Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani gospodine ministre, vidim da ste se složili da je ovde zaista bilo mnogo konstruktivnih rasprava i mislim da će vam to umnogome pomoći da se opredelite bar za jedan broj vrlo kvalitetnih amandmana, koji će pomoći da ovi zakoni budu bar bolji i svakako kvalitetniji, u korist građana Srbije.
Što se tiče zakona o zaštiti stanovništva od duvanskog dima, lično sam nepušač sa priličnom tolerancijom prema pušačima i ne bih se o njemu posebno izjašnjavala. Mnogo toga je rečeno. Podržala bih u potpunosti sve ono što je rekao kolega Žarko Korać, ali moram da kažem da i ono što je gospođa Gordana Čomić rekla apsolutno stoji.
To su dva mišljenja u potpunoj opoziciji, a potpuno ih možemo prihvatiti kao ispravne. Kada imate tako dva suprotstavljena mišljenja dijametralno koja su ozbiljno spremna da budu prihvaćena, onda se bojim da nećemo moći sprovesti ovakav zakon.
Samo mi je jedna stvar pala na pamet, kako bi svet danas izgledao drugačije i kako bi ova rasprava danas izgledala drugačije da je kojim slučajem potonuo Kolumbov brod, a Titanik nije.
Bojim se da zakon o zaštiti stanovništva od duvanskog dima ne doživi sudbinu jednog drugog američkog zakona. Svi se dobro sećate zakona o prohibiciji. Kada je uveden zakon o zabrani točenja alkohola i proizvodnje alkohola, nikad se više nije pilo u Americi nego tada, nikada više nije bilo tajnih točionica itd. Treba zaista ozbiljno razmisliti, bar mi koji smo nepušači, o onoj trećini pušača koja je prisutna u društvu, kako da zajednički prevaziđemo ovaj problem, a u korist svih nas.
Što se tiče zakona o lekovima i medicinskim sredstvima, svi znamo da svim časnim i stručnim farmaceutima u stvari najozbiljniji strah i najozbiljniju pretnju predstavlja farmakomafija, koja je jedna od najorganizovanijih mafija u svetu. Da je ona nekog lokalnog tipa, regionalnog tipa, ne bi nas toliko bolela glava, ali to je jedna od zaista najozbiljnije organizovanih i verovatno ekonomski najmoćnija mafija u svetu.
Pre svega, jer nije kao narkomafija koja posluje, da tako kažem, s onima kojima je to izbor. Ovo je mafija koja posluje sa onima kojima je to nužda, a to je vrlo ozbiljan ekonomski profit. Proizvesti što više onih kojima će njihovi proizvodi biti nužda, naravno otvara velike puteve i velike mogućnosti zloupotreba i veliki interes da se zloupotrebe prošire, organizuju i sprovedu kao jedinstveno tržište.
Ne sumnjam da će ovaj zakon i biti kroz ozbiljan broj amandmana popravljen. Ne sumnjam da neće biti savršen i da će opet doživeti u nekom sledećem mandatu, a možda i pre toga već neke ispravke, ali, u svakom slučaju, dobro je imati jedan ovakav zakon, dobro je da on reguliše nešto u zdravstvu i dobro je da se bar za nešto može naša farmaceutska industrija ozbiljnije zakačiti ili nešto će ozbiljnije zaštititi.
Ali, svaki zakon nije problematičan u svom sprovođenju. Problematičan je onda kada se on ne sprovodi ili kada se on zloupotrebljava. Problematičan je onda kada se u njemu nađu ili ostave rupe ili kada se ostave staze i bogaze kojima on može da bude zaobiđen.
Podsetila bih samo gospodina ministra na nekoliko tako ozbiljnijih zloupotreba koje smo imali za njegovih evo 10 godina, sa kratkim prekidom, mandata i prisustva baš na mestu istog ministra.
Dakle, pre svega serija insulina, sećate se, ekstrahovanog iz svinjske jetre, koji je bio vrlo ozbiljno i opasan po zdravlje pacijenata, za koje je utvrđeno da ozbiljno skraćuje život, to se već u vašem prvom mandatu negde desilo, pa onda onaj lažni antitetanus za koji, koliko se sećam, niko nije ozbiljnije odgovarao, niko nije krivično gonjen, a desilo se da je u dozama bila destilovana voda, a moglo je da bude i nešto drugo. Ne znam šta bi se tada dogodilo.
S obzirom da je postojala takva mogućnost, jedna briga i jedno nepoverenje koje se iz takvog jednog ekscesa proizvede kod građanstva ostavi ozbiljne posledice.
Takve posledice između ostalog su se odrazile i ove godine, prošle godine kada se pojavio tzv. svinjski grip. Ona famozna frenetična kampanja koja nas skupo košta, a odgovor je bio oko 2% vakcinisane populacije svojevoljno, delimično svojevoljno, zaustavljene su škole u kojima nijedno dete nije obolelo itd, škole su pretrpele ozbiljnu štetu u sprovođenju nastavnog programa, da ne pričam o svemu drugom. Sada ćemo te vakcine da poklonimo, pošto nismo u Evropi našli nikoga siromašnijeg, citiram gospodina ministra, od nas, onda ćemo naći u Africi, tamo ima siromašnijih, pa će se oni lečiti od gripa kada im se to desi.
Ali, gospodine ministre, samo bih vas podsetila na jednu stvar, 2% populacije ili građana Srbije koje su se vakcinisale ili procenat koji se vakcinisao, zar niste to doživeli kao svojevrstan referendum, poverenja, pre svega kampanje koju ste lično vodili i poverenja Ministarstva zdravlja?
Mislim da vas je to trebalo ozbiljno zabrinuti, pogotovo posle toga kada se EU oglasila i kada je EU sprovela istragu, upravo protiv farmakomafije po pitanju vakcinisanja i po pitanju širenja kampanje oko svinjskog gripa. Možemo samo onako da se upitamo ili da pokušamo da zamislimo šta će sledeće biti kod ovih svetskih igrača i kako će se to odraziti kod nas.
Ali, naša je obaveza da na svaki način vraćamo poverenje građana u institucije zdravstva, jer vi ste jedino ministarstvo i jedini ministar koji je odgovoran zaista za svaku kuću i za svakog pojedinačnog građanina, i za ono što je svakom građaninu najdragocenije i najvažnije. Svi mi znamo koji smo prošli neka lična iskustva koliko postoji mogućih zloupotreba i želja da se manipuliše ljudskom nesrećom.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, ovo je zakon na koji se dugo čekalo. Imali smo sreću da je on ovakav kakav je, sa malim izmenama, u stvari, još 2005. godine osmišljen u Vladi Vojislava Koštunice i da se opet po nekoj nesreći, evo, čekalo četiri ili pet godina da on bude i u parlamentu. Nije smelo da se ovoliko čeka sa ovako važnim zakonom, jer je period u kome izbeglice žive u Srbiji veoma dug i veoma opterećuje i njih same i građane Srbije.
Srbi su narod vekovnih seoba i večnih integracija. Poslednje istorijsko izbeglištvo Srba u najvećem broju desilo se u poslednjoj deceniji prošlog veka i patnja i tragika tog istorijskog izgona i propadanja jednog naroda produžila se do dana današnjeg. Nije nimalo utešno, mada može da bude i zanimljivo i poučno pratiti na koje se sve načine raspadala ideja o zajedništvu, uz nesebičnu pomoć i aktivno učešće stranih sila koje su nas svojevremeno združile u tvorevinu Jugoslaviju, poniklu na panslavističkoj ideji, izazov podele, opet uz pomoć istih stranih sila, nije bio zamišljen da ide kao misija lakih nota. Pristupilo se krvavom razdruživanju u toj poslednjoj političkoj i jezičkoj podvali.
Bio je istorijski trenutak da se ta istorijska i jezička podvala prepozna i umesto razdruživanja da se založimo za dekamaradizaciju Jugoslavije, pre svega u ime života i preživljavanja na ovim prostorima. Ali, te mudrosti u tom trenutku i verovatno političke snage i volje, ni u Jugoslaviji ni šire, nije bilo. Nametnute su dve mistifikacije. Jedna, da Jugoslavija ne može da se raspadne kao normalna država, već stvorena u strasti sa istom ostrašćenošću mora i da se i raspadne, a poznato je da gde je mnogo strasti uvek je malo mudrosti. Druga, da se stalno fingira ili simulira otpor raspadu i ratnim oružanim sukobima, da se on sprečava, i to po cenu žrtava većih nego što je sama Jugoslavija u tom trenutku bila.
Namerno se negovao aksiom da osim ljubavi i mržnje nema drugih oblika komunikacije. Politika podele je postala jedina doslednost i jedina uspešno izvedena akcija odlazećeg komunističkog nasleđa i tadašnjih geopolitičkih stratega sveta.
