Dame i gospodo narodni poslanici, DSS smatra da predložena Nacionalna strategija reforme pravosuđa jeste snažan iskorak u pravcu jačanja nezavisnosti pravosuđa i povratak poverenja građana u institucije pravosuđa.
Iako smo do sada više puta, upravo ovde u Narodnoj skupštini, imali rasprave o nizu važnih sistemskih zakona u oblasti pravosuđa, koji jesu bili reformski zakoni i na neki način učinili da se nekoliko, od četiri, važnih načela strategije, afirmiše, recimo, načelo efikasnosti, a podsetiću vas da smo ovde usvojili važne zakone, Zakon o parničnom postupku, Zakon o izvršnom postupku, Zakon o medijaciji, Krivični zakonik i niz drugih zakona, upravo na ovoj sednici je rasprava o Zakoniku o krivičnom postupku, činjenica je da do sada nismo ovako sveobuhvatno i sistemski imali predloženo reformisanje pravosuđa i jednu jasnu viziju kako srpsko pravosuđe u narednom periodu treba da izgleda.
Upravo u ovoj nacionalnoj strategiji jasno se vidi na koji način, kojim instrumentima, kojim institucijama će biti zajemčena nezavisnost pravosuđa, nezavisnost sudija i ostalih nosilaca pravosudnih funkcija i na koji način će građani biti u mogućnosti da dođu u sudove po pravdu.
Nema sumnje da je bilo bezbroj razloga zašto građani Srbije nisu bili zadovoljni stanjem u pravosuđu. Bilo je mnogo slučajeva, to su bili naravno izuzeci, ali su oni širili upravo takvo nepoverenje, gde se nije primenjivao zakon, gde su se prava zloupotrebljavala, postupci odugovlačili, a građani nisu dobijali osnovnu sudsku zaštitu zbog koje postoji sud. Time je ne samo ugroženo poverenje u pravosuđe, nego je bilo ugroženo šire poverenje u institucije cele države. Sudovi, kao jedna ravnopravna grana vlasti, bili su upravo u takvim slučajevima neuporedivo dovedeni u poziciju da građani ni na koji način ne veruju kada dođu u sud da će svoje pravo zaštititi.
Bilo je pokušaja, raznim zakonima koji su ovde usvajani, da se upravo taj najvažniji deo, zbog čega se ova reforma između ostalog i donosi, povratak poverenja građana u pravosuđe, učini izvesnim. Sada se u ovoj nacionalnoj strategiji ide korak dalje upravo činjenicom da se ojačava jedan organ, visoki savet sudstva, u tim funkcijama koje će učiniti da institucije pravosuđa i sudije pojedinci budu istinski nezavisni u primeni prava i vršenju svoje funkcije.
Mnogo je polemisano o tome kako treba da izgleda visoki savet pravosuđa, kakav je njegov sastav, kakve funkcije, bilo je mnogo kritika na račun toga, upravo ovde izgovorenih u Skupštni Srbije, pogotovo kada je u pitanju način izbora nosilaca pravosudnih funkcija, predlaganje, kriterijumi, što je do sada bilo poprilično udaljeno od javnosti; javnost nije imala mogućnost do kraja da vidi koji su to kriterijumi bili kada su se predlagali nosioci pravosudnih funkcija, pogotovo koji su to kriterijumi bili kada je u pitanju napredovanje u karijeri, izbor u više instance pravosuđa.
Takođe, nisam primetio da je bilo koja stranka u Skupštini imala nešto protiv toga da sudovi imaju svoj budžet ili, u krajnjoj liniji, da imaju ključnu ulogu u kreiranju sudskog budžeta.
Mnogo smo polemisali oko toga kakvi su standardi rezultata rada i koliko će ti standardi uticati upravo na onu ključnu činjenicu napredovanja u karijeri.
Govorilo se, sasvim opravdano, i od strane predstavnika Vrhovnog suda o ozbiljnim materijalnim problemima u funkcionisanju pravosuđa, o problemima kada su u pitanju sami objekti u kojima se sudi, o regulisanju ključnih materijalnih pitanja isplate zarada, osnovnih troškova, čak i potrošnog materijala koji je neophodan za vršenje ove važne funkcije.
Kada se sagleda predložena nacionalna strategija, jasno se vidi cilj, jasno se vide postupci i ubeđen sam, kada bude donet akcioni plan, jasni rokovi, na koji način će ona biti implementirana.
Naravno, pozdravljamo činjenicu da se upravo o ovoj nacionalnoj strategiji raspravlja u Skupštini, jer bez snažne podrške Skupštine i narodnih poslanika, kao što je to bio slučaj u Strategiji borbe protiv korupcije, nema ključne podrške građana za sprovođenje ovog važnog dokumenta.
Činjenica je, o tome se najviše i diskutuje u predloženoj nacionalnoj strategiji, reforma Viskog saveta pravosuđa, koji se sada naziva visoki savet sudstva.
Kada se napravi jedna uporedno-pravna analiza situacije u pojedinim drugim evropskim državama na koji način je taj organ biran videće se, saglasno stanju u pravosuđu i uopšte društvenim okolnostima, da je predlagač našao meru upravo u činjenici na koji način da funkcioniše ovo važno telo.
Činjenica da će većinu u visokom savetu sudstva imati predstavnici sudstva birani od sudija, imaće ključnu ulogu u obavljanju ovih funkcija, koje su sada prenete na visoki savet sudstva, znači, predlaganje kandidata, izbor kandidata, napredovanje u karijeri, disciplinski postupak i da ne govorim o činjenici da se mnoga upravljačka prava prenose na visoki savet sudstva, kada je u pitanju organizacija rada u sudovima, utvrđivanje standarda rada i učinka.
Činjenica da će upravo sudije imati prevagu u ovom organu jeste snažan iskorak u jačanju nezavisnosti pravosuđa.
Naravno, važno je što je predviđeno da druge važne institucije, koje imaju ključnu ulogu u pravosuđu, Ministarstvo pravde, Skupština Srbije, Odbor za pravosuđe, imaju svoje predstavnike i na taj način biće uspostavljena ta neophodna komunikacija.
Činjenica da se predloženom strategijom predsednici sudova biraju u Skupštini jeste ono što je vrlo bitno.
Time se pokazuje da se kontrola nad radom i upravljanjem sudova ostavlja u ovde parlamentu i time zajamčuje snažna uloga parlamenta upravo u tom kontrolnom, nadzornom radu preko Ministarstva pravde, koje ima parlamentarnu odgovornost u Skupštini nad radom kompletnog pravosuđa.
Zašto je to iskorak? Imamo u uporednom pravu u mnogim evropskim zemljama činjenicu da je sastav visokog saveta sudstva potpuno drugačije koncipiran, gde prevagu ima ili narodna skupština, a u mnogim slučajevima sudije ne bira parlament, imamo slučajeve u mnogim ozbiljnim evropskim državama gde sudije postavljaju ministri.
Činjenica da se uvažavaju preporuke Komiteta ministara Saveta Evrope, Povelja o statutu za sudije, gde se jasno naznačava potreba formiranja jednog nezavisnog tela, upravo ovog sastava, govori koliko je predlagač imao obzira i imao u vidu činjenicu da želi da sudstvo bude dominantno u kreiranju ključnih politika u kojima je preuzelo odgovornost.
Ono što jeste bilo važno ovde napomenuti jeste činjenica da će visoki savet sudstva imati ključnu ulogu u kreiranju sudskog budžeta i preuzeti važne upravljačke uloge od strane Ministarstva pravde.
Mislim da je u ovom prelaznom periodu neophodna snažna podrška Ministarstva radi jačanja upravljačkih kapaciteta ove administrativne kancelarije, koja će imati niz važnih i teških zadataka, kao neko ko će operativno da sprovodi odluke visokog saveta sudstva.
Kada administrativna kancelarija visokog saveta sudstva preuzme ove ključne uloge i bude ta koja će biti kreator sudskog budžeta, u tom partnerskom odnosu sa Vladom i Ministarstvom finansija bude obezbedila neophodna materijalna sredstva za funkcionisanje pravosuđa, moći ćemo da kažemo da smo ispunili važnu ulogu da onaj koji najbolje poznaje probleme u pravosuđu, probleme sa kojima se svakodnevno suočavaju sudovi i sudije, moći će da predloži koja su to sredstva potrebna da bi i u tom delu bila zajemčena nezavisnost pravosuđa.
Ono što jeste važno i što je predviđeno ovde u nacionalnoj strategiji, jeste formiranje nacionalnog instituta za obuku u pravosuđu. Imamo predlog zakona koji je u okviru druge tačke dnevnog reda upravo na ovu temu. Konačno se u Srbiji ta priča uozbiljuje.
Imaćemo jednu permanentnu edukaciju u činjenici da se mnogo zakona donosi i da ćemo biti prinuđeni, kao država koja je ušla u evropske integracije, jer recipira veliki broj evropskih zakona, gde će se naš pravni sistem vrlo brzo menjati, da naše sudije to prate, da adekvatno prate i da imaju konkretnu podršku preko ovog instituta koji će, sasvim sigurno, zaživeti uz snažnu podršku i ministarstva i Vlade.
Kao što sam rekao, upravljanje koje se prenosi na visoki savet sudstva treba da ojača efikasnije upravljanje predmetima, treba da ojača efikasnije dostavljanje, jer tu je bio najveći problem do sada, mnogo pritužbi građana je upravo bilo na dostavu, način dostave i na koji način se tu moglo zloupotrebiti pravo i zakon.
Naravno, otvaranje sudstva prema javnosti, koje je ovde predviđeno i kroz formiranje posebnih kancelarije za odnose sa javnošću, efikasno odgovaranje na pritužbe građana, jesu nešto što je predviđeno u Nacionalnoj strategiji.
