Dame i gospodo narodni poslanici, poštovana predsedavajuća, poštovani gospodine ministre, pred Narodnom skupštinom i pred javnošću Srbije našli su se medijski zakoni o kojima se dugo u javnosti pričalo i bili su izloženi kritičkom sudu javnosti. Ako pođemo od toga da je informisanje jedan od najznačajnijih resursa posle zdravlja nacije, posle obrazovanja nacije, svakako treći resurs koji je važan za svakodnevni život građana onda moramo biti svesni odgovornosti koju imamo pred sobom kada donosimo ove zakone.
Kada smo pogledali tri predložena zakona, Zakon o javnom informisanju i medijima, Zakon o elektronskim medijima i Zakon o javnim medijskim servisima, mi iz poslaničke grupe NS pomno smo pročitali svaki član i podneli jedan zaista skroman broj amandmana kojima smo želeli da konstruktivno reagujemo i učinimo ove zakone koji predstavljaju iskorak u bolje informisanje javnosti još boljim. Nadamo se da će ministar imati razumevanja za ono što smo predložili.
Ono što nas je pre svega opredelilo da ćemo podržati ovaj set zakona jeste nešto što je dugo nedostajalo u informativnom prostoru Srbije, a svesni toga da je informacija najskuplja roba u ovom trenutku, to je svakako član 4. Zakona o javnom informisanju i medijima. Član 4. kaže – javno informisanje je slobodno i ne podleže cenzuri. To je ono što je Srbiji zaista veoma važno, a o autocenzuri, to ćemo drugačije komentarisati.
Drugi stav ovog člana kaže – zabranjena je neposredna i posredna diskriminacija urednika medija, novinara i drugih lica u oblasti javnog informisanja prema njihovoj političkoj opredeljenosti i uverenju ili drugom ličnom svojstvu. Što takođe predstavlja ozbiljan iskorak u novinarstvu i odnos društva prema medijima i informisanju.
Treći stav kaže – ne sme se ugrožavati slobodan protok informacija putem medija kao ni uređivačka autonomija medija, a naročito vršenjem pritiska pretnjom, odnosno ucenom urednika, novinara ili izvora informacija. Takođe je uređeno ovim istim članom fizički napad na urednika, novinare i druga lica koja učestvuju u prikupljanju i objavljivanju informacija putem medija kažnjava se na osnovu zakona. I sloboda javnog informisanja – ne sme se povređivati zloupotrebom službenog položaja i javnih ovlašćenja, svojinskih i drugih prava kao ni uticajem ni kontrolom nad sredstvima za štampanje i distribuciju novina ili mrežama elektronske komunikacije koje se koriste za distribuciju medijskih sadržaja. Dakle, to je član zakona koji zaista ozbiljno unapređuje ovu delatnost kod nas.
Sistem javnog informisanja ima poseban značaj. Ustav Republike Srbije garantuje slobodu mišljenja, izražavanja i slobodu medija u skladu sa najvišim međunarodnim standardima. Zakonom se obezbeđuje i štiti pravo građana na istinitom, potpunom i blagovremeno informisanje. Vlada Republike Srbije usvojila je u septembru 2011. godine Strategiju razvoja sistema javnog informisanja u Republici Srbiji do 2016. godine. To je bio jedan od ključnih uslova da Republika Srbija 2012. godine stekne status kandidata za članstvo u EU.
U akcionom planu za sprovođenje strategije kao najvažnija aktivnost predviđeno je donošenje novih zakona kojima će se regulisati oblast javnog informisanja u skladu sa najvišim evropskim standardima. Na ovaj način između ostalog ispunjavamo i preuzete obaveze na zacrtanom putu daljeg približavanja članstvu u EU iz lepeze osnovnih ciljeva koji se Predlogom novog zakona o javnom informisanju i medijima žele postići, a koje navodi predlagač, a posebno bih izdvojila sledeće.
Slobodan razvoj nezavisnih i maksimalno profesionalnih medija. Pošto ću govoriti o nekim drugim članovima zato naglašavam posebno ovu sintagmu. Definitivno povlačenje države iz većine medija osim u za to posebno utvrđenim slučajevima. Dakle, država ipak ima interes da ostane prisutna u nekim od medija. To je ono što pozdravljamo. Jasno definisanje javnog interesa u oblasti javnog informisanja. Mislim, da nam odavno nedostaje da se odredimo prema tome šta jeste javni interes u informisanju, šta mi želimo informisanjem da zaštitimo, šta želimo da oblikujemo. Pre svega moramo biti svesni da mediji oblikuju i svest i savest jednog naroda ili ono što bi se nazvalo etno psihologija. Svesni smo uticaja medija na formiranje ličnosti.
Ono što se nekada sprovodilo kroz neke druge oblike vaspitavanja sada se ubrzalo upravo uticajem medija i mi ne smemo zanemariti da našu budućnost i našu decu, a mislim da je o tome malopre govorio kolega Čikiriz, upravo oblikuje velikim delom mediji. Mi moramo zaštiti generacije mladih od sadržaja koji su pogubni za njihovo odrastanje, a samim tim pogubni za društvo uopšte.
