Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanice <a href="https://otvoreniparlament.rs/poslanik/7146">Donka Banović</a>

Govori

Poslanička grupa DSS praktično je imala dva amandmana na ovaj član. Prvi amandman po redu je obrazložio moj kolega Arsen Đurić, tako da to neću ponavljati. U ovom amandmanu koji smo mi potpisali, nas četvoro, prosto sam predlagača htela da podsetim da je i za ovo pravo na odustanak, kako se ovaj član i zove, potrebno propisati jasan obrazac. Dakle, kroz Predlog zakona se može primetiti namera predlagača da se za sve postupke i procedure, pogotovo ove nove, uvede red, u smislu da se koriste propisani obrasci. Ako Narodna banka propiše i ovaj obrazac o odustanku i on postane obavezan za sve davaoce finansijskih usluga, onda će i ova materija biti bolje uređena.
Kažete da je prosto reč o izjavi o odustanku i da tu ne treba poseban obrazac. I ovi drugi postupci su određeni postupci pa vi propisujete obrazac, tako da ne vidim razlog zbog čega ste ovaj amandman odbili.
Takođe dodajemo i novi stav, koji se odnosi na to da će Narodna banka Srbije utvrditi izgled i sadržaj obrasca za odustanak od ugovora. To će biti korisniku, ukoliko se odluči da odustane od nekog ugovora, velika pomoć, jer će on moći od banke ili na sajtu da preuzme taj obrazac o odustanku, da popuni te osnovne elemente i da to dostavi banci.
Iskoristiću priliku da se zahvalim predlagaču što je prihvatio neke prethodne amandmane. Inače, ovaj amandman se odnosi na član 18. gde se govori o obavezi procene kreditne sposobnosti korisnika finansijskih usluga, gde je zaista ostavljen prostor da provera te kreditne sposobnosti svakog korisnika može i dalje da se naplaćuje, kao što je to i sada slučaj.
Ono što je ironično jeste da vi samo govorite o tome da ukoliko pružalac finansijskih usluga utvrdi da ne želi da proda određenu finansijsku uslugu korisniku, onda obaveštava i da je to obaveštavanje bez troškova za korisnika.
Predlažemo da se ovde doda novi stav, koji bi bio stav 4. i koji bi glasio: „Sve troškove koji mogu nastati u vezi s procenom kreditne sposobnosti i obaveštavanja snosi banka ili davalac lizinga, odnosno davalac finansijske usluge“, kako ne bi i ovaj član postao predmet zloupotreba onih koji pružaju finansijske usluge.
Građani i te kako znaju da su, na osnovu ovih procena do sada, uglavnom oni snosili troškove. Ovde smo čuli podatak da je 800 dinara bila ta procena kod kreditnog biroa, međutim, tu su se pojavljivale i drugačije zloupotrebe – da vam odjednom banka traži tu procenu svake godine, ili svakih šest meseci, pa da se onda tu angažuju i neka druga lica, koja su mnogo skuplja.
Da do toga ne bi dolazilo, predlažem da još jednom razmislite i da prihvatite ovaj novi stav 4. gde bi se jasno i precizno navelo da sve troškove snose banke ili davaoci lizinga.
Hvala. U članu 22. govori se o ugovoru, o izdavanju i korišćenju platne kartice, pa su tu nabrojani neki obavezni elementi, ima ih 13, s tim što u Predlogu zakona stoji pod tačkom 6): obaveštenje o postojanju naknade za podizanje gotovine na bankomatu druge banke, kao i iznos te naknade u slučaju podizanja gotovine na bankomatu banke izdavaoca platne kartice.       
Smatram da je dobro što je predlagač prihvatio ovaj amandman gde se ovaj drugi deo rečenice briše. Iz tog dela je inače proizilazilo da banka koja je inače izdala platnu karticu može zahtevati nadoknadu ukoliko se novac podiže na njenom bankomatu. Koliko znam, banke do sada nisu imale tu praksu; ako podižete novac na bankomatu svoje banke, onda se tu ne naplaćuje nikakva dodatna naknada.
Moram priznati da smo bili prilično iznenađeni kada smo videli uopšte ovakvu tačku i ovakvu mogućnost, tako da smatram da je dobro što ste prihvatili, kako se banke ne bi dosetile da zbog nekih elemenata gde će sada ostvarivati manji profit i za korišćenje sopstvenih bankomata traže nadoknadu od svojih korisnika.
Hvala. U članu 32. se govori o docnji, odnosno šta se sve dešava kada korisnik finansijske usluge dođe u teško imovinsko stanje i ne može da ispunjava svoje obaveze prema davaocu finansijske usluge, odnosno prema banci.
Mi smo ovde dopunili, odnosno predlažemo da se doda novi stav 4. No, pre nego što pročitam to što mi predlažemo da se doda, možda bi zbog građana koji slušaju ovaj prenos trebalo da, ako ništa, prepričam šta se predlaže u ovom članu.
Recimo, u stavu 2. predlagač kaže: „Ako u toku trajanja ugovornog odnosa nastupe okolnosti koje korisnika dovode u teško imovinsko stanje, odnosno druge bitne okolnosti na koje korisnik ne može uticati, banka, odnosno davalac lizinga mogu, na zahtev korisnika, proglasiti zastoj u otplati (moratorijum) za određeni period, u kome banka, odnosno davalac lizinga ne obračunavaju zateznu kamatu na dospelo a neizmireno potraživanje.“
„Banka, odnosno davalac lizinga, mogu svojim unutrašnjim aktima propisati kriterijume za proglašenje zastoja u otplati.“
Drugim rečima, kada korisnik usluge zapadne u teško imovinsko stanje... Ja bih rekla, svi koji su danas u Srbiji korisnici neke finansijske usluge, bilo da je to kredit, bilo da je to otplata na lizing, u teškom su imovinskom stanju. Ovde je predlagač na neki način hteo sve nas, a i korisnike, da uveri da će banke imati razumevanja kada im se obrati korisnik koji zapadne u teško imovinsko stanje, odnosno ostane bez posla pa nije u stanju da vraća ni ratu kredita, niti kamatu.
