Ljajićevi poslanici, oni su glasali jednom jedno, drugi put kažu da to nije politika. Jeste politika i na njihovom ponašanju se najbolje vidi da je to prava, suštinska politika. Zato mislim da ako se licemerje ovoliko izlije u Skupštini ipak povređuje ugled parlamenta.

Poštovane koleginice i kolege, gospodine ministre, prošlo je tri godine od kada smo usvojili zakon i setite se tada smo mi iz opozicije, bar mi, ali nismo bili jedini govorili da je ovo rešenje neustavno moguće.
Dobro je da se na kraju to ispravilo, to ništa nije sporno da direktori vojnih bezbednosnih agencija mogu da, to pričam zbog građana, da bez odluke suda imaju uvid u listinge telefonskih razgovora i elektronsku komunikaciju bez uvida u sadržaj. Često se u javnosti, nažalost u medijima to poistovećuje sa prisluškivanjem. Ne radi se o prisluškivanju, nego samo o uvidu ko je sa kim, kad, koliko razgovarao, ko je kome pisao mejlove. Sada je to rešeno onako kako Ustav nalaže, da je to moguće uz dozvolu suda. Prosto, nema mnogo priče oko ovoga, odluka Ustavnog suda je bila jasna. Dobro je da je ovo završeno, na dušu prethodnicima što to nisu završili u njihovom mandatu.
Zakon kao zakon i njemu je ostalo još nekih nejasnih stvari, ali nije sada trenutak da otvaramo ta pitanja. Govorimo o javnim nabavkama, govorimo o odnosu kontrolora koji je nadređen direktoru službi, itd.
Nadam se da će dalji tok, hajde da kažem uslovno, bezbednosti integracija Srbije, dovesti te stvari na pravo mesto. Bezbednosne sporazume koje smo potpisali sa NATO, da bi, na kraju krajeva, i naš ambasador mogao tamo da radi. Bezbednosni sporazumi sa Evropskom unijom će nas polako gurati ka tome da uredimo sektor bezbednosti na način na koji je to uređeno u demokratskim, razvijenim zemljama, u čijem društvu želimo da budemo. To se zovu evro-atlantske integracije ili evropske, ako vam je draže. Nama je draže evro-atlantske integracije, jer mislimo da reforma sektora bezbednosti je veoma važan deo ukupnih reformi u društvu.
Teško je reformisati javnu upravu ili javna preduzeća, a sektor bezbednosti ostati nereformisan. Možemo da kažemo da zemlje koje su decenijama živele u nekoj vrsti totalitarizma i kolektivizma, posebno zemlje koje su prošle kroz ratove i razaranja, zločine i razne druge stvari koje neke druge zemlje slične prošlosti nisu prošle, da je reforma sektora bezbednosti možda i važnija od drugih reformi.
Što se tiče LDP, otuda plan upotrebe odnosno učešća naših vojnika i policajaca u mirovnim misijama, odnosno multinacionalnim operacijama nije sporan. Za to smo se zalagali od početka i nema potrebe da se time više bavim. Možda je malo nejasno ako se izračunaju ove cifre, možda sam pogrešio u računanju, pa se unapred izvinjavam, da su nekako policajci preplaćeniji ili, hajde da kažem, više novca po policajcu odlazi nego za vojnika. Nije mi baš najjasnije, da li sam dobro izračunao ili zbog čega bi to bio razlog tolike razlike između onoga koliko košta poreski obveznik jedan policajac u misijama i jedan vojnik?
Zato mislim da nije sporno da učestvujemo ako budemo u mogućnosti, bar što se tiče nas iz LDP, uvek ćemo takve misije odobravati, upravo zbog toga što je to, na neki način, podsticaj za buduće reforme ovog bezbednosnog sektora.
Gospodin ministar je, pričajući o mandatu naših vojnika i policajaca u multinacionalnim operacijama ponovio, kao i pre dva meseca, da to diže ugled zemlje. Slažemo se. Danas je rekao da to jača pravno-politički položaj Srbije. Slažemo se, oduvek smo to govorili, čak i da jača odbrambenu sposobnost. I sa tim se slažemo.