Zatim, ono što ovde vidimo kao definisano, to je postizanje transparentnog sistema finansiranja u oblasti javnog informisanja iz budžeta i prelazak na sistem projektnog finansiranja.
Regulisanje i suštinsko popravljanje položaja urednika kao i unapređenje zaštite prava novinara. To sam već pročitala upravo u ovom članu 4. koji to vrlo jasno i konkretno definiše.
Transparentnost vlasništva u medijima kroz formiranje registra medija, sprečavanje nedozvoljenog udruživanja u oblasti javnog informisanja, zabrana govora mržnje, poštovanje ljudskog dostojanstva i prezumcija nevinosti.
Sada kada govorimo ovde da u medijima moramo da vodimo računa i o poštovanju ljudskog dostojanstva, skrenula bih pažnju samo na član 8. Zakona o javnom informisanju o medijima, koji je po meni i po našem nekom skromnom mišljenju nedopustivo koncipiran, on glasi ovako, pročitaću ga zbog javnosti Srbije, odnosi se na položaj nosilaca javnih i političkih funkcija i kaže – izabran, postavljen, odnosno imenovan nosilac javne i političke funkcije, dužan je da trpi iznošenje kritičkih mišljenja koje se odnose na rezultate njegovog rada, odnosno politiku koji sprovodi, a u vezi je sa obavljanjem njegove funkcije bez obzira na to da li se oseća lično povređenim iznošenjem tih mišljenja.
Mislim da ovo ostavlja prostor, priličnoj proizvoljnosti, čak i neprofesionalnosti.
Mislim da prvo ne možemo zakonom da popišemo šta je neko dužan da trpi, jer trpljenje je nešto što se malo već meša u zonu psihologije.
Trpljenje je nešto što podrazumeva i prag mogućnosti trpljenja itd, tako da ako ovaj član ne budemo na odborima ili amandmanima malo preoblikovali da on ipak nosioce javnih i političkih funkcija vrati na ovaj deo poštovanja, ljudskog dostojanstva, jer ljudi nosioci javnih političkih funkcija su zaista javno i došli do tih funkcija, a za neku drugu, neki drugi oblik delovanja, snose krivičnu i materijalnu odgovornost kao i svi drugi građani.
Dakle, ne treba se ostaviti ovaj prostor, čak ni u tragovima kao moguća zloupotreba nekih neistomišljenika, nekih ličnih frustracija i svega ostalog, zato što onda ulazimo u nešto što nije profesionalno informisanje, a vi znate šta je vest, to je jedno staro pravilo, vest je prosut džak perja, demant je pokušaj da ga pokupite. Dakle, to je ono o čemu sam želela da govorim.
Dakle, poslednje što ovde izdvajam kod ovog zakona kao kvalitetnog, 10. tačku koju sam primetila, to je obezbeđivanje uslova za adekvatnu sudsku zaštitu u slučaju povrede prava na javnom informisanje i to zaista takođe pozdravljamo.
Kada pominjem razvoj nezavisnih i profesionalnih medija kao jedan od ciljeva zakona, navešću da odredba u jednom od uvodnih članova zakona propisuje da je javno informisanje slobodno i da ne podleže cenzuri i rekoh to je ono što nas je zaista opredelilo da ćemo ovaj set zakona podržati.
Znamo koliko smo se dugo, kao politička stranka, sa mnogim strankama u ovom parlamentu zalagali da mišljenje bude javno izrečeno i vrlo transparentno.
Mislim da je kod nas trenutno autocenzura mnogo veći problem i da će se mnoge stvari svakako popraviti sa dostizanjem adekvatnog nivoa transparentnosti vlasništva nad medijima, što je takođe jedan od osnovnih ciljeva ovog predloga zakona.
S toga su izuzetno važne odredbe u članovima 37. do 44. zakona kojima se uređuje postojanje registra medija.
Konkretno član 39. propisuje koji se podaci obavezno upisuju u registar medija, a posebno je bitno rešenje gde se navodi da se u registru evidentiraju podaci o pravnim i fizičkim licima koja neposredno ili posredno imaju više od 5% udela u osnivačkom kapitalu, izdavaču.
Podaci o njihovim povezanim licima, kao i podaci o drugim izdavačima u kojima ta lica imaju više od 5% udela u osnivačkom kapitalu. Dakle, tako će se jasno videti ko želi koliki uticaj da ima na medije i ko želi u stvari da formira ili utiče na formiranje svesti i savesti u Srbiji.
Takođe, je bitna odredba u članu 40. koja propisuje da se svaka promena podataka koji podležu registraciji mora prijaviti registru u roku od najviše 15 dana od dana njenog nastanka.
Član 44. predviđa adekvatno finansijsko sankcionisanje za izdavača onih medija koji se ne upišu u registar i na taj način pokušaju da izbegnu ovu obavezu koja će stupiti na snagu početkom naredne godine.