Trenutno se u Srbiji u jednom gradu u Šumadiji dešava zaplena imovine zato što su ljudi prilikom podizanja kredita davali svoju imovinu pod hipoteku, to su bili uslovi, pa se baš ne vidi da pružaoci finansijskih usluga imaju neko razumevanje za to kada korisnik zapadne u teško imovinsko stanje, odnosno kada se pojavi ta docnja, kako je vi ovde nazivate, u otplati kredita i kamata.
Mi predlažemo da se u ovom članu doda novi stav 4, koji glasi: „Ako banka, odnosno davalac lizinga na zahtev korisnika ne odobri zastoj u otplati (moratorijum) za određeni period, nadležni sud na obrazloženi zahtev korisnika može da naredi zastoj otplate. Zastoj u otplati ne može trajati duže od šest meseci i može se narediti samo jednom po korisniku. Za to vreme se ne obračunavaju zatezne kamate na dospelo potraživanje.“
Možda će ekonomski ili finansijski stručnjaci, a možda i sam guverner, da kažu – da, da, tako mali Perica zamišlja raj. Kao neko ko nije finansijski stručnjak nego običan građanin, ali i narodni poslanik, koji je dužan da prenese strepnje i da upozori na ono što se zaista dešava u životu, smatrala sam da bismo možda ovakvim dodatnim novim stavom na neki način uspeli da zaštitimo one kod kojih je došlo do docnje.
Vi ovde kažete da će banka nekim svojim unutrašnjim aktima propisati kriterijume za proglašenje zastoja u otplati. Šta će se desiti ako je, recimo, prošle godine preko sto hiljada ljudi ostalo bez posla, ako je 50% njih koristilo neku finansijsku uslugu, pa su svi zapali u teško imovinsko stanje? Može se dogoditi, na primer, da banka svojim unutrašnjim aktom kaže – sledećih pola godine nećemo nikome odobravati docnju zato što ih je tako mnogo u docnji, pa neka se građani snalaze i neka rade šta znaju i umeju, oni moraju otplatiti kredite.
Da ne bi to samo ostalo tu i da se tu ne bi stavila tačka, mislim da ovaj zakon treba da predvidi da ako banka ne odobri zastoj u otplati ili ne proglasi taj moratorijum korisnik može da se obrati sudu i da sud može da naloži banci, odnosno onome ko daje finansijsku uslugu, da odobri moratorijum. Naravno, ovde takođe navodimo ograničenje da to može biti za jednog korisnika samo jednom i ne duže od šest meseci.
Međutim, šta vi meni odgovarate u obrazloženju zašto niste prihvatili amandman? Kažete da se ne prihvata jer rešenje koje se predlaže nije u skladu sa konceptom predloženog zakona. Zaista sam htela da verujem da je koncept predloženog zakona onakav kako se on i zove, a to je zaštita korisnika finansijskih usluga, odnosno zaštita potrošača. Ovaj naš amandman je zaista u duhu ovog zakona, ako ste vi iskreni u svojoj nameri.
Vi takođe kažete da bi se predloženim amandmanom u velikoj meri ograničilo pravo poverioca na naplatu dospelog potraživanja, posebno imajući u vidu da nisu precizno definisani kriterijumi za postupanje suda. Sud sam po sebi ima kriterijume. To i jeste bila naša želja, da se ograniči pravo poverioca na naplatu dospelog potraživanja na načine koji nisu dozvoljeni, ljudski gledano, u državi gde je ekonomska situacija jako loša i gde je većina korisnika finansijskih usluga zaista u teškom ekonomskom stanju.
Hvala. Dobro je što je predlagač prihvatio amandman kolega iz Srpske radikalne stranke. To potvrđuje i činjenica da su, praktično, dve opozicione stranke, dakle i DSS, primetile da nije dobra formulacija koju je predlagač dao za ovaj zakon. Praktično su dve poslaničke grupe koje su opozicione došle do istog mišljenja, i dobro je što je guverner prihvatio ovaj amandman, samo se razlikuju reči.
Ponoviću, mada je kolega uglavnom veoma dobru argumentaciju upotrebio zašto je trebalo prihvatiti ovaj amandman. Rekla bih da su tu dva načina ili dva ugla razmišljanja. Na primer, vi smatrate da štitite finansijski sistem od negativnih efekata ukoliko imate diskreciono pravo, pa onda ne saopštavate na koji način davaoci krše tačke iz člana 50. Druga logika je da sve treba da bude dostupno javnosti zato što nedostatak javnosti vrlo često ima suprotan efekat, onda imate pravo da sumnjate u to diskreciono pravo. Ovako, kada objavite sve na sajtu, pa makar to bili nekada i sitni prekršaji, onda to vraća i uliva poverenje. Dobro je što ste prihvatili ovaj amandman. Hvala.
Hvala, gospodine Novakoviću. Dakle, naš amandman se odnosi na član 9. i praktično se odnosi na dva stava, dakle, isti amandman. U pitanju su rokovi i u jednom i u drugom stavu, dakle, neke promene.
Inače, član govori o tome da Direkcija svojim rešenjem određuje znak proizvođača predmeta od dragocenih metala. Dakle, tu je sad ta procedura detaljnije razrađena. Međutim, u stavu 6. predlagač kaže – ako Direkcija ne odluči po podnetom zahtevu, dakle, zahtevu za dobijanje rešenja o znaku proizvođača, u roku od 60 dana od dana podnošenja zahteva iz ovog člana, a najkasnije do dana isteka perioda za koji je rešenje izdato, proizvođač može da koristi znak proizvođača na osnovu postojećeg rešenja.
Šta mi zameramo u ovom članu? Mi prvo predlažemo da ovo 60 dana bude promenjeno u 30 dana. Prosto, ne možemo da verujemo da bi ta direkcija imala toliko posla ili će imati toliko posla da tu svoju obavezu ne može da ispuni u roku od 30 dana. Dakle, smatramo da je ovaj rok od 60 dana prilično komotan i da nema razloga za tako dug rok. To je prva stvar koju zameramo.
