Dame i gospodi narodni poslanici, poštovana predsedavajuća, poštovani gospodine ministre i poštovani učitelji i profesori, u prvom redu, koji danas pratite načelnu raspravu o donošenju ovih zakona, a znam da je prosvetna javnost u ovom trenutku iskreno zainteresovana za donošenje ovih zakona.
Naravno, veoma je važno da se ovi zakoni napokon nađu pred javnošću Srbije, nađu pred usvajanjem i nadam se pred dobrom voljom Ministarstva da se poprave amandmanima koje smo podneli.
Ono što mi je pomalo zasmetalo u predstavljanju tih zakona, to je kada se o tim zakonima ili o zakonu o osnovama sistema vaspitanja i obrazovanja govori kao o krovnom zakonu i uopšte je to postao čest atribut za zakon. Ovo nije krovni zakon – ovo je temeljni zakon, kao što je prosveta temelj svakog društva, pa tako se prema njoj treba i odnositi. Ako se prema prosveti i zakonima koji se bave prosvetom budemo odnosili kao prema temelju za sve ostale dobre građevine u ovom društvu, onda ćemo izgraditi i dobro društvo.
Nadam se i verujem duboko da je cilj ovog zakona ne samo da se reši pitanje prosvete, nego je cilj dobrobit naše dece, a samim tim i celog društva. Moram da zahvalim gospodinu ministru što je pokazao izuzetno razumevanje i saradnju sa svim poslaničkim grupama, što smo mi iz Nove Srbije shvatili kao njegovu dobru nameru.
Podneli smo značajan broj izuzetno kvalitetnih amandmana, a njegove naznake da bi mogli biti usvojeni nas ohrabruju da ovo ministarstvo zaista želi da reši neka ključna pitanja i ključne probleme u prosveti. Naravno, neće ih uspeti rešiti sve i mi ćemo i o dobrim stranama ovog zakona govoriti i o onim stranama koje mislimo da su manjkave, a nadam se da ćemo uskoro pred sobom imati neke izmene i dopune, ako ministar bude smatrao za potrebno da dopuni neke stvari u radu, sprovođenju i realizaciji ovog zakona.
Ono što moram da kažem gospodinu ministru, a to je da očekujem da u svakom trenutku u Vladi zastupa sve interese prosvete, svu njenu čast i dostojanstvo koje ona u ovom narodu zaslužuje i koje ona kroz svoju tradiciju, čvrsto, i jedina možda u svim teškim vremenima, brani.
Pre svega, gospodine ministre, morate da znate da predstavljate najmoćnije ministarstvo. Nisu to prepoznale neke druge stranke i meni je to drago, inače bi vam to oteli, očekujući da tu infiltriraju neke tajkune i sve ostalo. Najmoćnije ministarstvo koje u ovom trenutku brani direktno ili indirektno interese bar tri miliona građana, i vojska, i policija i svi ostali jesu neka nadgradnja, neki drugi interesi, ali temelj ovog društva i naše budućnosti leži u ovom ministarstvu.
Uz to, ovo ministarstvo tretira najskuplju robu, obrazovanje, najkonkurentniju, najtraženiju robu, u celom svetu najpriznatiju. Ona se na prvi pogled nikad ne vidi u tom obliku, ali se na kraju ispostavi da ona jeste najznačajnija, najmoćnija i najskuplja. Očekujem da je kao takvu i štitite i time ćete zaista zaštititi prosvetu do kraja.
Govorim to sa punim kredibilitetom, jer dolazim iz grada Sombora, koji ima najstariju učiteljsku školu u ovom delu Evrope, sa najpoznatijom tradicijom i najpoznatijim imenima. Jedna od osnovnih škola u mom gradu je dala samo sedam akademika Srbiji. Prema tome, zaista smatram da sam pozvana i to da kažem javnosti Srbije.
Dakle, da se vratimo prvom zakonu o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja i pre nego što se osvrnem na njegove dobre strane, moram da citiram neprevaziđenog pedagoga Makarenka, onog koga svetska pedagogija priznaje kao savršeni autoritet, onog koji je uspostavio u pedagogiji model pozitivnog primera, model poverenja i koji je u najtežim trenucima u Rusiji od armije napuštene dece, besprizorne dece, uspeo da napravi ličnosti.