Kao što sam rekao, ova strategija, zaokružena ovako, nudi jasnu viziju pravosuđa i prvi put mi iz jednog ovako strateškog dokumenta, kada se implementira svaki deo ove strategije do 2011. godine, vidimo kako će izgledati srpsko pravosuđe i njegove institucije. Vrlo je važno da mi ovde u Narodnoj skupštini, a i Vlada i ministar pruže snažnu podršku upravo na ojačavanju ovih upravljačkih kapaciteta koji su potrebni visokom savetu sudstva da bi preuzeo ove ključne uloge. U tom smislu, mi u DSS snažno podržavamo ovaj dokument i predlažemo Narodnoj skupštini da ga usvoji. Hvala.

Želeo bih da kažem, upravo ovaj član 20. predloženog zakona je ključni član.
Dakle, ovim članom država pokazuje svoju ozbiljnost da ovo pitanje uredi posle toliko godina i upravo na način kako će zaštiti svoje osnovne vrednosti i sebe.
Znači, mnogo je ovde tokom diskusije isticano da su se na osnovu prijave par građana registrovala razna udruženja građana, koja su se posle u svojoj delatnosti pokazala kao zaista verske sekte, štetno delujući na moral i društvo, razarajući porodice, šireći različita učenja koja su destruktivno uticala uopšte na društvo i okruženje u kom su delovala.
Upravo činjenica da članom 20. država uvodi postupak registracije, a polazeći od toga da su Ustavom zajamčena verska prava i slobode i, kako je definisano u članu 3. ovog zakona, uslovi na koji način može da se ova registracija izvrši, govori o tome da upravo ovim zakonom stvar se uozbiljuje i uređuje.
Ovde je spomenut broj pripadnika verske organizacije, nije 65, nego računajući broj punoletnih građana oko 6,5 hiljada, i to je jedan od uslova, vrlo precizno nabrojanih uslova koje mora da ispuni određena crkvena i verska zajednica ukoliko želi da se registruje. Upravo činjenica da se ovim uslovima, koji su ovde taksativno nabrojani, saobražavajući se sa onim članom 3, gde su na opšti način predviđeni uslovi za registraciju, govori o tome koliko je država ozbiljno pristupila.
Neće biti moguće, kada nadležni državni organ primi zahtev, da budu registrovane razne sekte koje su do sada mogle nesmetano da deluju i da utiču na naše društvo, na omladinu, na porodicu. To posle registracije koja bude izvršena na osnovu člana 20. više neće biti moguća.
Vrlo je jasno i u članu 22, i u članu 4. rečeno na koji način će Ministarstvo da reaguje ukoliko ne budu ispunjeni ovi dosta rigorozni uslovi, biće odbijena prijava i to je ta činjenica. To do sada nije bilo moguće i upravo prvi put se ovim zakonom ta priča i ta stvar uređuje. Zato je važno da se potpuno razume smisao i duh ovog zakona i uopšte nije jasno zašto se ovo pitanje izmešta u vrlo nejasnu situaciju, da se ne vidi na koji način će biti ta evidencija izvršena.
Po nama u DSS, u ovom celom poglavlju, dakle, poglavlju dva, jasno i na precizan način se uvodi i uozbiljuje priča i država ovde pokazuje ozbiljnost u odnosu na onu situaciju koju smo imali pre Predloga ovog zakona, kada su razne sekte vršljale na osnovu samo jedne prijave koja se mogla konstatovati u MUP-u. Hvala.

Gospodine predsedavajući, gospodo narodni poslanici, pored činjenice da se ovim zakonom opravdano teži uspostaviti pravda i ispraviti nepravda koja je činjena u prethodnom periodu, nema sumnje da je ključan motiv donošenja ovog zakona pitanje afirmacije osnovnih ljudskih prava i privrženosti Srbije pravnoj državi i vladavini prava.
U prethodnom periodu, kada se analizira istorijski put Srbije i opredeljenje, jasno je da je od svog nastanka moderne Srbije težnja bila da se kroz donošenje Ustava spreči da vlast bude autoritarna, da nekontrolisano raspolaže životima, imovinom i svim drugim pravima građana.
Posle despotije koja nije bila sporna, Miloševe, kada se otimala i imovina i žene, donet je Sretenjski ustav i od tada je krenuo put ustavnosti Srbije, gde su se upravo ova osnovna ljudska prava jemčila.
Ne možemo da prenebregnemo činjenicu da smo u jednom periodu naše istorije imali režim koji je sva ova prava stavio van snage i politički progon, zatiranje svega onoga što je u to vreme mislilo drugačije, uspostavio kao politiku. To nisu bili pojedinačni slučajevi, nego jasna politika progona neistomišljenika, potencijalno politički opasnih, onih koji su nosili građansku i nacionalnu svest u Srbiji.
Nema sumnje da je u tom periodu bilo kršenja svih osnovnih ljudskih prava koji su onim deklaracijama iz 19. veka utvrđeni, prava na život, na slobodu misli, na imovinu, a čemu je Srbija bila posvećena, kazao sam, od svog nastanka pa do ovog perioda uspostavljanja autoritarne vladavine 40.-tih godina prošlog veka.
Upravo činjenica donošenja ovog zakona, u vremenu kada se Srbija menja i kada želi da kroz jačanje svojih institucija afirmiše pravnu državu ponovo i na taj način se legitimiše kao deo velike porodice evropskog naroda, važno je doneti ovakav zakon i poslati poruku da Srbija želi ponovo ova osnovna ljudska prava da afirmiše na taj način da nikad više ne bude ideoloških pitanja ili političkih progona zbog razlike u političkom mišljenju.
Nikad više, bez obzira ko bio na vlasti.
Zato je ovaj zakon važan i zato je važna njegova poruka. Naravno, sprovođenjem ovog zakona moramo verovati u srpsko pravosuđe, da će nadležan sud, kada mu se zainteresovano lice obrati sa jasnim dokazima, utvrditi da li je bilo ovih pojava.
Ne samo što je lako utvrditi da li je bilo sudske i administrativne odluke, nego da li je bilo, a bilo je, znamo, u Srbiji i onih koji nikakve veze nisu imali sa raznim vojnim pokretima koji su bili ili neprijatelji ili su drugačije mislili u odnosu na režim koji se tada stvarao, na taj način lišeni pojedinih prava, pa čak i života.
Tačno je, pored ovog zakona o rehabilitaciji važno je doneti zakon o denacionalizaciji, jer jeste oduzimana imovina onima koji su označeni kao politički protivnici i treba im to vratiti, jer se mora afirmisati pravo svojine.
Zato je vrlo važno da se ovaj proces nastavi, da se Srbija ponovo afirmiše kao pravna država u kojoj se jemče osnovna ljudska prava i da ta prava koja u Ustavu budu garant i slobode misli i imovine pojedinaca i prava čoveka da se slobodno opredeli na koji način će živeti, na koji će način delovati. Zato će DSS podržati ovaj zakon i preporučuje i drugim strankama u ovom parlamentu da ga podrže.

Dame i gospodo narodni poslanici, obzirom da je Odbor za pravosuđe i upravu predlagač ove odluke o prestanku sudijske dužnosti, želeo bih da kažem samo par stvari o radu Odbora za pravosuđe i nekim pitanjima koja su ovde otvorena prilikom diskusije o stanju u pravosuđu i pitanjima koja se tiču kako izbora i razrešenja nosilaca pravosudnih funkcija, tako uopšte rada pravosuđa.
Mogu da kažem da je Odbor za pravosuđe i upravu do sada održao oko 50 sednica. Svi članovi Odbora, mogu to ovde odgovorno da kažem, jesu vrsni pravnici koji poznaju probleme pravosuđa i uglavnom su svi koji su diskutovali i danas i prethodnih sednica zaista neka krupna i važna pitanja iz oblasti pravosuđa dotakli.
Bez obzira što svi mi pripadamo različitim političkim strankama, uglavnom se na Odboru za pravosuđe i upravu vode stručne rasprave. Bez obzira na različita mišljenja, mislim da se oko nekih ključnih pitanja koja se tiču problema u pravosuđu, funkcionisanja pravosuđa i izbora i razrešenja nosilaca pravosudnih funkcija, uglavnom slažemo.
Ono što je više puta ovde pomenuto da mi ovde biramo nosioce pravosudnih funkcija, da mi raspoređujemo pojedine nosioce pravosudnih funkcija, mogu da kažem da to nije tačno.
Jednostavno, Narodna skupština može samo da se izjasni o predlogu Visokog saveta pravosuđa, da li prihvata ili ne prihvata taj predlog, i zaista događalo se u prethodnom periodu da jedan broj predloženih nosilaca pravosudnih funkcija nije izabran upravo zato što se i na Odboru za pravosuđe i upravu raspravljalo o tome, uglavnom sa aspekta dostojnosti, ali i stručnosti.
Ovde je spomenuta određena politička trgovina. Mogu da kažem da u Narodnoj skupštini, bar u Odboru za pravosuđe i upravu, tako nešto nije bilo.
Uglavnom raspravljali smo na bazi onih podataka koje su narodni poslanici dobijali iz svojih sredina i na osnovu toga se izjašnjavali da li podržavaju ili ne podržavaju pojedine kandidate.
Mislim da su svi poslanici koji su iznosili ovde podatke verovatno imali to verodostojno i verovatno su dobijali iz svojih sredina iz kojih su dolazili.
Važno je da se uspostavi saradnja svih institucija koje učestvuju u izboru i razrešenju nosilaca pravosudnih funkcija i uopšte pravosuđu, i Narodne skupštine, Odbora za pravosuđe, Visokog saveta pravosuđa, Velikog personalnog veća, Ministarstva pravde, jer ako građani Srbije vide da postoji saradnja između svih tih institucija, oko svih tih ključnih pitanja, verujem da će poverenje u pravosuđe biti povraćeno.