No, Srbi u Srbiji bratski su primili proterane Srbe, proterane, izgnane, sve one koji su tada morali preko noći da napuste mesta gde su vekovima postojali. Po hrišćanskom principu da kuća nikada nije toliko mala i toliko tesna da ne može da primi onoga ko je bez nje ostao i da nam hleb nikada nije toliko mali da se ne može podeliti sa onima koga nema, država definitivno u tom trenutku nije bila pripremljena, a koja država to i kada jeste, da istovremeno ratuje na ratištima gde nije u ratu i da zbrinjavanja unesrećene tim istim ratom, koji ostaju bez svega, pakujući ceo svoj život, ceo svoj radni vek, sva svoja sećanja, sve svoje emocije i imovinu u najlon kesu za jednokratnu upotrebu. Umetničke fotografije i video snimci tih kolona obišli su svet, a lica sa tih fotografija su ostala u dubokoj anonimnosti u svom očaju i nesreći, boreći se zajedno sa nama da tu nesreću i taj očaj umanjimo, prevaziđemo i na kraju eliminišemo iz svakodnevice.
Smatram da ovaj zakon jeste jedan od načina da tome doprinesemo zaista ozbiljno i stavimo tačku na jedan tako veliki problem.
Narod u Srbiji je ipak uz državu, često nedoraslu ovako velikom istorijskom zadatku, pokazao i svoj moral i svoju humanost i svoju doslednost i svoju doraslost da bude spreman da ovakav trenutak amortizuje i iznese.
Jer, kada pogledamo ličnu i kolektivnu traumatizaciju, koja je pratila izbeglice, vidimo da su to životno i materijalno osujećeni ljudi, sa viškom neproduktivnog vremena, kod kojih se pri tome javlja osećaj potištenosti, bespomoćnosti, obezvređenosti, kombinovan vrlo često sa osećajem socijalne neprihvaćenosti. Onda dolazimo i do psihološkog portreta ljudi sa ovim statusom, posebno oni koji su smešteni u kolektivnim smeštajima, da su to ljudi koje muči osećaj da su izgubili pravo na ličnu intimu i prirodnu porodičnu organizaciju.
Ovaj zakon treba da odgovornost države uredi, nikako da se pri tome dehumanizuje odnos prema onima kojima smo mi poslednje utočište i prebivalište. Ovaj zakon treba da mobiliše celu Vladu, a u najmanjem broju bar nekoliko ministarstava. Mislim da smo ovde pomenuli ministre i potpredsednike Vlade, a svakako je trebalo, uz ministra Dačića, da budu ovde prisutni, da prate raspravu o ovom zakonu i da doprinesu prihvatanju amandmana, kako bi ovaj zakon mogao trajno da reši problem izbeglištva.
Ovaj zakon neće urediti do kraja onaj glavni problem koji muči većinu izbeglica na ovim prostorima, ali ovaj zakon treba da bude podsticaj za jednu ozbiljnu, diplomatsku ofanzivu prema zemljama eks Jugoslavije, pre svega, prema Hrvatskoj. Dakle, da se tom diplomatskom ofanzivom, i u samim zemljama i u odnosu sa evropskim zemljama, izvrši jedan pritisak da se sva imovina izbeglih i prognanih lica i sva njihova ljudska prava u tim prostorima mogu realizovati, a pre svega da im se imovina adekvatno vrati, nadoknadi, da budu obeštećeni da bi mogli da započnu život na nekom drugom mestu i da u taj život uključe ono svoje radno iskustvo i ono sticanje koje im je na tim prostorima svakako nepravedno zarobljeno ostalo.
Kada pogledamo ovaj zakon, onda znamo da možemo i da konstatujemo da nije možda ni njime dovoljno učinjeno, a kojim bi zakonom moglo uopšte da se dovoljno učini da se izbriše jedna ovako ogromna istorijska nepravda prema korpusu ljudi koji broji na ovim prostorima gotovo milion, ali ne treba nikada da odustanemo da zakonski, kao država, uređujemo to pitanje, da učinimo njihov život zaista pravednijim prema njima samima i da učinimo sebe boljim u okvirima u kojima to zakon nalaže. Naravno, u svakom slučaju, naša savest i svest.
Već smo konstatovali ovde da smo država sa veoma dugom izbegličkom krizom i mislim da je malo država, ako ih uopšte ima, sa ovakvim iskustvom kakvo ima Srbija, da je na svoju populaciju i na svoj materijalni status, ekonomski status, izdržala ovakav udar priliva izbeglica, kakav je Srbija primila.
Reći ću vam samo primer grada, opštine iz koje ja dolazim. Opština Sombor na 100.000 stanovnika primila je 25.000 izbeglica, od kojih se oko 20.000 trajno nastanilo. Dakle, onaj udar od 1990. do gotovo 2000. godine, koji je u talasima pristizao u Republiku Srbiju, u najvećem broju amortizovala je upravo Vojvodina.
Ono što možemo reći poučeni primerom da sve emocije izblede, da se zamore i da stanu i kada se one umore i zastanu, onda nam ostaje da ovaj status i ovu situaciju rešavamo pravno, administrativno i pravedno.
Status izbeglica je ovde predugo bio rešavan, pre svega, angažovanjem i manipulacijom emocija građana, a u okviru skromnih ekonomskih mogućnosti same države ili vrlo često uz ozbiljne zloupotrebe, pre svega, političkih moćnika i svih onih koji su dolazili u kontakte sa raznim donatorskim sredstvima i raznim sredstvima koja su odvajana u tu svrhu, pa naravno da očekujemo da se u nekom budućem vremenu razmisli i nametne preispitivanje upravo svih onih koji su se bavili ovim pitanjima.
Dakle, da se jednom za svagda rasvetli i ta manipulacija, da oni koji su tu nesreću zloupotrebljavali i koristili budu jednom pred licem pravde.
Očekujem, svakako, da će uz sluh, uz dobro razumevanje ovog problema i uz dobru volju ministri prihvatiti sve kvalitetne amandmane da poprave zakon, u ime građana Srbije da se iscrpljivanje građana Srbije ovim ne nastavi, jer vreme više ne sme da ustupi mesto čekanju. Hvala vam.

Poštovani gospodine ministre, poštovana predsednice, želim samo da pojasnim naše objašnjenje, smatrajući da je ovaj amandman zaista neophodno prihvatiti, pre svega jer odražava onu najbolju demokratsku praksu, da svako ima pravo da bira i bude biran.
U obrazloženju koje smo dobili kao razlog za odbijanje ovog amandmana stoji pozivanje na kolektivni ugovor. Međutim, to je niži akt u odnosu na zakon, koji mora da se oslanja na viši akt, a zakon je viši akt i kolektivni ugovor ne može da uslovljava donošenje zakona.
Naime, ako se mogućnost da svaki zaposleni bira i bude biran svede samo na kolektive gde postoje reprezentativni sindikati, onda će neki ljudi, kojih ima u svakom kolektivu, koji su kvalitetni radnici, koji zaslužuju da budu u upravnom odboru, gde bi bili verovatno izuzetno korisni za ustanovu i korisnike usluga ustanove, biti onemogućeni da budu izabrani u to telo značajno za rad ustanove.
Zbog toga smo smatrali da će upravo kolektivnim ugovorom kolektiv sam da uredi način na koji će izabrati svog predstavnika u upravni odbor, a zakon treba da predvidi da u ustanovi bude mogućnost da svi biraju predstavnika u upravnom odboru iz reda zaposlenih.
Mislim da je to mnogo demokratičnije i šire u odnosu na ovo i zakon to potpuno opravdava. Kolektivni ugovor može to da rešava unutar ustanove, s obzirom na to da je ovim članom predviđeno da postoje ustanove gde nema sindikata i gde ima sindikata.
Sindikat ima potpuno drugu ulogu u radu ustanove u odnosu na ono što predviđa upravni odbor. Uloga upravnog odbora nije identična kao uloga sindikalno organizovanih radnika u ustanovi.

Poslanička grupa Nova Srbija je podnela amandman na član 30. Takođe smo želeli da intervenišemo, što se tiče broja dece u grupi, jer smatramo da je grupa dece predškolskog uzrasta grupa koja traži posebnu vrstu pažnje i stručnog pristupa kako bi rad zaista bio efikasan. Manja grupa je daleko uspešnija u postizanju svih onih zadataka koji su predviđeni ovim zakonom i vaspitno-obrazovnim ciljevima. Bez obzira na uštede koje se čine pri angažovanju kadra, pri korišćenju prostora, opremanju prostora na ovaj način, šteta koja se proizvede, ili korist koja se postigne ako je grupa manja, u kasnijem periodu odrastanja zaista je značajna.
Međutim, ovaj amandman ima dva dela. Ako je ovaj prvi deo amandmana neprihvatljiv zbog standarda koji je već na neki način zacrtan u reformi obrazovanja, mislim da je bar ovaj deo amandmana koji se odnosi na decu na bolničkom lečenju bio potpuno prihvatljiv, jer deca na bolničkom lečenju su deca koja su u posebnom emotivnom stanju, posebnom emotivnom stresu, uz objektivne zdravstvene teškoće koje prate oporavak. Smatramo da je tu objektivno imati grupu do desetoro dece i da se samo sa tom grupom u takvom stanju može efikasno raditi; dakle, grupa koja bi maksimalno brojala desetoro dece u tom uzrastu i u takvom stanju.
