Ako ovde započnemo raspravu koja ima za osnovu Poslovnik i krenemo da diskutujemo na normalan i otvoren način o tome da li postoje opravdani razlozi da se radi na ovakav način ili ne, najmanje što očekujem od šefa poslaničke grupe ZES je da pominje neki teror manjine nad većinom.
To ni u političkoj teoriji ni u političkoj praksi nije moguće. Ja za tako nešto nikada u životu nisam čuo. Opozicija ima pravo svuda u svetu, i to građani i vi svi vrlo dobro znate, na legitimnu opstrukciju. Legitimna opstrukcija se primenjuje svaki put kada oni koji predstavljaju građane sa ove strane smatraju da su interesi onih građana koji su za njih glasali, pa i drugih građana, ugroženi načinom rada.
Ovim se ugrožava način rada Narodne skupštine. Zašto? Ova skupština nije radila 45 dana ne našom krivicom, nego vašom krivicom. Ova skupština ne dobija budžet na vreme ne našom krivicom, nego vašom krivicom. Gde su prateći zakoni za budžet Republike Srbije? Gde se oni nalaze u ovom trenutku?
(Predsednik: Ovde, kod nas.)
Da li mi vidimo zakone kojima treba neposredno izvršiti budžet Republike Srbije u paketu mera koji treba da razmatramo? Ne vidimo. Gde su odgovori na poslanička pitanja koja smo postavljali Trezoru, da bismo mogli da razmotrimo, na osnovu toga, na valjan način budžet Republike Srbije i podnesemo amandmane na taj budžet?
Da li ste vi svesni, Vlada Republike Srbije, koliko je malo zakona Skupština usvojila zahvaljujući vama, jer niste podnosili predloge zakona? Koliko je amandmana prihvaćeno? Dosta. Zašto je to tako? Zbog toga što ti zakoni nisu valjali, pa je Vlada uvidela potrebu da se amandmani prihvate. Koliko je amandmana prihvaćeno od strane opozicije? Najveći broj. Šta to govori? To govori da je simbioza antagonizma koja postoji između vlasti i opozicije korisna za društvo. Ne možete bežati od toga.
Što se tiče ostatka izjave gospođe Nade Kolundžija, moram da kažem da se ja, gospođo Kolundžija, s vama slažem. To je ono što mi dva meseca ovde pričamo, da nam je potreban dogovor o načinu rada. Bez obzira na napore koje je predsednica Narodne skupštine ulagala, što moram da priznam, da se sastanci održavaju i da razgovara sa nama, imam osećaj da u onim političkim instancama koje zapravo odlučuju o postizanju dogovora, a to je neki hard core, tvrdo jezgro DS-a, pre svega, očigledno taj interes nije postojao.
Vi nama nikada niste izašli s onim o čemu ste danas ovde govorili. Da ste izašli s jasnom agendom, da je Vlada Republike Srbije izašla s gomilom zakona kojima je pretila do sada, da je Skupština Srbije, kao što je bila u vreme prve Koštuničine vlade, bila preplavljena zakonskim predlozima Vlade...
(Poslanici, sa mesta: Ua!)
...a ''ua'' vama zato što niste podneli ništa Narodnoj Skupštini, što ne radite ništa. Izvolite, gospodo, radite nešto, pa da radimo zajedno s vama. Samo tako može.
Ako nećete na konsultacijama da razgovaramo o ovome, kao što do sada niste hteli, izvolite da razgovaramo ovde. Imamo vremena do 16.00 časova po podne, pa ćemo se možda nešto dogovoriti.

 Gospođo Kolundžija, imajte, molim vas, u vidu jednu stvar. Da ste budžet Republike Srbije prosledili Skupštini na vreme, on bi bio gotov, a 1. decembra bi bio završen aranžman sa MMF. Ali, to nije urađeno. To nema, verujte mi, i svi to znaju, nikakve veze s bilo kim iz opozicije, bez obzira koja je politička stranka u pitanju. To je prosto k'o pasulj, je l' tako?
Mi bismo mogli da razgovaramo o svemu, ponavljam još jednom, da je jasna agenda, da ste vi već sada zakazali sednicu o budžetu. A niste mogli da je zakažete jer nisu na vreme stigli prateći zakoni, bez kojih ne može da se završi čitav posao.
Znači, bez obzira na nas, bez obzira na dužinu rasprave o pojedinim zakonima i broj iznetih amandmana, ova agenda sa budžetom ne bi bila brža, jer mi iz opozicije ne skačemo po Vladi Republike Srbije, ne ometamo rad sednica Vlade Republike Srbije, niti se tamo javljamo po Poslovniku, ni po amandmanima, nego valjda vi iz Vlade Republike Srbije radite neki posao, nezavisno od nas. I taj posao, koji radite nezavisno od nas, kasni neverovatno.
I onda sad vi nama kažete – hajde, bez ikakvog dogovora (jer ga nije ni bilo, a nema ga upravo zato što nam ne iznosite nikakve činjenice), da radimo subotom, hajde da radimo noću itd.
Evo, sada ću vam reći. Nema problema, radili smo mi, kao što znate, i subotom nekada, rađeno je i noću, ali se to onda dogovaralo sa opozicijom na vrlo jasan način, uz određene argumente i uz strahovit pritisak zakonskih predloga koji dolaze od strane Vlade i određenih konkretnih rokova koji su za konkretne stvari isticani, pa ni oni koji su sedeli u opoziciji valjda nisu mogli da dopuste da na njihov teret padne odgovornost za tako nešto. Jeste, pod određenim pritiscima se radilo, ali to su pritisci argumenata, a ne pritisci većine i sile.
Nema problema. Ako dođe do pritiska argumenata, radićemo i mi. Pa, šta ćemo drugo da radimo? Ne možemo valjda da kažemo da nećemo uvažiti interes države, interes građana, pa nećemo da radimo subotom i nećemo da radimo do dvanaest uveče? Radićemo.
Otvoreno vam kažem – radićemo ako bude bilo potrebno, ali dajte da to bude potrebno. Nemojte da nas zavitlavate. Ne vi lično, nemojte se naći uvređeni, pre svega govorim o onima koji organizuju posao, a to je sada, nažalost, Vlada Republike Srbije, ovakva kakva je. Dajte nam neke argumente. Nemojte ići ovako paušalno.
Na kraju krajeva, pošto se očigledno izbori bliže, iz nekog razloga koji je vama znan, a o tome ćemo sigurno već u narednim danima pričati, onda pokušavate na brzinu, kad već slom ide na ovoj strani kompletan, da prebacite, onako na brzaka, odgovornost opoziciji za ono što kod vas ne valja i što je kod vas trulo. Pazite, da biste u tome uspeli, potrebno je još da neko u to poveruje. E, to je jedini vaš problem.