Ono što jeste važno pitanje i ono što jeste problem, i što smo na Odboru za pravosuđe više puta raspravljali, jeste činjenica da u ovom sazivu Odbora za pravosuđe i upravu i Narodne skupštine samo su dva-tri predloga za razrešenje nosilaca pravosudnih funkcija bila, koja se odnose na nestručnost i nesavesnost.
To jeste pitanje.
Mi imamo informaciju i mi smo više puta tražili od Velikog personalnog veća informaciju da je veliki broj postupaka pokrenut pred Velikim personalnim većem, ali nemamo informaciju kako su ti postupci završeni, a do nas su došla samo dva-tri predloga za razrešenje.
Zaista je pitanje i mi bismo voleli da znamo koji su razlozi bili ako su ti postupci prekidani ili ako su se završavali na drugačiji način, a ne predlogom za razrešenje, koji su razlozi bili da se Narodnoj skupštini ne predloži razrešenje.
Veliki broj pritužbi građana koji stiže u Odbor za pravosuđe i upravu, koji se odnosi na pitanje da li se postupci vode na zakonit način, ima čak optužbi za korupciju i sumnji za korupciju, ne završava se razrešenjem nego se jednostavno zatvara u okviru Velikog personalnog veća, da li nekom drugom merom, koja u stvari znači vraćanje tog sudije na rad.
U svakom slučaju, tačno je da su teški materijalni uslovi za rad u pravosuđu, ne samo kada su u pitanju zarade zaposlenih u pravosuđu, nosilaca pravosudnih funkcija, nego i tehnički uslovi.
Sa sastanka koji je održan sa Visokim savetom pravosuđa imamo niz podataka koji se odnose na to da veliki broj sudija nema apsolutno elementarne uslove za rad u svojim sudovima.
Ovom prilikom upućujem apel Vladi Republike Srbije da učini sve što može da se poboljša materijalni položaj sudija i materijalni položaj zaposlenih u pravosuđu, a takođe i da se poboljšaju tehnički uslovi, da bi oni koji donose odluke u sudskim postupcima imali elementarne uslove da to učine.
U svakom slučaju, želim da kažem da će Odbor za pravosuđe i upravu u narednom periodu učiniti sve da se poboljša stanje u pravosuđu.
Kao što sam već rekao, ovaj odbor čine zaista vrsni pravnici, ljudi koji poznaju pravosuđe i sve rasprave koje se vode na Odboru za pravosuđe, bez obzira na političke razlike, vode se u okviru stručnosti i onoga što članovi Odbora za pravosuđe i upravu poznaju kada je u pitanju stanje u pravosuđu.

Gospodine potpredsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, upravo ova diskusija koja je do sada vođena potvrđuje zašto je važno bilo da se o nacionalnoj strategiji za borbu protiv korupcije raspravlja u Narodnoj skupštini.
Postavljeno je pitanje potrebe političke volje da se sprovede borba protiv korupcije i pitanje je gde ta politička volja mora da se utvrdi.
Narodna skupština Republike Srbije, kao najviši organ zakonodavne vlasti, kao mesto gde su predstavnici građani Srbije, jeste mesto gde se utvrđuje politička volja za borbu protiv korupcije i u svim dosadašnjim izlaganjima moglo se jasno videti da ne postoji nijedna politička stranka, nijedan predstavnik građana ovde koji nije protiv toga.
Zato je važno da se građanima Srbije upravo iz Narodne skupštine pošalje takva poruka, jasna poruka svih političkih predstavnika, narodnih poslanika u Skupštini Srbije, jesmo za borbu protiv korupcije, jesmo za to da javno o tome govorimo.
Na taj način državnim organima ukazujemo da rade svoj posao i da ono što jeste činjenica, da korupcija u Srbiji postoji, i da se mora ući u borbu protiv nje radom nadležnih državnih organa i institucija.
Ono što je rečeno u Studiji izvodljivosti kada smo je dobili, jeste da je ključni izazov za Srbiju i Crnu Goru u narednom periodu borba protiv organizovanog kriminala i korupcije.
Nije stvar samo u tome da korupcija podriva javni moral, da negativno utiče na tržišnu privredu, da na sve moguće načine uništava institucije.
Ono što mi kao narodni poslanici znamo preko kontakata sa građanima, jeste ono da građani nemaju poverenja u institucije Republike Srbije, upravo zbog sumnji koje se odnose na postojanje korupcije i koruptivnog rada pojedinih službenika u državnim organima. To je činjenica.
Upravo odavde, sa ovog mesta, iz Narodne skupštine, ove diskusije koje ukazuju na to da pojedini državni organi ne procesuiraju pojedine postupke, te sad jeste prilika da se građanima Srbije koji su nas birali pošalje poruka da njihovi predstavnici, Narodna skupština, jasno i odlučno podržava borbu protiv korupcije. Ono što je u dosadašnjoj diskusiji istaknuto stoji.
Ali, jedna stvar iz ove nacionalne strategije nije spomenuta, a koja govori o njenoj sveobuhvatnosti, koja govori koliko će ova nacionalna strategija, kada se razradi kao nacionalni plan, biti konkretna, sveobuhvatna i zahvatiti sve državne organe u Republici Srbiji i koliko će se ozbiljno ući u tu vrstu borbe, kako se ovde kaže, na svakom radnom mestu, kroz konkretne planove integriteta.
Taj plan integriteta, kako se kaže ovde, to je dokument koji će biti donet u svim državnim i lokalnim organima, koji će obuhvatiti sve institucije i svako radno mesto, i na osnovu tog plana integriteta vršiće se procena koliko je to radno mesto i ta institucija obuhvaćena korupcijom, koliko su koruptivni postupci realni i koja su sredstva potrebna da se protiv korupcije bori.
Kada se to pogleda, mislim da je ovo najznačajniji deo ove nacionalne strategije.
Ako se tako detaljno uđe u borbu protiv korupcije, da se svako radno mesto obuhvati analizom, svaka radna operacija, svaki službenik koji tu radi, jeste to dugotrajan proces, ali nema sumnje da će se time ući u tu vrstu borbe protiv korupcije, da će se na taj način povratiti poverenje građana u institucije.
Ne može se govoriti da nije u prethodnom periodu bilo borbe protiv korupcije. Evo, prethodnih meseci imali smo različite oblike te borbe, različite vrste hapšenja u svim institucijama, i u sudstvu, i zdravstvu, i da ova država pokazuje da postoji politička volja da se bori protiv korupcije i tamo gde se ona u prethodnom periodu činila kao nedodirljiva. Pokazalo se da niko ne može biti iznad zakona.
Naravno, stoje i one kritike da su u nekim segmentima i u nekim slučajevima nije se tako postupilo, a upravo je ova Narodna skupština i ova govornica mesto da se pošalje poruka i tim državnim organima da će Narodna skupština, kroz izveštaj koji bude podnet od strane antikorupcijskog tela koje bude ovde formirano u Narodnoj skupštini, uvek govoriti o tome zašto se pojedini postupci ne procesuiraju i zašto borba protiv korupcije nije sveobuhvatna.
Ono što je važno, mislim da je u prethodnom periodu ovde u Narodnoj skupštini donet niz važnih zakona, koji jesu po svojoj prirodi antikoruptivni, i to se mora ovde jasno reći; i u oblasti pravosuđa, imamo Zakon o parničnom postupku, novi Zakon o izvršnom postupku, Zakon o zaštićenom svedoku, organizaciji i borbi protiv organizovanog kriminala; imamo niz važnih zakona u oblasti državne uprave, koji upravo imaju zadatak da spreče pojave korupcije u državnim organima koji su u prethodnom periodu na taj način identifikovani.
Imamo Zakon o zaštiti konkurencije, imamo Zakon o ombudsmanu, niz zakona je doneto ovde. Naravno, pitanje implementacije, to je ono što nam stalno spočitavaju s pravom. Pitanje implementacije je najvažnije pitanje kojim se moramo u narednom periodu baviti i moramo da vidimo kakav će akcioni program Vlada da donese na osnovu ove strategije kada je u pitanju konkretna borba protiv korupcije.
Nisam pesimista kada je u pitanju sprovođenje ove nacionalne strategije, baš zato što se usvaja u Narodnoj skupštini, i dobro je što će se antikorupciono telo ovde formirati, i dobro je što će Narodnoj skupštini podnositi godišnji izveštaj, jer svi mi kao narodni poslanici u kontaktu sa građanima imamo podatke o pojavama korupcije u nizu državnih institucija.
To telo koje bude formirano zakonom, kako je predviđeno ovde u nacionalnoj strategiji, imaće obavezu da koordinira kompletan rad svih nadležnih organa u borbi protiv korupcije i da podnosi izveštaje Narodnoj skupštini. Očekujemo vrlo brzo, kako je obećao ministar, da će akcioni plan biti urađen, da će biti donet zakon, da će biti izabrano antikorupciono telo i da svi nadležni državni organi što pre krenu u borbu protiv korupcije.
Apsolutno podržavam svu vrstu kritike koja je bila upućena sa ove govornice kada su u pitanju činjenice da neki pojedini postupci nisu procesuirani. Važno je da narodni poslanici ovde izlaze i govore o tome. Važno je da državni organi znaju da nadzor Narodne skupštine na ovaj način postoji, jer se obraćamo građanima Srbije koji sve ovo prate.
DSS podržava ovu nacionalnu strategiju, glasaće za nju i sa velikom pažnjom pratićemo donošenje akcionog programa i zakona koji prate ovu nacionalnu strategiju, i uvek ćemo sa ove govornice ukazivati na pojave koje se tiču korupcije u Srbiji.