Dakle, smatram da je bar ovaj drugi deo amandmana bio prihvatljiv (mogli smo intervenisati nekim amandmanom sa ispravkom), jer to je ono što praksa sigurno pokazuje i opravdava. Čak i deset je preveliki broj za takvu situaciju, ali smatram da je to nešto što može da bude opravdano i ekonomski izvodljivo i da je moglo biti prihvaćeno. Hvala vam.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovana predsedavajuća, poštovani gospodine ministre i članovi Vlade, započela bih svoje izlaganje citatom jednog veoma hrabrog čoveka iz besede profesora, dekana Pravnog fakulteta, prof. dr Mirka Vasiljevića, koju je 27. januara ove godine, na dan Svetog Save, održao pred diplomiranim studentima Pravnog fakulteta, onima koji su svoje stručno znanje završili na fakultetu koji baštini tradiciju od 202 godine, s osloncem na pravni studij Dositejeve Velike škole iz 1808. godine, fakultetu koji je temelj srpske pravne kulture, temelj vekovnog nosioca slobodarstva, hram pravne nauke i hram prava i večni simbol i tragač pravde kao istovetne brzine, kako kaže doktor Vasiljević.
Mladim kolegama je rekao sledeće: "Srbija je umorna od dugotrajnog predizbornog stanja koje, sudeći po fenomenu obećanja, traje od uvođenja višestranačja. Srbija je umorna od propovedanja siromaštva kao modela-uzora, posebno siromaštva srpskih "roleks" ministara i političkih funkcionera. Srbija je umorna od izlizanosti i ispraznosti reformi i reformatora. Srbija je umorna od vidljivih manifestacija pretvaranja visokoplanetarne ideje slobode u njenu karikaturu. Srbija je umorna od zaštite pogrešnih vrednosti, poput sindikalnog i stranačkog članstva, i nezaštite pravih vrednosti, poput svojine i privatnosti. Srbija je umorna od dugotrajnog traženja odgovora na pitanje kuda ide, zašto ide i kako ide, Srbija je umorna od jednostranosti svog jelovnika – doručak - politika, ručak - politika, večera - politika, spavanje - politika, ustajanje – politika. Srbija je umorna od vremena nepromišljenih privatizacija koje unesrećuju ljude, a državu i privredu i pravo čine privatnim posedima. Srbija je umorna od univerziteta i fakulteta koji fabrikuju prekonoćne doktorate polupismenih doktora nauka, koji treba da uče struci od njih daleko pametnije studente. Srbija je umorna od dugotrajnog iščekivanja da dođe vreme u kome pravo neće biti nevreme".
Ispraćajući diplomce u život, profesor im kaže: "Vi, uvaženi diplomci, danas nudite Srbiji, tako umornoj, svoje najveće vrednosti – mladost i znanje stečeno na Univerzitetu i fakultetu koji svoju utemeljenost broje istim brojem vekova kao što novi univerziteti i fakulteti, nastali na talasu nesrećnog doba, promocija forme bez sadržaja, promocije nekulture, neznanja i agresije filozofije obrazovanja kao biznisa, broje dane. Srbija ostaje da to samo prepozna i, zarad svoje budućnosti, pravoj, a ne lažnoj vrednosti, da šansu".
Upravo u ime tih pravih, a ne lažnih vrednosti, mi od ovog seta zakona očekujemo da dođe do istinskog unapređenja nauke i svake vrste razvoja u Srbiji. Nauka i tehnološki razvoj u Srbiji treba da dobiju svoju pravu, a ne kvazišansu.
Već smo primetili u diskusiji do sada da smo izgubili dosta vremena, a nismo oskudevali u ljudskim potencijalima i resursima. Doprinos Srba svetskoj nauci, svetskoj naučnoj misli i razvoju je daleko veći nego što je doprinos naše same nauke. Kada pogledamo pojedinačne grandiozne primere, poput Tesle, poput Milankovića, poput Marića, svih onih koji su u svetskoj nauci ostavili neizbrisiv trag, onda vidimo onu istinu da nauka ne pripada jednom narodu, naučna saznanja su tekovina čovečanstva, ali vidimo i da kao narod nismo uspeli da ono što pripada našem narodu, a to su ti naši ljudski resursi, možda na pravi način upotrebimo, iskoristimo i dopustimo da nas povedu brže i bolje, put neke srećnije budućnosti.
Pre svega, ono što ovi zakoni treba da donesu, to je ono o čemu su kolege govorile, gde se pokazalo dosta skepse – ulaganje u naučni potencijal. Zaista bi ovo ulaganje, koje će evidentno doneti neko zaduženje, a to bi moglo biti samo zaduženje koje će se prvo, najbrže i, verovatno, ne višestruko vratiti, nego isplatiti, trebalo ozbiljnije i kritičnije pratiti i kontrolisati, da bude svrsishodno, da ne bude jedna politikantska priča, nego da to što danas pričamo da ćemo uložiti u neku svoju nauku i tehnološki razvoj, koji su nam zaista neophodni, bude sprovedeno u delo. Politička priča treba ovaj put da bude u drugom planu.
Ono što sam slušala dok je gospodin Đelić izlagao, to su prioriteti koji se daju određenim naukama koje će biti finansirane, naučna istraživanja, naučni napredak svake vrste, tehnološki razvoj, pa sam primetila da je na začelju pobrojanih prioriteta nauka o jeziku, slavistika, nauka o našem jeziku.
Predložila bih samo da to bude ipak u ravni onih drugih, tehnoloških nauka. Morate da znate da je najveće i najznačajnije otkriće čovečanstva, ono koje je omogućilo da civilizacija krene putem i postane civilizacija – reč; pre vatre, pre točka, pre svega, reč je omogućila da dođemo do svega ovoga do čega su civilizacija čovečanstvo došli.
Ne bi trebalo zanemariti upravo taj naš jezik i ono oko čega smo polemisali, taj naš standardizovani jezik u 18. veku, 19. veku. Pomenula bih samo da postoje, a niko se do sada time nije ozbiljno bavio, ogromna i brojna dela u Muzeju, u Beču, Vuka Karadžića, još neprevedena, još neobrađena, koja su značajan doprinos upravo našem srpskom jeziku i našoj kulturi, Srbima kao narodu i onome što u svetskoj istoriji treba da predstavljamo kao narod.
Dakle, ono što Srbija treba u ovom trenutku da stavi do znanja svetu, ono što mi kažemo, bliskom istoku i dalekom zapadu, Srbija ne treba da ima bliski istok i daleki zapad, Srbija treba da bude bliska sa celim svetom, jer ona ima svoje svetsko mesto, jeste da naša kultura, naša tradicija i nauka, kojom smo, bez sumnje, zadužili svet i čovečanstvo, treba da budu na validan način ispraćeni i kroz ovu našu slavističku kulturu, koja nas čini tako osobenima, tako značajnima u svetu, i da se malo ugledamo na Ruse, koji su u samo jednom veku imali jednu imperiju koja se slomila u krvavom obračunu, krvavoj revoluciji, postala savez država potpuno suprotne orijentacije, a komunistički, i onda postala vojna sila i vođa jednog ogromnog vojnog bloka. Raspala se bez metka, posle 15 godina, doživela svoju renesansu i vrlo značajno mesto u svetu ponovo izborila, tako da opet bude velesila, čuvajući svoju kulturu, svoju tradiciju, svoj jezik, pre svega, i sve ono po čemu ona jeste Rusija.
Mi imamo iste takve potencijale. O tome svedoče naši genijalni umovi koji su nas proslavili u svetu, svedoče ona saznanja koja su oni ostavili svetu, kojima su zadužili civilizaciju. Na tome ćemo insistirati kroz diskusiju, kroz podršku amandmanima kolega koji žele da ovi zakoni koji su pred nama, za koje je sam ministar rekao da kasne, budu što bolji. Neće biti savršeni posle ovoga, ali bar da budu što bolji i da istinski budu na korist nauke i Srbije u budućnosti kakva treba da bude. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovana predsednice, poštovani gospodine ministre, prošli put kada smo govorili o zakonima koji se bave prosvetom i obrazovanjem, rekla sam, i to ću ponoviti, da je prosveta najvažniji resurs ne samo ove države, nego svake države. To je jedini resurs u koji se može investirati na duge staze i da ta investicija bude sigurno isplativa i sigurno profitabilna u onom istorijskom i u svakom drugom smislu.
Govorim o tome da ministar prosvete u ovom trenutku treba da zna da je ministar najznačajnijeg, najbogatijeg i nedovoljno odgovorno tretiranog ministarstva u ovoj zemlji. Kroz istoriju se, inače, pamte samo dve vrste ministara, to su ministri finansija i ministri prosvete. Biti u nizu jednog Dositeja Obradovića, svakako je velika čast, velika odgovornost i mislim da je za gospodina Obradovića lično i veliki izazov.
