Hvala, gospođo Čomić, koristiću vreme moje poslaničke grupe.
Ovo je amandman na predlog člana 33, a član 33. se odnosi na član 44a važećeg zakona. Taj član je veoma značajan zato što on govori o tome kakva sve ovlašćenja ima inspektor za drumski saobraćaj, pa je i u Predlogu, a i u ovom amandmanu dato 10 tačaka o tome kakva sve ovlašćenja ima inspektor za drumski saobraćaj, pa ću navesti samo neka.
Na primer, jedno ovlašćenje je da može da naredi otklanjanje nedostataka koje utvrdi u inspekcijskom nadzoru; može da predloži Ministarstvu brisanje reda vožnje kada utvrdi da prevoznik ne obavlja linijski prevoz u skladu sa overenim redom vožnje; može da predloži Ministarstvu da ukine rešenje kojim je utvrđena ispunjenost uslova obavljanja javnog prevoza putnika i stvari ako utvrdi da prevoznik trajno ne ispunjava propisane uslove; može da zabrani prevoz koji se obavlja protivno zakonu.
Dakle, ovo je jedan veoma važan član i u već postojećem zakonu, tako da se ovim amandmanom pokušalo to možda malo popraviti. Doduše, vi ste u obrazloženju naveli da smatrate da vaš predlog na mnogo potpuniji i celishodniji način uređuje nadzor prevoza u drumskom saobraćaju. To može da bude predmet razgovora, da li ovaj amandman tu materiju bolje reguliše ili vaš predlog, tako da to nije sporno.
Ono što jeste sporno jeste da mi imamo izuzetno dobre zakone, izuzetno dobre propise. Evo ovim predlogom zakona se ovaj zakon malo i popravlja. Dakle, kada su u pitanju dokumenta, nama je sve odlično. Međutim, kada je praksa u pitanju tu su problemi. Dakle, ti zakoni, ti propisi, ti odlični zakoni se apsolutno ne primenjuju.
Zašto se ne primenjuju? Odmah pomislite da neko ne radi svoj posao. Ko ne radi svoj posao? Upravo ne radi inspekcija, jer da inspekcija radi svoj posao i da zaista iskoristi ovlašćenja koja već ima kada se nekoliko prevoznika, dakle ljudi koji se bave prevozom pre svega putnika, ali i drugih, jer ko god ne radi kako treba on apsolutno ugrožava drumski saobraćaj, da inspekcija ozbiljno radi svoj posao bilo bi sve drugačije. Opet ponavljam, kada su zakoni i propisi u pitanju nama je sve odlično, ali tu postoje neke druge karike koje ne rade svoj posao.
Nedavno se dogodio udes na auto-putu, u pitanju je prevoznik koji poseduje autobuse i bavi se prevozom putnika u drumskom saobraćaju. Tom prilikom poginuo je jedan putnik. Kažem bilo je nedavno, neću namerno da pomenem preduzeće zato što je to samo jedno od preduzeća koje se na taj način neodgovorno odnosi prema svojoj delatnosti, dakle neću da ih imenujem, ali taj udes je praktično otvorio temu odnosa prema bezbednosti putnika u drumskom saobraćaju.
Tom prilikom su se zaposleni, pre svega vozači organizovali, najavili su štrajk i tražili su od menadžmenta svog preduzeća da nešto promene u načinu na koji oni upravljaju u tom preduzeću. Oni su se pre svega s pravom žalili na to da se ne poštuje zakon kada je u pitanju dozvoljeno vreme koje može vozač da provede za upravljačem.
Odnosno, prema zakonu vozač sme da vozi autobus 10 sati, a da pri tom mora da ima obavezu da napravi pauzu od 45 minuta, tako je po zakonu. Vozači vrlo često budu zaustavljeni naravno od policije, saobraćajne policije, ona proveri i oni često utvrde da vozač provede 12-13 sati za volanom.
Onda policija naravno pokrene postupak i onda slede kazne, a kazna za takav prekršaj je oduzimanje vozačke dozvole na tri meseca, dakle govorim o ljudima koji žive zahvaljujući tome što imaju vozačku dozvolu, i u karton se unose četiri kaznena poena. To je kazna koju policija sprovodi.
Naravno, i novčana kazna koja za ovaj prekršaj iznosi 30 hiljada dinara, a konkretno recimo u ovom preduzeću vozači imaju platu od 26-28 hiljada dinara. Samo u tom jednom preduzeću ima preko 10 ljudi koji su dobili takvu kaznu.
Oni su tim svojim štrajkom hteli da ukažu na jedan problem. Naravno, nisu oni željni da rade taj svoj posao po 12-13 sati bez prekida, nije to neka njihova želja, nego je očigledno tu zakazao menadžment, odnosno vlasnik vrši različite pritiske, verovatno to ide i dotle – radi kako ti kažemo, ako nećeš, ima onih koji će raditi itd, tako da je i razumeti zašto ovi ljudi ulaze u ove zakonske prekršaje. Ovde bi trebala da se pokaže na delu uloga ovog inspektora za drumski saobraćaj, on je taj koji ovo mora da reguliše.
Da ne pričamo da mi imamo još neke druge zakone. Na primer, mi smo prošle ili pretprošle godine usvojili zakon o mobingu, odnosno o zabrani zlostavljanja na poslu. To je takođe zakon koji bi morao da štiti i ove zaposlene, a i neke druge. Meni se čini ponekad da mi usvojimo zakone, ali da se oni ne odnose na građane Srbije nego kao da ih usvajamo da su za Marsovce. To je jedna stvar.
Druga stvar, iskoristila bih prisustvo ministra Mrkonjića da opet ukažem na probleme koje građani u opštini Dimitrovgrad imaju kada je u pitanju gradilište i izgradnja Koridora 10. Ne želim apsolutno da budem dosadna i da ponavljam te probleme, ali verujte i ti bi građani voleli da nemaju te probleme, pa onda se ne bi ni meni obraćali.
Malopre rekoste u prolazu da se spremate na put do Dimitrovgrada da obiđete ako vas pustimo, pustićemo vas, ova sednica će vrlo brzo da se završi. Molim vas da onda na licu mesta porazgovarate sa ljudima koji ukazuju na te probleme.
Vi ćete verovatno razgovarati i sa svojim građevinarima ili inženjerima, međutim, takođe vas molim da pored toga što ćete verovatno posetiti i lokalnu samoupravu primite i predstavnike ove grupe ljudi koji su oštećeni. Oni su uputili jedan dopis, doduše JP Putevi, mislim da je sada već trebalo Preduzeću Koridor 10, tako da vi verovatno možete da dođete i do tog dokumenta.
Opet ću ponoviti, postoji i dalje problem oko eksproprijacije. Određeni vlasnici određenih parcela i zemljišta su dobili bezobrazno nisku ponudu za to zemljište, to je zemljište druge i treće kategorije, to su bašte i voćnjaci, gde je išla ponuda od 350-450 dinara, s tim što naravno ti ljudi znaju da su drugačije bile ponude na primer za zemljište u Pčinjskom okrugu.
Oni su sada svi na sudu, još uvek se ne zakazuju ročišta. Naravno, tu se pojavljuje nezadovoljstvo, ljudi s pravom sumnjaju da se to namerno stopira, pa bih vas molila da vi i o tom problemu s njima porazgovarate.
Drugo je da se tamo sada već obavlja tzv. dubinsko miniranje. Vi kao građevinar znate šta to znači. Pošto je tu jedno naselje tik uz granični prelaz i ta se mesna zajednica zove kao granični prelaz Gradinje. Tu imate od 30-40 domaćinstava, dakle kuća, bašti itd. Pojavili su se problemi, pukotine u kućama, preti opasnost da dođe do rušenja nekih kuća i vlasnici se s pravom pitaju ko će snositi sanaciju tih objekata, jer njima valja tu živeti.
Takođe, vi možete tu da intervenišete da oni budu na vreme upozoreni kada će biti to miniranje zato što dolazi do opasnosti da dođe do povreda.
Uostalom, u tom papiru koji je poslat JP Putevi ima još detalja, ne bih sada ulazila u to, te vas molim da kada stignete do Dimitrovgrada zahtevate od lokalne samouprave da vam organizuju sastanak s ovim ljudima.