Poštovani predsedavajući, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, kada se pogleda zakonodavna aktivnost Narodne skupštine u oblasti reforme privrede videće se da je i zakon o spoljnotrgovinskom poslovanju jedan od niza zakona koji predstavljaju celinu uspešnih reformi.
Mi smo u ovom visokom domu usvojili Zakon o stečajnom postupku, Zakon o Agenciji za licenciranje stečajnih upravnika, usvojili smo jedan vrlo bitan zakon koji možda javnost nije dovoljno shvatila, ali vrlo su dobro shvatili naši partneri iz inostranstva, a to je zakon gde je oporeziva dobit preduzeća u Srbiji svedena na 10% i postali smo u tom smislu najprimamljivije tržište. Usvojen je Zakon o porezu na dodatu vrednost i jedan krovni zakon o reformi privrednog sistema, Zakon o privrednim društvima, a izmenjen je i Zakon o privatizaciji, gde se postupak privatizacije otkočio i učinio efikasnijim.
Na tragu svih tih reformi, kao jedna celina, pojavio se i zakon o spoljnotrgovinskom poslovanju, kao zakon koji sa pravom očekuje veliki broj naših privrednika, da se konačno razbiju ti čepovi i te kočnice koje su bile prepreka slobodnom spoljnotrgovinskom poslovanju.
Upravo ovaj zakon o spoljnotrgovinskom poslovanju ima taj osnovni princip, da je spoljna trgovina slobodna. To je jedna od najvažnijih vrednosti koje ovaj zakon donosi. Ono što je vrlo važno reći, ovaj zakon o spoljnotrgovinskom poslovanju uvodeći princip slobodne trgovine tera naša preduzeća na ono što je neminovnost, a to je jačanje konkurencije.
Moramo se suočiti sa tim da kao država koja ulazi u proces pregovaranja o stabilizaciji i pridruživanju i zaključenju tog ugovora koji je, po suštini, jedan trgovinski ugovor, ulazimo u situaciju da naša preduzeća moraju postati konkurentna, moraju se uozbiljiti u organizacionom smislu, moraju ojačati svoj menadžment i moraju u smislu svojih proizvoda postati konkurentna. To je stvar koju više ne možemo da izbegnemo. Upravo ovaj zakon šalje tu jasnu poruku i uozbiljuje tu priču.
Konkurentnost naše privrede, na neki način, pojačana je i usvojenim Zakonom o zaštiti konkurencije, pa kao što sam rekao, ceo taj sistem vrlo je logičan, precizan i jasan.
Svi ti zakoni koji su ovde usvajani i predlagani od Vlade Republike Srbije imaju jasnu celinu, to je važno napomenuti, sled tih reformi je vrlo kontinuiran i uočava se jedna strategija koju smo mi ovde prilikom usvajanja tih zakona u Narodnoj skupštini i podržali.
Ovaj zakon o spoljnotrgovinskom poslovanju pored tog principa slobodne trgovine, kao što je rečeno i u uvodnom izlaganju od strane ministra, uvodi jednu ravnotežu, sagledavajući poziciju u kojoj se nalazi naša privreda posle promena koje su se desile i ulaska u proces privatizacije 2000. godine, posle izlaska iz jednog perioda čudnih svojinskih odnosa koji su vladali devedesetih godina, jednog hibridnog sistema i ulaska u otvorenu tržišnu privredu gde preovladava privatna svojina.
Ono što je važno napomenuti jeste da su upravo te mere koje se daju Vladi Republike Srbije da, sagledavajući trenutak, poziciju i snage i konkurencije naše privrede, može da zaštiti tu našu privredu i njenu konkurentnost, sasvim na mestu. Kao što vidimo u obrazloženju Predloga zakona, one su usaglašene sa pravilima Svetske trgovinske organizacije i Evropske unije.
Ono što je važno napomenuti, kada se pogleda još uvek važeći Zakon o spoljnotrgovinskom poslovanju, koji je praktično menjan svake godine, jeste činjenica da se konačno oslobađamo jedne vrste državnog nadzora i državnog tutorstva, jedne vrste svevidećeg oka od strane države nad poslovanjem preduzeća. Umesto odobrenja, mi ulazimo u period kada će se privrednici koji ulaze u spoljnotrgovinske poslove, i ono što je važno kada naša privreda dobija slobodu direktnog ulaganja u inostranstvu, dobijamo samo jedan postupak evidentiranja koji je vrlo bitan, ali, s druge strane, ne ograničava privredu da slobodno ugovara poslove, slobodno investira u inostranstvu i time, što je krajnji cilj svakog preduzeća, uvećava svoju dobit. Ta sloboda, kažem, koja provejava iz ovog zakona je najveći kvalitet predloženog zakona o spoljnotrgovinskom poslovanju.
Važno je napomenuti da su te mere zaštite koje su ovde predviđene vrlo logične, i kada je u pitanju mogući damping, i kada je u pitanju subvencioniranje proizvođača, i kada je u pitanju prekomerni uvoz; nešto što je potpuno logično i privreda u ovom trenutku ima pravo na ovakve mere. To je jedna sloboda koja se daje Vladi Republike Srbije u kreiranju njene ekonomske politike.
U još uvek važećem zakonu imali smo one delove koji se odnose na posebne oblike spoljnotrgovinskog poslovanja, gde su vrlo detaljno razrađivani ugovori o dugoročnoj proizvodnoj kooperaciji.
Prosto, mislim da je kvalitet ovog zakona što je te stvari potpuno ostavio na slobodu ugovornim stranama.
Nije želeo da detaljno normira te ugovore, nije želeo da se bavi tim stvarima.
Ostavio je mogućnost i određene povlastice kada su u pitanju ovi ugovori, ali dao je ugovornim stranama da ugovorne odredbe i detalje tog ugovora same određuju.
Zadržane su neke stvari. Mislim da su transparentnije i ovde naglašene kada je pitanju transferisanje dobiti iz inostranstva, kada je u pitanju mogućnost naplate koja nije novčana.
Svi ti momenti koji su ovde u zakonu predviđeni vrlo su transparentni i vrlo su konkretni i jasni.
Kao što sam rekao, princip slobode spoljnotrgovinskog poslovanja, odbacivanje onog dela koji se odnosi na odobrenje od strane nadležnih organa uvođenjem samog principa evidentiranja i jasna zaštita srpske privrede u ovom trenutku, uvažavajući njenu konkurentnost, jeste prioritet ovog zakona.
Ono što je vrlo važno posle ovoga učiniti jeste da država, kada se već ovako otvara spoljnotrgovinsko poslovanje, određenim merama podstakne izvoz. To je nešto što moramo u narednom periodu da učinimo. Mislim da ovaj zakon to ne zabranjuje i da otvara prostor i za to.
Time ćemo pojačati konkurentnost naše privrede u inostranstvu i smanjiti spoljnotrgovinski deficit i na neki način pogurati one uspešne i kvalitetne kojih u ovom trenutku ima u Srbiji.
Važno je napomenuti da ako idemo ka tome da jednog dana ispunimo sve kopenhagenške kriterijume i da bismo bili deo EU, jedan od tih kriterijuma jeste da srpska privreda ima takvu konkurentsku moć da može da izvrši pritisak od strane privrede iz EU. Ovaj zakon o spoljnotrgovinskom poslovanju na dobrom je tragu da to uradi.
Celovit sistem privrednih reformi, koji se na neki način ovim zakonom zaokružuje, jeste nešto što u svakom slučaju DSS podržava i u danu za glasanje glasaće za ovaj zakon. Hvala.

Gospodine potpredsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, DSS, kao što je rečeno u raspravi o zakonu o državnoj upravi, kada je prvi put bio na dnevnom redu, podržaće ovaj predlog zakona, a takođe i Predlog zakona o državnim službenicima.
Nema sumnje da je, posle dugog perioda, pred Narodnom skupštinom jedan niz zakona koji u pravom smislu reči reformišu državnu upravu.
Posle Zakona o Vladi, koji je postavio temelje te reforme, jasno uredio odnose i u kabinetu predsednika Vlade i odnose između službi Vlade, jasno razdvojio nadležnosti generalnog sekretarijata, uredio stvari na mestu gde se donose ključne i strateške političke odluke, na redu su zakoni, kao što je zakon o državnoj upravi i zakon o državnim službenicima, koji regulišu pitanja onih delova državnih aparata koji treba da učestvuje u kreiranju političkih odluka i, na kraju, samih izvršilaca zakona i drugih propisa.
Nema sumnje da, kada pažljivo slušamo kritike koje dolaze na ove predloge zakona, slušamo ih od strane onih koji tri godine nisu mogli da predlože nijedan valjan zakonski tekst, da na ozbiljan način krenu u reformu državne uprave.
Iako, kada se ova država počela otvarati prema EU i već sasvim bio izgledan njen pristup integracijama i ulaženje u sve pregovore koji to podrazumevaju, jedan od prvih uslova koji nam je postavljen bio je upravo reforma državne uprave, zato što se ispostavilo, u onim državama koje su na tom procesu integracija poprilično odmakle, da iako se donese niz propisa koji su usaglašeni sa evropskim komunitarnim pravom, ulazimo u ozbiljan problem kako da državni organi te propise, koji se budu doneli i koji su usaglašeni, primenimo.
Upravo niz reformi i niz procesa integracija u EU u tim državama je padao na primeni zakona. Zato se insistiralo na novom i modernom pristupu reforme državne uprave i uopšte državnog aparata. Upravo ova dva predloga zakona su na najboljem tragu, i upravo je DSS u svom programu i ranije isticala da je izuzetno privržena reformi institucija i značaju institucija, a upravo ova dva zakona, zajedno sa Zakonom o Vladi, tome doprinose.