Šta vi još kažete u ovom stavu? Vi kažete da proizvođač može da nastavi da koristi znak za koji je prethodno dobio rešenje, sve dok Direkcija ne ispuni ovu svoju obavezu. To je baš komotno. Dakle, Direkcija može u roku od 60 dana, ali i ne mora, a proizvođača, to vi u obrazloženju na naš amandman kažete, to ne ugrožava zato što on može da nastavi da koristi znak koji je dobio po starom rešenju.
Onda se čovek prosto pita. Niste ovde sami za sebe, odnosno za Direkciju, predvideli neke sankcije ukoliko ne ispuni tu svoju obavezu ni u 60 dana. Znači, proizvođač će nastaviti kao da se ništa nije desilo. Dakle, tu su dve stvari koje šalju lošu poruku.
Drugi deo amandmana se odnosi na sledeći stav i odnosi se na proizvođača predmeta od dragocenih metala, da je on dužan da obavesti Direkciju o svim promenama u vezi sa poslovanjem ili sedištem, odnosno o svim promenama u njegovim organizacionim jedinicama, kao i o obustavi poslovanja u roku od 30 dana.
Znači, praktično je ovde obaveza o tome da o tim nekim tehničkim stvarima Direkcija bude obaveštena. Opet ste ostavili jako dug rok, 30 dana. Dakle, ako proizvođač promeni sedište, na primer, zašto ostavljate rok od 30 dana da o tome obavesti Direkciju? Mi smo u amandmanu i tu predložili da ovo 30 dana smanjite na 15. Dve nedelje su sasvim dovoljne da o tim nekim tehničkim stvarima Direkcija bude obaveštena.
Mi ćemo napraviti ispravku, pa ćemo podeliti. Dobila sam obrazloženje koje se sada razlikuje od ovoga što ste vi rekli, ili se podrazumeva.
Zamislite da neki proizvođač ima rešenje da koristi određenu vrstu znaka deset godina, posle tih deset godina, on ima drugo idejno rešenje, hoće će da promeni taj znak i on opet od vas traži, naravno, sada drugo rešenje i vi ste sada meni rekli da on može, zahvaljujući tom nekom famoznom ćutanju administracije, najviše bih volela da uopšte ne postoji ta vrsta koncepta u našim glavama, da administracija može da ćuti, pa ako ona oćuti, onda mi možemo da smatramo da je to nešto pozitivno po korisnika.
Ovako ste vi meni objasnili da zbog ćutanja te administracije kao proizvođač mogu onda da počnem da koristim taj novi znak zato što ste vi ćutali dva meseca. Dakle, to može ako je u pitanju da se nastavi korišćenje istog znaka, ali zaista bih volela da mi jednom pokušamo da prestanemo da koristimo to što se zove ćutanje administracije. Pričamo o tome u okviru ovog zakona, ali naši građani i ćutanje administracije, mislim da samo mi imamo taj koncept.
U skladu sa prethodnim amandmanima i diskusijama, gde vi predviđate da, pored Direkcije, poslove ispitivanja predmeta od dragocenih metala i žigosanje obavljaju i neka, vi ste ih ovde nazvali, ovlašćena tela, verovatno će to biti neke privatne laboratorije, vi u obrazloženju nas obaveštavate da je vaša želja bila da odvojite ispitivanje od nadzora, jer je do sada Direkcija bila i nadzorni organ i ovih osam ljudi, o kojima ste govorili u Odeljenju, da su oni vršili ispitivanja i da se to moglo shvatiti kao neka vrsta sukoba interesa. Vi izvršite ispitivanja, ali vi kasnije vršite i nadzor.
Međutim, nisam shvatila da će sada ovih osam ljudi ili da Direkcija neće biti uključena i u ispitivanje, da će i dalje ostati ta dvojna uloga, da će i dalje ostati ovih osmoro ljudi koji rade u odeljenju za ispitivanje predmeta od dragocenih metala i dalje zadržati tu funkciju, s tim što će možda imati malo više vremena za nadzor.
Da kažem da u tom sektoru radi samo osam ljudi, to nije neki broj, ali nam to ništa ne znači bez podatka o tome npr. koliko su imali posla i koliko je bilo tih ispitivanja, recimo, u 2010. godini, kakva je bila njihova uposlenost i da li oni zaista ne mogu da stignu ovo sve da rade.
Mi sada otvaramo, to nekada nije loše, ali nije loše ako živite u državi gde je ekonomska situacija drugačija, pa ćete reći: aha, vi imate izbor, ne morate da izvršite to ispitivanje u našoj direkciji nego možete i negde drugo da obavite to ispitivanje, ali ne u ovakvoj situaciji. Ovi predlozi neće ići u korist proizvođača i korisnika.
To je četvrta glava u obrazloženju, gde je analiza efekata. Vi navodite, između ostalog, da će se ovim zakonom domaći standardi i tehnički propisi harmonizovati sa stranim, pretpostavljam da tu sad ide imenica "propisima", da ste na to mislili, i na taj način će se ispuniti uslovi za pristupanje Republike Srbije Konvenciji o kontroli i označavanju predmeta od dragocenih metala. Potpuno mi je razumljivo da Republika Srbija želi da je potpiše, možda je i potpisana, a da nije ratifikovana i da je to zakon koji nedostaje.
Poslednjih godina u ovoj skupštini, kada uđe neki predlog zakona, onda imamo analizu efekata, usklađenosti sa propisima EU, vi ste ovde naglasili da ovaj zakon nije na toj agendi pristupanja EU, pa ste nas prijatno iznenadili, ali ste nam objasnili da je ovo usklađivanje sa stranim. Šta znači "stranim"? Mogli ste malo podrobnije da nam to objasnite.
Ne znam da li sam vas dobro shvatila. Znači, ubuduće se Direkcija neće baviti ispitivanjem i žigosanjem predmeta? To stoji u obrazloženju za amandman na član 17. Vi kažete: "Prema odredbama postojećeg zakona, Direkcija za mere i dragocene metale obavlja poslove ispitivanja i žigosanja predmeta i istovremeno vrši nadzor".