Kod nas je trenutno netransparentna vlasnička struktura medija, jedan od najvećih problema, prepreka daljem razvoju ovog segmenta u društvu. U javnosti se konstantno licitira neproverenim podacima o tome ko je stvarni vlasnik, koji, odnosno nedeljnih listova.
Čak smo i svedoci toga da se pojedini mediji na mahove besomučno, međusobno prepucavaju svakakvim saopštenjima, tako da prosečni čitalac, građanin ne može da se razabere i snađe u opštem galimatijasu informacija koje mu se svakodnevno nude i čime se automatski potire Ustavom zagarantovano pravo na istinito, potpuno i blagovremeno informisanje.
Mišljenja sam da će novo rešenje kojim će vlasnička struktura medija biti transparenta koliko je to realno moguće svakako uticati na popravljanje trenutnog stanja. Takođe, država je odlučna u nameri da se povuče iz vlasništva u medijima do polovina naredne godine što će rezultirati i promenom statusa Tanjuga, Radio Jugoslavije i Panorame.
Drugi zakonski predlog o elektronskim medijima zahvaljujući izuzetno dinamičnim promenama koje imaju karakter prave tehnološke revolucije ima obavezu da uredi zakonskim ovo polje, i već duže vremena dominantnu ulogu u sistemu javnog informisanja Republike Srbije svakako imaju elektronski mediji. Ovo iziskuje stalnu unapređivanje postojećih tehničkih standarda kao i prateće pravne regulative.
Brzi razvoj doveo je do stvaranja mnogobrojnih međunarodnih standarda koji se nalaze u konvencijama i preporukama Saveta Evrope i direktivama EU.
Između ostalog sve članice EU moraju do 2015. godine da pređu sa analognog na digitalno emitovanje programa. Ovo takođe zahteva izmenu i dopunu prateće zakonske regulative.
U martu 2010. godine EU je direktivom Evropskog parlamenta i Saveta o pružanju audiovizuelnih medijskih usluga utvrdio novi regulatorni okvir u vezi sa pružanjem audiovizuelnih medijskih usluga.
S obzirom da je Republika Srbija dobila status kandidata za članstvo u EU ova direktiva je u daljem procesu približavanja i prijema Republike Srbije punopravno članstvo EU nametnula potrebu usaglašavanja sadašnjeg zakonodavstva Republike Srbije sa standardima koji su utvrđeni u direktivi.
Od međunarodnih dokumenata u ovoj oblasti posebno treba pomenuti evropsku konvenciju o prekograničnoj televiziji Saveta Evrope koju je Republika Srbija ratifikovala Zakonom o potvrđivanju evropske konvencije o prekograničnoj televizijskog saradnji 2009. godine.
Dakle, ono što bih još skrenula pažnju u trećem predlogu zakona, Predlog zakona o javnim medijskim servisima to je ono što su već kolege dodirnule ovde, da li ćemo, a ranije smo kao politička stranka mnogo govorili upravo u ovom domu o televizijskoj pretplati ili taksi kako će se zvati u budućnosti.
Ministar je lepo objasnio da je pretplata nešto što ima u sebi karakter dobrovoljnosti, a ta taksa je nešto što je obavezno. Mislim da ćemo se tu suočiti sa jednim ozbiljnim problemom koji smo do sada imali oko te naplate bez obzira što je to taksa. Upravo sa nekoliko praktičnih problema zato što neko ko ugovara odnos sa Elektrodistribucijom ne garantuje da će time koristiti jasan ugovorni odnos o kupovini određene vrste usluga. Ne garantuje da će time imati obavezu da kupi i televiziju, ili da li će uopšte biti neko ko će koristiti usluge javnog servisa.
Nekada, pre nekih četrdesetak godina, tridesetak godina, Srbija je imala jednu dobru praksu svako je ugovarao svoj odnos sa javnim servisom i plaćao ga. I nije bilo nikakvih problema čak mislim da je to bila jedna od pretplata koje sam najurednije u to vreme plaćala.
Mislim da je trebalo takvo jedno zakonsko rešenje po uzoru na to, naravno mnogo modernizovanije ili modernije i primerenije današnjem vremenu primeniti u ovom slučaju, jer bismo tada izbegli kršenje nekoliko zakona koji će ceo slučaj, pre svega o davanju podataka, itd, pojedinačnih koji će se pojaviti, jer mislim da će to zaista u praksi doneti određene probleme.
Dobrovoljnost i sklapanje ugovorne obaveze između građanina i javnog servisa će između ostalog podići svakako i dignitet i odgovornost javnog servisa, ali i građana. Kažem, to je već bilo u praksi Srbije, to nije nepoznato, bilo je tada vrlo popularno, odnosno bilo je prihvaćeno i mislim da mi građane Srbije možemo vratiti jednim takvim iskorakom onome što su oni bili, a građani Srbije hoće da budu odgovorni građani, bez obzira koliko je teško i koliko su se neki standardi i neka gledišta izmenili. Pre svega, javno informisanje može svakako da oblikuje i taj deo svesti kod građana. Zahvaljujem.