 Ovo je o Žagubici i potrebi da se osnuje javno tužilaštvo za područje opštine Žagubica. O svemu ovome smo na drugi način pričali kada je bilo reči o prostiranju sudova. Praktično, logika je ista i nemoguće je ne podržati amandman koji se oslanja na prethodni amandman koji se odnosi na osnovni sud u Žagubici. Kao što vidite iz teksta ovog amandmana, to je komplementarno: vezuje se tužilaštvo za osnovni sud u Žagubici. Već smo i pre toga pričali da ovde nedostaju nužni kriterijumi za određivanje ovakve mreže sudova, tužilaštava, prekršajnih sudova i viših sudskih i prekršajnih instanci.
Ovaj zakon je u celom ovom paketu pravosudnih zakona očigledno najlošiji zakon. Za ove druge zakone ljudi koji nisu stručni moraju malo da se pomuče, konsultuju, kada je reč o onome šta je loše primenljivo ili skoro neprimenljivo u drugim setovima pravosudnih zakona, ali za ovaj zakon to je više nego očigledno. Ne bi predloženi zakon izazvao ovoliko amandmana da nije tako.
Kao što je i moj prethodnik rekao u svom izlaganju...
Nije to rekla, ali ću ja to reći, statistički je tako, više od četvrtine predloženih amandmana potiče što od poslanika vladajuće koalicije, što od Vlade Republike Srbije ili resornog odbora u Skupštini Srbije.
Šta nam to govori? To nam ne govori da su poslanici vladajuće koalicije nešto specijalno zainteresovani ili pokazuju posebnu vrstu aktivizma kada je reč o ovom predlogu zakona ili setu pravosudnih zakona, nego pokazuje jedno ozbiljno nezadovoljstvo onim što je Vlada Republike Srbije predložila. I, govori o još jednoj činjenici – da ljudi sa terena, bilo da su u pitanju ljudi iz tužilaštava, sudova ili iz lokalnih samouprava, koji očigledno komuniciraju, razgovaraju sa delom ovoga što bi se u širem smislu moglo nazvati stručna javnost, vrše odgovarajuće pritiske na narodne poslanike, jer su i oni građani koji su sve nas birali, pa na taj način vrše pritisak i na pojedine poslanike vladajuće koalicije. Tom pritisku se teško odupreti i otuda toliki broj amandmana na ovaj set zakona, i to iz vladajuće koalicije. To opet posredno govori da su predlozi zakona koji su došli iz Vlade Republike Srbije loši.
Ponavljam, kao što sam i onda rekao, da je izlaz iz ove situacije, barem kada je reč o ovom predloženom zakonu, povlačenje zakona iz procedure i prolazak kroz jednu prethodnu proceduru koja podrazumeva maksimalno uključenje stručne javnosti, kada je reč o ovom predlogu zakona, načinu na koji se uređuje mreža sudova, tužilaštava, prekršajnih sudova, viših instanci, da bi to ponovo došlo na dnevni red Skupštine Srbije i da bi se tu primenili neki valjani kriterijumi koji su ovde očigledno izostali.
Ova nekoherentnost u ovom predlogu, ova bezobzirnost u ovom predlogu, ako mogu tako da kažem, u stvari nije ništa iznenađujuće zato što bezobzirnosti i nekoherentnosti ima u svim oblastima rada Vlade Republike Srbije. Kad kažem rad Vlade Republike Srbije to se teško može nazvati radom, to se više može nazvati neradom.
Pre neko veče smo imali priliku da vidimo, neki novinski i TV izveštači su izveštavali o tzv. opstrukciji opozicije u radu parlamenta u sitnim satima. To je neverovatno. Kako može postojati opstrukcija opozicije u radu parlamenta u ponoć, jedan po ponoći, pola dva po ponoći? Rad parlamenta opstruiše vladajuća većina, i Vlada Republike Srbije nepodnošenjem potrebnih predloga zakona Narodnoj skupštini.
Niko nema pravo da proziva poslanike opozicije zbog opstruiranja rada parlamenta, navodnog kočenja, kada parlament nema šta ni da radi. Skoro smo dobili budžet, pre neki dan. Taj budžet treba da prati niz zakona, set zakona, koji još uvek nismo ni dobili.
Neko ko je preuzeo na sebe odgovornost vođenja države, predlaganja zakona i organizovanja sledeće budžetske godine nema pravo da grdi opoziciju zbog toga što koči rad parlamenta, a taj koji je u obavezi da nam predloži mere, propise i sve ostalo ne radi ništa na tome. To je bezobzirno i bezobrazno.
Ovaj zakon o kome danas raspravljamo, čija se nekonzistentnost dokazuje svakim amandmanom koji se upućuje na pojedini član predloga ovog zakona, govori u prilog toj tezi da ova vlada nema preča posla nego da muštra predstavnike vladajuće većine koji je podržavaju u ovom parlamentu da se što pre obavi rasprava o ovom predlogu zakona, po cenu da radimo i u nevreme, koji inače stupa na snagu 1. januara 2010. godine, a da pri tom nije izašla pred poslanike ni sa jednom konkretnom merom ili objašnjenjem šta se preduzima da se spreče posledice svetske ekonomske krize na državu Srbiju. Nijednom nije izašla sa odgovorom na ključna pitanja - šta zapravo sadrži, u njihovoj verziji, šest tačaka koje su prihvaćene pred UN od strane Srbije?
Kada se kaže da je taj Euleks, koji je prihvaćen od strane države Srbije, praktično prodaja nacionalnih interesa, onda se kao kontraargument tome izvlači da su i Rusija i Kina glasale za to. Kako neće Rusija i Kina da glasaju za nešto za šta vide da Srbija hoće da prihvati? Odakle nekom ovde ideja da bi neko bio veći Srbin od nas? Kad to kažem mislim na građane Srbije i sve stanovnike Srbije. Kako možete da očekujete da će predstavnici Rusije da se suprotstave predlogu za koji Boris Tadić izgara da bude prihvaćen da bi zadovoljio kriterijume EU, koji će se kasnije pretvoriti u novi zahtev za eksplicitno priznanje nezavisnosti Kosova, da bi sutradan ušli u Evropsku uniju? Kako očekujete da se to jednog trenutka dogodi?