Član 5. izmena i dopuna ovog zakona se praktično odnosi na postojeći član 6. Zakona o finansijskom lizingu.
Prvo ću da pročitam predlog člana, odnosno stava 1. gde kaže da – ugovor o lizingu je ugovor zaključen između davaoca lizinga i primaoca lizinga, kojim se davalac lizinga obavezuje da na primaoca lizinga prenese ovlašćenje držanja i korišćenja predmeta lizinga na određeno vreme u kome primalac lizinga uživa sve koristi i snosi sve rizike u vezi sa vlasništvom, a primalac lizinga se obavezuje da mu za to plaća ugovorenu naknadu u ugovorenim rokovima.
Mi predlažemo brisanje većeg dela ovog stava, zato što smatramo da ovo što sledi u ovom stavu posle zareza je praktično objašnjenje ili da kažem definicija o tome koji su to poslovi lizinga.
Zašto ovo predlažemo? Zato što u članu 2. stav 1. imamo jasnu definiciju o tome koji su to poslovi finansijskog lizinga, tako da posle svega nekoliko članova vi opet ponavljate istu tu definiciju, umesto da ovde jednostavno stoji jedna kratka rečenica - šta je to ugovor o lizingu, jer su ti poslovi definisani u članu 2.
Zbog čega to predlažemo? Zbog toga što je ovaj zakon prilično obiman i mi smatramo da, na svakom mestu gde ga je moguće pojednostaviti, kad ga pojednostavimo, onda je on i mnogo razumljiviji i lakše ga je primenjivati.
Nama koji smo predložili ovaj amandman apsolutno nije jasno zbog čega ste vi morali opet da ponovite ovu dugačku definiciju o tome koji su to poslovi lizinga. Ako to već definišete u članu 2, onda nema nikakve potrebe da to sve opet ponovite kada govorite o tome šta je ugovor o lizingu?

Ovim članom se menja postojeći član zakona 51e. Tu su uglavnom nabrojani privredni prestupi i predviđene novčane kazne za privredne prestupe u oblasti finansijskog lizinga.
Naš amandman se odnosi na stav 2, gde predlagač kaže da za privredni prestup iz ovog člana kazniće se i odgovorno lice u pravnom licu novčanom kaznom od 20 hiljada, pa do 200 hiljada dinara.
Smatramo da, s obzirom na vrstu posledica koje može izazvati neovlašćeno obavljanje poslova finansijskog lizinga, ova kazna mora da bude veća, pa svojim amandmanom predlažemo da umesto 20 hiljada najniža zaprećena kazna bude 100 hiljada dinara, a da najviša predložena ne bude 200 hiljada dinara, nego da bude milion dinara. Dakle, raspon kazni od 100 hiljada pa do milion dinara.
Kako rekoh, opasne su posledice zloupotrebe prava iz ove oblasti. Međutim, kada uporedite neke druge kazne koje stoje u nekim drugim zakonima i za prekršaj, onda vidite da su ove kazne neopravdano niske.
Na primer, ukoliko vlasnik radnje ne očisti sneg ispred svoje radnje, onda može biti kažnjen sa pet hiljada do 25 hiljada dinara ili, ukoliko vlasnik radnje ne izda fiskalni račun kupcu, može biti kažnjen od 50 hiljada pa do milion dinara.
Dakle, vidite evo ovde za neizdati račun vlasnik radnje, trgovac, može biti kažnjen do milion dinara, a vi za ovako ozbiljne prekršaje propisujete najveću zaprećenu kaznu svega 200 hiljada dinara. Stoga smatram da je trebalo da prihvatite naš amandman.

Hvala. Ako mogu, s obzirom da se ministar pozvao na moje neke prethodne diskusije kad je bilo reči o Dimitrovgradu i eksproprijaciji, nije me direktno pomenuo ali očigledno ako mogu tu da razjasnim par stvari.
Vi ste se dobro setili, u dva navrata i 2009. i prošle godine govorila sam o problemu eksproprijacije zemljišta. Kad sete vi bili poslednji put, govorila sam da ljudi i vlasnici zemljišta imaju i da su sprečili mašine da rade, zato što nije regulisano to pitanje.
Naime, ponuđena im je cena za zemljište druge i treće klase oko 360 dinara. Tad ste intervenisali u smislu da ste pričali da policija te ljude maltretira i da ih iznose sa gradilišta. To jeste uradili. Ne znam kakve imate saradnike i kako oni vas ministre obaveštavaju. Tu se ništa nije promenilo.
Promenjena je ponuđena cena. Taj problem i dalje postoji. Što reče moja koleginica, taj krak se gradi, ali se gradi na tuđem zemljištu. Bile su na drugim mestima eksproprijacije, pa je za odgovarajući kvalitet zemlje davana odgovarajuća cena.
Verovali ili ne, svi su ti ljudi na sudovima i još uvek nije zakazano posle godinu i nešto dana nijedno ročište. Molim vas da svoje saradnike pitate dokle se tu stilo i da ljudima iz Puteva Srbije kažete da jednom govore istinu, a ne da vam govore da je tu sve rešeno, a u stvari ništa nije rešeno. Hvala.

