Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani ministre, poštovani građani Srbije, pred nama je set vrlo važnih zakona iz oblasti pravosuđa i na početku svog izlaganja moram da izrazim nezadovoljstvo što je ovakvih sedam zakona, izuzetno važnih, praktično objedinjeno. Neprihvatljivo je to da praktično po jednom zakonu imamo manje od tri minuta.
Ministar je ovde govorio nekih 35 minuta i siguran sam da je još toga moglo da se kaže, jer ostaje veliko pitanje kako ćemo mi u 20 minuta stići sve da kažemo o ovim zakonima. Zato ćemo pokušati mi iz NS, praktično, da se koncentrišemo na one najvažnije zakone koji su bitni za pravosuđe.
Naravno, poslanički klub NS je podneo amandmane na ove zakone i sigurno da ćemo i u ovoj raspravi u načelu i u pojedinostima pokušati da popravimo nešto na šta smo u ovom kratkom vremenu, a imali smo jako kratko vreme, naročito na predlog izmena ZKP-a i Krivičnog zakonika izuzetno malo vremena.
Ono što posebno smeta kada su u pitanju ovi zakoni, jeste nedostatak javne rasprave. Imajući kontakte sa mnogim nosiocima pravosudnih funkcija i naročito sa advokatima i Advokatskom komorom, jasno je da se za neke stvari pretrčalo, da je trebalo temeljitije neke stvari postaviti jer, na kraju krajeva, sudovi, advokati i ostale stranke u postupku su ti koji će primenjivati ovaj zakon.
S obzirom na kratkoću vremena, pre svega bih se bazirao na ZKP. Dosta toga su već moji prethodnici rekli kada je u pitanju odnos između nekih prethodnih zakonika o krivičnom postupku, a u ovom vremenu bih ukazao na neke nepravilnosti koje smo posebno zapazili.
Uneta je obimna i konfuzna norma u korišćenju fotografskih ili audio i vizuelnih snimaka, kojom se dopušta široka i otvorena upotreba materijala prikupljenog tajno ili bez izričite ili prećutne saglasnosti osumnjičenog ili okrivljenog. To je član 30. novele. Bez dovoljnih garancija protiv zloupotreba i povrede osnovnih sloboda i prava čoveka, propisane su mere elektronskog nadzora okrivljenog, čije sprovođenje će biti povereno policiji ili Biji.
Uprkos načelnom opredeljenju da se ide ka akuzatorskom tipu postupka, sudu su data ovlašćenja da odobrava određene dispozicije javnog tužioca, član 61. i član 74. novele. Neposredno optuženje prošireno je na krivična dela sa zaprećenom kaznom zatvora do osam godina, pod izgovorom da se na taj način ide u susret tzv. tužilačkoj istrazi, iako neposredno optuženje ni u kom slučaju ne može da nadoknadi izostanak istrage, član 63. novele.
Iako je normiranje sporazuma o priznanju krivice deo novog koncepta na kome radi radna grupa za pripremu novog ZKP-a, odredbe o tom sporazumu brzopleto su kao formulacije unete u novelu.
Zadržao bih se na uvođenju sporazuma o priznanju krivice. Lično smatram da je to dobro da se uvodi, međutim, poslanički klub NS je tu, gospođo ministre, reagovao amandmanom.
Dakle, treba proširiti broj krivičnih dela, odnosno zaprećenu kaznu sa 10 godina na 12 godina, jer za krivična dela za koja bi se mogao primeniti sporazum o priznavanju krivice, krivična dela, kao na primer protiv zdravlja ljudi i druga krivična dela gde je zaprećena kazna do 12 godina zatvora, mogu biti predmet sporazuma o priznanju krivice. To bi imalo potpunu svrhu, jer bi se smanjio broj predmeta u sudovima, a u potpunosti bi bili zadovoljeni principi generalne i specijalne prevencije, koji ne bi bili narušeni.
Ostali nedostaci u ovim izmenama Zakonika o krivičnom postupku jesu da je dostavljanje, na primer, povereno policiji, ustanovljena je pretpostavka da je izvršeno dostavljanje u situaciji kada faktičkog dostavljanja nema, a unete su i odredbe o elektronskoj komunikaciji suda sa strankama, bez dovoljno pravnih i tehničkih garancija da će biti očuvana pravna sigurnost, a posebno da neće biti povređena prava okrivljenog – član 45. do 48. novele. Za procesnu nedisciplinu predviđene su ne samo visoke novčane kazne, već i zatvor do 15 dana, koji bi u nedovoljno definisanom postupku izricao predsednik suda. Tu bih se kratko zadržao i napomenuo bih da su do sada kazne bile 100 hiljada dinara, a sada se one pooštravaju na 500 hiljada dinara.
Ono što posebno smeta kod ovog člana jeste, gospođo ministre, da smo imali situaciju da predsednik veća izriče kaznu, a ukoliko se nedisciplina u toku postupka nastavi predsednik veća sastavlja zapisnik i šalje predsedniku suda da on odluči o visini kazne. Mislim da je to potpuno suvišno. Predsednik veća vodi postupak i neprihvatljivo je da o nekoj budućoj kazni odlučuje predsednik suda, koji nije uopšte prisutan tokom glavnog pretresa.
Dalje, šta bi se moglo još uzeti i zameriti jeste da je drugostepenom sudu nametnuta obaveza da već nakon jednog ukidanja prvostepene presude sam presudi stvar i da pri tom to može da učini u sednici veća, to je član 103. novele.