Za to vreme vi nam podnosite predloge zakona koji su po svojoj suštini besmisleni i hoćete da nam kažete, to neko od vaših ministara govori, potpredsednik Vlade, da je Skupština Srbije crna rupa zato što navodno ne radimo. Kako ne radimo kad radimo? Na ovaj predlog je podnet 321 amandman, od čega je više od četvrtine amandmana predloženo od strane vladajuće koalicije, od kojih većina nije prihvaćena, neki jesu, i tu će se verovatno praviti truli kompromisi u poslednjem trenutku. Na sve primedbe koje smo ovde izneli, uključujući i primedbu koja se tiče ovog konkretnog člana Predloga zakona i ovog konkretnog amandmana, ministar u Vladi Republike Srbije ne može da nam da odgovor u čemu je smisao normi koje su predložene, gde se tu vidi konzistentnost tih normi, kako će to delovati u praksi, koliko to košta i koliko to košta sutradan pravosuđe u Srbiji?
Time se šalje izuzetno loša poruka, ali to je samo jedna u nizu loših poruka koje ova vlada šalje ne samo domaćoj javnosti, nego i svetskoj javnosti i onima koji treba sutradan da investiraju u Srbiju.
To je loša poruka koja se šalje stanovnicima pojedinih područja ove iste države koji će prvo biti suočeni, sledeće godine, sa padom investicija, padom ukupnih zarada i, pored toga, sa padom zainteresovanosti vladajuće nomenklature u Srbiji za njihova svakodnevna pitanja, a ovo će im biti jedan od krunskih dokaza. Je l' neko razmišljao o tome? Očigledno niste.
Pošto niste razmišljali o tome, a mi da vas nateramo da razmišljate ne možemo, jer to danima pokušavamo, očigledno od tog posla nema ništa, jedino možemo da vas zamolimo da povučete ovaj predlog zakona. Ako nas sada pitate zašto, možemo samo da kažemo - zato, jer kako drugačije to da vam objasnimo, na glavu smo se popeli objašnjavajući vam kako ovo ništa ne valja. Ne samo da ne valja, nego je vrlo štetno.

Član 104. Bez obzira na to kako ko reagovao na izjave i izlazak za govornicu pojedinih poslanika, moram da se složim sa prethodnim govornikom. Naime, jedno je kritikovati Ustav Republike Srbije; to se može činiti svakog dana, svakog dana neko može da iznosi kritike na račun odredaba tog ustava, nekoherentnosti, eventualno, tih odredaba, nečega što nije dobro napisano ili može zagovarati izmenu tog Ustava. To je legitimno. Možda je to čak u nekim situacijama i društveno poželjno.
Međutim, ono što nije dobro kada se čuje, to je neprekidno izražavanje sumnje u legitimnu i legalno okončanu proceduru donošenja jednog akta kao što je Ustav Republike Srbije. To nije dobro. To ne može da se radi, odnosno može da se radi, ali se to svakako ne očekuje od nekoga ko je izabran kao narodni predstavnik u ovom domu. Ta sumnja se mogla izraziti jednom u određeno vreme, na odgovarajući način, a nakon toga sve diskusije prestaju.
Čini mi se kao da nekim ljudima nije dovoljna sva ova muka što je na nama i koju imamo, nego valjda na to treba dodati još nešto. Kao da sve ovo što nam se danas dešava i sva ova nerazumevanja među nama koja postoje oko krupnih stvari nisu dovoljna muka za sve nas koji živimo u Srbiji, nego valjda sada treba na to dodati još nešto, pa da cirkus bude kompletan.
Nemam ništa protiv toga i protiv slobode govora. Kažem, može se i ovo izreći. Ne mislim ja da kažem predsednici Narodne skupštine da je nešto pogrešila kada nije opomenula Juditu Popović zbog ovoga. Ne mislim. Verovatno je ni ja ne bih opomenuo. Pozvao sam se na član 104. smatrajući da je ono što je gospođa Judita Popović izgovorila mene povredilo. Ne mislim samo na sebe, nego mislim na one koje mi ovde reprezentujemo, građane Srbije; ako nikog drugog, bar onaj deo koji je na referendumu glasao za ovaj Ustav, a verujte mi, svi to znaju, to nije mali broj građana Srbije.

Moramo nešto reći o ovom prekršaju članova 27. i 85. jer smo noćas – ne sinoć, nego noćas – imali probleme s tim u vezi.
Molim vas, ako možete, da mi omogućite da završim ovo izlaganje. Kažu ovi iz vladajuće većine - ne može, ali hajde da vidimo.
Dakle, mislim da je ovde došlo do prekršaja Poslovnika Narodne skupštine na dva načina. Prvo ste vi, gospođo predsednice, prekršili Poslovnik kada ste produžili rad juče do okončanja, čak niste ni rekli da je do okončanja tačke koja je na dnevnom redu, nego ste prosto produžili rad nakon 18.00 časova, a pre 16.00 časova, tako što niste poštovali odredbu stava 4. član 85. Poslovnika i niste naveli narodnim poslanicima koji su to opravdani razlozi zbog čega se produžava rad.
Ta odredba se redovno ne poštuje i mi redovno prelazimo preko toga, jer ako se govori o ovoj odredbi to je praktično sitničarenje, to smo i do sada mislili. Ne treba terati mak na konac. Ako neko nije izgovorio ove opravdane razloge, podrazumeva se da valjda postoje, pa mi nismo na to reagovali. Ali, zaista ste to morali reći formalno, prema Poslovniku.
Kada se već produžava rad do okončanja tačke koja je na dnevnom redu u 18.00 časova, ne može se taj rad produžiti nakon 00.00 časova, odnosno nakon kalendarskog isteka tog dana, jer na to jasno upućuju sve odredbe člana 85, a na kraju "trojku udara" ili "koš zakucava" odredba stava 6. koja kaže: "O produženju sednice posle 18.00 časova predsednik je dužan da obavesti Narodnu skupštinu najkasnije do 16.00 časova na dan održavanja sednice za koji predlaže produženje rada." Potpuno je jasno da se rad može produžiti za taj dan, a mi smo ušli u sledeći radni dan, bez obzira na to da li je to jedan sat ujutru ili dva.
Zašto se ranije dešavalo da radimo posle 00.00 časova i niko nije davao primedbe? Jednom smo mi, kada smo bili vladajuća većina, probali to da uradimo, mislim da je to bilo 2004. godine, i od najveće poslaničke grupe u to vreme, Srpske radikalne stranke, doživeli smo poraz. Nismo mogli da obavimo taj posao tokom te večeri. Kasnije je bilo više slučajeva kada smo produžili rad i radili posle ponoći i to je bilo uvek i samo u situacijama kada bi opozicija pristala na to.