Ono što suštinski zameram ovim zakonima jeste da se, mada su mnogo ranije pripremani i pripremljeni, dugo već nalaze na sajtu Ministarstva, da svi zakoni, ili bar većina zakona koji se tiču prosvete nisu zajednički, objedinjeno donošeni u jednoj raspravi ovog visokog doma, gde bismo mogli da sagledamo strategiju države prema ovom najvažnijem resursu države.
Prosveta je najvažniji resurs jednog društva, države i naroda i tretirana je tako u svim ozbiljnim zemljama u svetu. Treba da se ugledamo malo na EU koju toliko rado citiramo, a ne da prepisujemo najvažnije postulate koje ona primenjuje, kako se tamo odnose prema prosveti.
Međutim, moram da kažem da prosveta, ipak, prilično dostojanstveno, bez obzira na to koliko je dugo pokušavana njena devastacija, u svakom pogledu opstaje, zahvaljujući, pre svega, ličnom dostojanstvu, ugledu i moralu prosvetnih radnika i prosvetnih pregalaca, jer je to njihovo osnovno i, vrlo često, glavno nastavno sredstvo.
Obrazovanje i sve ono što omogućava obrazovanje u jednom društvu, u jednom narodu, treba da bude suštinsko i tome se treba posvetiti.
Formalno obrazovanje nije često identično sa suštinskim i prošle nedelje smo u jednoj diskusiji o jeziku mogli da vidimo da su to dva različita pojma u ličnim primerima nekih ljudi.
Ovo su dva zakona koja su vrlo važna. Rekla sam da smo zabrinuti, kao poslanička grupa, što nisu doneti u paketu sa svim ostalim zakonima koji se tiču prosvete, pogotovo što znamo da su dugo pripremani, da su vrlo odgovorno pripremani i da su se bavili osetljivim temama.
Za one podatke koje je ministar iznosio, moram da ga pohvalim, čitav školski čas nam je obrazlagao ova tri zakonska projekta, pogotovo prva dva. U ova dva zakonska predloga odredićemo se prema osetljivim grupama u ovom društvu, prema jednom resursu budućnosti, to su predškolska deca i njihovo vaspitanje i obrazovanje, a drugi deo se tiče, takođe, jednog ozbiljnog, ali ovoga puta materijalnog resursa, to su učenički i studentski standard. O tome ćemo više govoriti kada budu amandmani. Nadam se da će biti dovoljno sluha da se neki amandmani usvoje.
Kod prvog zakona koji se tiče predškolskog vaspitanja i obrazovanja, mi smo stavili suštinski amandman na veličinu grupe dece. Smatram da veliku uštedu nećemo ostvariti ako grupe dece ne smanjimo. Mnogo je veći doprinos ako su grupe dece s kojima se radi, koje su objašnjene u članu 30. ovog zakona, manje, pogotovo kod dece koja su na bolničkom lečenju a pri tom se traži veći broj vaspitača.
Stavili smo amandmane još na neke članove. Nije mi jasno kod podele na one koji će biti angažovani u predškolskim ustanovama, saradnici, vaspitači saradnici. Sve je to članovima od 40. do 46. objašnjeno. Postoji jedan član koji zaista nisam shvatila, ko će to da bude na terenu i u praksi, to je pedagoški asistent. Prvo, ne objašnjava se uopšte kakvu stručnu spremu treba da ima pedagoški asistent. Kaže se ovako: "Pedagoški asistent pruža pomoć i dodatnu podršku deci, u skladu sa njihovim potrebama", vrlo je širok pojam šta su njihove potrebe, "sarađuje s vaspitačima i stručnim saradnicima, roditeljima, odnosno starateljima, a zajedno s direktorom sarađuje sa nadležnim ustanovama, organizacijama i udruženjima i jedinicom lokalne samouprave i obavlja i druge poslove, u skladu sa Zakonom".
Nije mi jasno da li će to biti neka polupolitička funkcija. U svakom slučaju, kada neko ima ovako širok domen svojih radnih zadataka i obaveza, prvo, ne može da ih radi kvalitetno, ili je to, kako kod mene u Bačkoj kažu, ''Katica za sve''. Znamo kako izgledaju poslovi koje ''Katica za sve'' može da obavi.
Ono što je jedna od pozitivnih novina, koja je za svaku pohvalu, to je taj putujući vrtić. Dobro je da je to napokon u zakonu predviđeno. Pitanje će biti – sredstva. Ne znam kako će se uopšte iznaći sredstva. O sredstvima Ministarstva prosvete ću još govoriti.
Drugi zakon, koji govori o učeničkom i studentskom standardu, takođe je sistemski, bio nam je veoma važan i neke stvari uređuje bolje, mada, kažem, u prosveti je i do sada bilo solidnih zakona i hvala Bogu da u prosveti ne počinje sve od ovog saziva Ministarstva, nego je to mnogo ranije uređivano vrlo ozbiljno i vrlo odgovorno.
U učeničkom i studentskom standardu, ministar je pomenuo koliki je broj korisnika kojih će se ovaj zakon ticati, to je jedan omanji grad, oko 30.000 korisnika, ali postoji nešto što moram da kažem ovde i što ne odobravam kao čovek koji radi u prosveti, koji zna koliko je svaki dinar u prosveti tanak, teško se do njega dolazi, najređe se odobrava.
Lično sam, kao poslanik, uvek podnosila amandmane i nikada mi nisu bili usvojeni, kada je bio zakon o budžetu ili rebalansu budžeta, da se dodatna sredstva odobre, odnosno da se skinu sa nekih stavki o kojima sam govorila, čak tražila odgovor od Vlade, pa nisam dobila, jer smatram da su sredstva neodgovorno trošena pri nekim kabinetima. To su one neke famozne stavke gde se ugovaraju kojekakvi nedefinisani poslovi. Znamo koliko oni služe za uzimanje novca mimo nekih ozbiljnih kriterijuma i odgovornosti. Dakle, da se odatle samo neka skromna sredstva, recimo, tri miliona dinara, prebace u Ministarstvo prosvete i povećaju sredstva za učenička takmičenja, odnosno upravo za ovaj podmladak koji se tretira glavom 6. u ovom zakonu, članovima od 70. do 80 – Republički fond za razvoj naučnog i umetničkog podmlatka.
Nikada nijedna vlada nije imala sluha ni za obrazloženje da su to deca koja treba da nose neku budućnost, da su to budući generatori razvoja društva, da u njih treba uložiti, a znam koliko se i škole i roditelji zlopate i koliko je često skupo, ponekad se čak i odustaje da jedno dete, na primer, iz Sombora, dođe u Beograd na republičko takmičenje i da se vrati.
To su stvari gde nije bilo razumevanja, a sada se uvodi Republički fond za razvoj naučnog i umetničkog podmlatka i to jako lepo zvuči. To je divno i to na prvi pogled svi prihvataju kao jednu fantastičnu instituciju, jer misle da će tako rešiti problem. Moram da pitam samo, iz čega će se finansirati?
Šta mi se sve tu ne dopada? Kaže se da se osniva taj fond, njegovo sedište je u Beogradu. Fond ima svojstvo pravnog lica, ima direktora, ima upravni odbor, govorim o novim administrativnim mestima, vrlo skupim, on će imati i prostor i telefone, sve ono što treba, a stručne i administrativno-tehničke poslove za potrebe Fonda obavljaju zaposleni u Fondu.
Mi već imamo pri prosveti, pri ovom ministarstvu, Nacionalni prosveti savet koji se finansira, Zavod za unapređenje obrazovanja i vaspitanja, Zavod za vrednovanje kvaliteta obrazovanja i vaspitanja.
Kao neko ko je skoro blizu tri decenije profesor eks katedre, sa kredom u ruci, nikakve koristi od ovih zavoda nemam. Tu ima preko 40 zaposlenih koji troše sredstva Ministarstva, a budžet Ministarstva gotovo 97% svojih sredstava mora da odvoji za plate prosvetnih radnika, za, moram tako reći, one rudare koji na terenu, u učionicama, svakodnevno neumorno rade, s najvećim entuzijazmom, s našom decom.
Recimo, znam da su ti zavodi neki evropski standard. Da li je baš Evropa zamislila da ti ljudi primaju platu kao neki stručnjaci, a da se svaki projekat plati dodatnim sredstvima i angažuju ljudi sa strane, govorim o redu veličine između 3.000 i 4.000 evra po projektu, po 20.000 evra se tu godišnje odvoji, mimo plata?! Za šta oni primaju platu ako čak i oni, kada rade projekat, naknadno ga naplate?
Proverite, gospodine ministre, neka vam podnesu svoje finansijske izveštaje, jer svaki put, valjda se plata podrazumeva, kad podignu dodatno olovku, to mora da se plati. Samo u jednoj godini, slučajno sam bila u prilici da to vidim, hrana i piće jednog od zavoda je 10 miliona dinara. To je devetomesečni obračun, a ovde nećete da odvojite tri miliona više na celoj teritoriji Republike Srbije da se da deci za takmičenje.
