Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predsedavajući, poštovani gospodine ministre sa saradnicima i poštovana javnosti Srbije.
Kada govorimo o ovoj važnoj temi u Srbiji i kada govorim ja lično onda se moram vratiti pre svega na svoje lično polazište i izvorište, a ja dolazim iz grada koji ovde baštini zaista najznačajniju tradiciju u obrazovanju. Dolazim iz Sombora u kom je još 1778. godine osnovana prva preteča današnjih visokih škola „Učiteljska norma“ po ugledu na najznačajnije nemačke škole tog vremena, koja je već 1816. prerasla u „Preparandiju“, a u Beogradu je „Visoku školu“ Dositej Obradović osnovao 1808. godine uz najznačajnijeg svog saradnika polaznika iste te somborske „Norme“ Ivana Jugovića. Dakle, volim da to istaknem zbog mog grada koji zaista baštini tu najsvetliju i najznačajniju tradiciju, možda čak i u ovom delu Evrope.
To je ono što me direktno upućuje i preporučuje da govorim danas o ovom zakonu, jer sam i ja učenik upravo te tradicionalne učiteljske škole Sombora koja je postala i ostala značajan izvor kadrova obrazovanja.
Što se tiče vas, gospodine ministre, moram da vam kažem ono što rado kažem svakom ministru obrazovanja, jer ja sam ovde četvrti mandat ovde, kao što i vama želim da kao mlad čovek budete bar četiri mandata ministar prosvete, jer kontinuitet u obrazovanju je jako važan. Vi kao naučni radnik to znate. Hoću da kažem da ste vi ministar najznačajnijeg ministarstva u ovoj zemlji. Ministar ste ministarstva koje raspolaže najskupljim resursom ove zemlje, a to je znanje. To treba da znate. Bez obzira koliko ekonomska kriza diktira interesovanje za neke druge oblasti i neka druga ministarstva, zaista kroz istoriju se pamte ministri finansija i pamte se ministri prosvete.
Jedna država koja gradi svoj temelj u obrazovanju ima odličan krov. Visoko obrazovanje je krov obrazovanja ove države. Ono sa čime se ne bih uslovno složila u vašoj današnjoj diskusiji je to kada ste rekli da smo prepoznatljivi, da je naše visoko obrazovanje najkvalitetnije, to ne sporim i na to sam ponosna kao i vi. Rekla bih da je ono najvidljivije, ali samo jedan dodatak tu. Naše visoko obrazovanje je najkvalitetnije upravo zato što smo uspeli da očuvamo koliko smo god mogli u ovim turbulentnim i teškim vremenima, najkvalitetnije osnovno obrazovanje. Osnovno obrazovanje je izvorište celokupne građevine obrazovanja jedne države, kvalitetno osnovno obrazovanje.
Dopustiću sebi da budem lična i da budem emotivna i da kažem da u svakom od nas i u svakom našem ličnom uspehu je ugrađen uspeh našeg učitelja. Dakle, pravi učitelji su temelj jednog dobrog društva. U vašem mandatu gospodine ministre i u vašem ličnom uspehu, svakako će te prepoznati onaj davni koren postavljen u tim vremenima.
Ono što je svojevremeno rekao Klauz Mozer – obrazovanje je skupo, ali je neznanje mnogo skuplje i mnogo više se plati u društvo, mi se danas bavimo izmenama i dopunama Zakona o visokom obrazovanju za koje ste i sami rekli da smo ga menjali 2008, 2010, 2012. i 2013. godine, menjaćemo i ovaj zakon. Ovo neće biti kraj jer ćemo donositi nov.
U svakom slučaju, obrazovanje je živ proces. Ono nikada ne prestaje. Osvajanje znanja je živi proces, nikada ne prestaje. To je doživotni proces i kako reče Lao Ce - slično je veslanju uzvodno, čim stanete, krenuli ste nazad.
Dakle, jeste naporno, ali je znanje jedini resurs lični i neotuđivi. Ono što se Srbiji dogodilo i zbog čega se ovaj zakon danas našao pred nama, to je da nikada više nije bilo ljudi sa diplomama a nikada manje funkcionalnog znanja. To je suština.
Dakle, do diploma se dolazilo na različite načine, čak, nećemo kriti, ponekad i na vrlo problematične načine ali diplome nisu bile, visokoškolskih ustanova, nisu bile u recipročnom odnosu sa osvojenim znanjem. To je problem koji mi prepoznajemo u našem svakodnevnom životu.
Priznaćete da je ekonomski analitičari kažu da je bruto društveni proizvod upravo dramatično pao zbog nedostatka funkcionalnog znanja. Da bi se funkcionalno znanje osvojilo i usvojilo i postojalo i moglo efikasno da služi u jednom društvu, ono se ne osvaja na visokoškolskoj ustanovi, njegovo osvajanje počinje mnogo ranije, čak i pre osnovne škole u predškolskoj ustanovi, ali osnovna škola je zaista temelj. Osnovna škola nije osnovna zato što je ona manje važna, nego zato što ona zaista jeste osnov sveg društva i sveg kasnije nadogradnje.