Šta iz ovoga proističe? Da smo u slučaju prvog kršenja Poslovnika, kada se ne navedu razlozi za produženje posle 18.00 časova, mi na to prećutno pristajali i, pod dva, kada je opozicija takođe prećutno ili otvoreno pristajala da radi posle ponoći, svesna toga da se Poslovnik krši. To su jedine dve mogućnosti...
(Predsednik: Molim vas, privedite kraju.)
... koje su dešavale kada smo mi radili.
Ako nema dogovora, kao što je sinoć bilo rečeno, oko toga, onda nema mogućnosti da se krše ove dve odredbe Poslovnika.
Moralo se raditi u skladu sa Poslovnikom, na to smo sinoć ukazivali i nemamo nameru o ovome dalje da nastavljamo, ali morali smo da skrenemo pažnju na to šta se sinoć dešavalo i da vas upozorimo.
(Predsednik: Molim vas, privedite kraju, razumela sam.)
Naravno.

Razumem sva objašnjenja koja ste, gospođo predsednice, dali i mogu da ih uvažim, ali bih molio da vi uvažite nas u onom delu u kome mi moramo jutros, s obzirom na to da je danas 9. decembar, prvi dan zvaničnog uvođenja Euleksa na KiM, odnosno na teritoriju Srbije, da reagujemo. To nećemo raditi preko mere koja bi na bilo koji način ugrozila redovan rad Narodne skupštine, ali, prosto, neka pitanja se moraju postaviti.
Pored ovih pitanja koja je gospodin Samardžić malopre postavio, moram da postavim još jedno dodatno.
Mesecima traje ova mučna rasprava o Euleksu. Mesecima nas vladajuća koalicija, na čelu sa Borisom Tadićem, obmanjuje kako je uslov za implementaciju Euleksa nesprovođenje Ahtisarijevog plana. Mesecima ih ljudi iz Euleksa demantuju tvrdeći da je upravo to razlog te misije, da se jednostavno pravni sistem koji počiva na ustavu tzv. nezavisne republike Kosovo primeni i da se prateći zakoni koji su doneti uz taj ustav sprovedu. To je jedini zadatak te misije.
Ono što sada ovde služi za dodatno zbunjivanje građana jeste preuzimanje nekakvih šest tačaka, koje su surogat nekakvih šest tačaka koje smo mi nekada predlagali i koje su se, naravno, ovde u jednu potpunu komediju izvele, kada je reč o uslovljavanju dolaska misije Euleks. Kada je reč o interpretaciji tih šest tačaka, mi o tome možemo da čitamo samo u novinama. To je moje pitanje: kako je moguće... Pitaćemo mi to Vladu, svakako, onog dana kada bude rasprava o poverenju Vladi, ali moramo to jutros da pitamo i bilo bi dobro kada bismo još u toku dana mogli da dobijemo odgovor, čak možda i od gospodina Cvetkovića, ako dođe u Narodnu skupštinu, jer je bilo nekih reči, najava da će se možda danas pojaviti da razgovaramo o budžetu. Tu neku vrstu, bez najmanje uvrede, fahidiotizma, da se razgovara o ekonomiji i nekim stvarima sa pozicije predsednika Vlade, a da se ne priča o ovoj suštinskoj stvari, to takođe ne možemo da razumemo.
Pitanje je vrlo prosto: kako je moguće da za ovih poslednjih mesec dana ili makar od dana kada je napravljen taj dogovor, ako ne i pre toga, o tzv. uslovima za dolazak misije Euleks i njihovoj verifikaciji pred Savetom bezbednosti, kako je moguće da narodni poslanici, koji su izabrani od strane građana, ne dobiju zvaničan dokument sa pratećim objašnjenjem Vlade Republike Srbije o smislu onoga što je ugovoreno u samoj implementaciji? To je moje pitanje i molim vas da to pitanje prenesete i da, ukoliko je moguće, još danas dobijem odgovor na to pitanje.

 Član 27. Gospođo predsednice, ne mogu da se složim sa vašim odgovorima. Da niste davali ovakve odgovore, kao do sada, na ono što je izložio gospodin Samardžić i ono što je izložio gospodin Palalić, ne bih se sada javio.
Vidite, ne možete na ovaj način sa nama da razgovarate. Rezolucija, koja je bila predložena od strane 108 poslanika, trebalo je da uđe u proceduru. Istina je da ste je stavili na dnevni red i vladajuća većina ju je skinula, jer je to najobičnija politička smicalica; vi ste obavili svoju obavezu koju ste imali po osnovu Poslovnika, vladajuća većina je rešila da to skine sa dnevnog reda, motive ste sada naveli – da je to bilo zbog toga što se tragalo za političkim dogovorom, kako bi ogromna većina narodnih poslanika usvojila zajednički tekst rezolucije.
Međutim, kad već dajete objašnjenja onda morate ići do kraja. Mi smo insistirali na tome da Skupština Srbije raspravlja o toj rezoluciji. Vladajuća većina to nije htela, ne zbog toga što se tragalo za rešenjem, jer gospodin Bogdanović je bio kod nas na razgovorima o tom rešenju, pa se na osnovu tih razgovora moglo lako zaključiti da, zapravo, ni gospodinu Bogdanoviću, ni vladajućoj koaliciji ne pada na pamet da dođe do tog rešenja jer oni imaju neku svoju viziju o tome kako to treba da završe.
Razlika je bila u tome što je vladajuća većina obećala nekome u EU ili SAD da će se svakako prihvatiti misija Euleksa i sve što u našoj rezoluciji nije imalo veze sa tim nije dolazilo u obzir. To je ključ problema.
Šta se onda dešavalo? Upravo vladajuća koalicija dalje izbegava bilo kakav razgovor sa opozicijom na tu temu sve vreme, da bi se čitava stvar premestila na izvršnu vlast, i to naočigled svih građana, ne na onu izvršnu vlast koja to treba da radi - Vladu Republike Srbije, nego na kabinet Borisa Tadića.
Tako je to teklo, pa se onda od strane te iste izvršne vlasti, uz dociranje kabineta Borisa Tadića, završila priča o prihvatanju Euleksa i lagao narod, i laže se i dan-danas, da Euleks ne služi za primenu Ahtisarijevog plana, a on samo i isključivo tome i služi. To je više nego očigledno. Manje je bitno šta se govori i šta je u formi, bitno je šta je u sadržini. To će se Srbija osvedočiti narednih meseci, kako to ide.