Zato sam protiv tog fonda, jer taj fond vidim kao jedan takav isisivač, ne usisivač, novca iz budžeta, gde će se zaposliti nova administrativna grupacija ljudi čije reference ne znamo, ali biće direktor, biće upravni odbor. Već se vidi iz kojih političkih grupacija će biti upravni odbor u ovom sazivu, u nekom drugom će neki drugi dati te ljude. Svi će oni primati plate. To građani Srbije i ovi mladi talenti moraju da znaju. Njihove plate teku već 30 dana po usvajanju ovog zakona, znači, za mesec dana, a u ovom trenutku nemate pare za ove talentovane učenike, nadarene učenike, jer su učeničke stipendije i krediti za novembar isplaćeni krajem februara, a to su vrlo skromne svote. Kada ta deca ne bi imala mogućnost da im neko drugi pomaže, odnosno da ih neko drugi donira, teško da bi završili fakultet oslanjajući se, pogotovo, na ovakvu instituciju.
Smela bih da se kladim, slobodno da kažem, ko će sve biti zaposlen, jer imate te kuloarske priče ko već čeka mesto u Fondu itd., a dobro znamo da smo u januaru doneli Zakon o smanjenju republičke administracije, o smanjenju opštinske administracije. Ništa od tih zakona nije primenjeno. Ovi iz MMF-a su bili i svašta su rekli baš na tu temu, da su nezadovoljni, da mi tu javnu potrošnju ne da ne smanjujemo, nego tražimo svaku mogućnost gde ćemo je povećati.
Ako govorimo o standardu, hajde da taj standard ničim ne ugrožavamo. Mi smo i do sada mogli i imali mogućnost, kroz ovo ministarstvo, i ovo ministarstvo jeste nadležno, da našu posebno nadarenu decu, talentovanu decu, s izuzetnim kvalitetima, nagradimo. Nismo zauzeli strategiju.
Zašto govorim o tome da država nijednom nije odredila šta hoće od onih koji su izuzetni, koji su ekskluzivni, onih koji nas zaista predstavljaju u svetu, kao što su ovi mladići iz Matematičke gimnazije koji su svetski prvaci? Umesto da na medijima ide kajron s njihovim imenima, da se pojavljuju na svim naslovnim stranama i da to bude strategija države, a znamo kako se može uticati na medije, da to bude vaspitni i podsticajni motiv svima ostalim, jer ne možemo zanemariti koliko mediji utiču, oni su se negde skromno pojavili. Svaka trećerazredna folk pevačica ima od njih desetostruko veći prostor svuda, a da ne pričam o nekim problematičnim televizijskim programima.
Dakle, ako se država ne odredi tako da oni koji su izuzetni, koji su najbolji, prvo treba da budu favorizovani, da se njihovi uspesi svima nama svakodnevno prezentuju kao nešto što je stimulativno, i ako se mediji više budu bavili nekim problematičnim situacijama u školama, kod dece i kod mladih ćemo podstaći jedan negativan primer i mogućnost da se kroz negativno delovanje, u stvari, postaje popularan, poznat i afirmisan, a ne kroz pozitivno.
To su sve stvari o kojima treba ovo ministarstvo i Vlada da zauzmu stav i da se ozbiljnije njima bave. Ne mislim da ministar do sada to nije ozbiljno radio, ali da se još odgovornije i direktnije time pozabave. Dakle, taj uticaj mora postojati.
Zbog toga smo stavili niz amandmana. Mislim da smo možda jedina poslanička grupa koja je tražila da se amandmani koji se odnose na Fond i ovu administraciju brišu, s tim da sve ono što se tiče studenata i učeničkog standarda, njihovih prava, njihovih izuzetnih zalaganja, podržavamo i smatramo da za to u ovom ministarstvu i sada ima prostora. Uvođenjem ovog fonda tog prostora će za njih biti daleko manje. Ovde se otvara veliki prostor za još veće trošenje skromnih sredstava i onemogućava se da ovi mladi ljudi, koji su jedina naša šansa u budućnosti, uspeju i budu još uspešniji.
Ono što ovaj zakon, kako ministar kaže, jasno definiše, jeste položaj, ali čiji? Njih u ovim članovima zakona ne vidim. Sve ostalo je manje ili više solidno uređeno, dugo se na tim zakonima radilo, ali Fond koji se bavi razvojem naučnog i umetničkog podmlatka je jedno takvo licemerje, da neću moći, bez obzira na to koliko navijam za Ministarstvo prosvete uvek, jer je to jače od mene, pripadam toj branši i ceo život ću biti u toj branši, da podržim ovakav predlog zakona.
Volela bih da jednom u okviru Ministarstva prosvete vidimo ove rashode i efekte potrošača budžeta. Često se događa da vidimo ono što se želi prezentovati od strane medija i obično su ministri ti koji su prozivani. Mnogi više potrošača i isisivača budžeta i budžetskih para ima u nekim drugim administrativnim telima koje mi ovde hotimično izaberemo; postave se neki ljudi, njih niko ne proziva, njih niko ne vidi, a oni nas skupo koštaju. Njihovi često i katastrofalni rezultati nikada ne budu kažnjavani, njihovi rezultati poslovanja ne budu preispitivani, a moram vam reći da se radi o prilično ozbiljnim i velikim ciframa.
To je ono što za sada želim da kažem o ovim zakonskim projektima, a kada budemo imali raspravu o amandmanima, pokušaću da vas ubedim da neke od amandmana, koje smo zaista dobronamerno podneli, prihvatite. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, poštovani predsedavajući, mnogo toga je rečeno o ovim predlozima zakona, a ovim ćemo, kao jedan zaključak, ponoviti, mislim da se ministar tu u potpunosti slaže, da je zaista šteta što svi prosvetni zakoni nisu dobili jedno plenarno zasedanje i što nije o svima zajedno diskutovano, što nisu analizirani, popravljani i usvajani. To je nešto što se iz ove diskusije svih poslanika, i opozicije i pozicije, vidi.
Prosveta je, već to rekoh, najvažniji resurs, resurs u ljudstvu, resurs u znanju i resurs naše budućnosti i zaslužuje ovakav pristup, pogotovo što znamo da je ovo ministarstvo jedno od onih ministarstava u kojima se u kontinuitetu radi. Ovi predlozi zakona su već odavno bili pripremani, verovatno i popravljani, pre nego što su došli u Skupštinu. Sa mnogima smo se mogli upoznati i već su sada na sajtu Ministarstva i oni predlozi koji nisu u skupštinskoj proceduri.
Dakle, za neku budućnost, praksa bi trebalo da bude da zakoni koji se tiču jedne ovako životne oblasti, važne i velike oblasti, zakoni koji ne mogu da se donose na mah, zakoni kojima se mora nešto uređivati u narednih nekoliko decenija, u kojima svaka promena kasnije vrlo ozbiljne posledice ostavlja, moraju da se donose upravo tako, u jednom globalnom pregledu, u apsolutnom angažovanju svih političkih faktora u ovoj zemlji, kako bismo mogli da imamo pravu državnu strategiju prema prosveti i obrazovanju.
Sada imamo oblast kojom se uređuje predškolsko vaspitanje i obrazovanje i oblast kojom se uređuje učenički i studentski standard. Rekla sam na početku današnjeg izlaganja da na same zakone nema mnogo primedaba u tehničkom smislu. Imali smo primedbe koje smo stavili u amandmane. Dobili smo sugestije sindikata i, koliko mogu da vidim, Ministarstvo je prilično ispoštovalo već ranije te sugestije u Predlogu koji je došao pred poslanike.
Dakle, konstatovali smo one bolne tačke društva koje se tiču prosvete, obrazovanja i naše budućnosti koju vidimo u svojoj deci, a koje nisu posledica rada ovog ministarstva. Iz ovih zakonskih predloga i iz ove naše diskusije možemo da tražimo da proizađe jedna opšta, drugačija politika, da Vlada primeni drugačiju politiku prema deci, obrazovanju i prosveti u ovom društvu.
Dugo smo se rvali, oko dve decenije, evo, konstatujemo i u ovom zakonu, odnosno ovim zakonima, da se stalno nešto ograničava i da su novac i sredstva ograničavajući faktor. Onda to proizvodi jednu diskriminaciju prema onima koji na različite načine nemaju mogućnosti da uživaju u svemu onome što pružaju neke zakonske mogućnosti. Dakle, deca na selu, deca u nekim drugačijim društvenim okruženjima nisu u istom položaju kao deca u gradu.
Ono što smatramo da još može da se do usvajanja ovog zakona uradi, to je da se nešto od članova u zakonu popravi amandmanima. Znam da ministar uvek ima dobru volju da interveniše i da će svaki dobro obrazložen amandman biti uvršten u ispravku zakona.
