Poštovana predsednice, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, kada se pogleda sam tekst Predloga zakona o Vladi i kada se sagleda suština tih izmena koje su definisane u ovih četiri člana, jasno je da se nastoji da se ojača pozicija predsednika Vlade i da se ojača pozicija potpredsednika Vlade, ili kako se ovde definiše, zamenika predsednika Vlade na jedan neustavan način.
Ovaj član 3. vrlo je poseban, on je ovih dana izazvao najveću diskusiju. U članu 3. se interveniše u članu 26. osnovnog teksta zakona, koji kaže - da Vlada odluke donosi na sednici većinom glasova svih članova Vlade, a način rada i odlučivanja Vlade i akte koje donosi predsednik Vlade detaljnije se uređuju poslovnikom Vlade.
Predlog zakona unosi novu normu koja kaže: ''U slučaju da Vlada ima paran broj članova, odluka Vlade je doneta i ako za nju glasa najmanje polovina svih članova Vlade, pod uslovom da je za odluku glasao predsednik Vlade.''
Mi imamo jednu situaciju koja, bez obzira što su ovde izneti nekakvi primeri, nigde ne postoji. To znači da u Vladi, u najvećem i najvažnijem izvršnom organu vlasti, kada je glasao jednak broj članova Vlade za i protiv neke odluke, da je odluka doneta. Znači, situacija koja teško može da se objasni i logički, a pogotovo ne može da se objasni pravnički. Politički možda može, ali ćemo kroz diskusiju videti da li može i politički i šta, u stvari, stoji iza ovog predloga izmena i dopuna Zakona o Vladi.
Mi ulazimo u jedan period, o tome je diskutovano prethodnih dana, kada Srbija, posmatrano kroz odnos predsednika Republike i Vlade i predsednika Vlade, dolazi u situaciju u kojoj je bila pre 2000. godine, tj. prvi put posle 2000. godine, kada je predsednik Republike iz jedne stranke i kada je predsednik Vlade iz jedne stranke.
Ta situacija, poznata u periodu 90-tih godina, dovela je do toga da predsednici Vlade budu puki izvršioci politike koja se formira u kabinetu predsednika Republike, jer je ključna moć kod predsednika Republike, ne zato što on ima ovlašćenja pa na osnovu toga može da kreira politiku Vlade i donosi strateške političke odluke, nego iz jednog jednostavnog razloga, zato što je on predsednik stranke iz čijih redova je i predsednik Vlade.
Logično je da predsednik Vlade, koji ima najveću operativnu moć, sluša predsednika stranke. U takvoj situaciji predsednik i njegov kabinet su ti koji kreiraju politiku i samo prenose dalje naloge za izvršavanje pojedinim ministrima, koji ni na koji način ne utiču u kreiranju te politike.
U ovoj situaciji imamo nov momenat - da jedan koalicioni partner, u velikom broju slučajeva smo tokom 90-tih godina imali većinom dominantnu poziciju jedne političke stranke, tada SPS, tek u onoj vladi koja je formirana 98. godine partneri su se dogovarali, tj. politički lideri, jer je tako bila ustrojena vlada. Posle 2000. godine imali smo krizu i predsednika Republike, i neizbor i hiljadu problema koje smo imali. Sada smo, posle dve vlade na čijem čelu je bio Vojislav Koštunica, na čijem čelu je bio lider jedne stranke, jake vlade, sa jakim predsednikom vlade, došli u situaciju da pokušavamo ojačati poziciju jednog politički slabog predsednika vlade, koji će biti inaugurisana voljom vladajuće većine za koji dan.
Da ne govorimo o tome da član 26. nije promenjen. U njegovom stavu 1. jasno kaže da se odluke donose većinom glasova. Vlada Republike Srbije, onako kako je definisana Ustavom, pogotovo kako su razrađene te ustavne odredbe Zakonom o Vladi, nije kabinetska vlada. To nije vlada gde predsednik vlade ima mogućnosti, kao u nekim drugim državama, da samostalno imenuje ministre, da samostalno donosi odluke.
Imamo i takvih uređenja funkcionisanja vlade, gde se i ne glasa na sednicama vlade, gde bukvalno predsednik vlade dostavi odluke ministrima na izvršavanje. Ova vlada je vlada na kojoj se glasa o odlukama i kaže se: odluke se donose većinom glasova.