To je nešto što je za nama i, nažalost, to je jedna velika upropašćena stvar za ovu državu. Na žalost, naravno vašu, vremenom će biti jasno ko će nositi pečat odgovornosti za to, nažalost, za sva vremena. Ali, to je prosto tako kako je.
Najlepše vas molim, ako već vodite ovu Narodnu skupštinu i ako odgovarate na poslanička pitanja poslanika, onda dajte celovitu informaciju, jer informacija koju ste vi malopre dali liči na celovitu, ali nije, jer sakriva jedan njen bitan deo.
Prema tome, ako su narodni poslanici nešto pitali, kao što je učinio gospodin Samardžić, i vi tu takođe dajete poluinformaciju, pustite vi to šta su mediji mogli da prenesu. Kakve veze ima šta su mediji preneli?
(Predsednik: Vreme.)
Završavam. Mi ovde razgovaramo u svojstvu narodnih poslanika sa vama kao narodnim poslanikom na mestu predsednika Narodne skupštine, pa u tom smislu valja i dati odgovore. Pustite vi šta su prenosili "Kurir", "Blic" i B92.

Javio sam se po Poslovniku samo u cilju skraćivanja vremena, da me ne bi povuklo vreme po amandmanu, jer to može duže trajati.
Dobio sam pismo od kolegijuma Opštinskog suda u Kuršumliji, verovatno su ga dobili i drugi poslanici, čija je sadržina otprilike ovakva – smatraju da Predlog zakona nije dobar i da građani neće biti u mogućnosti da na adekvatan i blagovremen način ostvaruju svoja prava pred sudom.
Kaže se – Opštinski sud u Kuršumliji pokriva teritoriju opštine Kuršumlija, koja je po površini među tri najveće opštine u Srbiji, jer se prostire na 950 kvadratnih kilometara, u prečniku od 100 kilometara, i graniči se s administrativnom linijom KiM-a, u dužini od 103 kilometra. Ovaj sud, unazad nekoliko godina, ima prosečno sedam do osam hiljada predmeta u radu i postoji više od 100 godina.
Naravno, osnivanjem Osnovnog suda u Prokuplju, stvara se sud koji će pokrivati teritorije opština Prokuplje, Kuršumlija, Blace, Merošina, Žitorađa, u površini od oko dve i po hiljade kvadratnih kilometara, a prečnik ove teritorije će biti preko 130 kvadratnih kilometara i prostiraće se od reke Južne Morave, pa do same administrativne linije, itd.
Dakle, tražim odgovor na pitanje, nismo ga dobili od početka ove rasprave, verovatno ćemo ga na kraju rasprave dobiti – koji su vas kriterijumi rukovodili da donesete ovakvu odluku, da ovo predložite? Ali, vas molim, kada dajete odgovor na ovo pitanje, napravite neku komparaciju, kao što je, recimo, slučaj s Borskim okrugom, gde imate četiri opštine i dva osnovna suda.
Ako sam hteo da vas u svom izlaganju, kada smo o tome pričali, malo spasem, pa da kažem da je konfiguracija teritorije, nepristupačnost pojedinih terena, itd., bio kriterijum, eventualno, da se stave dva osnovna suda u Borski okrug, što podržavam, naravno, bolje to nego da je bio jedan, koji su kriterijumi onda ovde bili, broj stanovnika? Pa, broj stanovnika je veći u ovom području nego u Borskom okrugu. Uporedite to s Južnobačkim okrugom.
Znači, samo koristite normalna poređenja, kriterijume koje ste upotrebili za različite sredine, i videćete da tih kriterijuma nema, a ako ih ima, moraćete da nam ih objasnite.

U prilog ne samo ovom amandmanu, nego i intenciji svih narodnih poslanika koji su podneli amandmane na ovaj zakon, mora se još nešto reći, baš kada smo došli do Višeg prekršajnog suda.
Ako se pogledaju odredbe koje govore o Višem prekršajnom sudu, ustanovljava se da te odredbe jako liče na odredbe o apelacionim sudovima; znači, za vas je to isto, potpuno isti šablon, ista logika. Vi ste, dakle, smanjili ukupan broj prekršajnih sudova, pravili ste potpuno isti šablon kao i kod osnovnih sudova, odnosno, umanjujući ukupan broj prekršajnih sudova, otvarajući pojedina odeljenja prekršajnih sudova u pojedinim mestima, a određena mesta potpuno izostavljajući od toga da imaju prekršajni sud na svojoj teritoriji.
Pazite, priroda prekršajnog suda je da se bavi određenim deliktima. Taj delikt, kada je reč o prekršaju, to je protivpravno ponašanje koje iza sebe ima državnu sankciju. On nije krivično delo i drugačije se definiše od krivičnog dela, ali da bi prekršaj bio to što jeste, neophodno je da postoje određeni specifični rokovi. Zastarelost je drugačija u prekršaju nego u krivičnim delima i to upućuje na brzo odlučivanje. To znači da se u prekršajnom postupku mora doneti veoma brzo odluka i da rok za odluku po žalbi mora da bude, takođe, primeren, kako ne bi došlo do apsolutne zastarelosti.
Kada je reč, dakle, o prekršajnom postupku i kada je reč o sudovima, prekršajnim sudovima koji će tek nastati, jer negde do 2010. godine se ne očekuje da budu, uopšte, a za sada su to organi za prekršaje, ne mogu da shvatim kakva vas je logika naterala da prepisujete celu logiku osnovnih sudova na sudove za prekršaje. To mi uopšte nije jasno. Pitam se, da li je ikome ovde jasno o čemu je tu reč?
Kada se pogleda ovo odeljenje Višeg prekršajnog suda, ispada da postoje samo tri odeljenja jednog višeg prekršajnog suda, i to su odeljenja u Kragujevcu, Nišu i Novom Sadu.
Znači, vi ovde ne vidite ništa drugo i govorite za koje područje prekršajnih sudova postoje ta odeljenja i ovamo, naravno, imamo šta sve podrazumevaju područja prekršajnih sudova.
Verujte, ne znam kako ste to zamislili? Ne znam ko vam je radio ovu projekciju prekršajnih sudova i, uopšte, ulogu Višeg prekršajnog suda u ovoj instanci?! Meni se čini, ne da mi se čini, nego sam potpuno siguran da ovo neće da radi, i to je suština. Nije da nam se sviđa ili ne sviđa, ne što smo protiv ovoga, nego ovo u praksi neće dobro funkcionisati, budite uvereni. Argument ujednačenja prakse kod smanjenja broja sudova može da bude argument, ja to prihvatam, ali to u praksi neće da funkcioniše.