Ni ovi zakoni neće do kraja biti savršeni, ali, u svakom slučaju, očekujemo da još mnogo toga u diskusiji u pojedinostima iskristališemo i da ovi zakoni, bar u sledećoj deceniji, ne dožive nikakvu bitniju promenu, da se primenjuju, da se njihova primena na terenu ili u životu strogo kontroliše i da to bude jedna od oblasti u kojoj nema improvizacija, nema nikakvog direktatizma, ništa se ne čini popreko, brzo ili neodgovorno. Ako u taj deo našeg života uložimo i ako ozbiljno budemo sprovodili ono sve što uložimo u prosvetu, nećemo morati da ulažemo u policiju i u zatvore. Hvala lepo.

S obzirom na to da je ovde izneto mnogo tvrdnji koje ne stoje, čak se prozivalo na osnovu toga da neko jeste ili nije lingvista, ja jesam lingvista, profesor sam srpskog jezika i književnosti, i moram da kažem jednu stvar. Srpski jezik svoju standardizaciju započeo je još za vreme Save Mrkalja, pre Vuka Karadžića, a Vuk Karadžić je taj posao završio. Molim vas da ne iznosite neistine. Taj prvi „Srpski rječnik“, izdat 1818. godine (inače, dete koje u osmom razredu ne zna taj datum ne može da dobije prelaznu ocenu iz srpskog jezika), bio je preveden na tri jezika – srpski, nemački i latinski, sadržavao je u sebi i gramatiku i pravopis srpskog jezika.
A ono kasnije, o čemu vi govorite tako paušalno i nestručno, o prošloj godini i ostalo, sva kasnija izdanja pravopisa jesu usavršavanje jezika, koji jeste živ i koji se, naravno, u skladu sa razvojem društva i jednog naroda, menja, živi. Neke reči odumiru; naravno da Vukovih reči ovde nema, ali postoje neke druge reči koje su nastale. Znamo kako nastaju reči. Jer, Sveto pismo kaže: „Na početku svega beše reč“.
Jezik je čoveku prva otadžbina i ne možemo dopustiti da nas vređate time što kažete da je pravopis srpskog jezika i rečnik prošle godine uspostavljen. Ja to predajem već 25 godina u školi, a 45 godina me uče tom pravopisu, za koji tvrdite da nije postojao do prošle godine. Izvolite, obavestite se u svojim elementarnim udžbenicima za osnovnu školu, svaki o tome govori.

Dame i gospodo narodni poslanici, o ovom članu 11, odnosno o javnosti rada ovog doma zaista se mnogo danas govori. Mislim da je to jedan od suštinskih članova ovog zakona koji je, pre svega, dugo čekan, a drugo, kojim se određuje rad Narodne skupštine.
Moja koleginica Aleksandra Janković i ja smo iznele dva različita stava o tome na koji način bi se mogao u ovom članu prevazići problem prenosa i javnosti rada Skupštine, odnosno omogućiti građanima Srbije da imaju stalni uvid u rad Narodne skupštine.
Kada kažemo Narodna skupština, odnosno zakon o Narodnoj skupštini, onda taj pridev „narodna“ nije opisni, nego prisvojni, a prisvojni znači pripadajući. To znači da ova skupština, sa svojim radom, svim svojim atributima, obavezama i svim svojim rezultatima, pripada građanima Srbije.
Zaista moram da pozdravim jednu rečenicu gospođe Čomić koja mi se izuzetno dopada, kada dođu građani Srbije, bilo da su učenici, studenti, ili bilo koji drugi građani Srbije na ovaj balkon da vide naš rad, kada ona kaže: „Dobro došli u vašu kuću“. Ovo jeste kuća građana Srbije i oni treba da imaju uvid u svaki segment rada ovoga doma, jer je ovo jedino mesto koje zaista treba svakim svojim minutom postojanja da ih predstavlja i da štiti njihove interese. Mi smo se svi na to obavezali i mi to moramo do kraja ispoštovati, inače ćemo na svaki drugi način trpeti posledice pokušaja da se nekada zbog različitih potreba, kako to ovaj zakon omogućava, zatvore neke sednice za javnost, bez obzira na to da li su to ova plenarna zasedanja ili su to sednice odbora.
Dakle, građani Srbije treba svaki momenat rada Narodne skupštine i svojih predstavnika u njoj da prate, jer mi ovde predstavljamo njihove interese, štitimo njihove interese i zalažemo se za to da radimo u njihovom interesu i za njihovu bolju budućnost, kako se to ovde najčešće govori. To je ono na čemu smo insistirali.
Smatramo da je ovim članom 11. ozbiljno ugrožena javnost rada Narodne skupštine. O tome smo mnogo govorili, o mogućnosti zloupotrebe televizijskih prenosa, o odloženim prenosima, koji znamo šta znače i zašto se to čini.
Javni servis se svaki dan reklamira kao Javni servis evropske Srbije. Javni servis građanima naplaćuje pretplatu, i kada oni to hoće i kada oni to neće. Druge televizije to ne čine. Javni servis uzima pare i dužan je da građanima prenese rad jedinog tela koje ih predstavlja, dakle, Narodne skupštine. Ponovo kažem, to nije opisni pridev, to je prisvojni pridev, ova skupština pripada građanima Srbije.

Kratko ću o ovom amandmanu. Naime, ovim amandmanom je traženo da se u članu 12. briše stav 3, koji se inače odnosi na izgled i upotrebu amblema, oznaka i drugih simbola i obeležja: „U izradi predloga iz st. 1. i 2. ovog člana nadležno radno telo sarađuje sa istaknutim stručnjacima i umetnicima.“
Mislim da ovakva opisna kategorija „istaknuti stručnjaci i umetnici“ u zakonskom rešenju ne može da stoji. Prvi, drugi i četvrti stav u zakonu su sasvim jasni; nekim drugim zakonima se određuje kako se pristupa izradi i raspisivanju konkursa za izradu takvih znakova, obeležja i amblema. Dakle, šta znači „istaknuti stručnjaci i umetnici“, da li je to istaknuti u nekim političkim strankama ili istaknuti po merilu javnosti? Mislim da to nije prava odrednica koja treba da nekoga kvalifikuje da radi na ovom važnom pitanju označavanja ili obeležavanja Skupštine i skupštinskih znakova, oznaka, amblema i obeležja.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovana gospođo ministar, Nova Srbija je podnela amandman na član 4. koji glasi – član 4. briše se u celosti.
Naime, uvek kada govorimo o rebalansu budžeta, bar u našim uslovima, to podrazumeva politiku svršenog čina, jer mi o ovom rebalansu budžeta govorimo posle usvajanja budžeta za 2010. godinu. Ono što nas je podstaklo da podnesem ovakav amandman na ovaj član, inače, vrlo skromnog predloga zakona koji u šest članova treba da opravda i dobije saglasnost i saučesništvo ove zakonodavne institucije za ono što je već učinjeno i potrošeno van zakona, upravo jeste u ovom članu 4, pre svega oblik na koji je on koncipiran, pa nekoliko reči koje vas pomalo i vređaju, bez obzira što one jesu pravno determinisane.
Kaže – izuzetno u 2009. godini, u slučaju da se primanja budžeta Republike Srbije ostvaruju u manjem iznosu od planiranog, Vlada donosi odluku itd. Pazite, govorimo o sadašnjem vremenu, kao da se to tek sada događa, a u stvari se retroaktivno rešava problem i pokušava se dobiti opravdanje za ono što je već učinjeno. Znači, mi govorimo kao da će Vlada sada da uradi u slučaju kao da ona to već nije uradila, kao da se taj slučaj već nije desio, a mi sada to sve treba da prihvatanjem ovog rebalansa budžeta amnestiramo, odnosno dovedemo pod zakonsku regulativu, da, kako je rekao neki kolega, ne bi neko za nešto slučajno, u slučaju primene nekih zakona, zaista i završio tamo gde treba da završi.
Međutim, ta kratka informacija o rebalansu budžeta u stvari pokazuje jednu veliku, ogromnu mogućnost da se mnogo toga zloupotrebi. Rebalans budžeta na ovakav način i sa svim onim što je već u članu 3. pokušano nekim amandmanima da se ukaže, za koje smo unapred znali da su osuđeni na propast i da ne mogu da budu prihvaćeni i zato se pomalo svi osećamo ovde kao gubitnici, pre svega vremena.
Taj pokušaj da se popravi rebalans budžeta dobronamernim amandmanima i da se skrene građanima pažnja na ono što se istinski događa je uspešan isto onoliko koliko je uspešan pokušaj davanja transfuzije egipatskoj mumiji, sa željom da je vratite u život.
Mi ćemo se verovatno u sledećoj godini suočiti sa još većom javnom potrošnjom u koju nam se ova Vlada zaklinjala, setite se, negde pred Novu godinu 2009, koju sada ispraćamo, da neće biti povećano, da će se sprovesti drastične mere, i jesu se negde sprovele i drakonske mere, ali željeni rezultat je izostao, deficit se utrostručio.