Narodnim poslanicima je dostavljena strategija reforme državne uprave od strane Ministarstva za državnu upravu i lokalnu samoupravu, gde su jasno naznačeni pravci te reforme i gde je postavljeno pet principa na kojima će se ta reforma sprovoditi: depolitizacija, profesionalizacija, modernizacija, decentralizacija.
Nema sumnje da je ovde najveću polemiku upravo izazvalo pitanje depolitizacije, ali ono se celovito ne može sagledati. Mislim da govornik koji je govorio i koji je kritikovao takav pristup ili odsustvo takvog pristupa u zakonu nije jasno upario ova dva zakona, i zakon o državnoj upravi i zakon o državnim službenicima, gde se upravo oni principi i načela koja postoje u zakonu o državnoj upravi jasno razrađuju po zakonu o državnim službenicima, a to prvenstveno kroz kriterijume na osnovu kojih se zasniva radni odnos, kriterijume na osnovu kojih se vrši uspon u karijeri i kriterijum na koji se vrši procenjivanje državnih službenika i na osnovu toga kroz institute internog i javnog oglasa raspoređivanje i prijem na određena radna mesta.
Upravo kada se to sagleda, kada se sagleda institut visokog službeničkog saveta i kada se sagleda služba za upravljanje kadrovima u najvećoj mogućoj meri moguće je otkloniti politizaciju iz državne uprave. Upravo u ovom zakonu o državnim službenicima, koji na jedan celovit način uređuje pristup kadrovima u državnoj upravi, koji promoviše taj princip racionalizacije, jer kroz sistem i instituciju internog konkursa najbolji kadrovi, kadrovi koji ispunjavaju uslove za to raspoređuje na pojedina izvršilačka mesta i na nove položaje.
Osnova za ovu depolitizaciju jasno je data u zakonu o državnoj upravi, a to su pomoćnici ministra, direktori organa državne uprave, organa u sastavu i posebnih organizacija nisu više lica koja se postavljaju i koja se imenuju po političkoj volji, već kroz jasan konkurs.
To je razređeno u zakonu o državnim službenicima i upravo nejasno je na koji način, nejasno je na osnovu čega se tvrdi da je politizacija i dalje ostala ovde prisutna.
Ono što je izuzetno bitno ovde napomenuti, pogotovo u zakonu o državnim službenicima jeste upravo princip ocenjivanja. Zaista do sada nismo imali prilike da jasno sagledamo koliki su radni učinci, niti su vrednovani radni učinci pojedinih zaposlenih u državnim organima.
Upravo iz tih razloga padala je motivisanost za rad u pojedinim delovima organa uprave. Upravo je to predstavljalo osnovni problem u prethodnom periodu kada su u pitanju organi državne uprave. Zato su se gomilali predmeti, zato je bila velika apatija, zato je postojala i korupcija.
Nema sumnje da odsustvo motivisanosti i odsustvo svesti o tome da se može napredovati u karijeri na osnovu svog rada i zasluga bila je prepreka da se na pravi način državna uprava učini efikasnom. Upravo zakon o državnim službenicima kroz redovno ocenjivanje i kroz praćenje svakog pojedinačnog državnog službenika podiže mogućnost motivacije.
Ono što je izuzetno bitno jeste da se sada na jedan celovit način, a mi se nadamo da će zaživeti služba za upravljanje kadrovima i da će ovaj centralni registar kadrova dati svoje rezultate da na jedan jasan način ima pregled o tome kakvo je stanje u kadrovskoj politici, koja su radna mesta upražnjena, koja lica u okviru državne uprave traže posao i na osnovu toga moguće je pristupiti raspisivanju internih i javnih oglasa.
Upravo takav pristup upravljanja kadrovskom politikom omogućiće da državna uprava bude s jedne strane racionalna, a to je onaj princip koji je zacrtan u strategiji, a s druge strane omogućiće i profesionalizaciju. Mislim da je ovim zakonom o državnim službenicima mnogo preciznije razrađen institut lica koje postaje neraspoređeno. U prethodnom periodu imali smo mnogo sporova oko toga koje lice ostaje neraspoređeno, na koji način, kakva prava ostvaruje, koliko traje to stanje. Mislim da je u ovom zakonu sada to poprilično jasno definisano.
Kao što sam rekao zakon o državnoj upravi i zakon o državnim službenicima zaista treba posmatrati celovito i u paru, jer ukoliko se te dve stvari odvoje, ukoliko se pojam politizacije posmatra samo sa stanovišta zakona o državnoj upravi, a svi ovi instituti koji su zakonom o državnim službenicima razrađeni, kriterijumi za prijem i raspoređivanje, ocenjivanje, interni konkurs, a koji u najvećoj meri otklanjaju pitanje politizacije neće biti u potpunosti sagledano.
Ono što takođe treba naglasiti kada se posmatraju ova dva predloga zakona jeste da oni, nema sumnje, slede jasne principe i jasne koncepcije koje su date u zakonu o Vladi.
U tom smislu ceo ovaj reformski paket treba što pre da zaživi, mada su to postavljeni rokovi u prelaznim i završnim odredbama. Mislim da bi Vlada Republike Srbije i sve njene službe što pre trebalo da prionu ovom poslu i da se svi ovi organi koji su ovde predviđeni, i visoki službenički savet i služba za upravljanje kadrovima, što pre formiraju.
Mišljenja sam, a mišljenja je i poslanički klub DSS, da će reforme koje su promovisane sa ova dva zakona doprineti da se državna uprava učini efikasnom i da svi oni propisi koje budemo usaglasili sa EU na najbolji i efikasniji način budu implementirani.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine predsedniče, gospodine ministre, na početku diskusije o ovom predlogu zakona svi smo se, manje-više, složili da treba da se donese jedan zakon koji će biti primenljiv i u narednom periodu, bez obzira na to što će se menjati Vlada.
Činjenica je da smo pošli od toga da je potrebno da se uspostavi jasna podela vlasti u Srbiji između zakonodavne, izvršne i sudske vlasti. Bojim se da ovaj amandman u ovom tekstu kako je predložen više liči na neka rešenja koja idu ka tome da se u nekom obliku uspostavi onaj sistem jedinstva vlasti i da se Vladi zavežu ruke kada je u pitanju njena unutrašnja organizacija.
Proučavao sam neka uporedna rešenja, ali ne znam za slučaj da se zakonom definišu nadležnosti potpredsednika Vlade. U većini slučajeva potpredsednik Vlade je zadužen za praćenje stanja u određenoj koordinaciji između pojedinih ministarstava i te nadležnosti mogu da se menjaju tokom trajanja mandata. Upravo je u rukama predsednika Vlade da daje pojedina zaduženja pojedinim potpredsednicima i ako smatra potrebnim, upravo radi efikasnosti rada Vlade i koordinacije, da ih menja tokom mandata.
Mi bismo ovde imali situaciju, ako bismo usvojili ovaj amandman, da Skupština određuje potpredsedniku Vlade koje će njegove nadležnosti biti, odnosno da predsednik Vlade određuje koje će nadležnosti imati potpredsednik Vlade i da te nadležnosti traju tokom čitavog mandata.
Gledajući celinu ovog predloga zakona vidi se jasno da je težnja da se upravo Vlada učini operativnom, efikasnom, da ima samostalnost u svom radu, da predsednik Vlade, upravo rešenjima iz člana 12, ima mogućnost da usmeravanjem politike Vlade na neki način bude jemac sprovođenja te politike. Zašto da se onda ograničava predsednik Vlade davanjem pojedinih nadležnosti potpredsednicima?
Mislim da je ovo loš amandman, da ne treba u toj meri, jer Skupština ima druge instrumente da kontroliše rad Vlade. Upravo ovakvim amandmanom vezuju se ruke Vladi u tehničkim poslovima, operativnim tekućim poslovima. I, kao što sam rekao, onaj veliki posao koji nas čeka, usaglašavanje niza propisa, potreba reagovanja na događaje bila bi sprečena ukoliko bi se na ovaj način vezale ruke predsedniku Vlade davanjem obaveza potpredsednicima.
Treba jasno podeliti nadležnosti između Skupštine i Vlade i ova rešenja koja su u Predlogu zakona data dobra su, a ova rešenja u amandmanu bojim se da podsećaju na neka rešenja koja su bila ranije i koja govore o duhu jedinstva vlasti.

Gospodine predsedavajući, dame i gospodo poslanici, upravo bih hteo da ukažem na ovaj deo rasprave koji govori o tome da li je potrebno da se otvori diskusija ukoliko predsednik Vlade podnese ostavku. Prosto, poslovničke odredbe su vrlo jednostavno i jasno napisane: ″Narodna skupština na prvoj narednoj sednici konstatuje bez pretresa″, znači član 202. stav 4, ″da je Vlada, odnosno član Vlade podneo ostavku, i o tome se ne odlučuje.″ Rasprava po Poslovniku nije moguća.
U tom smislu, nije jasno odakle bi se crpele odredbe da se otvara rasprava, s obzirom da je u Poslovniku rečeno da predsednik Vlade koji podnosi ostavku ima pravo da je obrazloži. Znači, nije imperativna norma. Govorilo se ovde o tome koliko su usklađeni Poslovnik i zakon. Ovde vidimo da je, jednostavno, i norma u zakonu i norma u Poslovniku potpuno usklađena. Videćemo posle jedan amandman koji pokušava da nametne obavezu da se vodi diskusija.
Što se tiče činjenice da li je moguće podneti usmeno ostavku, mišljenja sam da bi ona mogla da izazove velike probleme, pogotovo u situaciji kada su predsednik Republike i predsednik Vlade iz različitih stranaka. Mislim da je jasnije i da je sigurnije da postoji pismeni trag da je ostavka podneta.