Nažalost po svetsku pedagogiju, svetsku pedagošku praksu, nestao je u Staljinovim čistkama uoči samog Drugog svetskog rata, ali to je neka druga priča i druga tuga. Ovako kaže Makarenko: "Naša deca su naša radost, pravilno vaspitanje je srećna starost, loše vaspitanje je nesreća, naša tuga, naša sramota i krivica pred sobom, pred čitavim društvom".
Prosveta je, tvrdim, kroz sva ova posrtanja, a bilo ih je mnogo u modernoj srpskoj istoriji, očuvala svoje dostojanstvo, dignitet i čuvala sve nacionalne i narodne interese, vrlo često neshvaćena od svojih vlasti, vrlo često zanemarena od svojih vlasti. Opet se moram vratiti na neke od svetlih primera, onako opevanih, koji su i u najtežim momentima morali da kažu, profesor nije profesor sa dnevnikom samo.
Pošto ste gospodine ministre i vi i ja profesori ekskatedra, razumemo se apsolutno o čemu govorim. Pohvaliću član 109. ovog zakona. To je član za kojim smo u prosveti nekoliko godina vapili, to je član koji napokon vraća u prosek u osnovnoj školi ocenu iz vladanja.
Oni koji su tu ocenu izmestili iz proseka, napravili su nesagledive štete u društvu. Analizirajući nekoliko puta u toku godine naš rad, direktan rad u odeljenju, uvek smo došli do tih pogubnih rezultata i uvek smo vapili da se ta ocena u prosek učenika vrati.
Ona ima još nekoliko dimenzija. Jedna od posledica je svakako ovo nasilje sa kojim se nekoliko godina suočavamo. Ono oko čega se nismo složili, priznali ste i sami u Ministarstvu da imate dilemu, a to je uzrast u kome tu ocenu treba vratiti.
Amandmanom smo predložili da to bude od petog razreda, a vi ste u zakonu tražili da bude od sedmog, reći ću vam da je od sedmog prekasno. Učitelji koji me ovih dana zovu, čak sugerišu da je možda trebalo od drugog razreda osnovne škole. Nadam se da ćete ipak usvojiti ovaj amandman, s kojim se složio čak i predstavnik UNICEF.
Dakle, stručno, naučno dokazano je da ta ocena ima izuzetan efekat, izuzetno stimulativan efekat na decu i na njihovo vaspitanje i da je izmeštena u onom momentu kad je porodica pokazala određene probleme, a kad su te porodice koje su imale određene probleme u svom ličnom odnosu prema svom najvećem i najodgovornijem zadatku, vaspitanju sopstvene dece, želele da tu odgovornost prenesu na neke druge.
Dakle, ocena iz vladanja se vraća u prosek. I zaista, ona je prva pomoć kad oko deteta mnogo toga ne funkcioniše i kad ono zavapi nemirom, nestašlukom da mu se ukaže pažnja i ljubav, i to je najbezbolniji način da rešimo mnoge probleme u startu.
Odgovorno vam tvrdim, iz prakse, da otkad smo izmestili tu ocenu iz proseka, a izmeštene su i neke druge mere kojima smo u školi mogli da sačuvamo, pre svega, autoritet društva, i autoritet prosvete, i škole, i autoritet porodice, jer smo ponekad mi u školi bili najvažniji branilac tog autoriteta, povećao se broj maloletničke delikvencije, i to mi koji smo sarađivali nažalost i sa institucijom policije, po sili potrebe ili po potrebi zakona, znamo da je tako.
Dakle, to je ono što je u ovom zakonu izuzetno dobro. Ima još nekoliko zaista lepih iskoraka u korist prosvete i po tome se vidi da je ovo ministarstvo vodilo računa o nekim interesima dece. Govoriću i o onima na koje u ovom zakonu niste obratili pažnju, ali se nadam da ćete svakako, opet u ime boljitka Srbije, naći razumevanja i naći način da to rešite.