Shvatam da i sada u Direkciji postoji odeljenje koje se isključivo bavi ispitivanjem i žigosanjem? Ne. Ko je do sada vršio nadzor? Direkcija će ubuduće vršiti samo nadzor, tako vi meni kažete, a neće vršiti ispitivanje, a sva ispitivanja i žigosanje će vršiti ovlašćena tela, a Direkcija će biti samo nadzorni organ.
Da li to znači da ovih osmoro, koji su obavili dva miliona ispitivanja, ostaje bez posla ili oni prelaze u nadzornike, a neće vršiti ispitivanja u laboratorijama?
Iskoristiću ovo vreme ovde, pošto ste rekli da nemam pravo na repliku. Tek u poslednjem objašnjenju ministra mi je bilo jasno zbog čega meni nije jasna ta vrsta razdvajanja, a potpuno mi je jasno zašto mi nije bilo jasno, zato što vi tvrdite da ukoliko u okviru jedne te iste kuće zadužite četiri osobe da vrše ispitivanja i četiri da vrše nadzor, da je to rešavanje problema konflikta.
Vi govorite o direkciji koja opet zadržava iste funkcije. To posmatram kao jedno telo. Jedini efikasni nadzor, vi ističete i govorite o sprečavanju sukoba interesa, bio bi da to neko vrši izvan direkcije. Zato to nisam mogla da shvatim. Smatrate da to što će se ljudi, što će njihove funkcije i njihov opis radnog mesta biti drugačiji, bez obzira što su oni svi iz jedne iste kuće, odnosno direkcije, vi smatrate da ćete tako rešiti sukob.
Samo tumačim ono što ste vi nama napisali u obrazloženju, ali sada mi je jasno zašto nisam mogla da shvatim, zato što je to prosto nelogično.
Hvala, gospođo predsednice. Hvala guverneru na ovom iscrpnom obrazloženju predloga ovog zakona.
Dakle, zakon o zaštiti korisnika finansijskih usluga bi trebalo, zajedno sa već usvojenim Zakonom o zaštiti potrošača, da zaokruži sistem zaštite potrošača u Srbiji. Kada smo pre sedam-osam meseci raspravljali u Skupštini o Predlogu zakona o zaštiti potrošača, mi poslanici Demokratske stranke Srbije smo tada ukazivali predlagaču da nije dobro što je iz tog zakona izostavljeno čitavo poglavlje koje govori o zaštiti korisnika finansijskih usluga. Dakle, mi smo i tada isticali, ali i danas, da je ova materija trebalo da bude u tom jedinstvenom zakonu koji štiti prava svih potrošača, pa i potrošača odnosno korisnika finansijskih usluga.
Nekako je opšti utisak, sada kada je ovaj predlog zakona pred nama, da je ovaj predlog zakona u stvari rezultat višemesečnog pregovaranja, odnosno, kako se u narodu kaže, „peglanja“, sa bankama, udruženjima banaka itd. i da je tu najmanje bilo (ili vrlo malo) konsultacija sa udruženjima potrošača, odnosno korisnika finansijskih usluga. Dakle, takav je utisak, zato što je u vreme kada je ovo poglavlje izostavljeno iz opšteg Zakona o zaštiti potrošača bilo evidentno da su banke i te kako vršile pritisak na tadašnje Ministarstvo trgovine koje je bilo predlagač tog zakona, tako da jeste opšti utisak da je ovaj predlog zakona, kao što rekoh, rezultat tog višemesečnog pregovaranja.
Taj utisak se još povećava time što je predlagač ovog zakona Narodna banka Srbije, a ne ministarstvo koje je nadležno za poslove zaštite potrošača. Tadašnji ministar trgovine Slobodan Milosavljević i građanima i poslanicima u ovom domu obećao je da će se ova materija regulisati, odnosno da će njegovo Ministarstvo ovu materiju regulisati uskoro, međutim, mi vidimo da se ovde sada Ministarstvo ne pojavljuje, nego da je u pitanju Narodna banka kao predlagač. Naravno, Narodna banka Srbije po Ustavu i po Zakonu o Narodnoj banci ima svako pravo da bude predlagač zakona.
Inače, ponosna sam na svoju poslaničku grupu, koja je svojevremeno dala amandman na jedan predlog zakona da bi svi koji su predlagači mogli i da se obrate poslanicima u ovoj skupštini.
Zašto sam sumnjičava kada je u pitanju ovaj predlog zakona i Narodna banka Srbije? U samom obrazloženju ovog zakona se kaže da Narodna banka Srbije... Dakle, citiram iz obrazloženja: „Narodna banka Srbije je mnogim svojim odlukama, preporukama i drugim dokumentima uspostavila ,pravila igreʼ za poslovanje finansijskih institucija, i to da bi pre svega uspostavila sistem poverenja građana i pravnih lica u te institucije kroz zaštitu njihovih prava i uspostavljanje mogućnosti da ta prava zaštite uz pomoć Narodne banke Srbije.“ Završen citat.
Dakle, jednom rečju, vi tvrdite da je Narodna banka i do sada bila zaštitnik svih korisnika finansijskih usluga. Ako je tako, zašto se u ovom trenutku građani koji su korisnici raznih finansijskih usluga osećaju veoma nezaštićenim? Kako ste dozvolili da mnogi korisnici postanu žrtve takozvane interne politike pojedinih banaka? Dakle, pod tom rečenicom se skrivaju raznorazne mere pojedinih banaka, koje u većini slučajeva nisu bile fer. I u ovom trenutku, a bojim se i kada usvojimo ovaj zakon i primene se neke mere koje ste vi već propisali, mnoge porodice će pomisliti da su zapale u dužničko ropstvo.