Ako je sve to tako, onda mislimo da treba ozbiljno razmišljati o vojnim integracijama Srbije. Ne kažem da je trenutak u vladajućoj većini i u većini opozicije takav da bi mogli da razmišljamo o tome, jer će uvek biti otpora. Na kraju krajeva, ta politika vojne neutralnosti je bila politika prethodne vlade, a nju je nasledila ili zadržala sadašnja Vlada. Verovatno u ovom trenutku naš glas je usamljen, ali kada već postoje argumenti koje ministar odbrane, prvi potpredsednik Vlade, izgovara, kao što je podizanje ugleda Srbije, kao što je jačanje odbrambene sposobnosti, kao što je poboljšanje pravno-političkog položaja Srbije, onda je valjda jasno da bi i taj krak integracija na ovom planu još više uradio.
Mi ćemo biti strpljivi, iznosićemo argumente zašto je to dobro za Srbiju i dalje. Između ostalog, uzmite samo podatke o rastu direktnih, stranih investicija u zemljama koje su prošle, koje su otišle putem evro-atlantskih integracija, Bugarske, Rumunije, baltičkih zemalja. Od trećine pa do 200% su skočile direktne strane investicije onda kada su se te zemlje pridružile NATO savezu, a samim tim rast društvenog proizvoda. Zbog toga, rast direktnih stranih investicija je dramatično skočio i kod Letonije i kod Estonije. Kod Rumunije i Bugarske je to drastičan primer zbog toga što su one ušle u NATO 2004. godine, a u EU tek 2007. godine, te su te tri godine rasta direktnih stranih investicija kod naših istočnih suseda direktna posledica ili efekat članstva u NATO savezu. Kod Bugarske 70%, a kod Rumunije skoro 200% rast direktnih stranih investicija.
U tom smislu, mislimo da i učešće naših vojnika i, hajde da kažem, klima u kojoj su oni, koji su do juče bili protiv zapada, protiv NATO, a sada kažu da su promenili mišljenje, može da relaksira situaciju kada je u pitanju odnos prema NATO. Čini mi se da ta odgovornost kada se promeni mišljenje, zaista treba da bude iskorišćena, da se promeni mišljenje i onih koji su, hajde da kažem, nekada u prošlosti sledili tu pogrešnu anti-zapadnu, anti-nato politiku, uz svo uvažavanje našeg lošeg iskustva sa NATO savezom, mislim na 1999. godinu. Otuda mislim da ministar odbrane, gospodin Vučić tu ima posebnu, mogao bi da ima posebnu ulogu u razbijanju nekih zabluda koje postoje u našoj zemlji kod većine građana. Recimo, da se NATO akcija te 1999. godine nad Srbijom zvala "Milosrdni anđeo". Nije se tako zvala, to je neko pustio, to se primilo. Jasno je da ko hoće da se informiše kako se ta akcija zvala, zvala se, hajde da kažemo "Saveznička snaga", itd.
Ono na šta bih posebno apelovao kod ministra kada je u pitanju jedan objektivan odnos prema našoj prošlosti, a moramo se suočiti sa prošlošću i na kraju krajeva, barem kada je prošlost zločina u ratovima, suočili smo se. Svi koji su trebali da se nađu u Hagu, našli su se. Kada je u pitanju naša prošlost, a tiče se Kosova, suočavamo se. Počeli smo da se suočavamo, suočavamo se i suočavaćemo se. Kada je u pitanju NATO, mislim da ministar odbrane, ovo je moj apel ministru odbrane, kod prethodnog nisam imao uspeha, da je vreme da se posle 13 godina od te vojne operacije NATO pakta nad nama skine oznaka "državne tajne" sa broja poginulih.
Mislim da zaista ne govori dobro o našoj zemlji da na svaku godišnjicu NATO bombardovanja, 23. marta, "Tanjug" pusti jednu informaciju u kojoj se kaže da je poginulo između hiljadu i dve i po hiljade ljudi i da niko ne zna tačan broj, a tačan broj postoji, zna se, evidentiran je. Svaki vojnik i svaki civil koji je poginuo tokom NATO kampanje, postoji evidencija, zna se tačno koliko je poginulo vojnika, koliko je poginulo policajaca, koliko je poginulo civila. Posle 13 godina, mislim da bi bio red da ti podaci ugledaju svetlost dana, da vidimo tačno koliko je, šta i gde su te žrtve učinjene i nastale. Mislim da bi očuvanje, odnosno nastavak skrivanja tog podatka išao samo na ruku onima koji u principu nisu ljubitelji evropskog puta Srbije. Omogućio bi dalju manipulaciju podacima. Na kraju krajeva, pokazuje nas u jednom svetlu da nismo sposobni da prebrojimo žrtve, a jesmo sposobni i prebrojane su žrtve, one postoje, samo je neko tada stavio oznaku "državna tajna", tako da ne znamo podatke.
