Dame i gospodo narodni poslanici, poštovana gospođo predsednice, poštovana gospođo ministar, pre svega, objedinjavanjem tačaka dnevnog reda i zakona koji su nespojivi da se zajednički o njima raspravlja, pokazuje se jedan vrlo nonšalantan odnos Vlade u ovako ozbiljnom trenutku u Srbiji.
Mislim da su penzioneri zaslužili da se bar o njima raspravlja kao o posebnoj tački dnevnog reda, da to ne bude samo koketiranje, bez obzira što su ovo dva člana koja nisu sudbinska za njih u ovom trenutku, jer njihova situacija ne da nije ružičasta, da nije globalnog zagrevanja, bojim se da bi oni ove zime bili prilično zamrznuti, ne samo penzije, nego i oni.
Moram da postavim jedno pitanje, kada govorimo o penzionerima i penzijama - šta je sa onim dugom seljacima čije su penzije daleko manje nego najniža socijalna davanja, kad oni mogu tome da se nadaju ili ćemo ih zaista ostaviti kao građane drugog reda, potpuno marginalizovane u svim mogućim finansijskim transakcijama u ovom budžetu?
Druga stvar o kojoj sam želela da govorim, to je Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o finansijskoj podršci porodice sa decom. To je zakon u koji su unete neke izmene koje treba da reše neke probleme, koje u nekom ranijem zakonskom rešenju nisu bili zadovoljavajući.
Međutim, ne mogu da odobrim obrazloženje gospođe ministar, koja je rekla da su motivi za donošenje ovog zakona da se podstakne rađanje, da se podstakne odgovorno roditeljstvo.
Ako je nekom motiv za roditeljstvo socijalno davanje, onda zamislite kako će tužno rađanje i detinjstvo te dece biti. Dakle, to ne može da bude podsticaj toga, ali to treba da bude rešenje jednog ozbiljnog društvenog problema koji imamo i koji treba zaista da bude podrška porodici sa decom.
Međutim, prava podrška porodici sa decom jeste zaposlen roditelj. To treba da bude prioritet ovog budžeta, to treba da bude prioritet Vlade i svih zakonskih rešenje i projekata koji dolaze pred ovaj parlament.
Dakle, jedina prava i iskrena podrška porodici sa decom jeste da se porodici omogući da roditelji imaju posao, da taj posao bude uredno i što više plaćen, da roditelji mogu da ostvare pravo na krovom nad glavom svojoj deci, da deca imaju perspektivu svog obrazovanja i onda je to prava podrška države porodici sa decom. Država koja ima brojnu decu, ima svoju budućnost.
Znamo da imamo ozbiljnih problema sa natalitetom, kao država. Nije to problem, nažalost, samo Srbije, to je problem mnogih društava, ali mi treba da se bavimo, u okviru svoje kuće, svojim problemom. Tu treba da se podstakne i odgovorno roditeljstvo i odgovorna država koja želi da ima budućnost i da se ne zadovoljavamo samo onim istraživanjima koja kažu da za 50 godina Srba neće biti. Dakle, to je ono što bi možda trebalo da se nasluti u nekom od ovih zakona.
Međutim, ono što onemogućava pravo rešenje i pravi rezultat ovih zakona u životu, jeste ovaj budžet. Budžet je toliki koliki je, on nikada nije dovoljan.
Ekonomisti traže različite nazive za budžet, kako bi ga krstili, pa kako bi se on lakše podneo, lakše bar od neke terapije, pa kažu: razvojni, reformski, socijalni ili restriktivni.
Ništa od toga, a posmatrajući ga samo sa stanovišta građanina, nisam mogla da prepoznam, osim toga da je mali, skroman i da će verovatno biti još skromniji kada krene u realizaciju, ali sam prepoznala nekoliko članova o kojima je trebalo govoriti i o kojima se verovatno u subotu u načelnoj raspravi govorilo, gde Vlada poprilično ovim predlogom zakona o budžetu traži odrešene ruke za potrošnju, na svoj način i ovako skromnih sredstava.
Budžet nije vlasništvo Vlade, nije dobit Vlade, Vlada nije firma, nadam se, za sada. Vlada nema pravo da ga troši kako ona zamišlja a da za to ne pita građane posredno preko ovog visokog doma, preko parlamenta.
Budžet je vlasništvo građana Srbije i oni su ga dali samo na poverenje Vladi da njime odgovorno raspolaže.