Amandman na ovaj drugi član koji se menja – inače, ovim izmenama i dopunama se praktično menjaju samo tri člana iz važećeg zakona – u skladu je sa izmenom koju smo predložili na član 1.
Naime, ovim predlogom se predlaže odlaganje čitavog procesa popisa stanovništva, domaćinstava i stanova za šest meseci, a mi smo ovim amandmanima intervenisali i smatramo da je dovoljno odložiti predviđeni popis za tri meseca.
Pre svega, ako pročitate ovo obrazloženje samih izmena i dopuna, u obrazloženju stoji da za sprovođenje ovog zakona, popisa, čitam ono što piše u obrazloženju, nije potrebno obezbediti dodatna sredstva u budžetu Republike Srbije. To piše u obrazloženju.
Još jedan razlog zbog kojeg smatramo da ne treba odlagati za šest meseci i da ovaj predlog nije dobar jeste to što smatramo da ova, ovako rekonstruisana vlada, koja bi, kobajagi, trebalo da radi mnogo bolje, ne može izdržati ni jesen. Smatramo da će Zavod za statistiku, koji je veoma angažovan kada su u pitanju republički i svi ostali izbori, imati mnogo posla u oktobru, tako da ne bi trebalo i ovaj ogroman posao ostavljati za oktobar. Dakle, to su bila dva razloga.
Međutim, vi ste odbili ovaj naš amandman kojim predlažemo da popis treba odložiti za tri meseca. To obrazloženje su moje kolege čitale, obrazloženje zbog čega se odbija amandman – da je pokretljivost stanovništva... itd. Ovaj član se konkretno odnosi na to da su ljudi, vlasnici domaćinstava itd., ukoliko nisu kod kuće, dužni da se u određenom roku jave i da dostave sve te podatke.
U tom obrazloženju za odbijanje amandmana, sada ne u obrazloženju izmena i dopuna Zakona, stoji da u budžetu, odnosno da država jednostavno nema finansijskih sredstava da obavi popis stanovništva. Dakle, mi u obrazloženju za odbijanje amandmana tek to saznajemo, iako smo o tome mogli da pročitamo u štampi, ali ja sada govorim o papirima i dokumentima kojima poslanici raspolažu. Dakle, u obrazloženju za odbijanje amandmana stoji da para nema, da se očekuje donacija ili da će se dobiti sredstva iz pretpristupnih fondova EU. Uglavnom, jedna šizofrena situacija kada je u pitanju ovaj popis i to kako će se taj popis finansirati: prvo nam kažete da ima novca i da nisu potrebna dodatna sredstva, a onda kažete da očekujemo donacije i da ćemo verovatno dobiti sredstva iz pretpristupnih fondova.
Ne sumnjam da ste možda dobili obećanje, sada se obraćam gospodinu Vukmiroviću, žao mi je što predstavnik Vlade nije tu, ali pretpostavljam da su predstavnici Vlade dobili obećanja da će iz pretpristupnih fondova dobiti sredstva da Srbija obavi ovaj veoma važan, veliki i skup posao.
Vrlo je važno napraviti popis. Prošlo je jedanaest godina od poslednjeg popisa i tu će nam se mnogo stvari reći i pokazati. Pretpostavljam da svi imamo i dozu straha od toga kakvi će rezultati popisa biti, pre svega kada je u pitanju broj stanovnika. Pokazaće se da nas je sve manje, pokazaće se tačno koliko u gradovima živi manje stanovnika, pokazaće se koliko imamo sela u kojima više niko ne živi, da imamo čitava područja, naročito na teritoriji istočne i južne Srbije, koja su potpuno, nažalost, prazna.
Nadam se da se neće ostvariti predviđanje stručnjaka i demografa da će 2052. godine biti dva miliona manje Srba u Republici. Kažem, nadam se da se te... ne mogu reći ni crne prognoze, zato što stručnjaci urade svoj posao stručno, izađu sa podatkom i kažu državi – ukoliko nešto ne promeniš i ne uradiš na bolje, 2052. godine će biti dva miliona manje stanovnika. Na državi je da primeni sve one papire, strategije i zakone koji su već doneti.
Pre nekoliko godina je usvojena Strategija za podsticanje rađanja. Određeni zakonski predlozi sa rešenjima (sada govorim samo o onome što je na papiru) trebalo bi da podstiču rađanje u Srbiji. Međutim, u praksi to nije tako. Dešava se to sa mnogim strategijama, ali kada je ova strategija u pitanju, čini mi se da se ona apsolutno ne primenjuje. I, kao da neki ministri, koji bi trebalo te strategije da primenjuju i da im udahnu život, ne znaju ni da postoje. Onda predlažem da sve te silne strategije poukidamo i da onda znamo – nije nam stalo da neku oblast unapredimo, nije nam stalo da podstičemo rađanje i onda vas opozicioni poslanici neće ni prozivati.
Kada je bio Zakon o socijalnoj zaštiti ovde i kada je ovde bio ministar Ljajić istakla sam, pošto sam smatrala da je to pre svega njegova briga, a ima i te kako veze sa rađanjem i sa ovim zakonom o popisu stanovništva koji će pokazati da nas je sve manje, da postoji čitava jedna grupa porodilja, žena koje su preduzetnici, o kojima se ne vodi računa, odnosno o kojima država apsolutno ne vodi brigu, naprotiv. Godine 2008. se, izgleda, pojavila u Ministarstvu finansija nekakva fantomska uredba koja kaže da ukoliko žena preduzetnik, dakle, vlasnik privatnog preduzeća, ne prestane to da bude, neće imati pravo na porodiljsko bolovanje.
Da su to te žene znale te 2008. godine, odnosno da postoji neka volšebna uredba, onda bi one to verovatno i uradile. Ovako ih je krajem 2010. godine zateklo rešenje poreske uprave iz svih gradova širom Srbije da moraju da vrate sredstva koja su primile na ime porodiljskog odsustva. Ovde imamo potpuno odsustvo sluha i razumevanja za potrebe jedne grupe žena. Smatram da je ovde na delu i diskriminacija. Od pre nekoliko godina imamo i Zakon o ravnopravnosti polova, a ovde se krši i to, kao i Zakon o radu, Zakon o zaštiti porodica sa decom itd. Dakle, ovo je vrlo ozbiljan problem.
Kada je bio ovde gospodin Ljajić je obećao svim poslanicima, pa i meni, javno, da će se potruditi da se ovaj problem reši. Sada je predsednik Vlade ujedno i ministar finansija i ja ovu svoju diskusiju tako i shvatam, gospođa Čomić me opominje zbog teme, ali shvatam i kao vrstu pritiska zakonodavne vlasti na izvršnu, da oni vide kako će da reše taj problem.
U Srbiji, inače, ima jako malo žena koje se usude da krenu u privatni biznis, pa onda hrane svoju porodicu, zapošljavaju druge ljude koji hrane svoje porodice itd., dakle, jako je malo žena koje krenu u te tokove a onda treba da ih zatekne takvo nerazumevanje države da im ona kaže – znate šta, to što ste vi žena i hoćete da budete majka, to je vaš problem, nas to uopšte ne interesuje i vi nemate pravo kao što imaju druge žene koje su zaposlene u drugim preduzećima. Hvala.

Hvala. Član 5. izmena i dopuna se praktično odnosi na član 26. postojećeg zakona koji se menja. Taj član govori o rokovima, a odnose se na Republički zavod za statistiku, kada su rokovi za javno objavljivanje rezultata.
Tačka 1) glasi – prve rezultate zavod je dužan da objavi u roku od 30 dana od dana završetka popisa poljoprivrede. Tačka 2) kaže – konačne rezultate popisa objavljuje u periodu od 1. januara 2013. do 31. decembra 2014. godine, odnosno ovde je dat rok od dve godine da se konačno objave rezultati popisa poljoprivrede.
Našim amandmanom predlažemo da taj rok iznosi godinu dana, prosto zato što smatramo da je taj rok od dve godine, da bi se konačno rezultati sredili, dosta dug. U toku je izrada strategije o razvoju poljoprivrede, ili se barem revidira stara strategija, tako da su podaci koje će dati ovaj popis veoma važni i bez tih početnih podataka vi ne možete praktično da radite nikakvu ozbiljnu strategiju ili ozbiljan plan. Naravno, predlagač zakona je to odbio.
I u raspravi u načelu i kada su bili osnovni zakoni i njihove izmene i dopune govorili smo o tome da je zbog problema sa finansiranjem ova dva popisa, ovog popisa i popisa stanovništva, domaćinstava i stanova, to trebalo objediniti i da mi ne vidimo nikakav razlog zašto ova dva popisa nisu mogla o jednom trošku da se završe. Tačno je da bi popisivači imali duži posao, dakle, tu bi bilo još nekih dodatnih informacija, međutim, kada je u toku obuka popisivača i za jedan i za drugi popis, onda bi se tu mnogo uštedelo, ne bi se radio isti posao dva puta. Naravno, popis stanovništva, domaćinstava i stanova bio bi proširen za pitanja koja se predviđaju u ovom popisu poljoprivrede. Između ostalog, tu su podaci o strukturi poljoprivrednih gazdinstava, lokacijama, zemljišnom fondu, kategorijama korišćenja poljoprivrednog zemljišta, zakupu zemljišta, površinama pod usevima, broju stabala, čokota vinove loze itd.
Dakle, ne vidimo razlog da popisivač koji bi otišao u selo, dakle, u poljoprivredno gazdinstvo, da uzima neke opšte podatke za popis stanovništva... zašto se ne bi proširila ta lista pitanja i tako dobio odgovor i na ovo. Na ovaj način, dva veoma slična posla, oba veoma skupa, rade se u različito vreme. Mislimo da to nije racionalno i ekonomsko ponašanje. Hvala.