Vi nemate nijedan jedini zdravorezonski argument zbog čega je ovo ovako urađeno. Potpuno isti prigovor trpi ovaj deo zakona, kao i onaj deo zakona kada je reč o osnovnim sudovima. Čak je kudikamo gore, ali se veća temperatura podigla oko osnovnih sudova, opštinskih sudova u zemlji, nego kada je reč o prekršajnim sudovima. U suštini, ove odredbe su kudikamo gore od onih. Da li je Tutin, ili nije Tutin itd., to je potpuno druga stvar.
Problem je s Predlogom ovog zakona što niste izašli s opravdanjem strategije koja je u pitanju. Niste izašli s veoma jasnim obrazloženjem – zbog čega se stvara ovakva mreža uređenja sudova, kako prekršajnih, tako i ovih drugih i u čemu se ti kriterijumi razlikuju od područja do područja. Šta vas je nagnalo da određena područja zaokružite na jedan način, a druga na drugi način, kao, kada je bilo reči o osnovnim sudovima – zbog čega postoje, recimo, za Borski okrug, dva osnovna suda, a ima četiri opštine, jedan osnovni sud za Južnobački okrug, a ima 12 opština?
Kada smo razgovarali danas u Prokuplju, pre podne, bilo je postavljeno isto pitanje, juče, naravno, i prethodnih dana. Dakle, vi nemate zdravorezonski odgovor na to pitanje. Jer, svakoj brojci koja bi opravdala neku logiku u onome što ste izneli mogu se suprotstaviti druge brojke. Kada nije u pitanju teritorija, veličina teritorije, ili prohodnost, onda je u pitanju broj predmeta pred sudom, i obrnuto. Znači, tu ne postoji nikakva konzistentnost.
Zato vam tvrdim da je najbolje rešenje za predlagača ovog zakona, da bi se izbegli ovi konflikti i jedna, na kraju krajeva, vrlo duga, mučna rasprava, jer ona, svakako, nije laka, odnosno ova rasprava vodi jednom zdravorezonskom ubeđivanju jedne i druge strane – da se prihvate određena rešenja; to bi kudikamo išlo nekako.
Bojim se da to ovde nije slučaj. Ovo se pretvara u jedno nadgornjavanje, s jedne i s druge strane, koje ne vodi ničemu. Mislim da je jedini pravilan rezon – da se ovaj zakon sada povuče iz procedure.
To može da uradi Vlada Republike Srbije, da sedne sa stručnom javnošću, da se pogledaju analize i da se te analize otvore za javnost, i za stručnu javnost, i za narodne poslanike; da se sastane u par navrata Odbor za pravosuđe i da se to na miran način pogleda.
Sasvim je moguć ovaj zakon u drugačijoj atmosferi, s mnogo manjim brojem amandmana, uvek će se neko buniti i napisaće neki amandman, dakle, da se usvoji, možda, i za mesec dana. To bi bilo jedino racionalno rešenje. Ovako se bojim da imamo pravo, a to ste doživeli od svake opozicione stranke, s ove desne strane, odnosno nije postojala samo jedna opoziciona stranka kojoj je palo na pamet da gusla s ovim svojim amandmanima, nego to čine sve opozicione stranke, pa čak i pojedini poslanici vladajuće koalicije, i to ne mali broj.
Dakle, oni rade to upravo zbog toga da bi vam poslali vrlo jasnu poruku – ono što nije dobro napravljeno u startu, što trpi ovolike primedbe, najkorektnije je da se povuče iz procedure. To je jedino logično i racionalno rešenje. U suprotnom, videćemo. Nadgornjavaćemo se oko ovoga rečima, a videćemo posle i delom; kada dođe dan za glasanje, videćemo kako će ta stvar da se razvija. U svakom slučaju, ovo je prijateljski savet, koji ne ide ni protiv koga, nego u korist svih nas i u korist onih koji su nas birali, i jednu i drugu stranu – da se ovaj predlog zakona povuče i da se vidi koje bi to bilo racionalno rešenje i s kakvim bi se opravdanjima ta rešenja iznela pred Narodnu skupštinu.
I ovi drugi zakoni su trpeli odgovarajuće primedbe, vi ste ih čuli, mi ne mislimo dobro o tome kako je to napravljeno, ali ovo, pravo da vam kažem, baš zvuči skandalozno. Ovo se na neki način mora rešiti. Ja vam sad predlažem jedan od najefikasnijih i najboljih načina da se ova stvar završi, a vi, kako god hoćete.

 Član 85. govori o tome na koji način radi Narodna skupština i o vremenu rada.
Znate li od koga ste videli da se to radi posle deset uveče? Od nas, od Demokratske stranke Srbije. Tada ste vi bili opozicija, to je bila prva vlada premijera Vojislava Koštunice. Tada se u nekoliko navrata, možda i više od nekoliko, radilo zaista posle deset uveče; u nekim situacijama smo radili do dva-tri ujutru. Tada je narod to voleo da zove ''vampirska sednica''.
Razlika između tih vampirskih sednica, koje su bile u nekoliko navrata, radikali se dobro sećaju, jeste u sledećem – samo jednom smo probali, samo jednom u toku tog mandata, da to uradimo na silu, i tada nam to nije uspelo. U jednom trenutku, u neko vreme koje je daleko od razumnog, to je bilo negde oko dva ujutru, morali smo da prekinemo.
Svaki drugi put kada smo to radili, to smo radili tako što je neko odlazio do, tada, šefa Poslaničke grupe SRS-a i pokušavali smo da se dogovorimo o načinu rada. To je bila tada najveća opoziciona grupa u Parlamentu.
Iz tih razloga je bilo veoma značajno da se s takvom grupom dogovorimo o režimu rada. Iznosili smo razloge zbog čega treba da se stvari ubrzaju i tu smo negde, u par navrata, uspeli da postignemo neku vrstu prećutnog dogovora. Tako se dešavalo da smo uspevali da radimo na materiji koja je na dnevnom redu do dvanaest, ili jedan po ponoći, a u prošlom sazivu smo se dogovorili da prekinemo praksu takozvane vampirske sednice.
Ako ćemo krenuti sada da ponovo otvaramo ''vampirske sednice'', nemam ništa protiv, ali to, pre svega, deluje ružno zbog građana Srbije i implicira jednu drugu stvar, implicira da su u pravu oni koji tvrde da je Parlament ''crna rupa'', a to tvrde oni iz Vlade Republike Srbije koje ste vi izglasali.