Pre svega, ni ovaj zakon nije našao načina da se obrati, pozabavi i da više energije i sredstava i zakonskih regulativa uputi ka posebno talentovanoj deci. Pozitivno je da ste neku marginalizovanu decu, probleme koji su u društvu pojava, na neki način inkluzijom zbrinuli. To pozdravljam. To je dobra strana ovog zakona.
Potrebno je deci sa posebnim potrebama omogućiti ravnopravno školovanje, učiniti ih vidljivim. Ali, zašto mi već dugo vremena decu koja treba da budu motor ovog društva, da ponesu najveći teret budućnosti i koja će to moći da ponesu, jer su svojim prirodnim predispozicijama pokazali da to mogu, zašto njihov i lični interes ne stimulišemo tako da se oni usmere tako da budu motor društva.
To je čista fizika, da se našalim, ali to vam je na ravnom putu i slab motor može da vuče, ali kad zaglibite u blato, morate da zovete traktor, neku jaču mašinu koja će da vas izvuče. Oni su ta mašina. Njima treba dati veliku prednost u odnosu na sve.
Treba stimulisati, finansijski i na sve druge načine, posebno talentovanu decu, posebno decu koja pokazuju naročito interesovanje za neke oblasti, treba stimulisati učenička takmičenja koja godinama, sa tim se svi suočavamo, a to jeste mesto gde se vrši prva selekcija takve dece.
Dakle, učenička takmičenja treba posebno finansirati, posebno te nagrade. Da se ne održavaju svake godine i to je sve više i više naglašeno, kao kuluk i kao teret školi, organizatoru, nastavniku koji to mora da radi i roditeljima koji vrlo često ne mogu da reše ni pitanje prevoza deteta do nekog mesta gde se održava republičko ili neko okružno takmičenje.
Tu potvrdu koja je jako važna, koja je, vi znate, i vaspitna, a drugo izuzetno korisna za društvo, nismo u ovom zakonu dobili. Tu smo podneli takođe neke amandmane i očekujem da to ministar prepozna.
Posebno talentovana deca napokon ne smeju biti briga samo svojih porodica, jer već nekoliko godina gledamo na sceni nalazi se nacionalna strategija za borbu protiv narkomanije, nacionalna strategija za borbu protiv svih pošasti koje nam se događaju, a nigde nacionalne strategije za talentovane učenike, za talentovanu decu, za genijalnu decu. To je ono što nama ovaj zakon i ovo ministarstvo treba da ponudi.
Zaista očekujem da će to uskoro morati da bude prioritet ili da se donese poseban zakon ili neki podzakonski akt koji će favorizovati da i oni budu jednom primećeni, da ne gledamo po novinama kako tamo neko dete koje je osvojilo sve svetske nagrade ne može neka minimalna sredstva da ostvari i onda se razna ministarstva prebacuju, ko je u stvari za to nadležan? Ispostavilo se da za one koji su najbolji niko nije nadležan. Imamo samo nadležne za one koji stvaraju probleme, na njih trošimo vreme, novac i resurse.
To je ono o čemu očekujemo da se ovo ministarstvo uskoro i jasno opredeli, da jednim zakonskim rešenjem obuhvati odnos društva i obaveže društvo da oni koji jesu po prirodi svojoj imali sreću da budu obdareni naročitim sposobnostima, da ih i društvo uvaži, da društvo od njih očekuje da budu zamajac neke buduće Srbije.
Ono što svakako treba ovo ministarstvo da obradi i da se posebno pozabavi, nisam mislila da o tome govorim u zakonu o udžbenicima, nego vam govorim baš u okviru ovog zakona, to je problem sa kojim se praksa u školama sreće dugi niz godine i svake godine se zaričemo kako ćemo naći način da se to reši. O tome čak niko ništa nije ni pomenuo. Toga nema ni u naznakama.
To je problem fizičkog opterećenja učenika. Osamdeset posto dece u nižim razredima na sistematskim pregledima konstatuje im se krivljenje kičme, zbog preteških torbi, zbog prevelikih zahteva. Sve poštujem, i licence i ostalo izdavača, i udžbeničke komplete, i ovlašćenje i kazne, sve je to u redu, ali neko mora sesti i reći – dete sa 25 do 30 kilograma telesne težine ne može da nosi svakodnevno teret od osam kilograma na svojoj kičmi, jer pravimo buduće invalide.