Ja bih da reklamiram član 103. stav 1. koji kaže: „Narodni poslanik ima pravo da usmeno ukaže na povredu u postupanju predsednika Narodne skupštine, ako smatra da nije u skladu sa odredbama ovog poslovnika...“ itd.
Mi smo na početku ovog pretresa ili ove tačke dnevnog reda dobili obaveštenje od predsednice Skupštine gospođe Slavice Đukić Dejanović da će ovoj sednici predstavnik Vlade prisustvovati kada se završi Odbor za bezbednost, iz čega smo zaključili da je ovlašćeni ministar Ivica Dačić zauzet radom na Odboru i da će se pridružiti poslanicima u raspravi o ovim vrlo važnim tačkama. Taj odbor se završio pre pola sata. Mi još uvek nemamo predstavnika Vlade. Raspravljamo o stvarima koje su jako važne. Znači, nije tačno da sada neko treba da prepriča ovlašćenom predstavniku to o čemu mi govorimo; ovo su ipak predlozi zakona, a ne nekakve nebitne konvencije.
Još me interesuje zašto se različiti kriterijumi ovde primenjuju: juče nismo mogli da započnemo pretres dok nije došao ovlašćeni predstavnik, to je bio ministar Đelić, tek smo onda počeli da radimo, a danas već sat i nešto radimo bez ovlašćenog predstavnika. Hvala.

Hvala, gospodine Novakoviću. Poštovani gospodine Ćosiću, pošto ste vi jedini predstavnik državnog organa koji se zove Vlada, u ovom trenutku, poštovane kolege narodni poslanici, ja ću da se osvrnem i da kažem par stvari o Predlogu zakona o potvrđivanju Međunarodne konvencije za zaštitu svih lica od prisilnih nestanaka. Ali, pre nego što pređem na sam sadržaj te konvencije ja ću da ukažem predstavniku Vlade, tj. gospodinu Ćosiću, da sam naziv ovog predloga zakona nije dobar.
Ovde piše: za zaštitu svih lica od prisilnih nestanaka. Ne mogu lica... Nažalost, može da bude veći broj lica, ali svako lice može samo jednom prisilno da nestane, tako da je upotreba množine ovde potpuno neispravna. Ipak će ova konvencija postati deo zakonodavstva Republike Srbije, pa bi tu moglo malo više da se povede računa. Tim pre što se ova konvencija poziva na Konvenciju koja je usvojena još 1992. godine u Generalnoj skupštini UN, pa mi već imamo u zakonodavstvu tu deklaraciju, pravilno prevedenu, koja glasi: o zaštiti svih lica od prisilnog nestanka. Dakle, množini ovde nije mesto, u nazivu ovog pravnog akta, odnosno konvencije.
Ovo je međunarodna konvencija koja je sačinjena 2006. godine; predstavnik Vlade Srbije, mislim da je tadašnji ministar inostranih poslova, potpisao ju je početkom 2007. godine. Ona se poziva, kao što rekoh, na Deklaraciju o zaštiti svih lica od prisilnog nestanka, koja je usvojena u Generalnoj skupštini UN još 1992. godine. Mi smatramo da je ovo jako važna konvencija i da je važno to što je Republika Srbija potpisala, a mi ćemo je ovde u Skupštini potvrditi.
Pre svega, u Konvenciji je data jasna definicija o tome šta se podrazumeva pod pojmom „prisilni nestanak“. Prisilni nestanak je hapšenje, pritvaranje, otmica ili bilo koji drugi oblik lišavanja slobode lica od strane državnih organa ili lica ili grupe lica koja postupaju po ovlašćenju itd. Dakle, data je precizna definicija o tome šta je to prisilni nestanak – otmica, lišavanje slobode itd.
U preambuli se kaže na šta se sve države potpisnice ove konvencije obavezuju. Između ostalog, kaže se da su države svesne da je vršenje prisilnog nestanka zločin, a nekada se može smatrati i zločinom protiv čovečnosti. Dalje stoji da su države odlučne da spreče zločin prisilnog nestanka i da se bore protiv pojave da takav zločin ostane nekažnjen. Ističe se pravo žrtve na pravdu i naknadu, pravo žrtve da zna istinu o okolnostima prisilnog nestanka i sudbini nestalog lica, pravo na slobodu da zahteva, dobije i saopšti informacije s tim u vezi. Dakle, sve je to vrlo precizno navedeno u preambuli ove konvencije.
Potvrđivanjem ove konvencije naša država izražava spremnost za poštovanje osnovnih ljudskih prava i sloboda, međunarodnog humanitarnog prava i međunarodnog krivičnog prava.
Kada se govori o ovoj konvenciji onda se neminovno nameće i tema velikog broja Srba i nealbanaca koji su devedesetih godina oteti na Kosovu i ubijeni na severu Albanije i postali žrtve trgovaca organima. Krajem prošle godine je svet obišla informacija da je izvestilac Parlamentarne skupštine Saveta Evrope Švajcarac Dik Marti, inače po zanimanju doktor pravnih nauka, podneo izveštaj o tome da se na Kosovu i Metohiji i u severnoj Albaniji dešavalo nešto što se nije dešavalo u nacističkim logorima za vreme Drugog svetskog rata, a to je da su Srbi, ali i neki drugi ljudi koji su bili protivnici Oslobodilačke vojske Kosova i Hašima Tačija najpre kidnapovani, ubijani i neposredno nakon toga su im vađeni vitalni organi, koji su onda postali predmet trgovine na svetskom kriminalnom tržištu organa.
Izveštaj takođe sadrži niz optužbi u odnosu na Hašima Tačija, kao i da su najviši zvaničnici SAD, Evropske unije i NATO pakta imali informaciju da OVK nije nikakva vojska koja se bori za slobodu albanskog naroda na Kosovu i Metohiji, već da je to grupa naoružanih ljudi koja švercuje drogu, oružje, a između ostalog i organe. Dakle, predstavnici međunarodne zajednice na Kosovu i te kako su znali sa kim imaju posla i šta se sve dešavalo na Kosovu i Metohiji kada su se povukle srpske snage bezbednosti. Izveštaj ukazuje na to da su svi akteri nezavisnog Kosova... odnosno, da se taj projekat stvarao na krvav i varvarski način.
Pitanje koje se postavlja je – zašto državni organi Republike Srbije o svemu ovome ćute? Zašto Srbija nema jasan stav o tome kako i ko treba da istraži ove teške optužbe koje su se pojavile u izveštaju koji je napravio poslanik u Savetu Evrope?
Vrlo često se čuje izgovor da se Srbija ne bavi ovim problemom ili izveštajem ili potrebom da istraži navode ovog izveštaja zato što to onda liči na politizaciju. To je jedan uvredljiv izgovor. Dakle, to što će neko to tumačiti kao politizaciju ne znači da je to izgovor da se organi države Srbije ne bave ovim problemom.
Osim što je ovaj izveštaj pokazao dubinu zločina na kome je građena nezavisnost kosovskih Albanaca, Dik Marti je pokazao i kako ova vlada uporno izbegava da zaštiti svoje nacionalne interese. Naravno, to nije počelo izveštajem Saveta Evrope, to je, nažalost, redovna pojava od 2008. godine ili otkako ovu državu vodi koalicija ZES sa ostalim strankama.
Ova vlast praktično vodi jednu politiku koja bi se mogla definisati kao politika samonegiranja ili samonegacije. Ona je po ko zna koji put propustila priliku da učini nešto kako bi eventualno preokrenula tok diplomatske bitke za Kosovo.
Tu politiku potpunog nečinjenja ili samonegiranja najbolje ilustruje izjava Borisa Tadića odmah nakon što je Savet Evrope usvojio ovaj izveštaj, gde je on između ostalog rekao da će Srbija, bez obzira na sve, pregovarati sa Hašimom Tačijem. Umesto da Srbija otvoreno naglasi da nikada neće sedeti sa istim stolom sa teroristom kao što je Tači, on odmah u startu kaže da ništa ne može da poremeti razgovore koje će Srbija voditi sa Kosovom, i to u Briselu. Time što Srbija prisustvuje tim sastancima, ja neću da ih nazovem pregovorima, koji se dešavaju u Briselu, dakle, usred Brisela, kako bi EU mogla lično da vidi da se ti sastanci zaista vode, na taj način je Srbija potpuno dala legitimitet zločincu kao što je Hašim Tači.
Opet se vraćam na ono pitanje – zašto Republika Srbija ne zna šta će da preduzme i šta će da uradi povodom ovog izveštaja i zašto nema jasnu sliku ko će istražiti navode iz ovog izveštaja? Kao da smo opet prepustili tu odluku EU zato što EU umesto nas već odavno sve odlučuje. Podsećam vas na rezoluciju koju su nam napisali, pa smo je onda mi predali UN i onda je ona jednoglasno usvojena.
Dakle, ne želim da verujem da ćemo opet poslušati Evropsku uniju, koja smatra da ovu istragu treba da vodi Euleks, kada svi ostali, a između ostalog i Dik Marti, govore o tome da Euleks prosto ne može da vodi ovakvu istragu, da ta istraga neće biti nepristrasna i da Euleks jednostavno nema kapacitet da to uradi. Hvala.