Ukoliko postoji politička tenzija između te dve institucije, moguće je da u javnosti prođe vest da je neko nekom šapnuo da je podneo ostavku, ovaj posle kaže da je nije podneo i da se otvori politička rasprava i debata. Mislim da je rešenje u Predlogu zakona da je neophodno pismeno podneti ostavku bolje rešenje.
Još jednom da ponovim, u Poslovniku se jasno kaže da se bez pretresa konstatuje na Narodnoj skupštini ostavka i da onaj ko je podnosi može, ali ne mora da je obrazloži. Hvala.

Hvala, gospodine predsedavajući. Dame i gospodo narodni poslanici, rečeno je da je ovaj amandman samo stilska intervencija, ovaj član koji je predložen u zakonu. Međutim, upravo ovaj amandman suštinski menja predloženi član. Tačnije, ako je namera, jasno se vidi iz predloženog člana 12. Predloga zakona, da se ojača pozicija premijera, saglasno ustavnim odredbama, predloženim amandmanom mi se vraćamo daleko unazad i premijera svodimo na funkciju predsednika predsedništva ili tako nečeg.
Prosto, one ključne intervencije u Predlogu zakona, da predsednik Vlade vodi i usmerava Vladu i da daje jasna uputstva i zaduženja pojedinim članovima, jer da kažemo da je kandidat za predsednika Vlade taj koji predlaže svoj program, parlament ga usvaja i on je bukvalno ovim rešenjima jemac za sprovođenje tog programa, sva ta rešenja su ovim amandmanom izostavljena. Po ovom amandmanu predsednik predsedava, saziva i na neki vrlo nejasan način usklađuje rad i unutrašnju organizaciju Vlade.
Činjenica je da ovaj predlog zakona uvažava realnost potrebe jakog vođstva u izvršnoj vlasti. Činjenica je da to nismo imali u prethodnom periodu i da smo imali potpuni haos u koordinaciji između različitih ministarstava i organa uprave. Upravo najveći kvalitet ovog predloga zakona se nalazi u članu 12. Ovakva rešenja imamo u velikoj meri u uporednom pravu.
Jaka pozicija premijera, jaka pozicija njegovog kabineta, nadležnosti predsednika Vlade, koje su proizašle iz političke snage legitimiteta dobijenog na izborima i činjenica da u tom periodu, pogotovo u ovom koji nama sledi, evropskih integracija i usaglašavanja niza propisa, potreba za jakim vođstvom jasno se vidi iz predloženog člana 12.
Ovaj amandman, kao što sam već rekao, vraća nas unazad, vraća nas u poziciju "slabog premijera", vraća nas u vreme kada on predsedava nekim telom, ne vodi, ne usmerava, nije odgovoran za politiku koja je usvojena u ovom parlamentu. Prosto nije jasno zašto se predlaže ponovo nešto što se u praksi pokazalo kao loše, i u što sam do sada bio ubeđen da je napušteno i da se istakla potreba za jakim predsednikom Vlade, a koja se i uočila u prethodnih 15 godina, od kada postoji višestranačje u Srbiji.
Mi smo upravo imali bolest "slabog predsednika Vlade". Neki drugi organi su u nekom periodu imali jake pozicije, kao što je bio predsednik Republike, i upravo na osnovu tih pozicija su i pravljeni zakoni o Vladi. Taj period i ta rešenja su bila nasleđena posle 2000. godine.
Upravo sada je dato rešenje kojim ponovo vraćamo značaj i ulogu Vlade, i to jeste razlog da se usvoji ovakav član i ovakva rešenja - jakog predsednika Vlade, koji će biti odgovoran za svoj program, i biti jemac sprovođenja tog programa.
Zato DSS ne može da podrži ovaj amandman. Hvala.

Predlog koji je dat u zakonu i u amandmanu. U amandmanu se kaže: "Predsednik Vlade predstavlja Vladu, saziva i vodi sednice Vlade i usklađuje rad ministarstava. Predsednik Vlade je odgovoran za ostvarivanje programa Vlade. Predsednik Vlade je odgovoran za unutrašnju organizaciju Vlade i usaglašen rad Vladinih organa i organizacija u ostvarivanju politike Vlade. Predsednik Vlade je obavezan na javnost svog rada."
U predloženom članu 12. se kaže: "Predsednik Vlade vodi i usmerava Vladu, stara se o jedinstvu političkog delovanja Vlade, usklađuje rad članova Vlade, predstavlja Vladu i saziva i vodi njene sednice. Predsednik Vlade može ostalim članovima Vlade davati obavezna uputstva i posebna zaduženja, shodno programu i politici Vlade. Član Vlade može zahtevati da Vlada odluči da li je pri tome predsednik Vlade prekoračio svoja ovlašćenja."
Ne može biti jasnije. Koje su ključne reči izostavljene u amandmanu? Da vodi, da usmerava, da daje uputstva, da naređuje? Kakve to veze ima sa samoupravljanjem? Upravo predloženi amandman, gde on predsedava, gde se on usaglašava, gde je izostavljena naredbodavna, autoritativna funkcija, govori o tom prošlom vremenu. Ovo je predsednik predsedništva nekog organa iz devedesetih, osamdesetih ili sedamdesetih godina.
U tom smislu ovo je vraćanje duha samoupravljanja. A tekst iz člana 12. predloženog zakona jeste korak ka modernim rešenjima jedne operativne, efikasne Vlade, koja ima jako i čvrsto vođstvo. Hvala.

Gospodine potpredsedniče, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, DSS će podržati oba predloga zakona jer iz ove dve diskusije nismo čuli ozbiljnije primedbe na rešenja koja su predviđena u ova dva zakona.
Nema sumnje da se oba zakona predlažu se u pravom trenutku, da su komplementarna po rešenjima i da u situaciji kada počinje ozbiljna reforma pravnog sistema, nakon verujemo zaključenog ugovora o stabilizaciji i pridruživanju, da će upravo sistem koji se sada stvara Predlogom zakona o Vladi i Predlogom zakona o državnoj upravi omogućiti da se na efikasan način implementira ono zakonodavstvo Evropske unije za koje budemo obavezani.
Upravo činjenica da je predloženim zakonom o Vladi razrađen i preciziran stručni deo koji se odnosi na generalni sekretarijat i na stručne službe, a takođe i na dva saveta koja se predviđaju da se osnuju – saveti koji se odnose na državne organe i javne službe, za ekonomski razvoj, saveti koje osniva predsednik Vlade i njihova veza u tom stručnom aspektu sa državnom upravom i ministarstvima, i ta potencirana koordinacija koja se uspostavlja – jeste onaj kvalitet koji se vidi iz predloženih zakona.
Ulazimo u period kada će se usvajati niz zakona koji će biti komplementarni sa propisima EU, bez obzira na činjenicu da će se vlade menjati, upravo u predloženom zakonu o državnoj upravi činjenica da će pomoćnici ministara koji će voditi pojedine sektore biti nepolitičke ličnosti, da će biti državni službenici, obezbeđuje kontinuitet u ovom važnom poslu. Upravo iz tih sektora dolaziće predlozi zakona. Upravo ti sektori biće na stalnoj vezi sa generalnim sekretarijatom i stručnim službama i upravo će ta veza između sekretarijata, stručnih službi i sektora pomoći da se formuliše jedinstvena politika u okviru Vlade Srbije.
Činjenica da je zakonom o Vladi predviđena mogućnost da se formiraju saveti, koji će razmatrati predloge koji dolaze iz pojedinih ministarstava, stvara ono što se zove centar Vlade, gde će se formulisati jedinstvena politika Vlade. Predsedniku Vlade su upravo ovim predlogom zakona date mogućnosti da svoje kapacitete koje ima po Ustavu razvija, da vodi Vladu, usmerava rad Vlade i stara se o sprovođenju jedinstvene politike Vlade, što govori o jednoj jasnoj vezi koja se vidi između ova dva zakona i rešenja u njima, od predsednika Vlade, njegovog kabineta, generalnog sekretarijata, do ministara i pomoćnika ministara kao rukovodilaca sektora.
Ono što je bio problem u sadašnjim rešenjima u zakonu o Vladi i državnoj upravi jeste nedostatak koordinacije, jeste činjenica da se nije videlo na koji način se stvara jedinstvena politike. Pojedina ministarstva su uglavnom formulisala svoju politiku i ta politika nije u velikoj meri bila kompatibilna sa jedinstvenom politikom Vlade.
To je taj kvalitet koji daju ova dva predložena zakona kada se pogledaju u celini, kada se pogledaju u vezi i kada se stvari ne posmatraju samo površno, po pitanju stila i da li je to prelazno rešenje između jednog i drugog sistema.
Upravo činjenica da se ovim predlogom zakona o državnoj upravi jasno nagoveštava proces depolitizacije državne uprave, jasno nagoveštava činjenica da će se ponovo uvesti karijerni sistem, da će se obezbediti kontinuitet, jeste onaj korak koji govori da se u ovom zakonu jasno implementiraju oni standardi u EU koji čine i EU jedinstvenim administrativnim prostorom.
Svi ti standardi su zaista ovde implementirani. Ovaj zakon jeste moderan zakon i jeste, kako je rečeno u diskusiji, osnova za reformu državne uprave.
Naravno, u zakonu o Vladi je vrlo važno napomenuti način na koji su definisani mandati Vlade, prestanak mandata, rasprava o poverenju, rasprava o nepoverenju. Ono što je vrlo bitno, što je bila jedna praznina, to su ovlašćenja nakon ostavki Vlade i ministra. Upravo činjenica da Vlada nakon toga obavlja samo tehničke poslove i da je to ovde jasno precizirano, otklanja sve te dileme.