Kada govorimo o ovome mislim da je vama i te kako poznato da je jedna grupa korisnika finansijskih usluga (zbog korektnosti neću pominjati ime te banke) 2007. godine, kroz jednu agresivnu kampanju koju ta banka inače uvek praktikuje, uzela dugoročne kredite; tada je bila propisana kamatna stopa od 3,9%, u ovom trenutku ti građani otplaćuju kredite po kamatnoj stopi od 6,9, odnosno oko 7! Neću pominjati ime banke, ali vi sigurno znate o kome je reč. Oni su se vama žalili, žalili su se i poslaničkim grupama. Kada je reč o tome da je moguće da porodica zapadne u dužničko ropstvo, korisnici finansijskih usluga, na primer, ove banke zaista su u dužničkom ropstvu.
Vi ste iscrpno govorili o nekim novinama koje su propisane ovim zakonom, vrlo iscrpno, tako da ću ja malo skraćeno. Naravno, ima tu nekih dobrih novina i stvari, samo je pitanje da li će se ovaj zakon primenjivati ili se, kao mnogi zakoni koje donesemo, neće primenjivati. Inače, predviđeno je da se ovaj zakon primenjuje za šest meseci, to je negde krajem godine.
Novine su brojne, od toga da se propisi kreću od regulisanja oglašavanja, dakle, kako se oglašavaju finansijske usluge, zatim informisanja, pa preko realizacije i otplate kredita, odnosno lizinga, pa do konačne otplate. Dakle, u svim tim segmentima ili fazama postoje novine; vi to pokušavate na neki način da regulišete i vidi se namera da uvedete ovim zakonom nova pravila u poslovanju.
Govorili ste i vi o propisima o oglašavanju. Dakle, mislim da tu ima dobrih rešenja, zavisi i od toga kako će se oni kojih se to tiče pridržavati ovih propisa. Biće zabranjeno davaocu finansijskih usluga da oglasi neki kredit ili lizing besplatnim ukoliko je odobravanje uslovljeno nekim drugim uslugama koje će se i te kako naplatiti, pa kada korisnik pomisli da će iskoristiti neku finansijsku uslugu i da će ta usluga biti „besplatna“, onda ga sačeka čitav niz troškova koje mora platiti. Dobro je što zabranjujete tu vrstu oglašavanja.
Za nas koji baš i ne vidimo dobro dobro je što kažete da se efektivna kamatna stopa ne može pojaviti u fusnoti sa zvezdicom, gde vam praktično treba mikroskop da biste videli, jer to nije dobro i automatski se sumnja kakve su namere nekoga ko na taj način to oglašava. Ako hoćete da stupite u neku vezu, ozbiljni ste i hoćete da imate ozbiljnog korisnika i klijenta, valjda vam je u interesu da on bude što bolje obavešten.
Propisujete ovde i obavezu da davalac usluga pravovremeno i istinito informiše i obaveštava korisnike, i to u svim fazama.
Ovde je jasno propisano šta je to predugovorno obaveštavanje. Čini mi se da je to novina, mada pretpostavljam da su ozbiljne banke ovo i do sada radile, ali dobro je imati propis koji govori šta je to predugovorno obaveštavanje. Ovde se govori i o tome da budući korisnik usluge ima pravo da pogleda nacrt ugovora, što mu onda omogućava da to uporedi sa drugim nacrtima, da konsultuje stručnjake itd. Dakle, to je dobro.
Takođe ste propisali koji su obavezni elementi kako u ugovoru tako i u nekim drugim dokumentima, šta sve moraju da sadrže. Imamo neke amandmane tu; kada budemo govorili o pojedinostima možda ćemo vas ubediti da neke od tih amandmana prihvatite.
Kada je u pitanju ugovor sa fiksnom kamatnom stopom, davalac finansijske usluge ne može da je promeni, a da pre toga ne obavesti korisnika i, naravno, dobije saglasnost od njega. Međutim, tako je samo kada su u pitanju fiksne kamatne stope; kada su u pitanju ugovori sa promenljivim kamatnim stopama, onda se klijent, odnosno korisnik samo obaveštava. Dakle, tu ne postoji mogućnost dogovaranja. Onda se može očekivati od banaka, pretpostavljam, da bude sve manja ponuda kredita sa fiksnim kamatnim stopama (to je neko predviđanje) i mnogo veća ponuda kredita sa promenljivim kamatnim stopama.
Ovde je regulisano kašnjenje u otplati, dakle, docnja. Propisana je otplata kredita pre vremena, što je dobro. Ta je materija do sada pravila velike probleme korisnicima, a banke su, naravno, insistirale na tim prethodnim dogovorima da ne bi slučajno izgubile novac.
U Predlogu zakona takođe se govori o tome da je moguće odustati od već zaključenog ugovora, da li o kreditu, o dozvoljenom prekoračenju računa, ugovora o izdavanju i korišćenju kreditne kartice, ugovora o lizingu i finansijske pogodbe. Dakle, nakon potpisivanja ugovora korisnik ima pravo da u roku od četrnaest dana odustane od tog ugovora.
Vidim da je Vlada uputila (mi smo dobili to u Skupštini) i amandman na ovaj član. Čini mi se da je to malo preciznije tim njihovim amandmanom rešeno i pretpostavljam da će skupštinska većina prihvatiti te amandmane koji su stigli od Vlade.
Ovde se propisuje da zatvaranje računa i gašenje kreditnih kartica treba da bude besplatna usluga banke. Ti su se troškovi do sada kretali od 100 dinara pa čak do 2.500 dinara. Zamislite, imamo banaka u Srbiji koje traže za gašenje računa ili kartice da uplatite 2.500 dinara?! Dobro je što ovde propisujete bankama da te usluge treba da budu besplatne.
Onda, što se tiče zloupotrebe kreditnih kartica, dobili ste amandman od Vlade na članove koji govore o ovome; to je njihov pokušaj, valjda, da ovo bude malo preciznije. U Predlogu zakona kažete da u slučaju gubitka, krađe, neovlašćenog korišćenja platne kartice korisnik (dakle, ako je već došlo do zloupotrebe) može da snosi troškove u visini do 150 evra. Naravno, tu su propisane i obaveze da korisnik mora odmah, čini mi se najkasnije do 30 dana, možda sam pogrešila broj, da prijavi sve to, dakle, gubitak, krađu, da primeti da je neovlašćeno korišćena itd.