Da roditelji sami ne preduzmu nešto i sami nešto svakodnevno ne vade, da učitelj to na neki način ne koriguje, ponekad bi taj teret bio daleko veći. O tom sistemskom rešenju, verujte, uz Ministarstvo zdravlja, očekujem da se neko oglasi, jer dosta konstatovanja tog, svi to primećujemo, znamo da to jeste problem, deca sve slabije vide, sve su više na kompjuteru, roditelji ih često ostavljaju da ih kompjuter pričuva dok oni nisu tu. Deca gube vid i krive kičmu, dva ozbiljna problema. O ravnim stopalima da ne pričam.
Mi imamo zdravstvene probleme koje moramo da rešimo kroz sistemski pristup vaspitanju i obrazovanju naše dece.
Gospodine ministre, mnogo je toga o čemu možemo da pričamo. Osvedočena vašim dobrim namerama da hoćete kroz ovaj zakon da mnogo toga suštinski rešite, obratite pažnju samo na neke od ovih stvari na koje smo vam skrenuli pažnju da treba da budu rešene, jer lično ne očekujem od ove vlade da bude ni nacionalnog odgovorna, ni socijalno odgovorna.
Očekujem da bude odgovorna i to očekuju građani Srbije, da ona bude odgovorna prema zadacima koje je preuzela i da u maniru istog atributa neko posle i odgovara za nešto što nije učinio, uradio, a preuzeo je odgovornost da to uradi.
Sada moram samo kratko da se vratim na izlaganje poslanika koji je govorio pre mene, gospodina Balinta Pastora. Vidim da nije u sali. Govorio je o nacionalnim manjinama i o njihovim potrebama i onom svemu što se u Zakonu o nacionalnim manjinama uredilo, to pozdravljam, ali moram da kažem – radim u školi gotovo onoliko godina koliki je njegov životni vek, u školi koja je dvojezična, srpsko-mađarska.
Imam odeljenje na srpskom i na mađarskom jeziku. Ne prepoznajem probleme o kojima priča, ne prepoznaju ni moje kolege te priče. Predmeti su stručno zastupljeni. Već pri samom konkursu imate to uređeno zakonom da ne možete da konkurišete da predajete fiziku, ili hemiju, ili geografiju u odeljenju na mađarskom jeziku ako ne znate taj jezik.
Po prirodi stvari, vi ste verovatno i pripadnik te nacionalne manjine. To nikada do sada nije bilo sporno, pa nije dobro, nije pozitivno da se problem na taj način izdvaja, nije čak ni dobronamerno, jer je problem zaista i do sada bio vrlo pozitivno i dobronamerno rešen.
Govorim to sa autoritetom nekoga ko 25 godina radi u takvoj školi. Ne dopada mi se, pošto se svakodnevno srećem i sa kolegama i sa decom iz obe nacionalnosti, imali smo i ostaje ta divna saradnja. Naše nastavničko veče je uvek imalo razumevanje i slogu. Naša deca su se uvek prelepo družila. Ne dopada mi se da neko sada pokuša da ih podseti na to da i grudvanje može da ima nacionalni osnov.
Nastavite tu tendenciju rešavanja nacionalnih interesa, interesa nacionalnih manjina, gospodine ministre. Sačuvajte pre svega dobru nacionalnu tradiciju srpskog vaspitanja i obrazovanja. Nemojte da se ona nečim uruši, kao što je bilo pokušaja u nekim reformama da se uruši.
Imali smo jedan od najboljih sistema vaspitanja i obrazovanja u svetu, bili smo priznati i poznati po tome. Nismo slučajno imali stručnjake koji su svagde na ovom svetu ostavljali značajna imena i značajan trag. Molim vas da zaista to do kraja bude ispoštovano.
Pohvaljujem sve vaše pozitivne primere, pohvaljujem sva pozitivna rešenja i nadam se da ćete se bar o onome kratkom što sam rekla izjasniti i uskoro naći način da i to rešite.