Naravno, kroz raspravu o amandmanima ukazaćemo na neka druga rešenja, ali želeo sam u ovoj diskusiji upravo da potenciram tu činjenicu da, uoči velikog posla koji nam predstoji, uoči posla koji podrazumeva ogroman broj zakona koje moramo ovde da usvajamo, uoči posla koji podrazumeva da sva ministarstva moraju da imaju koordinaciju među sobom, ti propisi koji se donose, a koji će predstavljati implementaciju niza propisa koji su na snazi u EU, moraju da budu u vezi između pojedinih ministarstava. U tom smislu vidim kvalitet ovih predloženih zakona.
Naravno, važno je da se u ovom velikom političkom poslu koji predstoji oseća jedno liderstvo, oseća jedno vođstvo. Upravo u razradi onih rešenja koja se odnose na predsednika Vlade, na činjenicu, kako se kaže u predlogu, da on vodi i usmerava Vladu, da se stara o jedinstvu političkog delovanja Vlade i da usklađuje rad članova Vlade, a takođe da može da daje obavezna uputstva i posebna zaduženja pojedinim ministrima, shodno programu Vlade, govori da se u ovom predlogu zakona ide ka tome da se stvori jedan centar strateškog odlučivanja i jedinstva politike.
Upravo ta činjenica da se program Vlade jedinstveno sprovodi, da postoji koordinacija u formulisanju politike Vlade, da se ta politika sprovodi kroz organe državne uprave, preko državnih sekretara, pogotovo preko pomoćnika, govori o tome da oba zakona imaju jasan koncept, jasnu viziju i predstavljaju upravo onaj instrument koji će pomoći da se važan posao koji nam predstoji - usklađivanje niza propisa sa propisima Evropske unije – na najkvalitetniji način obavi. U tom smislu DSS će podržati oba zakona.

Gospodine potpredsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, već dva dana se raspravlja o Predlogu zakona o prijavljivanju i evidentiranju oduzete imovine i nekoliko pitanja se tu pojavilo, a sve se čulo kroz diskusiju pojedinih poslanika i predstavnika poslaničkih grupa.
Otvorilo se kao vrlo sporno pitanje da li je nama uopšte potrebna denacionalizacija. Ako nam je i potrebna, koji model denacionalizacije izabrati, da li bi se sa ulaženjem u postupak denacionalizacije učinile nove nepravde, da li za takav važan proces postoje neophodna sredstva i da li je to potrebno učiniti jednim zakonom ili sa više zakona, kako sada vidimo iz ovih namera koje postoje u predloženom zakonu.
Ova prva tema i polemika koja je započeta juče, a to je da li je nama uopšte potrebna denacionalizacija, to jeste pitanje koje zadire u osnove svih društvenih procesa koji su se događali u Srbiji od 1945. godine pa do danas. Nema sumnje da je država nakon pobede u Drugom svetskom ratu i uspostavljanja komunističke vlasti činila akte nasilja prema privatnoj svojini i ugrožavala, ne samo tu slobodu, nego i druge slobode i prava, pa i pravo na život, zajedno sa ugrožavanjem prava na privatnu svojinu.
Upravo državnom politikom, kojom se sprovodila komunistička ideologija, oduzimana je privatna svojina uglednim građanima države Srbije. Oni su bili podvrgnuti raznim torturama. Mi u Vojvodini znamo na koji je način to činjeno, čupanjem brkova i raznih stvari, a da ne govorim o činjenici da su mnogi lišeni slobode dok su pokušavali da zaštite svoju privatnu svojinu. Sprovođena je jedna ideologija uspostavljanja takvog društva etiketiranjem pojedinaca kao klasnih neprijatelja, a u stvari su oni bili neprijatelji jedne politike koja je uspostavljena 1945. godine od strane komunističke partije.
Nema sumnje da su državnom politikom kršena određena prava i da je država u obavezi da upravo takva kršenja i tu nepravdu koju je sprovodila sada ispravi. Jedini način je da se izvrši denacionalizacija i to potpunim vraćanjem imovine onim našim građanima koji su na nezakonit način ostali bez svoje svojine.
Naravno, postavilo se pitanje da li je to bilo potrebno učiniti sa više zakona ili jednim zakonom. Moram da kažem da ovaj način koji je izabran, a to je da se uđe u postupak prijavljivanja i evidentiranja, a nakon toga da se donese jedan opšti zakon, nije nešto što je uobičajeno kada se pogleda okruženje naše države. I u Sloveniji i u Hrvatskoj 1996. godine, pa i u Crnoj Gori 2004. godine, donet je zakon koji na jedinstveni način reguliše pitanje evidentiranja imovine, a i postupak nakon toga, kao i modele koji su uzeti.
Moram da kažem da Predlog zakona o denacionalizaciji, koji je podnela DSS, to je jedan konkretan i dobar Predlog zakona, i on upravo na jedinstven način reguliše ceo ovaj postupak. Reguliše i to šta je denacionalizacija, a to jeste vraćanje imovine koja je oduzeta na nezakonit način, bez tržišne naknade, utvrđuje principe na kojima se vrši denacionalizaciji, a ti principi mogu biti pouka zakonodavcu koji će u narednom periodu da izradi taj zakon, zakon o denacionalizaciji i restituciji, a to je da imovina mora biti vraćena svim bivšim vlasnicima, da denacionalizacija ne može da bude nova nacionalizacija tj. da se ne mogu oduzeti stvari koje su stečene na zakonit način i naravno da ta denacionalizacija mora da bude urađena na zakonit način.
Želim da kažem da ovaj predloženi zakon, ovako kako je predložen, ima cilj, a to se vidi u obrazloženju, da se prosto evidentira imovina, da se na neki način naši građani, koji smatraju da im je na nezakonit način oduzeta imovina, prijave i da se nakon toga izvrši procena o veličini, obimu, eventualnim vrednostima te imovine.
Mišljenja sam da je u ovom predlogu zakona bilo moguće neke stvari preciznije regulisati da bi taj postupak, koji sledi nakon 30. juna 2006. godine, bio konkretniji i jasniji. Naravno, pitanja iz člana 5. koja su ovde diskutovana, da li su svi ti dokazi koji se ovde predviđaju sasvim dovoljni, jeste pitanje za diskusiju. Možda je bilo moguće predvideti eventualno da se putem svedoka ili na drugi način dokazuje, jer zaista pitanje je da li su svima dostupne kopije akata o oduzimanju imovine. Ili da se u krajnjoj liniji obaveže država da u tom smislu svakome obavezno izađe u susret.
Pitanje organa koji vodi evidenciju, predviđena je Direkcija za imovinu Republike Srbije, jeste pitanje da li u ovom trenutku ovaj organ ima sve potrebne tehničke kapacitete da ovaj veliki posao obavi.
Ono pitanje koje je meni bilo na neki način zanimljivo, a mislim da je kolega Marković podneo taj amandman, to je pitanje potvrde. Naš građanin koji smatra da mu je imovina oduzeta, preda ovu prijavu koja je predložena zakonom i ništa. On dalje nema jednostavno nikakvu informaciju šta se desilo sa tom njegovom prijavom. Na koji način se ta evidencija vodi. Možda će to biti uređeno nekim podzakonskim aktom, ali mislim da bi bilo dobro da se neka vrsta uverenja ili potvrde građaninu izda.
Pitanje koje je takođe otvoreno u vezi ovog predloga zakona jeste da li je bilo moguće preciznije odrediti kada da se donese budući zakon o denacionalizaciji. To je bila jedna ozbiljna pravna polemika. Mislim da ovaj predlog zakona, bez obzira da li ima određene manjkavosti u smislu nepreciznosti pojedinih odredaba, ima jednu dobru stranu. On nije samo zakon o namerama. Predstavlja jednu dobru volju sadašnje vladajuće većine da u ovaj važan društveni proces uđe.
Mi nismo od 2000. godine imali nijednu ozbiljnu raspravu u Skupštini o ovom važnom društvenom pitanju. U tom smislu, ako je u pitanju dobra i jasna namera, ovaj zakon je potrebno podržati. Ali, naravno, važno je da se čuje sa ove govornice jasan stav da će zakon o denacionalizaciji biti donet i da se oko tog pitanja napravi opšti društveni konsenzus.
Tako bi oni naši građani, koji s pravom očekuju da se isprave nepravde koje su činjene nakon 1945. godine, imali nadu i poverenje u državu da će država, koja ponovo vraća vrednosti privatne svojine, ponovo vraća vrednosti koje jesu civilizacijske i koje jesu osnovna ljudska prava, biti ona država koja će im to u narednom periodu jamčiti.

Gospodine predsedniče, poštovani predstavnici Visokog saveta pravosuđa, dame i gospodo narodni poslanici, na početku svog izlaganja želim da kažem da je Odbor za pravosuđe i upravu povodom izbora nosilaca pravosudnih funkcija koji je danas na dnevnom redu održao četiri sednice. Pored činjenice da su predmet diskusije na tim sednicama bili pojedini kandidati za nosioce pravosudnih funkcija, konkretno za predsednike sudova, tužioce, zamenike tužioca i sudije, u takvim diskusijama otvaraju se i načelna pitanja funkcionisanja pravosuđa uopšte, politike u oblasti pravosuđa.
Mogu da kažem, kao predsednik Odbora, da su se na tim sednicama čule zaista korisne diskusije, da su se otvorile krupne teme i da nema sumnje da će u narednom periodu Odbor za pravosuđe definisati i, u saradnji sa drugim institucijama u pravosuđu, konkretno odrediti pravce reforme u srpskom pravosuđu.