Prvo i važno pitanje Vladi jeste – zašto te mere nisu dale željeni rezultat koji nam je tako pompezno najavljivan? Zašto Vlada nije prihvatila onako najavljenu restrikciju na samoj sebi, odnosno da će biti lider u uštedama? Nismo ni do dana današnjeg, recimo, dobili odgovor, a postavljeno je kao poslaničko pitanje, pa makar za samo četiri kabineta potpredsednika Vlade - kako se istinski raspoređuju sredstva u okviru usluga po ugovoru, u okviru specijalizovanih usluga.
Ili ona famozna stavka koja se svake godine i svuda pojavljuje – oprema i mašine, koliko se to zaista oprema i mašina kupuje u ministarstvima, službama, agencijama? Da li je tačno da mi svake godine baš te naše kompjuterske sisteme zanavljamo na taj način, kada smo mi svedoci da su neki veoma, veoma stari, a svakako nekoliko godina prilično izraubovani?
Dakle, ima tu mnogo pitanja na koja smo želeli odgovore. Želim upravo ovim amandmanom na član 4. da skrenemo pažnju, jer smo ga doživeli ne kao član Predloga zakona kojim treba da se dese neke izmene i dopune, nego jednostavno on je više retorski ili više neko opravdanje koje se u književnosti naziva opšte mesto.
Zato i počinje ne kao zakonski član, nego tim tako blago izvinjavajućim rečima „izuzetno, u slučaju da“, ali to i izuzetno i u slučaju da jeste naš perfekat, jeste naš pluskvamperfekat, naše davno prošlo vreme, to se nama već desilo i ovaj visoki dom treba svojom institucionalnom ulogom da ozakoni nešto što je nezakonito potrošeno u ime građana.

Iz svih onih razloga koje sam navela za podnošenje amandmana na član 4. podneli smo i amandman na član 5. i to u istovetnom tekstu, tražeći da se on briše, unapred svesni da je amandman osuđen na to da ne bude prihvaćen, a sa željom da možda podstaknemo, ako ne i efektno probudimo razmišljanja u Vladi da pokaže više poštovanja prema građanima koji su vlasnici budžeta, a čija su sredstva dobili poverenjem na jednim izborima na upravljanje.
Poštujući vašu ulogu i vašu stručnost, gospođo ministar, znajući da onako suptilnom, etičkom prirodom mnoge stvari ne odobravate, zameram vam samo što se niste borili za više prava, da u Vladi češće i strože stavite svoje ne na mnoge tokove i na veliki deo potrošnje, koju znam da ne odobravate.
Javna potrošnja je kod nas uvećana. Već smo videli koji su efekti toga. Nije došlo do željenih efekata i nužnih i potrebnih efekata koji su nam obećavani i koji bi bili neka nada i građanima Srbije da će neke stvari da se povoljnije i pozitivnije po njih reše.
Nas ne teši saznanje da se socijalna davanja uvećavaju. Ona nas, naprotiv, veoma brinu, kao što nas brinu umesto stotine hiljada otvorenih radnih mesta, stotine hiljada otkaza, sa kojima smo se suočili u toku ove godine.
Zbog svih tih razloga, Nova Srbija neće moći glasati za ovakav rebalans budžeta, neće ga podržati u danu za glasanje, neće ga podržati, bez obzira što to neće ništa moći promeniti po građane Srbije i zbog toga iskreno žalimo.
Ne možemo podržati to zbog toga što 700.000 ljudi po priznanju ove vlade, a to je minimalna cifra, živi ispod granice egzistencije, što znači bez hrane, zbog toga što je, između ostalog, usvojen Statut Vojvodine, koji je protivan Ustavu Srbije, zbog skandaloznog reizbora sudija, zbog toga što je srušena koncesija za izgradnju autoputa Horgoš - Požega, vredna dve milijarde evra, koja bi značajno pomogla da ne bude i ovakvih erozija u budžetu.
Zbog toga što je manjak u budžetu u odnosu na prošlu godinu porastao za 400 miliona evra, zbog toga što su u Izveštaju revizorske institucije vidljive zloupotrebe korišćenja budžetskih sredstava, a još ne vidimo kako će se to rasplesti do kraja, a urađena je samo četvrtina revizije, zbog toga što je promer Đilasovih, Šapera, Krstićevih firmi 500 miliona evra u ovakvoj Srbiji, zbog toga što su članovi RIK međusobno podelili čitavo bogatstvo i zbog prevare sa hiljadu evra u akcijama, kojima još uvek ne vidimo epilog, zbog toga što je napravljena prevara veka sa "Fijatom" i zbog toga što se stvarno ovako neće moći dugo, ni dalje.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovana predsedavajuća i gospođo ministar  (koja je odsutna trenutno, a koja bi bila jedina merodavna da čuje sva naša izlaganja i možda odgovori ili nešto promeni posle diskusije narodnih poslanika), danas je od četiri tačke dnevnog reda o kojima raspravljamo najvažnija upravo ova koja se tiče rebalansa budžeta, odnosno ponovnog uspostavljanja ravnoteže između primanja i izdataka u budžetu Republike Srbije, a za koju su čak i poslanici poslaničke većine, neću da kažem iskazali sumnju, ali bar izrekli blagi prekor ministru finansija zbog načina na koji ovaj rebalans usvajamo.
Prvo ću se osvrnuti na to da je rebalans budžeta, koji ima dve i po strane malog formata, A5 formata, obrazložen na osam istih takvih strana. Znači, obrazloženje zbog čega treba da ga usvojimo je mnogo obimnije od samog rebalansa budžeta, koji je razvučen u nekih šest članova, od kojih ga dva člana opet čine privatnim rebalansom, kako sam govorila i o budžetu, dakle ostavljaju Vladi slobodu da sredstva koja nisu na način predviđen Zakonom o budžetu za 2009. godinu utrošena rasporedi prema nekim svojim potrebama, dogovorima itd.
Ono što je problematično u rebalansu budžeta jeste to što on dolazi posle već usvojenog budžeta za 2010. godinu, što je on, u stvari, politika svršenog čina, jer mi treba da damo ili ne damo saglasnost na nešto što je faktički već učinjeno. Dakle, to vam je kao kada nešto knjižite, pa imate kategoriju naknadne pameti, neko se seti da to nije tako moglo da se potroši. Bojim se da se takve stvari više ne mogu vratiti unazad, kao što se vreme ne može vratiti unazad.
Zašto je došlo do ovog i ovakvog rebalansa budžeta? Pre svega, zato što mnogo toga predviđenog za 2009. godinu nije realizovano, iz objektivnih ili neobjektivnih razloga. Pre svega nam je inflacija, koja je bila predviđena na 7,5%, došla na blizu 9%, mada mi znamo da tako projektovana inflacija u stvarnom životu zaista drugačije izgleda, jer su sve one stvari koje se tiču svakodnevnog života obično u dvocifrenoj inflaciji, a one manje bitne mogu da se svrstaju u tu jednocifrenu.
Međutim, šta je dovelo do rebalansa budžeta? Pročitaću jedan deo obrazloženja, gde se kaže da je međugodišnji pad fizičkog obima industrijske proizvodnje u prvih šest meseci 2009. godine iznosio 15%. Najviše je redukovana proizvodnja prerađivačke industrije, za 19,4%, posebno njene oblasti oslonjene na izvoz, proizvodnja gvožđa, čelika, gume, plastike, hemijskih proizvoda.
Promet robe u trgovini na malo realno je smanjen u ovom periodu za 10,2% u odnosu na isti period 2008. godine, a turistički promet, meren brojen noćenja turista, opao je za 4%. Građevinska aktivnost, merena vrednošću izvedenih radova, u prvom polugodištu 2009. godine smanjena je za 22,4%, fizički obim saobraćaja za 14,8%, obim poštanske aktivnosti za 2,5%. Jedino je povećan obim usluga telekomunikacija.
Dakle, imamo zaista zabrinjavajući pad svake privredne aktivnosti koji, naravno, mora rezultirati i ovakvim potrebama da se rebalans budžeta na ovakav, prilično problematičan, način nađe pred poslanicima Narodne skupštine.
On može da bude posmatran i da se analizira jednostavno, onako kroz čiste brojeve, upoređivanjem brojeva sa onim što je prošle godine u ovo doba predviđeno za taj budžet, gde je bilo predviđeno da prihod bude 698,7 milijardi dinara i da je tada projektovan deficit od nekih blizu 50 milijardi dinara, a da je taj deficit sada došao na preko 70 milijardi dinara, i može da se posmatra kao jedna komplikovanija analiza, u kojoj se moraju sagledati i logika i posledice svega onoga što iz ovog rebalansa budžeta sledi.
Šta je izazvalo uvećanje deficita, zbog čega smo prinuđeni da na ovakav način usvajamo rebalans budžeta, gde je on nama, kako rekoh, već stavljen kao politika svršenog čina, gde u stvari ne može ništa da se uradi, gde se mora na svaki način dovesti poslanička većina da ga izglasa jer su stvari već učinjene?