Vidim iz medija da su se banke (ili Udruženje banaka) bunile protiv ovog člana i ove mogućnosti smatrajući da to može da bude predmet zloupotrebe od strane samih vlasnika kartica, međutim, ako država ozbiljno radi i izvrši se ozbiljna kontrola, to ne može biti, tako da su njihova strahovanja neopravdana.
Sve u svemu, ovaj predlog zakona je pokušaj da se reši neravnopravnost između davalaca finansijskih usluga i korisnika tih usluga. Banke će biti ograničene u naplati nekih, za njih veoma važnih, provizija i naknada; spomenula sam neke. Međutim, vodeći se ranijim iskustvima iz odnosa poslovnih banaka i klijenata mislim da se ne moramo previše radovati i očekivati da će banke prihvatiti da ostvaruju manji profit nego što su do sada ostvarivale i da će one, odnosno da će davaoci finansijskih usluga povećati troškove naknade za one usluge koje nisu propisane ovim zakonom, a ima ih.
Sasvim je jasno da ovakav zakon ne može da ograniči neki prihod poput kamata od kredita; to je jasno, to je politika banke, njeno pozicioniranje na tržištu. Ali, ovim zakonom nisu propisane ni neke uobičajene naknade, poput naknade za obradu kredita ili naknade za transfer sredstava. Verovatno će kroz te usluge, kao i kroz neke druge, vođenje tekućih računa građana itd., banke nadoknaditi profit koji će gubiti zbog toga što ste vi propisali da neke mere budu besplatne. Dakle, mogu se očekivati poskupljenja nekih drugih usluga.
Generalno posmatrano, novi zakon će korisnicima doneti bolju obaveštenost, informisanost i veća prava u nekim oblastima poslovanja sa poslovnim bankama, ali će poskupeti naknade i kamate, koje nisu regulisane zakonom. To će značiti više kamatne stope na kredite, veće naknade za obradu kreditnih zahteva, kao i skuplje vođenje tekućih računa. Ko god radi ima tekući račun, a nemaju svi kredite, tako da možemo svi zajedno očekivati rast cena nekih drugih usluga.
Jednom rečju, vi ste ovde pokušali da uvedete red, da neke prozore zatvorite i da kažete – znate šta, davaoci finansijskih usluga, ne možete da građanima Srbije radite to i to, neke stvari koje ne radite u drugim evropskim zemljama. Međutim, ostavili ste neke druge prozore otvorene, koje će oni kojima je u najvećem interesu profit i dobit, dakle novac, iskoristiti. Hvala.
Pre svega bih protestovala zbog načina na koji je ova tačka uvršćena, odnosno po tome što vidimo da ostale poslaničke grupe nisu podnele prijave za reč, a ovo je i te kako važan predlog skupštinskog akta. Onda izgleda da ljudi nisu znali da će danas biti ova tačka uvršćena u dnevni red.
Predsednik Odbora za kulturu i informisanje je obavestila i narodne poslanike i javnost o tome da Savet RRA trenutno funkcioniše u nepotpunom sastavu, da je 15. decembra konstatovano da će u februaru isteći mandat na koji su bili izabrani, a to je bilo šest godina i da je neophodno da se Savet, da kažem, dopuni, odnosno da se izaberu tri člana kojima je u ovom trenutku istakao mandat.
Kao što reče i predsednik Odbora, tu donekle Skupština i kasni sa ovom procedurom. No, kada je ovo u pitanju i nije tako veliko kašnjenje, zato što mi kao Skupština kasnimo u mnogim stvarima mnogo duže, tako da čini mi se ovo kašnjenje od mesec-dva i nije tako strašno.
U stvari, imamo listu kandidata od šest imena, s tim što je Narodna skupština, odnosno nadležni odbor je jedan od ovlašćenih predlagača za članove Saveta, a ukupno ima čini mi se tri ovlašćena predlagača. Odbor je obavio svoj posao. U ovom iscrpnom izveštaju o aktivnostima Odbora za kulturu i informisanje vidimo na koji način se i prethodni predsednik Odbora obraćao poslaničkim grupama, da poslaničke grupe dostave imena svojih kandidata za ovo jako važno telo.
Iz izveštaja takođe vidimo da neke poslaničke grupe to jesu uradile, neke nisu. Takođe se u izveštaju vidi da je u jednom trenutku bilo osam imena. Međutim, Odbor je to sveo na ovih šest kandidata.
U obrazloženju, takođe u izveštaju, stoji da ta dva kandidata koja trenutno nisu ovde, ali su bili na Odboru, nisu bili više kandidati zbog toga što su izabrani na neke druge funkcije. Dakle, vidi se da je Odbor radio svoj posao.
Što se tiče ovog predloga tu imamo šest imena. Ja ću ih i pročitati, znači, šest kandidata od kojih će Skupština izabrati tri. Pod rednim brojem jedan je Velimir Rajković, novinar, Slobodan Veljković, specijalni konsultant, Božidar Nikolić, režiser, Tamara Skroza, novinar, Bajram Haliti, novinar i Ivan Pajdić, novinar. Dakle, od ovih šest kandidata će Skupština izabrati tri.
Ne bih ulazila u to da sada analiziram predložene kandidate. Oni su dostavili iscrpne biografije, tako da uopšte ne želim to da komentarišem. Reklo bi se da oni formalno, barem na osnovu priloženih biografija, ispunjavaju uslove da budu izabrani za članove saveta RRA. Mi iz opozicije ćemo tu odluku o tome koga ćete izabrati ostaviti vama koji činite skupštinsku većinu. Pretpostavljam da ste se vi već unapred dogovorili koji će to članovi biti.
Prema Zakonu o radio-difuziji Srbije, RRA zaista ima veoma velika ovlašćenja, ali ima i veliku odgovornost kada je u pitanju rad svih elektronskih medija u Srbiji. Naročito podvlačim reč "odgovornost".