Hvala, gospođo Đukić Dejanović. Ja bih se samo jednom rečenicom osvrnula na izlaganje moje koleginice Nataše Jovanović i debatu koja je kasnije vođena sa kolegom iz Demokratske stranke. Žene možda jesu manje zastupljeni pol i u Skupštini i u delegacijama Skupštine i u drugim nekim telima, međutim, sasvim sam sigurna da su žene ne slabiji pol, nego jači pol. Dakle, mi jesmo manje zastupljene, ali sasvim sigurno predstavljamo jači pol. No, to opet nije razlog da se naši muškarci plaše. Nadam se da se ni ministar nije uplašio kada je moja koleginica navela jednu narodnu izreku da „pevac koji prvi kukurikne završi u loncu“. On se nije uplašio, evo, sedi tu i dalje.

Ovde ima nekih šest predloga, uglavnom su to izbori i imenovanja različitih tela. Osvrnuću se na tačku 25. dnevnog reda, reč je o listi kandidata za izbor jednog člana Saveta Republičke radiodifuzne agencije iz reda Konferencije univerziteta Srbije i to umesto, nažalost, preminulog člana Republičke radiodifuzne agencije dr Svetozara Stojanovića.

Dakle, u skladu sa Zakonom o radio-difuziji utvrđeno je da je, u slučaju prestanka mandata pre isteka vremena na koje je član Saveta izabran, ovlašćeni predlagač dužan da u roku od dva meseca dostavi Skupštini, odnosno skupštinskom Odboru za kulturu listu kandidata za upražnjena mesta. Dakle, naš Odbor za kulturu je tražio od strukture koja treba da kandiduje, a to je Konferencija univerziteta Srbije, da dostavi svoju listu kandidata. Takođe, s obzirom na to da tu nije predsednik Odbora, znam da Odbor za kulturu nema nikakvo pravo da bira; on samo utvrdi listu, dakle, one predloge koje dobije i onda to prosledi Skupštini, gde se o tome raspravlja. Inače, i ovaj budući član će se birati na period od šest godina.

Mi smo od Odbora za kulturu dobili listu od dva kandidata, dakle, dva imena: jedno je doktor profesor Nataša Gospić i drugo je gospodin Goran Petrović, iz biografije vidimo da je diplomirani pravnik. Ljudi su dostavili i svoje biografije, to smo mogli da pročitamo, ali ne bih se upuštala u analizu. Pretpostavljam da i jedan i drugi kandidat mogu da obavljaju taj posao. Naravno, skupštinska većina, pretpostavljam, već zna i ima dogovor o tome ko će biti.

Ovo je dobra prilika da se malo porazgovara i o radu ovog tela, odnosno o samom radu Republičke agencije za radio-difuziju zato što ta agencija zaista ima velika ovlašćenja i odgovornost, podvlačim reč odgovornost, kada je u pitanju rad medija, elektronskih medija u Republici Srbiji. Možda su i naša očekivanja od ovog tela prevelika. To telo jeste regulatorno nezavisno telo, možda su naša očekivanja od njih prevelika, da bi oni, u stvari, bili u mogućnosti da reše haos ili deo haosa koji vlada u ovoj oblasti u Srbiji.

Povodom čitavog niza incidenata koji se svakodnevno događaju u rijaliti šou programima na nekim domaćim televizijama... Tako se zovu, mi u srpskom nemamo naziv za tu vrstu emisija, zovemo ih, u prevodu sa engleskog „reality show“, rijaliti šou program. Povodom incidenata koji se dešavaju svakodnevno, zato što je u svakom trenutku neki takav program u toku, bivši ministar kulture gospodin Bradić je izjavio da Savet Republičke radiodifuzne agencije ima ovlašćenje da opomene, upozori ili ukine dozvolu medijskim stanicama za emitovanje određenih programa.

Time je bivši ministar podsetio i članove Saveta, a bogami i sve nas, da ipak može da se nađe neko rešenje i da se spreči kršenje Zakona o radio-difuziji i kršenje Kodeksa o ponašanju emitera i da TV program zaista ne sme da bude svakodnevni izvor primitivizma i nasilja.

Da li smo kao društvo dotle stigli i da li smo spremni i hoćemo da prihvatimo i dozvolimo da elektronski mediji zbog ličnog profita postaju oglasni prostor bede i nesreće? Da li je to obrazac ponašanja koji hoćemo da naša deca prihvate?

Sve nas ću zajedno da podsetim da mnoga ministarstva neke probleme koji postoje u društvu pokušavaju da reše. Na primer, Ministarstvo prosvete godinama sprovodi projekat, negde više, negde manje uspešno, koji se zove „Stop nasilju u školama“, dakle, pokušava da se suzbije, spreči nasilje kod dece. Takođe podsećam da gradovi i opštine grade „sigurne kuće“. „Sigurne kuće“ služe tome da se majka, obično je to majka, skloni u tu kuću, a pre svega da se sklone deca, kako ne bi bila žrtve porodičnog nasilja.

Dakle, imamo čitav niz akcija koje kao društvo sprovodimo i hoćemo da sprečimo neke pojave, da ih suzbijemo, da one budu što manje zastupljene, a s druge strane, dozvolili smo da kada god uključimo televizor u kuću nam ulaze primitivizam, nasilje i govor mržnje.

Rekoh da ću se osvrnuti na rad Saveta RRA. Onda sam dužna da još nešto kažem. Nije tačno da Savet RRA nije imao određene pokušaje da stane na put ovakvim emiterima i emitovanju ovakvih programa. Dakle, od 2009. godine oni su reagovali tako kao što im zakon dozvoljava, ali su primenili najblažu meru, odnosno izrekli su opomene i pokrenuli su prekršajne prijave protiv nekoliko televizija.