Tokom današnje diskusije mnogo se čulo o stanju u pravosuđu u Srbiji. Kao predsednik Odbora mogu da se složim sa svim diskutantima, pogotovo sa članovima Odbora za pravosuđe, jer manje-više svi smo dobili one izveštaje predsednika okružnih sudova o stanju i radu opštinskih sudova sa njihove teritorije, gde se vide problemi u funkcionisanju, a pogotovo ono što najviše boli građane, a to je neažurnost i činjenica da se u zaštiti njihovih prava čeka mnogo. Naravno, otvorene su neke teme koje su i danas potencirane, a to je odnos između Narodne skupštine, konkretno Odbora za pravosuđe i upravu i Visokog saveta pravosuđa.
Moram da kažem da je nakon 2001. godine, nakon izmena zakona u oblasti pravosuđa, donošenjem novog zakona o sudijama, javnom tužilaštvu, Visokom savetu pravosuđa došlo i do promenjenog položaja Odbora za pravosuđe i upravu kada je u pitanju izbor nosilaca pravosudnih funkcija. U odnosu na vreme pre 2001. godine, kada je Odbor za pravosuđe i upravu bio taj koji je predlagao nosioce pravosudnih funkcija, a Skupština ih birala, sada Odbor za pravosuđe i upravu ima sužena ovlašćenja i nadležnosti kada je to u pitanju. Tu mogu da se složim potpuno sa kolegom Krasićem da odredbe Poslovnika nisu usaglašene sa tom novom ulogom i nadležnošću Odbora za pravosuđe i upravu. Možda otuda i dileme u tom smislu kakve konkretne podatke treba da dobije Odbor za pravosuđe i upravu od predlagača, Visokog saveta pravosuđa, kada je u pitanju donošenje stava, a to je da se prihvati ili ne prihvati pojedini kandidat koga predlaže Visoki savet pravosuđa.
Mogu da kažem, a to se čulo i juče za govornicom, da je postignut napredak kada je u pitanju ta vrsta komunikacije, bez obzira što to nije do kraja onako kako smo na Odboru odlučili. Ipak dobijamo mnogo više podataka kada su u pitanju predloženi kandidati i nadam se da će u narednom periodu taj odbor tu komunikaciju sa Visokim savetom pravosuđa mnogo više poboljšati.
Kao što su ti zakoni jasno definisali ulogu Visokog saveta pravosuđa i Narodne skupštine, Odbora za pravosuđe, mogu da kažem da je tu promovisano jedno partnerstvo između ta dva organa koji imaju ulogu saodlučivanja u izboru nosilaca pravosudnih funkcija. Visoki savet pravosuđa je taj koji predlaže kandidata i tu je velika uloga i nadležnost Visokog saveta pravosuđa i obaveza da kroz svoje interne akte i uređeni rad dođe do najboljih kandidata. Ali onaj konačni korektiv, kada je u pitanju ocena stručnosti i dostojnosti pojedinih kandidata, daje Narodna skupština.
Verujem da će u narednom periodu ova dva organa, Visoki savet pravosuđa i Narodna skupština, naći način i model saradnje koji će doprineti da se izaberu najbolji kandidati. Dakle, da srpsko pravosuđe dobije motivisane, stručne, nepristrasne studije koje će biti za ponos srpskom pravosuđu.
Ono o čemu je ovde dosta govoreno, to su kriterijumi na osnovu kojih je Visoki savet pravosuđa predlagao pojedine kandidate. Može se polemisati o tome da li su ti kriterijumi precizni, da li su oni izazvali određene nedoumice i da li su građani doveli do toga da se predlože najbolji kandidati. Naravno, kada se pogleda unazad na koji način su birani kandidati za nosioce pravosudnih funkcija, mogu da ocenim da je, bez obzira na činjenicu da je verovatno bilo određenih propusta, ovo napredak u odnosu na prethodno vreme.
Kao što sam rekao, načelne diskusije su bile zaista iscrpne, pogotovu o tome kako treba da izgleda pravosuđe u Srbiji, na koji način treba da se biraju nosioci pravosudnih funkcija. Bilo je ideja, sa jedne strane, da treba da ih biraju isključivo sudije, a sa druge strane, da to treba da radi Narodna skupština.
Mislim da sadašnja rešenja, koja su predložena zakonom iz 2001. godine, još nisu iscrpla svoju mogućnost i potencijale da se u Srbiji uspostavi nezavisno pravosuđe. Ako budemo u narednom periodu na pravi način pristupili razradi ovih rešenja i zakona, ako bude komunikacije između Narodne skupštine i Visokog saveta pravosuđa bolja, ako se preciznije definišu kriterijumi, verujem da će i srpsko pravosuđe, kompletna situacija biti mnogo bolja.
Naravno, otvorene su teme komunikacije i tu su pitanja nadležnosti Odbora za pravosuđe, pogotovu što i građani Srbije imaju jasne i konkretne primedbe na rad institucija u pravosuđu. To je pitanje na koji način će se uspostaviti komunikacija između nadležnog odbora koji je od strane Visokog saveta pravosuđa dobio veoma veliki broj pritužbi i mi još čekamo odgovor na te pritužbe. Naravno, tu su i pitanja razrešenja koja su ovde pokrenuta, a ja verujem da će u narednom periodu i Veliko personalno veće u tom smislu kvalitetnije raditi.
Ono što je na početku rečeno jeste da je ovo jedan od najvećih izbora nosilaca pravosudnih funkcija do sada. Činjenica je da je bilo zaista dobrih kandidata i činjenica je da su na Odboru za pravosuđe neki kandidati koje je predložio Visoki savet pravosuđa dobili podršku, a neki ne.
Važno je reći i važno je da predstavnici Visokog saveta pravosuđa pošalju jasnu poruku da oni kandidati koji nisu dobili podršku Visokog saveta pravosuđa imaju nadu, imaju šansu da će u narednim izborima dobiti priliku da budu kreatori politike u srpskom pravosuđu i nosioci pravosudnih funkcija, jer zaista je tu bilo dobrih kandidata, sa dobrim kvalifikacijama i zaslužili su da budu sudije. U ovom slučaju za njih nije bilo dovoljno mesta, ali uvažavajući sve pritužbe koje su stizale, kvalitete tih kandidata, ja verujem da će predstavnici najviših institucija u srpskom pravosuđu poslati jasnu poruku da će ti najbolji kandidati ostati u srpskom pravosuđu i biti nosioci pravosudnih funkcija.
U tom smislu, želim na kraju da kažem da je ovo prilika da se napravi jasan iskorak u razvoju institucija koje su formirane 2001. godine i da se razviju svi oni potencijali koji su tim zakonima predviđeni. Partnerstvo između Narodne skupštine i Visokog saveta pravosuđa je uslov. Ne treba Visoki savet pravosuđa da se boji da će Narodna skupština da mu ugrozi nezavisnost, naprotiv, upravo rad koji se očekuje u Odboru za pravosuđe i u Narodnoj skupštini biće jemac nezavisnosti pravosuđa. Hvala.

Gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, u uvodnom izlaganju gospodin ministar je rekao da je predloženim zakonom o radu došlo do određene ravnoteže između prava i obaveza koje su na strani poslodavca i prava i obaveza koje su na strani zaposlenih.
Nema sumnje da se u nizu odredaba koje su u predloženom zakonu predviđene uočava zaista pomak u odnosu na rešenja koja su bila u Zakonu o radu. Međutim, član 158. predstavlja jedan član koji, kada su u pitanju prava zaposlenih, predstavlja korak unazad u odnosu na rešenja koja smo imali i u Zakonu o radu, a i u odnosu na zakonodavstvo iz 1996. godine, odnosno Zakona o radnim odnosima.
Lično mogu da kažem da nisam čuo obrazloženje ili bar nisam razumeo zašto je potrebno da se prilikom utvrđivanja isplata otpremnine od strane poslodavca u predloženom zakonu predvidi da se to odnosi samo na godine rada provedene kod tog poslodavca, a da se ignoriše ceo radni vek, ceo radni odnos koji je postojao u prethodnom periodu.
Nema sumnje da smo mi još država u kojoj proces privatizacije nije završen, gde će se događati nesumnjivo u mnogim slučajevima utvrđivanje viška zaposlenih od strane kupaca pojedinih preduzeća koja su bila u društvenoj svojini, ali nema sumnje da se tržište radne snage dinamičnije razvija i da zaposleni menjaju radne odnose i zasnivaju nove radne odnose kod drugih poslodavaca. Nema sumnje da je država u teškoj socijalnoj situaciji i da veliki broj zaposlenih prima minimalnu zaradu i da bi upravo ova otpremnina značila mnogo kada bi se dobila. Nije jasno zašto se ceo jedan radni vek koji je jedan zaposleni proveo ignoriše.
Mogu da razumem motiv. Ovim zakonom se promoviše, i to je dobro, ugovorni odnos koji se uspostavlja i podstiče se ugovaranje, kako individualno između poslodavca i zaposlenog, tako i kolektivno. Verovatno taj neki racio bi bio da novog poslodavca, kod koga je zaposleni zasnovao radni odnos, ne zanima šta je bilo u prethodnom periodu, ne zanima ga radni odnos koji je postojao na osnovu ranijeg ugovora o radu.
Međutim, veliki broj poslodavaca u Srbiji nije zasnivao radni odnose samo na osnovu ugovora o radu, već na osnovu nekih drugih pravnih akata. Mislim da je ova odredba, koja je sada uneta, razumevajući taj racio koji se odnosi na ugovore i podsticanje ugovaranja, preuranjena u srpskom zakonodavstvu i da bi ministar i Ministarstvo mogli još jednom da preispitaju koncepciju koja je predložena u članu 158, gde se govori samo o isplati otpremnine na osnovu godina provedenih kod jednog poslodavca.
Jer, trenutak u kojem se Srbija nalazi, nedovršen proces privatizacije, teška socijalna situacija, možda nalaže da se zadrže ova rešenja koja su bila u Zakonu o radu, a koji je generalno lošiji nego predloženi zakon.