Mislim da bi otkrivanje tih podataka obelodanilo, rešilo i neke nedoumice zbog kojih je na inicijativu bivšeg ministra informisanja, a sadašnjeg ministra odbrane, formirana komisija koja treba da utvrdi okolnosti pod kojima su neki novinari izgubili život, mislim na Dadu Vujasinović, mislim na kolegu Pantića i Slavka Ćuruviju.
Neki ljudi koji nisu možda bili novinari, ali ih se sećamo na godišnjicu NATO bombardovanja, koji su poginuli u zgradi RTS-a, takođe zaslužuju, odnosno njihovi najbliži i potomci zaslužuju, da shvate, da saznaju, zašto su ti ljudi tada bili tu, jer nemoguće je samo sa osudom Milanovića to opravdati i na njega prebaciti su krivicu, bez obzira što je odgovoran po Zakonu je morao da izmesti. Da se utvrdi kada bi se obelodanili podaci o žrtvama vojske i policije i mestima gde su poginuli, možda bi bacilo neko novo svetlo na 17 žrtava u RTS-u.
Osetio sam se potrebnim da iskoristim ovu raspravu o nečem što sa naše tačke gledišta nije sporno, izmenama Zakona o VBA i VOA i plan slanja naše Vojske i policije za ovu godinu, sa naše tačke nije sporan ali bila je dobra prilika, čini mi se da otvorim neka pitanja na koja očekujem odgovor, ali ako ga ne dobijem, ili ne dobije javnost, ne ja, ja to govorim zbog javnosti, kad tad će to morati da se stavi na dnevni red. Hvala na pažnji.

Da ne budem   pogrešno shvaćen, kada sam mislio da bi bio red posle 13 godina da znamo koliko je ljudi poginulo u NATO intervenciji i NATO bombardovanju, nisam mislio samo na vojsku i policiju, nego i na civile. Prosto, tada je bilo ratno stanje i nemoguće je da se ne zna broj civila. Znam da vojska zna koliko je njenih pripadnika poginulo, policija zna, ali je važan ukupan podatak da bi se video odnos između uniformisanih poginulih i civila.
Kada sam govorio o mestima gde su policajci ili vojnici poginuli, mislio sam i na podatak iz "Memoara" bivšeg kineskog predsednika koji je napisao u "Memoarima" da je pogrešio što je Miloševiću dopustio da pripadnici vojske budu u kineskoj ambasadi, a to je koštalo života osam pripadnika vojske i troje kineskih diplomata. To je napisao, pa ako neko kaže da je izmislio, neka kaže, ali je činjenica da je to tadašnji bivši kineski predsednik koji je posle otišao u penziju, napisao, i u tom kontekstu sam spominjao zgradu RTS.

Reklamiram povredu Poslovnika, član 104. Prvi put sam oćutao, drugi put ne mogu. Gospodin Dujović hoće da se prikaže kao veliki patriota. Nemam ništa protiv. Pričao sam o tome da je sramota da 13 godina posle NATO bombardovanja, koja se pogrešno zove akcija "Milosrdni anđeo" i većina vas misli da se tako zove, zato sam rekao da već jednom raščistimo s tim. To ste vi koji ste učestvovali u ratu u jednoj drugoj vojsci, ne u srpskoj, samo da vas podsetim. Srpska vojska postoji od 2006. godine i postojala je do 1918. godine.