Dana 3. marta u novinama se pojavila jedna analiza, odnosno RRA obaveštava građane o tome kakve je sve mere preduzimala npr. od 2009. godine, pa je krajem 2009. godine jedna televizija opomenuta i dobila prekršajnu prijavu zbog emisije „Trenutak istine“, 2010. godine bila je prekršajna prijava protiv jedne televizije zbog emisije „Farma“, 2010. godine prijava zbog emisije koja se zove „Luda kuća“, 2011. godine zbog emisije „Dvor“. Dakle, skoro dve godine republički savet pokušava tu da nešto promeni.

Znate li gde je to sad sve stalo? Stalo je u Prekršajnom sudu. Dakle, dve godine sud nije u stanju da čitavu stvar, iako je to najblaža kazna, samo opomena, prekršaj će biti neka novčana kazna... Nije u stanju da to uradi. Gde je zapelo? Zapelo je u sudu za prekršaje. Tu imamo izjavu gospodina koji je vršilac funkcije predsednika Prekršajnog suda u Beogradu, koji kaže – tačno je da postupak još nije okončan, trenutno se nalazimo u fazi saslušanja svedoka itd. Međutim, šta on kaže? On kaže – reforma, kao i štrajk u pravosuđu usporili su rad u izvesnoj meri u tim predmetima. Onda se on dalje žali i kaže da je činjenica da svaki sudija radi na više od hiljadu predmeta i da je on sugerisao svojim kolegama u sudu da na predmete koji su interesantni javnosti obrati veću pažnju.

Dakle, obratili su pažnju. Dve godine nisu u stanju da reše prekršajnu prijavu iz 2009. godine!

Šta se može zaključiti? Dakle, cirkus i lude kuće na televiziji, cirkus u sudstvu i tako mi imamo, bogami, i cirkus i ludu kuću u našim kućama.

Savet RRA se obratio bivšem ministru kulture. Nadam se da će sada i ovaj novi ministar kulture imati razumevanja za njihov zahtev. Dakle, obratio se Ministarstvu, a obraća se i Narodnoj skupštini, nadam se da ćemo mi dobiti taj predlog, da je potrebno izvršiti izmene i dopune Zakona o radio-difuziji na osnovu kojih bi mogao emiterima neposredno da izriče finansijske kazne. Dakle, očekujem da mi dobijemo taj predlog zakona.

No, šta se ovde krije? Sada Savet vidi da je usko grlo, odnosno da naši sudovi ne rade, pa umesto da se tu otklone problemi, sada ćemo mi da menjamo taj zakon na taj način što ćemo Savetu dozvoliti da preskače prekršajne sudove, nego će sami moći da izriču meru. Dakle, i ta izmena i dopuna je mač sa dve oštrice. Hvala.

Hvala. Gospodine ministre, poštovane kolege narodni poslanici, danas govorimo o jednom obimnom sistemskom zakonu, koji bi trebalo da uredi jednu složenu, raznoliku i osetljivu oblast kao što je socijalna zaštita stanovništva.
Kako se još može shvatiti ovaj predlog zakona u ovom trenutku? Ministar je obrazložio zbog čega je sada ovaj zakon – dakle, stekli su se svi uslovi, bilo je puno različitih nacrta, rešenja, dugo je rađeno na ovom zakonu. Rekla bih da je manje od godinu dana do redovnih republičkih izbora, tako da ovaj zakon shvatam kao pokušaj jedne socijalno neodgovorne vlade da makar kroz donošenje jednog relativnog dobrog sistemskog zakona o socijalnoj zaštiti ubedi građane Srbije da je ta vlada u stvari socijalno odgovorna, pa ako ništa, kroz zakon.
Ova vlada je samu sebe nazvala socijalno odgovornom pre tri godine. Međutim, u tom periodu je, prema podacima kojima je statistika u Srbiji raspolagala, preko 300.000 ljudi ostalo bez posla, odnosno radnog mesta. MMF nas je nedavno obavestio da nam statistički podaci nisu tačni, da je zabeleženo da je u Srbiji čak 400.000 ljudi ostalo bez radnog mesta! Ovaj zakon nije dovoljan i ne postoji taj zakon koji može da zaštiti građane od ovakvog rada, nerada, odnosno lošeg rada ove vlade.
Inače, ovaj predlog zakona se oslanja na Strategiju razvoja socijalne zaštite koja je usvojena još 2005. godine. Prema toj strategiji razvoja, postoji jedan osnovni cilj, a to je razvoj socijalne zaštite. To je, u stvari, razvijanje integralne socijalne zaštite u kojoj socijalni učesnici na najefikasniji mogući način koriste postojeće resurse u socijalnoj zaštiti, ali razvijaju i nove resurse.
Iz tog opšteg cilja kao poseban cilj u samoj strategiji ističe se razvijanje mreže usluga u samoj zajednici. Sama reč „mreža“ mnogo govori – imate više činilaca, ali ti činioci treba, kada je u pitanju lokalna zajednica, da budu dobro povezani i da dobro funkcionišu kao jedna celina. Tako to i shvatam, taj integralni pristup socijalnoj zaštiti, koji bi trebalo da je ovaj zakon ugradio na osnovu te strategije.
Navešću par članova gde se jasno vidi da je postojala želja predlagača zakona da zaista ima taj integralni pristup. Na primer, u članu 7. se govori o saradnji i pružanju usluga socijalne zaštite. Tu je navedeno da ustanove i drugi oblici organizovanja utvrđeni zakonom koji obavljaju delatnost, odnosno pružaju usluge socijalne zaštite, sarađuju sa ustanovama predškolskog, osnovnog, srednjeg i visokog obrazovanja, zdravstvenim ustanovama, policijom, pravosudnim i drugim državnim organima i dr. U drugom stavu se govori da će se ta saradnja obavljati u okvirima i na način utvrđeni sporazumima o saradnji. Ovaj zakon govori o tome da će se donositi sporazumi o saradnji.
Imate član 58, koji definiše šta je to međusektorska saradnja, gde je propisano da će se ta međusektorska saradnja odvijati u skladu sa zaključenim protokolima o saradnji.
U zakonu se vidi pokušaj tog integralnog pristupa. Međutim, sumnjičava sam da će do toga doći. Zašto sam sumnjičava? Zato što u ovoj vladi i državnim organima ove zemlje ne postoji ni sada integralni pristup i veoma je loša saradnja i komunikacija. Mogu slobodno da kažem da je ministarstvo koje vi vodite pokazalo izvesnu nebrigu o čitavoj jednoj grupi ljudi. U pitanju su žene preduzetnici – porodilje.
Naime, 2008. godine je Ministarstvo finansija donelo jednu fantomsku uredbu (kažem fantomsku zato što su je žene preduzetnici - porodilje videle tek sredinom ove godine) kojom nalaže da ukoliko žena preduzetnik može da postane majka mora da zatvori svoju radnju. Nije dovoljno što ona prenese prava na upravljanje, da kažem, nekoj drugoj osobi. Te žene preduzetnici su dobile rešenja od poreskih uprava da moraju da vrate sva ta sredstva za koja nisu ni znale da će morati da ih vraćaju, inače im slede opasne posledice.
Gospodine ministre, ovo pokazuje da vi niste našli zajednički jezik sa Ministarstvom finansija. Nisam videla, možda ste vi negde dali izjavu o ovom problemu, međutim, žene preduzetnike, one koje su dovoljno sposobne da obezbede egzistenciju sebi i svojoj porodici i radnicima koji rade kod njih, niste zaštitili i niste čak odgovarali na njihove dopise. Molim vas da iskoristite danas ovu priliku da nam kažete kako će se ovaj problem rešavati. Inače, po statističkim podacima, u Srbiji ima 54.000 žena preduzetnika. Naravno, neke planiraju tek da rađaju decu, a neke neće. Međutim, ovo je definitivno veliki problem.
Takođe, podsetiću vas da se ovde krši Zakon o radu, Zakon o finansijskoj podršci porodici sa decom, Zakon o zabrani diskriminacije, jer ovde se diskriminiše jedna grupa žena. Nisam čula da je Poverenik reagovao. Ovde se i te kako krši Zakon o ravnopravnosti polova. Sećate se, ministre, da ste vi bili ministar koji je ovaj zakon branio, te vas molim da vi i vaše ministarstvo pronađete integrativni pristup u rešavanju ovog problema koji se tiče velikog broja žena. Znači, nemojte da zaključimo da ova vlada zatire preduzetništvo i natalitet.