Razlozi za žalbu protiv drugostepene presude ograničeni su samo na slučaj kada je prvostepena oslobađajuća presuda preinačena na osuđujuću, a kada je izrečena najteža kazna i kada je drugostepeni sud presudio na osnovu drugačije utvrđenog činjeničnog stanja – član 105. novele. Isključena su dva vanredna pravna leka – zahtev za vanredno ublažavanje kazne i zahtev za ispitivanje zakonitosti pravosnažne presude.
To bi bile neke osnovne zamerke kada je u pitanju zakonik o krivičnom postupku. Smatramo da je imalo više prostora da se naprave radne grupe, da se svi oni relevantni faktori koji mogu da doprinesu izradi zakona uključe kompletno u pisanje ovakvih zakona, jer ovakvi zakoni su izuzetno važni.
Moje mišljenje je da je imalo mesta i da se prolongira stupanje na snagu ZKP-a, s obzirom da od 1. januara 2010. godine imamo novu organizaciju u pravosuđu i trebalo je možda od početka krenuti sa svim tim stvarima zajedno.
Kada govorimo o zakonu o izvršenju kazne zatvora za krivična dela organizovanog kriminala, tu bih pre svega imao jednu možda i tehničku i suštinsku primedbu, nazovite je kako hoćete, jer u članu 28, kada se govori o položaju osuđenih lica, imamo 13 tačaka. Zadnja je pravo na pritužbu i žalbu.
Nekoliko strana iza kaže se da pravo osuđenog lica jeste i sudska zaštita. Onda je najnormalnije da, ako govorimo o pravima, da i to bude u ovom članu 28, jer ovde imamo pravo na sudsku zaštitu i apsolutno treba inicirati da se u okviru prava osuđenih lica stavi i sudska zaštita.
Ono što takođe smeta jeste skraćenje roka prava na sudsku zaštitu, jer je ostavljen rok od tri dana, a poznato je da je rok za sudsku zaštitu 30 dana. Ne vidim nikakvog razloga, bez obzira što se radi o osuđenim licima, da im se oteža komunikacija, recimo, sa domicilnim braniocem ili nekim drugim braniocima, da bi on svoje pravopotpuno ostvario, jer za tri dana je nemoguće da uspostavi tu komunikaciju.
Kada govorimo o zakonu o izvršenju krivičnih sankcija, tu bih apelovao na vas da u članu 264, kada se govori o proveri psihofizičkih sposobnosti, kaže se da komisiju imenuje direktor uprave. Mislim, gospođo ministre, da vi treba da odredite tu komisiju, da bi se dobilo jedno opšte jedinstvo kod svih zavoda, a ne da se pojedinačno određuje ova komisija.
S obzirom da ću jedan deo svoje diskusije ostaviti i za kraj, još jedanput veliko nezadovoljstvo zašto predstavnici advokature nisu dovoljno uključeni u izradu zakona. Neprihvatljivo je i to da predstavnici advokata nisu ni u Visokom savetu sudstva, nismo ih izabrali, ni u Državnom veću tužilaca a evo vidimo nemamo ih prisutne ni kada predlažemo zakonske predloge.
To je ono što zabrinjava, da se jedna velika struka, kakva jeste advokatura, apsolutno zaboravlja. Jedino ovih dana, gospođo ministre, svedoci smo mnogih napisa o tome da advokaturu pominjemo samo kada govorimo o tome da ćemo marta iduće godine advokatima uvesti fiskalne kase.
Da li je to normalan odnos prema ovoj profesiji? Da li je normalno da advokati kucaju račune, a to podrazumeva kontrolu inspektora, podrazumeva ulazak eventualno inspektora u tajnost predmeta kod advokata prilikom kontrole.
Što se tiče zakona o saradnji sa Međunarodnim krivičnim sudom, normalno je da takva saradnja postoji, tu bih imao jednu primedbu, na član 13. koji glasi – Ministarstvo odmah po saznanju, a najkasnije u roku od mesec dana od prijema obaveštenja iz člana 12. stav 1. ovog zakona, obaveštava Tužioca o tome da li je u Republici Srbiji pokrenut krivični postupak za krivično delo o kojem je primljeno obaveštenje.
Smatram da ako postoji odmah ovaj rok od 30 dana, koji je neprimereno visok i treba ga smanjiti, recimo, na osam dana i to je dovoljno vreme da se izvrši takvo jedno obaveštenje.
Moram da izrazim nezadovoljstvo što nemamo prisutnog predsednika Odbora za pravosuđe kada govorimo o ovako važnim zakonima.
Nažalost, to nije prvi put. Gospodin koji je predsednik Odbora za pravosuđe je i član Sudskog saveta i sigurno je neprimereno da se neko iz redova poslanika, ko je predsednik Odbora za pravosuđe, nalazi na jednoj tako odgovornoj funkciji, kada ćemo, kao što se zna, počeli su konkursi za sudije, birati kompletno pravosuđe, ali o nekim drugim detaljima ću u nastavku diskusije. Sada toliko.
Naravno, Nova Srbija je podnela amandmane koji su, po meni, izuzetno dobri. Nikada nismo predlagali mnoštvo amandmana nego smo se trudili da sadržajno i kvalitetno obrazlažemo neke stvari koje mogu da poprave zakon.