Gospođo predsednice, gospođo ministre, amandmanom se predlaže izmena u stavu 1. člana 13. tako što se umesto odredbe kojom se dozvoljava da javna preduzeća, javne agencije čiji je osnivač Republika Srbija samostalno određuju dinamiku uplate u budžet o završnom računu za 2009. godinu.
Amandman koji predlažemo treba da doprinese ravnomernijem punjenju budžeta, jer predviđa kvartalnu dinamiku uplata i to, što je vrlo važno, u jednakim, a ne proizvoljnim iznosima. Na ovaj način putem jasno definisane dinamike, koja je vrlo važna vama u budžetu, sprečiće se mogućnost da subjekti obavezu uplate dobiti u Republički budžet prolongiraju ili prilagođavaju sopstvenim potrebama, a ne potrebama osnivača.
Ako su to javna preduzeća, onda treba da zadovoljavaju ne samo potrebe građana, već javnih finansija, odnosno budžeta o kome danas razgovaramo. U narednoj godini se očekuje da priliv u budžet od dobiti javnih preduzeća bude oko 13,6 milijardi dinara. Vrlo je važno da ta cifra koja je značajna u budžet dospeva kvartalnom dinamikom u jednakim iznosima.
Koliko je ova cifra realna ispostaviće se tek nakon završnih računa, na koje će se verovatno odraziti i krizna godina, možda čak i kurs, ali je veliki problem i dalje kod javnih preduzeća, to što ona nisu reformisana i što još uvek imaju veliki broj radnika.
Gospođo predsednice, iskoristiću sada moje vreme kao ovlašćeni predstavnik.
(Predsednik: Imate pet minuta, izvolite.) Zahvaljujem.
Ponovo bih se vratio na temu prioriteta. Ponoviću da mislim da u ovo vreme krize prioriteti treba da budu vrlo slični prioritetima koje su postavile druge evropske države, a to je pre svega očuvanje domaće privrede i očuvanje standarda građana. Mislim da nemamo nikakvu strategiju pomoći privredi u ovom kriznom vremenu. To se naravno, gospođo ministre, ne odnosi na vas, vaš rad izuzetno cenim i to se vidi, i većina poslanika. Ovde se obraćam kritikom na Vladu, pre svega na premijera Cvetkovića i na Vladu kao sistem. Vlada nema nikakav program niti plan.
Problem je da premijer Cvetković izjavi da je Vlada dala milijardu evra pomoći srpskoj privredi. To nije istina. Vlada je pomogla privredu Srbije sa samo 50 miliona evra subvencije na kamate bankama, 950 miliona evra su privredi dale same banke. Banke bi iovako radile sa privredom.
Premijer kaže "Vlada i banke", to je kao kada mi kažemo - nas i Rusa 200 miliona, potpuno isto. Vlada i banke - milijardu. Nije istina, Vlada je dala samo 50 miliona privredi.
Veliki problem je što je Vlada Albanije dala 200 miliona svojoj privredi u iste svrhe, što Hrvatska planira da da milijardu, već je dala blizu 400. Problem je takođe srpske privrede, malih, srednjih, velikih preduzeća, cele privrede, nelikvidnost, loši finansijski bilansi.
Evo pričajte sa svima, svi poslanici imaju prijatelje koji imaju malo, srednje ili veliko preduzeće, svi imaju loše bilanse. Kada dođu u banku, banka traži hipoteku, traži neki kolateral, traži neki zalog, preduzeća ga već nemaju, jer su već uzeli kredite. Jedini način da budemo korektni, da pomognemo onima koji stvaraju dohodak za budžet, a to su privreda i privrednici, mi moramo da im kredite usmerimo preko Fonda za razvoj, koji nema toliko teške kriterijume za davanje kredita kao što imaju banke.
Danas je u Srbiji 70 hiljada preduzeća nelikvidno. Možda se taj broj i poveća, nažalost, daj bože da se ne poveća. Preduzeća koja su likvidna danas, teoretski ''likvidna'', imaju problem isplata zarada zaposlenima, imaju problem nabavke repromaterijala.
Danas u doba ekonomske krize, svi dobavljači, strani ili domaći, traže avansna na plaćanja, jednostavno preduzeća ne mogu u ovom trenutku da žive bez kredita, mora im država pomoći. Zato postoji Fond za razvoj, da u ovom kriznom periodu, kao što su druge vlade, usmeri, Vlada usmeri pare Fondu za razvoj u mnogo većem obimu, pet ili deset ili dvadeset puta većem nego što ga danas ima, i ti krediti da se daju malim, srednjim i velikim preduzećima, ali na malo drugim osnovama, sa mnogo liberalnijim zahtevima.
S druge strane, preduzeća ne mogu ništa da urade sa bankarskim kreditima na jednu godinu. Verujte mi, ništa ne možete uraditi sa kreditom na godinu dana. Ti krediti moraju čak za likvidnost u doba ekonomske krize da budu na rok od tri do pet godina, za likvidnost na tri do pet godina i sa grejs periodom od minimum godinu dana, nekad i dve godine.
Kriza će najveći zamah uzeti u sledećih godinu dana i baš u tih godinu dana, možda i dve, mi preduzećima moramo da omogućimo da ne plaćaju procente Fondu za razvoj ili nekoj drugoj instituciji, kako Vlada odluči, već da im damo malo vazduha kako bi podigli, kako bi ostavili zaposlene i kako bi mogli nabavkom repromaterijala normalnim procesom proizvodnje da izađu iz ove krize, pa ako bude dobro i daj bože da se podignu.
Mislim da taj princip Vlada na čelu sa premijerom Cvetkovićem ne razume i te tvrdnje da smo dali 50 miliona evra za subvencionisane kredite nije ništa pomogla privredi. Možda je nekim preduzećima dala malo vazduha, ali to je jedan, dva ili tri procenata preduzeća.
Veliki problem ima 97% preduzeća i Vlada bi zaista pravilnim usmeravanjem sredstava koja postoje, uzmimo kredit, hajde da uzmemo kredit, neka Vlada uzme još milijardu kredita, ali neka ga uloži u privredu. Nijedan kredit nije skup ako se ulaže u domaću privredu, ali svaki kredit je preskup ukoliko ga dajemo u potrošnju.