Imamo, pre svega, prekomernu budžetsku potrošnju i to je ono što se ovim rebalansom budžeta jasno vidi, na šta nam ukazuju i spolja, na šta nam se ukazuje stalno, bez obzira da li su to poslanici opozicije ili ekonomski eksperti. Dakle, imamo prekomernu potrošnju, o čemu govori broj budžetskih potrošača, agencija, direkcija, ministarstava i prateće administracije koja sa tim ide i koja zaista enormno opterećuje budžet.
Doneti su zakonski akti koji to treba na neki način da redukuju, ali bojim se da ti akti niti će biti sprovedeni, a to smo i tada govorili, kada su oni usvajani, na pravi način, niti će biti realizovani, niti će se tu bitno šta promeniti, jer svi znamo i svi smo svedoci, mislim da nema poslanika koji dolazi iz neke manje sredine, a da nije svedok da je u njegovoj sredini zapošljavanje u lokalnoj upravi partijskih kadrova i dalje na sceni, a i zapošljavanje u republičkim javnim preduzećima stalno je prisutno.
Mogla bih poimence da vam kažem i institucije i opštine, uključujući i svoju, gde je to svakodnevno, i gde nam građani svakodnevno prstom, imenom i prezimenom ukazuju na to da nismo dosledni, odnosno da ih lažemo. Iz kojih razloga se to čini - ne znam, i da li će se tome uopšte nekako moći ophrvati ovaj i ovakav budžet i Ministarstvo finansija - ne znam, ali, u svakom slučaju, to jeste prisutno.
Mi se sada suočavamo s ovim rebalansom u kom moramo, pre svega, da rešimo dve stvari – da se suočimo s povećanim deficitom i s tim da nam je najvažnije da se u čl. 4. i 5. Vladi dopusti da popuni one rupe u budžetu koje je već ranije, sama, svojim delovanjem, napravila.
Znači, imamo velika socijalna davanja koja su zaista potrebna i koja se, nažalost, svakodnevno uvećavaju, i imamo potrebu da u državnoj administraciji, odnosno da bi državni aparat funkcionisao, takođe povećamo budžetsku potrošnju ili nadoknadimo ono što je već potrošeno.
Zaista bi bilo važno napraviti jednu analizu i staviti je pred poslanike, odnosno pred odabrane predstavnike naroda, samim tim pred narod i građane, koji su jedini pravi vlasnici budžeta - zašto onako rigorozne vladine mere, ili prividno rigorozne vladine mere, nisu dale pravi rezultat i željeni efekat. Ta štednja je toliko najavljivana, toliko je bila medijski praćena i reklamirana, ali rezultate u uštedama u budžetu nije dala i zato se danas i suočavamo sa upravo ovakvim rebalansom budžeta.
Nismo uspeli da zaustavimo ni ranije, nećemo ni ovom tačkom dnevnog reda, ni ostalima do kraja godine, dalje zaduživanje i, bez obzira koliko se to opravdano ili razložno ovde poslanicima prezentuje, mislim da moramo tu slavinu jednom zavrnuti i prestati se zaduživati.
Moramo zaista naći neke nove mere, kojima ćemo moći da rešimo probleme u budžetu i probleme koje nećemo morati na ovaj način, sa ovako skromnih šest članova (od kojih su, u stvari, samo pet operativni, šesti je samo informacija o tome kada on stupa na snagu) morati da sprovedemo, bez prave informacije o tome gde i kako će se sredstva članovima 4. i 5. zaista usmeriti, kolika su ta sredstva i kako će ona biti raspodeljena među budžetskim korisnicima. Hvala lepo.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovana predsedavajuća, poštovana gospođo ministar, ne želeći da sporim argumente koji su izneti i sa jedne i sa druge strane, želim samo da uputim jedno pitanje gospođi ministar vezano za penzionere, nevezano za trenutni problem o kome se priča.
Mada je problem zaista veliki za jednu grupaciju penzionera koje se niko ne dotiče i koju niko ozbiljno ne uzima u zaštitu, pa da vas pitam - šta je sa javnim dugom i četvrtom ratom penzionerima zemljoradnicima, koja iznosi po penzioneru oko 24.000 dinara, znači bez ikakvih kamata, koju oni čekaju nekoliko godina ćutke, a te penzije su oni direktno uplatili, znači ne kao poseban doprinos, nego su oni te penzije svojevremeno uplatili.
Zemljoradničke penzije su četiri hiljade i nešto dinara, manje su od svake socijalne pomoći, a to je kategorija stanovništva koja je biološki toliko potrošena da teško može da bilo gde, i nema uslova, dorađuje bilo kakav dodatni posao da sebi pomogne. Vrlo često i u medijima vidite da se u seoskim domaćinstvima pronađe neko ko je umro i koga niko danima nije našao. Prema tome, želela bih samo da dobijem odgovor na pitanje - šta je sa četvrtom ratom javnog duga penzionerima zemljoradnicima?

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovana gospođo ministar, poštovana gospođo predsednice, podnele smo amandman ispred poslaničke grupe Nova Srbija gde smo tražili da se iz četiri kabineta potpredsednika Vlade deo sredstava koja su namenjena za usluge po ugovoru odvoje i prebace Ministarstvu prosvete, konkretno kao sredstva za podsticaj takmičenja učenika.
Dobili smo odgovor, za odbijanje amandmana, između ostalog, da ne čitam ceo odgovor, kaže – amandman se ne prihvata iz razloga što su sredstva namenjena za rashode budžetskih korisnika kabineta prvog potpredsednika Vlade, kabineta potpredsednika Vlade za oblast evropske integracije, itd, u skladu sa nadležnostima i potrebama ovih budžetskih korisnika i nije prihvatljivo dodatno smanjivanje, s obzirom da bi se time ugrozila funkcija ovih budžetskih korisnika, posebno imajući u vidu činjenicu da su kod ovih navedenih budžetskih korisnika sredstva za ove namene opredeljena na nivou budžeta za 2009. godinu.
Ovo sada upućujem i kao poslaničko pitanje – kako su potrošena ta sredstva u 2009. godini u ovim kabinetima, obzirom da je promovisana ušteda upravo u sektoru Vlade, da je Vlada najavila da će prva da podnese troškove krize, a usluge po ugovoru po kabinetima iznose iste onolike cifre, gotovo ili približno iste koliko iznose plate zaposlenih u tim kabinetima. Da li oni uopšte zapošljavaju kompetentne osobe u svojim kabinetima? Zašto smo tražili da se ta sredstva opredele u Ministarstvo prosvete? Upravo radi takmičenja učenika, zato što je važno podsticati najbolje, podsticati onu decu u kojoj leži naša budućnost i koja će, između ostalog, dobiti tu tešku ulogu da ove silne dugove kojima ih svakodnevno zadužujemo vrate.
Takođe, moraće se postaviti pitanje odgovornosti ovih vremena u budućim vremenima i očekujemo da oni budu spremni i sposobni da to pitanje postave i na njega daju mnoge odgovore. U njih je potrebno uložiti. Vaspitni značaj ulaganja u najbolje je nemerljiv, dalekosežan, jer oni su jedina svetla iskra na kraju tunela u kom se nalazimo.
Oni treba da se vaspitavaju da prepoznaju pošasti tipa „Velikog brata“, „Farme“, „Trenutka istine“. Oni treba da se vaspitavaju na ovaj način da budu etični, moralni, časni, savesni, svesni i uspravni. Oni treba da prepoznaju sve one hohštaplere koji im nude igre na sreću kao koske u zamenu za opljačkan život i opljačkana detinjstva i mladost. Oni treba da prepoznaju i katastrofalne ministre i opasne nekompetentne stranke koje posle postavljaju Vlade vrlo opasnog diletantizma i oni treba to da spreče u nekom budućem životu.
Svakako oni treba i da spreče da nikom više ne padne na pamet da u budućnosti jedne države najveće, ako ne i jedine uštede, sprovede na obrazovanju i da znaju da su takvi koji štede na obrazovanju opasniji po život više od svakog rata i više od visokog napona.
Ako budemo govorili o redu veličina koliko smo tražili da se prebaci na ovu stavku, da znate da samo u jednom od kabineta od ova četiri potpredsednika, stavka usluge po ugovoru je za dva miliona veća nego što je predviđeno da se uloži u tu izuzetnu decu u celoj Srbiji, tamo gde oni treba da se ostvare, potvrde, promovišu i stimulišu, da ne pričamo o ogromnoj energiji ljudi koji sa njima rade.
Onoliko koliko smo mi tražili da se prebaci na ovu stavku i da se u njih uloži dodatno jeste, opet, kada govorimo o redu veličina, nešto malo više od one slike koju je platilo ministarstvo, a duplo manje gotovo od onih fotografija koje je takođe ministarstvo platilo, opet, za izuzetnu, najbolju decu cele Srbije.
Nisam iznenađena odbijanjem amandmana. Iznenađena sam što niko zaista istinski i iskreno ne želi da uloži u budućnost, a već smo govorili o tome da para ima, samo nisu dobro ili pravilno raspoređene i niko nije poželeo da prekine onu dugu praksu prepisivanja budžeta iz jedne u drugu godinu ili možda čak nije ni znao.