Konkretno, mislim na Božu Đelića, koji sam, kao i njegove kolege iz Vlade Republike Srbije ne zaslužuju ni tako da se zovu, jer ono što Vlada nije uradila, odnosno ono što je uradila ne može se opisati, pošto ništa nije ni uradila, a ono što je trebalo da uradi, nije uradila. To je ta crna rupa u Republici Srbiji. To je ono što je veoma veliki problem.
Imate problem da predsednik države zamenjuje premijera u svojim izjavama, izgovara nešto što nema nikakve veze s funkcijom predsednika države i stavlja se na čelo Vlade Republike Srbije, neformalno. To je ono što se dešava u zemlji Srbiji i dešava se i to da pojedini predlozi zakona iz Vlade nisu ni došli u Skupštinu Srbije da se razmatraju. Radi se o preko 30 predloga zakona koje mi videli nismo. Sam budžet, predlog budžeta, koji ste skarabudžili kako jeste, o tome ćemo raspravljati kada on dođe na dnevni red, došao je s normalnim zakašnjenjem, a da pri tom, za razliku od naše zajedničke vlade...
(Predsedavajući: Vreme, gospodine Aligrudiću.)
Završavam. Ne mogu da se porede ti razlozi. Prema tome, ja vas najlepše molim da okončamo ovu raspravu u relativno razumno vreme, po nekom ranije nepisanom dogovoru to traje maksimalno do deset sati, i da nastavimo sutra ujutru u deset. Ako to ne budete uradili, a nemate dogovor s opozicijom da se na ovaj način radi, u ovom režimu, onda zaista ne znam kako mislite da završite ovaj posao koji ste započeli. To, prosto, ne ide i moramo da vas upozorimo.
(Predsedavajući: Trideset sekundi.)
Nemojte reći da vam nismo to rekli. Izvinjavam se zbog kršenja vremena i hvala vam na upozorenju.

Bilo bi potpuno nedosledno od mene da sam vam dobacio s mesta i rekao da nisam tražio reč po Poslovniku, pa koristim ovu priliku da vam kažem da ste prekršili član 27, jer ne vodite sednicu kako treba.
Uopšte nisam tražio reč po Poslovniku. Ne znam ko vam je to zapisao .

Hvala vam. Osnov je uredu. Ja se pozivam na član 27, jer smatram da vi ne vodite sednicu kako treba.
Sada govorim o malopređašnjoj povredi Poslovnika koju ste učinili. Ne možete opravdati kršenje Poslovnika time što je neko ostavio spisak ispred vas u kome stoji ime narodnog poslanika koji se, navodno, javio za reč. To opravdanje ne služi ničemu, da ga pokazujete pred kamerama, neki spisak koji imate, što Veljko Odalović nije precrtao nečije ime, nekog ko je već govorio, to nema smisla.
Ono što vi radite sve vreme, a to je ono na šta sam pokušao da ukažem, to ćete verovatno i večeras raditi, ne možete da se oduprete, to je nagon, to je jače od vas – vi volite da polemišete s narodnim poslanicima koji sede u klupama. To obavezno radite. Kada neko nešto dobaci, ili ga opomenete, ili ga kaznite – dobro, to je u redu, ali onda polemišete s njim. Onda oni koji gledaju prenos, to sam već ranije govorio, čuju samo vas kako razgovarate sami sa sobom. Oni ne čuju ove ljude koji sede u klupama. To ste i ranije radili.
Da bih to izbegao, javio sam se, iako ste me prozvali, da bih pokušao da objasnim za ovom govornicom da se nisam tada javio za reč povodom povrede Poslovnika i da ste me džabe prozvali. Jer, da sam pokušao da s vama komuniciram iz poslaničke klupe, ili bih dobio opomenu, ili kaznu, ili biste vodili monolog u sledećih pola sata, pa ne bi ljudi znali o čemu se radi. To je suština.
Potom, oduzevši mi reč, vi ste zapravo sami prekršili odredbe Poslovnika, pa sam sada morao ponovo da se javim, inače se ne bih javio. O tome se radi.
S druge strane, upozorili smo vašeg prethodnika, predsedavajućeg, kada je reč o članu 27, a ne radi se samo o članu 27, nego i o članu 85. To da se radi do 22 časa, to je neka konvencija. Dogovorili smo se i rekli smo da to tolerišemo. To je bilo sto puta na sastancima šefova poslaničkih grupa. Ponavljam još jednom. Mi smo do sada, u pretprošlom sazivu, kada ste vi, draga gospođo, bili pripadnik opozicije u ovom parlamentu, u nekoliko navrata, rekao bih, više od nekoliko, radili do kasno u noć i prevalili sate posle ponoći. Jednom smo probali to da uradimo bez dogovora s opozicijom i tada smo loše prošli. Naravno, da se kajemo, zato što smo izgubili silno vreme i sutradan se zbog toga nije radilo po dnevnom redu.
U mnogim drugim slučajevima smo radili i kasno uveče, tako što smo u pojedinim situacijama, kada je to bilo jako značajno, pregovarali s najvećom opozicionom strankom u tom trenutku, da radimo do kasno uveče po amandmanima, koji su tekli nekim redom, da bismo uhvatili neki rok, jer nam je neki rok zbog nečega isticao. Neki put nismo imali razumevanja, češće nismo, a neki put, u nekim situacijama smo imali tu vrstu razumevanja, ne da se pusti i da se ne radi po amandmanima, nego da se radi po amandmanima, pa makar zaglavili do kasno uveče.
Onda smo u prošlom sazivu imali dogovor da se ne ide na „vampirske“ sednice. To smo izbegli i bilo je neko nepisano pravilo da se radi do 22 časa. Može da se proba da se radi i posle 22 časa, ali ta proba zahteva jednu predradnju, a to je dogovor s opozicionim strankama, koji mora biti smislen i mora se videti koji je rezon da se baš večeras radi do ponoći, jedan ili dva. Mora biti neki rok za nešto koji ističe neposredno, da bi to svakome bilo jasno, pa …
(Predsedavajući: Tri minuta i 30 sekundi.)
… bih na svoje kolege uticao da to ide brže. Hvala i izvinite što sam prekršio vreme.

Smatram da je povređen član 85. ovog poslovnika.
Jer, vidite, u stavu 5. koji ste maločas naveli se kaže: "Predsednik može produžiti rad Narodne skupštine i posle 18,00 časova, i to samo do završetka rasprave u načelu, odnosno pojedinostima, o započetoj tački dnevnog reda". Taj stav objašnjava koliko se tačaka dnevnog reda može preći ukoliko se radi posle 18, i samo to. Taj stav se samo time bavi.