Nemoguće je takvog predsednika vlade, koji je i politički slab i institucionalno nije jak, jer mu Zakon o Vladi tu snagu ne daje, dati mu takvu poziciju da svojim prisustvom na sednici vlade i svojim glasanjem u slučaju jednakog broja glasova odlučuje o krupnim strateškim odlukama, oko kojih vlada može da se podeli.
Da ne govorimo da sama situacija da se vlada podelila na ovaj način oko jedne odluke, govori o ozbiljnoj krizi vlade koju ne može da reši predsednik Vlade tako što će mu se veštački dati još jedan glas. U situaciji kada vlada ne može da funkcioniše u najvećoj meri konsenzusom oko ključnih odluka, vlade nema. Takvu smo situaciju sada imali.
Predsednik ove vlade, Vojislav Koštunica, kada je preglasan na sednici vlade, pozvao je narod na izbore. Sada imamo situaciju, predloženu ovim zakonom, da ta vlada veštački i dalje opstaje, da se ovim rešenjem beži od novih izbora.
To je jedna loša situacija, koja može da proizvede duboke podele unutar vladajuće koalicije, koje mogu imati ozbiljne posledice po državu. U krupnim strateškim odlukama, u ovakvoj situaciji dominantnu poziciju će imati stranka iz čijih redova je predsednik vlade.
Naravno, postavlja se pitanje, voleo bih da čujem tu hipotetičku situaciju potencijalnih koalicionih partnera, predstavnika SPS, da li bi prihvatili da takva vlada opstane ukoliko su glasali na sednici vlade protiv jedne odluke, a da se odluka smatra donetom zato što je predsednik vlade bio je taj čijim je prisustvom u toj podeljenoj vladi, na osnovu ovako usvojenog zakona, takva odluka doneta?
Ako to nije tačno, zašto pristupamo usvajanju ovakvog zakona? Ovo su dosta ozbiljne stvari. Narodna skupština i narodni poslanici moraju da sagledaju sve aspekte jedne ovako hipotetički predviđene situacije. Da ne govorim da je ova odluka neustavna i, u krajnjoj liniji, kosi se sa članom 26. stav 1, prvim stavom člana na koji se interveniše.
Znači, treba ostaviti ovako rešenje koje je dato u članu 26. Vlada nema mogućnost da se oko jednog pitanja dogovori, moguće je da se odluka donese većinom glasova. Predsednik vlade će tada, ukoliko nema podršku vlade, odlučiti da li će da bude predsednik takve vlade ili će da pozove predsednika Republike da raspiše izbore.
Veštački održavati ovakvu poziciju stvara ozbiljnu institucionalnu krizu u Srbiji i može samo jednu stvar da znači: da se takvom jednom situacijom daje prostor za eventualne političke nagodbe, što nije nimalo dobro u situaciji kada se donose krupne odluke, a teoretski može da se desi da se takva krupna odluka predloži na vladi i da se vlada podeli, i da premijer, koji nema ni političku snagu, ni institucionalnu snagu, takvu odluku preseče.
Najjednostavnije rečeno, svaki građanin u ovoj Srbiji koji je učestvovao na bilo kakvom zboru, bilo kakvom sastanku gde se o nečemu glasalo, zna da kada se glasa za ili protiv u istom broju glasova, odluka nije doneta.
Posle toga neka idu konsultacije, neka idu razgovori, pa ako se ponovo ne može doći do odluke, neka se raspišu parlamentarni izbori.
Uvesti Srbiju u jednu ovakvu situaciju, menjajući zakon samo zbog jedne konkretne vlade, verovatno posle sledećih parlamentarnih izbora i formiranja nove vlade ovaj predlog izmena i dopuna zakona će se vratiti u normalne tokove, ovo će sve da se izbaci iz zakona, pošto ćete verovatno da usvojite ovaj predlog zakona, vratiće se u normalu, kako svuda u svetu funkcionišu vlade.
Da izađe neko ovde iz vladajuće većine i samo da kaže gde ovo u svetu ima, primer jedne vlade u svetu, da se uhvate za jedan osnov, da kažu da je ovo u Rodeziji, Madagaskaru, bilo gde - evo, ovako nešto postoji, mi smo videli da tako funkcioniše i mi smo to predložili. Ovako, ovo je jedan naš loš unikat, koji služi sada za konkretnu političku situaciju i sasvim sigurno nije na čast ni parlamentarnoj većini, a ako bude usvojeno, neće biti na čast ni Srbiji.