Hvala gospođo Đukić-Dejanović. Meni bi to prijalo da ste rekli "profesor Donka Banović", a i prijalo bi mi da sam bila pripadnik Vojske Srbije, ali, nažalost, nisam, a, međutim, mislim da znam dosta stvari o tome.
Tačka 4. jeste Predlog odluke o učešću pripadnika Vojske Srbije u multinacionalnim operacijama u 2011. godini i u toj odluci vidimo da je predviđeno učešće u šest različitih mirovnih misija UN, u šest različitih nestabilnih država i regiona u svetu. Iz te odluke se vidi da Vlada, odnosno Ministarstvo odbrane i MUP planira, bilo da su zamene ili nove misije, da šalje pripadnike u Kongo, Libriju, Obalu Slonovače, Liban, Kipar i na Bliski istok i sve su ovo operacije UN.
Takođe, u obrazloženju ove odluke se navodi, naravno, i pravni osnov za donošenje ove odluke, koji je sadržan u članu 140. Ustava Republike Srbije koji propisuje da Vojska Srbije može da se upotrebi van granica Srbije, nakon što tu odluku donese ili ne donese Narodna skupština Republike Srbije. Kasnije su u tom istom obrazloženju tri razloga za angažovanje naše vojske u multinacionalnim operacijama.
Prva obaveza koja se navodi je da se tako ispunjavaju međunarodno prihvaćene obaveze koje proizilaze iz članstva Republike Srbije u Organizaciji UN i da je potrebno izvršiti zamenu ljudi u onim multinacionalnim operacijama koje su već u toku i da je, takođe, potrebno potvrditi učešće u operacijama čiji se početak predviđa za 2011. godinu. Sva su ova obrazloženja jasna i tu ništa nije sporno, kada je reč o ovih šest misija UN.
Takođe, znamo, vi ste nam danas nekoliko puta rekli, a i inače znamo, ko malo prati tu oblast, da ima oko 40 ili 35 naših pripadnika Vojske Srbije koji su trenutno angažovani u različitim operacijama širom sveta. To su uglavnom posmatrači ili sanitetske ekipe. Znamo da je iskustvo i angažovanje tih naših pripadnika bilo veoma visoko ocenjeno u kontingentima u kojima su. Recimo, meni je ostala u sećanju dobra ocena naše ekipe, doduše, bila je sastavljena od pripadnika policije, na Haitiju. Čak je, što se našeg tima tiče, na čelu bila jedna gospođa, tako da je njihovo učešće bilo zapaženo.
Ministar zamera što mi nekako spajamo ovu četvrtu tačku sa trećom, ali one su nekako i prirodna celina. Izgleda mi u parlamentu kad bi trebalo da spojimo neke tačke to ne učinimo, a kad ne treba onda spajamo. No, nema veze, mislim da je sve to u ovoj temi. U tom godišnjem planu za 2011. godinu, mada je i moj kolega Željko Tomić nešto o tome govorio, ali on je govorio o tome da bi možda ti izveštaji mogli da budu precizniji, mi tu vidimo da će u jednoj operaciji, mislim da je u Libanu, naši pripadnici biti u okviru španskog kontingenta, da će u operaciji na Kipru naši pripadnici biti deo slovačkog kontingenta. Zaista za ove ostale četiri operacije niste naveli u okviru kojih će kontingenata oni biti angažovani.
Sledeće, i to se pitanje već nekoliko puta ovde i postavljalo, da ste vi došli sa ovim godišnjim planom u kome postoji finansijski plan…
(Predsednik: Gospodine Nikoliću, ometate profesora Donku Banović dok govori.)
Mi profesori smo i navikli da govorimo iako svi okolo pričaju, tako da to meni ne smeta.
Dakle, u Godišnjem planu su navedena i finansijska sredstva. Znajući koliko su odgovorni ljudi koji rade u vojsci, vojnici, pretpostavljam da su ovo na vreme uradili, ali vi to niste na vreme dostavili Skupštini. Logično je da ako već imate neki godišnji plan i imate tu predviđeno kolika su vam finansijska sredstva potrebna, onda je neki normalan redosled da se prvo taj plan ovde usvoji, pa da se onda to unese u budžet za tu godinu, a ne obrnuto. Ili vi imate tako beskrajno poverenje u skupštinsku većinu da će vam i ovaj godišnji plan biti prihvaćen? Inače biste pre to uradili, pa onda planirali sredstva.
Još nešto što mogu poslanici da zamere, jeste to što niste pojedinačno po misijama naveli kolika su finansijska sredstva. Takođe, mogu da garantujem da je to neki sektor u vojsci uradio. To je bio podatak koji bi možda interesovao, mene bi konkretno interesovao, jer su sigurno različiti troškovi za različite misije, i što se tiče troškova putovanja, čak i broja ljudi koji su angažovani itd. To biste mogli u sledećem godišnjem planu da dostavite poslanicima.
Ono što posebno zabrinjava kada je u pitanju plan jeste ova odluka gde su misije UN i gde naši pripadnici idu tu. Ništa apsolutno nije sporno, ali ono što zabrinjava kada je ovaj godišnji plan u pitanju, zbog čega mi u DSS smatramo da Skupština ne bi trebalo da glasa za usvajanje ovakvog godišnjeg plana, to je da vi planirate da pripadnici vojske i policije učestvuju u operacijama koje su pod direktnom komandom EU. To su dve operacije u kojima će naši tek da učestvuju u ovoj godini. To je vojna operacija EU za obuku bezbednosnih snaga Somalije, ali se ljudi praktično šalju u Ugandu, jer se tamo obavlja ta obuka. Druga je operacija pomorskih snaga EU u Somaliji, gde postoji veliki problem piratstva, odnosno otimanja brodova. Vi rekoste da će biti jedan ili dva naša čoveka angažovana.
Dakle, ono što zabrinjava jeste da Vlada Republike Srbije hoće da šalje svoje pripadnike u misije na čijem je čelu EU, za koju znamo da ima i civilne i vojne misije. Nažalost, znamo za već tu čuvenu civilnu misiju koju je EU instalirala na Kosmetu. Mi u DSS mnogo puta smo vas upozoravali, molili, preklinjali da vodite računa šta radite. Euleks je ona misija koja je predviđena u planu Martija Ahtisarija. Najvažniji zadatak Euleksa, to se vidi iz ove kovanice – ''eu'', pa, ''leks'', ko zna latinski, ''leks'', zakon, njihov zadatak je da pomognu toj krhkoj mladoj državi, koju su oni priznali, da izgradi pravnu državu, da izgradi institucije itd. To je isključivi zadatak civilne misije EU, Euleks na teritoriji pokrajine Kosovo. U Euleksu je angažovano oko 1.000 ljudi različitih profesija: sudija, tužilaca, pravnika, policajaca itd. Opet naglašavam, njihov zadatak na Kosmetu je da izgrađuju nezavisno Kosovo. Sve to prema planu čuvenog mirotvorca i nobelovca, sada već, Martija Ahtisarija.
Vlada Srbije uporno upliće i zapliće državu u služenu mrežu ugovora, dogovora, sporazuma, tehničkih sporazuma i sve to radi skriveno od očiju javnosti i tako puzeći, opet kažem, skriveno od javnosti, polako radi na tome da će u jednom trenutku priznati Kosovo kroz sve ove ugovore. Dakle, niko ne misli da će čak i ova vlada, valjda su toliko pametni, niko ne očekuje da će oni u jednom trenutku reći – Srbija priznaje Kosovo, ali sve ove korake koje preduzimate i sve ovo što se radi skriveno od očiju javnosti, kroz razne sporazume, dogovore itd, ovde niko od nas ne bi ni znao za postojanje nekih sporazuma da nismo poslanici. Zamislite onda koliko građani nemaju pojma, tako da ćemo se jednog jutra svi mi zajedno probuditi i videti da je praktično Srbija, a sve to uz pomoć svojih evropskih prijatelja, priznala nezavisno Kosovo.
Može i dalje da se o ovome elaborira. Možemo da očekujemo za godinu ili dve, pošto potpišemo ovaj sporazum sa EU, taj okvirni sporazum, da sutra neko od ovih, na primer, sudija ili tužilaca, koji nisu prošli reizbor, tu su na raspolaganju, možemo očekivati da ih Vlada Republike Srbije rasporedi i pošalje u civilnu misiju Euleksa.
Može dogoditi, teoretski, da sudija, policajac iz Leskovca, Valjeva, Sombora, Beograda, ode u Prištinu da radi na izgradnji krhkih institucija nezavisnog Kosova i da radi na izgradnji pravne države.
Još jedna veoma opasna stvar, koju radite vaše ministarstvo i vi na čelu, da opet daleko od očiju javnosti, to je da praktično pregovarate i pripremate Srbiju za ulazak u NATO savez, bez obzira što znate da je ova skupština izglasala jednu rezoluciju, u kojoj, između ostalog, stoji da je Republika Srbija vojno neutralna. Vi gurate Srbiju u NATO kroz raznorazne sporazume, ugovore, dogovore itd, iako znate da prema poslednjim istraživanjima, decembar 2010. godine, svega 15,1% građana Srbije podržava ovu atlantsku integraciju.
Kako se to radi? Navešću primer. Svi su poslanici u svom materijalu dobili taj predlog. Očekivala sam da će biti u okviru ovih predloga zakona, ali nije. Svi u skupštinskoj proceduri ovde imamo Predlog zakona koji je Vlada poslala 11. februara, pre nekoliko dana i taj predlog je u stvari ugovor između Vlade Republike Srbije i grupe nacionalnih direktora NATO za kodifikaciju, odnosno ovo je ugovor o usvajanju NATO kodifikacionog sistema u Srbiji. Potpisan je taj sporazum, to vidimo iz materijala, 25. maja u Edinburgu, u ime Vlade, odnosno Ministarstvo odbrane, gde je to potpisao gospodin Dušan Spasojević, a u ime NATO, pazite ime, Džordž Bond.
Taj ugovor će regulisati razmenu podataka i usluge kodifikacije između Srbije i NATO, s tim što će Srbija, pored toga što ćemo usvojiti taj sistem kodifikacije i pored toga što je Srbija već potpisala, Vlada, nije još ovde potvrđeno, ugovor o usvajanju tog sistema kodifikacije sa alijansom, nego će Srbija i pojedinačno sa državama članicama NATO potpisivati bilateralne ugovore. To je ta mreža raznih sporazuma i ugovora.
U istom tom predlogu zakona je i obrazloženje koje je već poznata matrica o tome kako je usvajanje, na primer, ovog sistema kodifikacije koje koristi NATO, jedini spas za našu vojnu industriju, za našu namensku industriju, da je njihov spas u izvozu, a da bi taj izvoz bio uspešan moraju da se usvoje kodovi i ta standardizacija. Opet ona ista priča – ili Evropa ili smrt, ili NATO ili propast čitave privredne grane. To nije zdravo, to što ova vlada radi ovom narodu, to nije zdravo. Nije zdravo da u životu nemate uvek ne dve varijante ili opcije. Morate da imate mnogo, pa onda birate. Najgore je kad vas sateraju u neki ćošak i kažu vam – ili to uzmi ili ostavi ili, ćao, nema više.
To je matrica kojom se ova vlada već pet godina uspešno služi, odnosno to je jedan strašan model, kojim smo svi mi građani Srbije saterani u taj začarani krug. Imate tri godine ove vlasti, standard svih građana je veoma ugrožen. Imate umesto novih radnih mesta 400.000 ljudi koji su ostali bez posla, a onda imate ponovo, očekujem to u ovoj sledećoj kampanji koja predstoji, opet će biti priča – ljudi, da bi vam bilo bolje, moramo da idemo u EU, moramo da idemo u NATO, a tamo ćemo otići jedino ako glasate za nas. Tako se ispostavlja da vas jedni isti vrte u krug.
Vi, kada su u pitanju NATO integracije idete i još jedan korak dalje, odnosno saznali smo, opet iz medija, da će na leto ove godine Beograd biti domaćin samita NATO zemalja, odnosno tu neće biti samo čelnici generalštaba članica NATO, već će biti i iz Partnerstva za mir i ukupno će tu biti oko 68, čini mi se, delegacija. Ono što, na primer, ističe ministar Šutanovac, da je to velika čast za Srbiju. Nije to nikakvo ni priznanje ni čast. Taj sastanak nije nikakvo priznanje za srpsku državu, već je još jedno poniženje i za srpsku državu, a i za srpsku vojsku.
Srbija na leto treba da ugosti predstavnike saveza koji su 90-ih godina bombardovali Republiku Srpsku, sa mnogo žrtava i bombardovali su Srbiju 1999. godine i to je nešto što se tako lako ne zaboravlja.
Moj kolega Željko Tomić govorio je sarkastično i s ironijom komentarisao ministrov komentar, kada je upitan – zbog čega sve to, da je to priznanje državi, vojsci itd, ali, bože moj, naveo je i kako je to prilika Srbije za razvoj turizma. Hvala. (Aplauz)