Pozdravljam zaista rešenja u ovim izmenama i dopunama zakona koje su pred nama. Mislim da ste uspeli ponuđenim rešenjima da jedan značajan deo problema u postojećem zakonu rešite. Jedan značajan deo dilema da rešite, da ga vrlo jasno usmerite da bude efikasan, da bude primenjiv. Život će pokazati da li ste i vi i mi, da li smo bili upravu kada ovaj zakon stupi na snagu.
U svakom slučaju ono što ovaj zakon treba da omogući, to je da se u visokom obrazovanju smanji korupcija koje smo svi svesni, na ovaj ili na onaj način i da se vrati dostojanstvo visoko obrazovnim ustanovama. Dostojanstvo koje one zaslužuju.
Da bismo imali sve to, pošto govorimo o obrazovanju, o jednom vrlo specifičnom i neospornom procesu jednog društva, bez kog društvo ne može da opstane, ja ću se vratiti na ono što sam svojevremeno još 2010. godine govorila tadašnjem ministru prosvete i tada mu u ovoj istoj skupštinskoj sali predala, predlog jednog zakona, jer danas je ministar govorio da će doći u proceduru neki novi zakon. Znači, Zakon o inspekcijama, takođe to pozdravljam i smatram da treba da to bude vrlo brzo.
Takođe ste najavili, mislim da sam videla negde u novinama, da ćete vršiti izmene i dopune Zakona o udžbenicima ili doneti čak i nov. To je zaista nešto što je veoma važno i nužno. Ono što vam sugerišemo i predlažemo visokom obrazovanju za koje smatram da će morati opet malo da se menja i što ću vam, i vama kao ministru lično podneti predlog, to je da se donese zakon po ugledu na neke druge države u okruženju koje su to rešile i neke države koje nisu u našem direktnom okruženju, to je Zakon o učiteljskim vežbaonicama.
Visoko obrazovanje onih koji obrazuju druge. Znači, to je polje koje nije uređeno, gde su učitelji kao prvo polazište obrazovanja u životu, prvo polazište obrazovanja jednog društva, prvo polazište sticanja znanja, najznačajniji u našim životima. Pazite, vi možete da provedete život da nikada ne sretnete lekara, ako imate sreću i dobro zdravlje. Možete da provedete život da nikada ne sretnete sudiju, advokate, živite jedan život u kom vam te institucije, ne sretnete se sa njima. Možete da nikada ne sretnete policajca ili neke druge profesije, ali niko od nas u 21. veku i 20. veku i tome celo društvo, ceo svet teži, ne može da proživi život, a da nema učitelja. Dakle, to je ono što je nezaobilazno. Zbog toga na tome insistiram i lično i profesionalno, ali zaista onako i kao čovek koji poznaje tu profesiju i živi u nekom životu gde jednostavno vidim značaj te institucije.
Da bi se ta institucija visoko obrazovana zaista očuvala, jer kako rekoše Kinezi – vojska vas nauči kako da koristite oružje, ali učitelj protiv koga, toj profesiji moramo vratiti dostojanstvo. Da bi smo njih obrazovali najvažnija je spona, onaj metodično didaktički pristup, a to su mentori učitelji, oni koji su iz praktičnog rada, koji buduće učitelje uvode u praktični rad sa svim onim resursom znanja.
Tu nećemo zanemariti i onaj problem koji se u ovom tržišnom razmišljanju nametnuo u Srbiji, a govorimo o znanju kao najskupljem resursu, da bi se znanje kao najskuplji resurs osvajalo i njime moglo biti konkurentan na svetskom tržištu, sada govorim tim ekonomskim rečnikom, ono mora biti usvojeno na adekvatan način i kvalitetan način, a mi imamo zaista jedan problem i to sam postavila kao poslaničko pitanje ministru i dobila sam odgovor, a to je problem velikog broja udžbenika sa materijalnim greškama. Kao naučni radnik svesni ste šta je materijalna greška u usvajanju znanja.
Dakle, to je nešto što je nedopustivo. Udžbenik je institucija. On nije knjiga. Udžbenik je institucija. On mora biti neprikosnoven u svakoj svojoj naučnoj činjenici. Naučni rad je kontinuitet rada. Činjenice moraju biti jasne, nedvosmislene, neoborive jer na osnovu tih činjenica gradite i oblikujete jednu svest, jedan svet i ako dopustite, oblikujemo društvo.
Ono što smatram, gospodine ministre, u vašem odgovoru koji sam dobila da nije adekvatno, rekli ste mi da će se pristupiti ispravljanju udžbenika, odnosno materijalnih grešaka. Tu je toliko toga da vrlo stručno u pojedinim predmetima moraju biti angažovani ljudi i biće vrlo zahtevno i teško, jer je to pre svega skup proces za izdavače koji su već uložili u to i samo očekuju da to prodaju, a dopustili smo šumu izdavača i dopustili smo neselektivno štampanje udžbenika i njihovo distribuiranje. Dakle, biće vrlo teško izboriti se sa tim. Mislim da će vam to biti jedan od težih zadataka kao ministra i da ćete naići na ozbiljan otpor i ozbiljno neprijateljstvo, ali rizikujte. Imaćete i sa druge strane vrlo ozbiljnu podršku da taj posao izgurate do kraja.