Iako Vlada traži da može da dobije ovim zakonom odrešene ruke, u članu 10, recimo, ili u članu 19. gde može da otpiše neka sredstva. Otkud joj pravo da otpisuje bilo kakva sredstva? Nisu to, kažem nije to dobiti Vlade to su sredstva građana.
Ili u članu 26. da neki ministar može skoro privatno da raspolaže budžetom u nekom dogovoru sa nekim sekretarima mesnih zajednica ili bilo kojim delom budžeta, onda Vlada nema baš najbolju nameru prema građanima i onda se ovi socijalni motivi dovode u pitanje zato što neće biti sredstava da se porodici sa decom pomogne na pravi način.
Biću samo toliko slobodna da kažem da sam na kraju izvela jedan zaključak iz svih tih mogućih naziva budžeta da će kao i prošlogodišnji, a revizija će nam, kada bude ovde na dnevnom redu, pokazati da li smo bili u pravu, ovaj zakon biti prilično, zakon o budžetu, očerupavajući. Biće to tužno, ali videćemo kako će krenuti njegova realizacija.
Dakle, ono što jeste nedopustivo to je, kažem, rasprava šest tačaka dnevnog reda kao jedna. Kratko, brzo, skromno obrazloženo, neubedljivo, sa osećanjem i bojim se čak i sa pomalo stida, eto to mora da prođe, dolazi Nova godina, svi će se nešto zaboraviti, neće se o tome mnogo pričati, načelna rasprava o budžetu stavljena posle dva slobodna dana u subotu, kada neće moći građani baš da to tako gledaju, imaju oni subotom, znate, onih ličnih, porodičnih i ostalih obaveza.
Iza svih ovih tačaka, gde i porodica sa decom zaslužuje, jer ipak je to najveći deo Srbije, da jedan dan se samo o tome raspravlja, da zajednički i mi iz opozicije i iz vladajuće stranke prenesemo stavove naših sredina, naših gradova, naših sugrađana koji su nas svojim glasačkim listićem obavezali i zadužili da sa ovog mesta govorimo u njihovo ime, da kažemo šta mislimo.
Možda neke stvari i promenimo, možda zauzmemo neku drugačiju strategiju, možda pomognemo Vladi da se zaista okrene, ne samo deklarativno, nego čitavom jednom strategijom porodice sa decom, da učini Srbiju celu velikom porodicom sa puno dece. Ono što rekoh, to jeste naša budućnost.
Bojim se da se u ovih pet tačaka prvih koje prethode važne toliko da se provuče ova šesta – Predlog zakona o zaduženju Republike Srbije kod Eurobanke EFG a.d. Beograd, koji je podnela Vlada, jer treba da se zadužimo još za 25 miliona dolara, tu istu decu kojoj nudimo ovu socijalnu pomoć, njih ćemo da zadužimo ili njihove roditelje, pa da vidimo kako će to da se odrazi.
Dakle, mi u svakoj svojoj tački dnevnog reda ili bar u svakoj drugoj tački dnevnog reda donesemo poneko novo zaduženje. Bojim se da u traganju za srpskim brendom mi smo od dugovanja, dužništva i zaduživanja učinili jedan novi brend, kao što je uspelo da se preko medija napravi brend gladi i da sada mi gotovo transparentno pokazujemo, umesto da se toga stidimo i da to rešavamo što je brže moguće, skoro milion gladnih građana, 700.000 gladnih građana, i da stalno narodne kuhinje proglašavamo nečim što nam je nužno i neophodno.
Setimo se da smo pre desetak godina u nekim drugim ratnim uslovima optuživali predsednika države kao glavnog krivca što postoje narodne kuhinje, sada smo mi to digli na neki pijedestal, gotovo ponosno.
Prema tome, očekujemo zaista da se o ovako važnim temama kao što je porodica sa decom, kao što su penzioneri, seljaci penzioneri ili penzioneri na selu, zemljoradnici naši, paori zaslužuju posebnu tačku dnevnog reda, zaista jednom sedne i pita parlament šta oni trebaju, kako njima pomoći, kako da oni nađu svoje mesto u ovom budžetu, jer oni taj budžet jesu stvorili, a da im ne donesemo samo gotova rešenja u kojima ima uvek i dobrih rešenja i dobrih namera, a ima i nedostatnih rešenja.
Možda oni znaju zaista bolje od svih u Vladi i bolje od svih nas šta je istinski problem, kako ga rešiti. Možda svima pomognu da se usmere i da ta Srbija sa decom bude bolja.