Međutim, kada su u pitanju upravo elektronski mediji u Srbiji, njihov rad se može slobodno okarakterisati ponekad kao grubo kršenje zakona, tog istog Zakona o radio-difuziji, kršenje Zakona o oglašavanju i kršenje kodeksa ponašanja emitera.
Svi mi, a bogami i građani Srbije, kada je u pitanju Zakon o oglašavanju smo svedoci da, na primer, reklamni blokovi ponekad traju i po osam do 10 minuta. Jasno u Zakona o radiodifuziji stoji koliko sme jedan reklamni blok da traje. Mislim da je to negde oko dva minuta. Ne sećam se da je ovaj savet ili Agencija ozbiljno opomenula neku TV stanicu da je to kršenje ovog zakona. Mediji neprestano krše zakon. Stiče se utisak da ova RRA i ne obavlja svoj posao kako treba.
No, kada je reč o ovoj agenciji možda su naša očekivanja i prevelika od jednog jedinog regulatornog tela, zato što ova agencija bi trebalo da bude nezavisno regulatorno telo. Iz njenog rada poslednjih godina reklo bi se da niti je nezavisno, niti je regulatorno. No, rekoh, možda su nam prevelika očekivanja. Za haos koji vlada na medijskoj sceni u Srbiji nije dovoljno da se angažuje jedna agencija ili članovi Saveta te agencije ili upravni odbor, mnogo je potrebnija jedna opšta društvena borba, da je tako nazovem. Moraju se uključiti i drugi akteri.
Ovo govorim, pre svega, povodom čitavog niza incidenata koji se svakodnevno događaju u rijaliti šou-programima na nekim domaćim TV stanicama. Kada smo na prošloj sednici, takođe, birali jednog člana Saveta RRA, govorili smo o ovome i hoću opet da ukažem svima nama na ovaj strašan problem, i da zaista, ako hoćemo da sprečimo ili da pokušamo da počnemo da rešavamo probleme s kojima se, između ostalog, i mladi ljudi suočavaju, a o tome je govorila i moja koleginica jutros u okviru pitanja koja je postavila i ministru prosvete i ministru sporta, i o užasu s kojima se neke porodice i gradovi u Srbiji danas suočavaju, da mladi ljudi dignu ruku na sebe, a društvo o tome ne porazgovara ozbiljno, da ne otvori dijalog i da se ne pitamo – šta se to dešava i šta doprinosi takvom ponašanju i beznađu mladih ljudi?
Tu moramo pogledati da s TV ekrana i između ostalog i ovih rijaliti šouova u naše kuće ulazi ogromna količina nasilja, agresije, psovki, beznađa, nesreće itd.
Oni koji govore o tome da društvo ne sme da se umeša u, recimo, politike određenih TV stanica koje promovišu takve emisije, oni vam kažu – da, ali svako ima izbor i može jednostavno da ugasi TV. To apsolutno nije tačno, zato što vi ne možete u svakom trenutku, a sada govorim kao roditelj koji puno radi i moja deca su vrlo često sama kod kuće i ne mogu da kontrolišem šta će oni da gledaju i kada. Tu bi moralo i društvo da se pozabavi tom pojavom rijaliti šou-programa.
Čitala sam i neke sarkastične i ironične komentare koji su bazirani na analizi da će u ovoj godini u Srbiji biti čak šest rijaliti programa na razno raznim TV i da će Srbija, koja je već u regionu postala poznata po tome kako ima zanimljive rijaliti šou-programe, kako će Srbija postati lider u Evropi po broju rijaliti šou-programa koji će se emitovati 2011. godine.
Govorila sam o ovome, a sve u okviru toga šta Savet RRA treba da preduzme ili bi trebalo da preduzme. Sada, da ne bih grešila dušu, moram i da spomenem da je RRA od 2009. godine pokrenula niz drastičnijih mera, prekršajnih prijava. Međutim, i ljudi iz Agencije se žale da su te prijave i dalje u sudovima. Oni nam poručuju da je naše reformisano sudstvo, kada je i ovaj problem u pitanju, veliki problem.
U oktobru je pomenuta jedan televizija, neću pojedinačno pominjati televizije, onda 2010. tri, 2011. godine nekoliko prekršajnih prijava, međutim ti postupci još nisu okončani. Ljudi iz Agencije kažu da se nalaze u fazi saslušanja svedoka, jer istina mora da se utvrdi i sve strane moraju da se čuju. Takođe, navodi se da je problem sudstvo i da pojedine sudije imaju i po hiljadu predmeta, tako da ne stižu do njihovih prekršajnih prijava.
Zanimljivo je kada se govori o utvrđivanju istine, kada govorite o programu koji je praktično i snimljen, tu ne treba velika mudrost i veliki napor od strane veštaka. To i jeste neka pomoć, zato što imate sve snimljeno .
Doduše, bivši ministar kulture Nebojša Bradić je, a povodom svih ovih zbivanja na televizijama i incidenata na tim rijaliti šou-programima, najavio da su u toku izmene i dopune Zakona o RRA, a te izmene bi dale veća ovlašćenja samom Savetu. Takođe, saznali smo da je u toku i izrada strategiji o medijima u Srbiji. To smo očekivali početkom 2011. godine. Međutim, već smo u maju i niti smo videli strategiju, niti smo videli izmene i dopune zakona koji bi ojačao Agenciju, da uvede malo više reda.
Moj apel predsedniku Skupštine, a i nama poslanicima, da kada ta strategija stigne u Skupštinu, da se o njoj razgovara ovde u plenumu, zato što se dešava da Vlada usvoji predlog strategije i da se čak ona ovde ne pojavi na odboru.
Znam da zakon ne obavezuje Vladu da pošalje tu strategiju na usvajanje u Skupštinu, međutim, kada je ova problematika u pitanju i kada je strategija koja će odrediti ili koja bi trebalo da odredi dalji razvoj medija u Srbiji, onda smatram da zaista treba organizovati jednu posebnu tačku, gde bismo svi u ovom domu bili za to, svesni ovih problema o kojima sam i govorila – mislim, iako ste u opoziciji ali iz različitih stranaka i te kako dobro razumete o čemu govorim i sigurna sam da se slažete sa mnom – da bi trebalo organizovati diskusiju povodom predloga te strategije, a pre nego što bude usvojena na Vladi.