Udžbenik sa materijalnom greškom, da ne kažem sa brojnim materijalnim greškama ruši autoritet svih institucija. Znate, kada sam jednom bila u prilici da sa jednom koleginicom razmatram konkretnu materijalnu grešku u jednom udžbeniku, baš u mom predmetu, srpskom jeziku, pitala sam je kako se postavlja pred decom kada dobije taj zadatak u kom ili morate da dete učite namerno pogrešno ili da mu kažete da udžbenik ne valja? Kako se snaći u toj situaciji? Koji autoritet zaštiti, svoj ili udžbenik, a morate da delujete jedinstveno. Udžbenik, škola i nastavnik. To je jedna od sitnica za koju koristim priliku da mogu da govorim, uopšte u visokom obrazovanju i ovom zakonu. To su izmene i dopune. Moraćemo menjati u tom delu obrazovanja, visokog obrazovanja učitelja i obrazovnog kadra u nastavi.
Ono što očekujemo svakako je da ovaj zakon, ove izmene i dopune zakona skrate nedopustivo duge rokove i mi smo kao poslanička grupa uneli, predali nekoliko amandmana koji se odnose upravo na te rokove jer osim znanja jedan drugi resurs ne može ni da se nadoknadi ni da se kupi, ni da se potkupi, a to je vreme i zaista postoji prostor da se u nekim segmentima neke procedure još više skrate u odnosu na ono što ste vi predložili. Dakle, ti su amandmani čisto dobronamerni. Očekujemo da ako bude dovoljno razumevanja, ja ću obrazlagati u raspravi u pojedinostima, da ih usvojite, a ako ne, bože moj, biće prilike da još neke stvari popravimo ako se pokaže u praksi da to nije dobro.
U svakom slučaju, moramo poštovati vreme koje imamo pred sobom i gledati da zakon bude efikasan, a zakon je efikasan samo ako se brzo, lako i jednostavno sprovodi. To jeste cilj svakog zakona i da bude, naravno, pravedan za sve.
Pozdravljamo dosta transparentnost ovog zakona, pozdravljamo jasnost i transparentnost akreditacija univerziteta koja je veoma važna, ono što sada sve postaje javna informacija i jasna i ono što treba da bude cilj visokog obrazovanja u Srbiji.
Ne bih se složila sa nekim stanovništvima, čak našeg društva, da obrazovanje, visoko obrazovanje treba da omogući da mladi odu odavde sa jednim kvalitetnim znanjem. Naše visoko obrazovanje sa zaista visokim kvalitetom, koje ste naveli u svom uvodnom izlaganju, treba da bude konkurentno u tom smislu da nam mladi iz sveta dolaze da se obrazuju ovde. Mi moramo da imamo univerzitete, mi moramo da budemo izvoznik znanja, ne mladih ljudi. Dakle, da se naši univerziteti svrstaju u red po kvalitetu i da budu atraktivni za studente iz EU, kako je predviđeno jednim članom, da dođu ovde da se obrazuju po svim kriterijumima, da znaju da će znanje koje ovde osvoje biti kvalitetno, primenjivo bilo gde da odu.
Ono što mi očekujemo, bilo je jedno retoričko pitanje u jednom izlaganju jedne prethodne koleginice šta mladi ljudi mogu da očekuju od našeg visokog obrazovanja. Ako se budemo obračunali sa onim problemima profesija koje ne postoje i koje su iznuđene nekim pomodnim trendovima u obrazovanju i koje su neprimenjive, kao što su neprimenjiva i znanja koje oni kroz te profesije steknu, ako izostavimo te razne kič kvalifikacije zvanja i znanja, onda ćemo doći do toga da mladi ljudi treba da očekuju da sa ovih visokoškolskih ustanova izađu spremni, obrazovani, obučeni i naoružani znanjem da promene svet u kojem žive, da aktivno oni menjaju svet u kojem žive, odnosno Srbiju u kojoj žive u novu modernu zemlju po svojoj meri.
Dakle, mi smo kao generacija učinili ono što smo mogli, a naše je da im samo pripremimo teren na kome će oni steći potrebnu snagu, samouverenost, znanje, sposobnosti i veštine i, kako već rekoh, da im to bude polazno oružje da promene svet u kojem žive, da ga učine poželjnim i bogatim mestom u kome će se dobro osećati, prema svojoj meri.
Visoko obrazovanje ima veliku šansu u ovom trenutku u Srbiji da povrati svoje dostojanstvo, da ga učvrsti i da bude upravo jedan od najznačajnijih promotera moderne Srbije i Srbije kakvu želimo. Hvala vam lepo.