Nisam potcenjivao nikakve žrtve koje su pale ranije. Samo sam rekao da je sramota da se ne zna 13 godina posle NATO bombardovanja koliko je ljudi stradalo u ovoj zemlji i da se operiše brojkama od 2,5 hiljada do pet hiljada i da vidimo koliki je odnos uniformisanih, poginulih u uniformama vojske ili policije, i civila. Kako vama ne smeta da ne znate koliko je pre 13 godina stradalo u NATO bombardovanju? Samo sam to tražio i iskoristio sam prisustvo ministra odbrane. To sam tražio i od prethodnog ministra. Rekao je da ne zna te podatke. Prema tome, nemojte zlonamerno da tumačite to što sam pričao.
Nisam pričao ko je poginuo u jugoslovenskoj vojsci, kakav je to bio rat, koja se to država čuvala, a koja se rasturala. Uopšte nisam ulazio u tu daleku prošlost, nego sam 13 godina kasnije otišao na 1999. godinu. Ako vas nije sramota da ja otvaram pitanje NATO žrtava, onda možete tako da pričate, pošto pretpostavljate da opravdavam NATO agresiju, kako vi kažete, koja se zove kako se zove. Ne, rekao sam da je bilo NATO bombardovanje. Niko zbog toga nije srećan. Susedi su oko nas …
(Predsednik: Vreme.)
… u NATO ili će ući. Pričao sam politički. Ovo sa žrtvama je na neki način politika i zato sam pitao ministra da li možemo da saznamo 13 godina kasnije taj podatak. Nemojte me pogrešno tumačiti ili citirati i navoditi ljude na pogrešan zaključak.

Nisam rekao da prethodne žrtve postoje, ali se zna koliko je poginulo ljudi u svakom gradu. Možda nije objavljen ukupan podatak. U svakom gradu se zna koliko je tokom građanskog rata 1991, 1992. godine poginulo u onoj vojsci, zajedničkoj vojsci, zato je bio građanski rat. To je bila vojska i vas i Antuna Tusa, pa ste međusobno ratovali, ali te žrtve su poznate. Ove nisu. Samo sam to rekao. Zna se koliko je poginulo 1990, 1991. godine. Postoje i dokumentacioni centri itd. Za ove iz 1999. godine se ne zna. Nikakve informacije iz NATO-a nemam. Možete i vi, ako ste vični sa računarom i kompjuterom, da saznate kako se zvala akcija.

Ako je zahtev da se utvrdi tačan broj žrtava NATO bombardovanja opravdanje ili pokušaj opravdanja NATO bombardovanja, onda zaista ne znam s kim mogu da polemišem o tome. Niko ne opravdava, čak naprotiv hajde jednom da saznamo koliko ljudi je poginulo. Zaista je nedopustivo da ovako pričate, gospodine Dujoviću. Neću vam se obraćati, kršim Poslovnik.
Zahtev, obrazloženje, politika i argumenti zašto je za Srbiju dobro da bude članica NATO pakta nikako ne znači takođe i opravdavanja NATO bombardovanja iz 1999. godine. Kako to možete da povezujte jedno s drugim? Nemačka je podeljena bila posle Drugog svetskog rata u četiri savezničke sile, pa je na kraju sa tri osnovala NATO pakt. Ne razumem. Kako možete te dve stvari da povezujete? Ja ne opravdavam, niti bilo ko, niti nam je ikada palo na pamet da opravdavamo NATO bombardovanje. Možemo mi da pričamo zbog čega je došlo, šta se desilo. Nije ni vreme ni mesto da o tome pričamo.
Nemojte, gospodine Dujoviću, na taj način da dokazujete patriotizam. Čini mi se da je prošlo vreme srbovanja i pričanja ko je ovakav, ko je bio u Njujorku itd. Molim vas, to ste vi pre mene valjda trebali da utvrdite, da tražite da se jednom popišu i da se objave, u stvari, popisane su, samo da se objave. Nemojte da na ovaj način ukazujete da ste veći Srbi od nas zato što ste učestvovali u ratu, a mi kao nismo. Svi smo mi bili pod bombama NATO i zato treba da saznamo koliko je ljudi poginulo, da vidimo odnos između, recimo, civilnih žrtava i uniformisanih žrtava.
Zalaganje za članstvo u NATO paktu nije opravdavanje NATO bombardovanja. Izneo sam argument o direktnim stranim investicijama koje su NATO zemlje privukle. Ako vama to nije važno, ne mora da vam bude važno. Nama je važno radno mesto, nama je važna svaka investicija, prema tome, u tome se razlikujemo.