Hvala, gospođo Čomić. Poštovani ministri, moja prva rečenica će biti odmah i pitanje za predsednika Vlade, gospodina Cvetkovića – zašto ministar spoljnih poslova Vuk Jeremić nikada ne dolazi na ove sednice?
Mi u Skupštini redovno, svakog poslednjeg četvrtka u mesecu, imamo tri sata da postavljamo pitanja članovima Vlade i uopšte se ne sećam da li je ikada ministar spoljnih poslova bio na jednoj ovakvoj sednici. Dok drugi ministri uvek nađu vremena, budu ovde, odgovaraju i na vrlo neprijatna pitanja, dotle ministar spoljnih poslova ne nađe za shodno da dođe u Skupštinu, osim jednom godišnje, na nadležni odbor.
Povod za moje pitanje je što je Vlada Republike Srbije, odnosno Ministarstvo spoljnih poslova uputilo pismo 19. aprila generalnom sekretaru UN Banu Kimunu u kome traži od Saveta bezbednosti da odredi izvestioca za slučaj trgovine organima na KiM.
To, drugim rečima, znači da Srbija u ovom trenutku odlučno smatra da joj je neophodna objektivna i nepristrasna istraga, ali pod okriljem UN, a povodom navoda iz izveštaja izvestioca Saveta Evrope Dika Martija, pa moje pitanje glasi – šta Vlada preduzima kako bi obezbedila podršku članica Saveta bezbednosti da se istraga o zločinima na Kosovu vodi pod okriljem UN? To je drugo pitanje.
Zašto je potrebna istraga pod okriljem UN, to je i u samom zahtevu Vlade izneto, a to je, pre svega, da su istrage uglavnom o svim ratnim zločinima koji su počinjeni na teritoriji bivše Jugoslavije, neke su još u toku, vođene pod okriljem UN, odnosno Saveta bezbednosti.
Drugi, takođe važan razlog je što se u ovom slučaju informacije moraju prikupljati u nekoliko država. Dakle, neće biti samo jedno područje obuhvaćeno ispitivanjem ili istragom, nego će to biti više zemalja. Tako da je tu ugled i autoritet UN nezamenjiv.
S obzirom na to da ministar inostranih poslova nije ovde, volela bih da ministar Snežana Malović odgovori na ovo pitanje.
Hvala. Niste slušali moje pitanje. Pitala sam šta konkretno Vlada radi, koje aktivnosti preduzima da bi obezbedila podršku u Savetu bezbednosti. To je bilo pitanje.
Dakle, sve ovo što kažete je tačno i ja se, naravno, slažem s tim što ste vi rekli, ali sam pitala za konkretne aktivnosti – koje je to lobiranje, kako se utiče na članice Saveta bezbednosti…? Znam da u ovom trenutku postoji, mi smatramo da postoji većina, ali to nije…
Možda je ipak trebalo da čekam da ministar spoljnih poslova dođe ovde, ali tada će već biti kasno.
Onda, još jedno pitanje je tu – da li iza ove inicijative ministra spoljnih poslova stoji kompletna Vlada, svi ministri, i da li ste obezbedili podršku predsednika Republike Borisa Tadića za ovu inicijativu?
Pitam zbog toga što čitava javnost zna, poslanici znaju šta se dogodilo u julu prošle godine posle mišljenja Međunarodnog suda pravde, kada je Vlada Republike Srbije uputila predlog rezolucije o KiM, koja je i stigla do Saveta bezbednosti, a onda su u međuvremenu iz EU rekli da ne može takva rezolucija da ide na Savet bezbednosti, pa je onda taj naš predlog potpuno izmenjen i uopšte nije ličio na onaj prvi.
Sad se vraćam na ovaj naš predlog Savetu bezbednosti. Čim je Vlada Republike Srbije podnela tu inicijativu, odmah smo čuli reagovanja iz EU da ovaj predmet ne treba da bude stvar neke međunarodne istrage ili da tome nema mesta u UN, nego da to sve može da obavi Euleks.
Mi smo se prošle godine povlačenjem svog predloga rezolucije prilično obrukali kao država. Pokazali smo i rekli svim onim državama koje su imale svoje ambasadore na onoj skupštini, a njih je i-hi-hi, da će, ako se primeni dovoljno veliki pritisak na Srbiju, ona promeniti mišljenje. Da li vi meni možete da kažete ovde da Vlada čvrsto stoji iza ovakvog opredeljenja i da pritisci koji svakodnevno dolaze iz EU neće uticati na našu odlučnost?
Mislim da moje pitanje nije nesuvislo, na osnovu iskustva koje mi imamo u radu ove vlade i ministra spoljnih poslova koji vrlo često izgleda kao da vodi neke samostalne akcije. Na poslednjoj sednici Odbora za spoljne poslove se drastično videla, i to i pred kamerama i poslanicima koji su bili tu, nekakva različitost, tako da je moje pitanje bilo veoma suvislo. Drago mi je što čujem da vi svi čvrsto stojite iza ove odluke, odnosno inicijative.
Drugo, kada je reč o Euleksu, koji nam EU nameće kao nekoga ko će tobože rešiti to pitanje jer ima kapacitete da to reši, pretpostavljam da znate da većina izveštaja koja stiže od pripadnika Euleksa stiže i do Evropskog parlamenta. To se razmatra na različitim odborima i uglavnom su mišljenja da su rezultati nikakvi, da su slabi.
Ono što DSS misli o Euleksu je jedna stvar, ali zaista se pokazalo da ta organizacija, odnosno ta misija koja je rešila da napravi pravnu državu od tzv. države Kosovo ima nikakve rezultate. Oni nisu uspeli ni da mrdnu kada je u pitanju zaštita svedoka. Vi dobro znate kao ministar pravde šta znači i kakav je preduslov za bilo kakvu istragu, bilo gde, da postoji valjana zaštita svedoka. Dakle, Euleks nije telo koje može ovo da uradi.