Prethodni stav 4, to smo već ranije pričali, nego to ne vredi s vama, kaže, odnosno objašnjava kada se radi. Dok stav 5. govori šta se radi posle 18 časova, prethodni stav govori kada se radi.
Prethodni kaže: "Izuzetno, predsednik Narodne skupštine može odlučiti da se sednica Narodne skupštine održi i drugim danima'', znači, osim utorkom, sredom i četvrtkom, ''odnosno da Narodna skupština produži rad i posle 18,00 časova, ukoliko za to postoje opravdani razlozi, koje predsednik saopštava narodnim poslanicima". Podrazumeva se da je to, valjda, ovde, a ne po hodnicima ili po kabinetima.
Koji su to opravdani razlozi, kao što je moj prethodnik ukazao, mi čuli nismo. Možda ih ima – čuli ih nismo. Znači da je predsednik Narodne skupštine, predsednica Narodne skupštine, svejedno, prekršila odredbu člana 85. Poslovnika, a i vi ste je samim tim prekršili, zbog toga što po njenom ovlašćenju vodite sednicu u ovo vreme. Samim tim se član 27. Poslovnika krši, to je više nego očigledno.
Šta se tu dešava? Šta bi to bili važni razlozi, opravdani razlozi – ostaje da nagađamo. Da li je to zbog toga da se ova sednica što pre završi, da bi došao budžet na dnevni red? To možda može biti opravdan razlog. Ali, vidite, vi na dnevnom redu imate zakone po hitnom postupku, koji stupaju na snagu 1. januara 2010. godine.
Umesto da ste rešenje našli u skladu s Poslovnikom, da povučete one zakone koji trpe enormne primedbe, kao što je zakon koji je upravo na dnevnom redu, da ga povučete iz procedure i skratite ovo vreme, ne bi li smo raspravili budžet Republike Srbije, vi istrajavate na tome, da jedan potpuno neprimeren, skandalozan zakon ostane u raspravi, koji je izazvao na desetine i desetine amandmana, o kojima valja dobrano raspravljati, sto amandmana i ne znam koliko, da biste vi nama sada objašnjavali kako postoje uslovi iz stava 5. člana 85 – koji govori samo o tome šta se raspravlja ukoliko se radi posle 18 sati. To govori stav 5, a ne kada. Stav 4. govori – kada i koji uslovi treba da budu ispunjeni. Kaže da predsednik razloge mora da saopšti, kao što je uslov da se saopšti produženje rada do 16 časova. To je jedan uslov, materijalni uslov.
Drugi materijalni uslov je da se kaže koji su opravdani razlozi za to produženje. Ova dva uslova je Poslovnik kumulativno postavio, moraju se oba ispuniti da bi došlo do produženja rada posle 18 sati. Čak ste u prekršaju bili onog sekunda kada ste, posle 18 časova, nastavili rad.
Po kuloarima u Skupštini Srbije je tekla rasprava, pustio se glas o tome da će se raditi večeras do 9. Jednostavno, ljudi su se opustili, smatrali su da će sve biti gotovo do 9 časova. Onda smo shvatili da vi, zapravo, imate nameru da radite do okončanja tačke, jer se uvek to tako kaže. Svaki put kad se radilo posle 16, uvek se reklo – do okončanja tačke, pa se zaključi rasprava negde do 9 sati, ili u 8, zbog prenosa, i nastavi se sutra.

Vi ste upravo prekršili član 27. Poslovnika, a ja sam u pređašnjem javljanju rekao da volite da polemišete s poslanicima koji sede u poslaničkim klupama, da izgovarate niz rečenica koje su neka vrsta polemike, s nekim koga ljudi koji prate prenos Narodne skupštine ne mogu ni da čuju. To ste maločas uradili. Dovoljno je samo da se setite svojih reči, onoga što se desilo pre nepunih dva minuta, i videćete da sam bio u pravu, a meni ste izneli primedbu da to tumačim pogrešno. Vidite da to radite.
Žagor u sali, dobacivanje narodnih poslanika, pogotovo ako su ona upućena vama, kao predsedavajućem, nisu dopuštena stvar i tu ću se s vama složiti.
Ko god od nas to uradi, čak i ja ako to poneki put uradim, prekršio sam Poslovnik, ali postoje određene mere kojima vi raspolažete. Možete da ih upotrebite kroz usmenu opomenu narodnom poslaniku na koga ukazujete, ali te neke paušalne primedbe – vi, neki poslanici, i dalje rečenice komentara na ono što ste čuli iz poslaničkih klupa, to nije korektno i nije dobro.
Najlepše vas upozoravam, a rekao sam vam još pre par nedelja, kada smo polemisali o povredi Poslovnika na ovu temu, da, barem kada ste vi u pitanju, nikada neću propustiti da izgovorim šta mislim o tome kako vodite sednicu, pogotovo kada kršite odredbe Poslovnika, bez obzira na to prema kome ste to učinili, prema kom od 248 narodnih poslanika, vas i mene izuzimam. Tako vam i ovaj put ukazujem na to da jeste prekršili i povredili Poslovnik, načinom vođenja sednice, kada je reč o članu 27.
Pažljivo iščitajte te odredbe, pažljivo iščitajte sve druge odredbe koje referiraju na samo vođenje sednice, davanje i oduzimanje reči, komunikaciju s narodnim poslanicima, i ako to dobro pogledate, videćete da postoji izvesna doza nekorektnosti, katkad i kršenja Poslovnika, kada je reč o načinu na koji predsedavate.
Kada je reč o ovome drugome, neću se javljati za reč da polemišem s gospođom Kolundžijom, nemam potrebe, žena je ovo korektno rekla, s dobrim delom toga se i slažem, samo mislim da je na pogrešnu adresu to upravljeno. Jednostavno, opozicija ne može biti kriva za nerad Vlade i vladajuće koalicije i za njihovo nedostavljanje zakona u Skupštinu na vreme.
Mi smo u obavezi, prema ovom istom poslovniku, da radimo po zakonu i da podnosimo amandmane i o njima raspravljamo, s izuzetkom toga da se neki put dešava da stvari izađu iz okvira onoga o čemu se raspravlja, ali, kao što neko ovde reče, reč ''parlament'' znači odgovoriti – parlare, a to znači da neki put ovde valja diskutovati i nešto što možda i nije na dnevnom redu, a što valja raspraviti zbog interesa javnosti i građana, a neki put i po onom osnovu koji, zapravo, stoji u članu 226.

 Molim vas, u cilju poštovanja člana 27, zbog koga se ponovo javljam za reč, opet smo bili svedoci vaše polemike s narodnim poslanicima koji sede u klupama...
(Isključen mikrofon).