Hvala, gospodine Novakoviću.

U ovom moru amandmana koje razmatramo danas i pokušavamo da ubedimo ministra finansija da prihvati neki, zamolila bih ga da obrati pažnju da na ovaj amandman, zato što smatram da je jako dobar.

Naime, smatram da je iznos koji je u Predlogu budžeta od 25 miliona određen službi Koordinacionog centra za opštine Preševo, Bujanovac i Medveđu, a za dotacije nevladinim organizacijama isuviše veliki.

Vi ovde predviđate 25 miliona i u obrazloženju mi kažete zbog čega ne prihvatate i zbog čega smatrate da je ta suma važna, a to je da je ta suma važna za aktivnosti službe, a pre svega za usluge angažovanja spoljnih saradnika u kancelarijama službe.

Priznaćete da je zaista ta suma i suviše velika za ta tri grada za finansiranje nevladinih organizacija koje tu deluju, pogotovo što se projekti koji podnose nevladine organizacije zaista finansiraju iz mnogih drugih budžeta, različitih ministarstava, pa imate projekte ako se sprovode iz oblasti prosvete, dobija se novac iz Ministarstva prosvete za određene projekte. Dakle, ti projekti zaista mogu biti pokriveni novcem i budžetima iz drugih ministarstava.

Predlažem ovim amandmanom da vi 20 miliona dinara, od 25. koliko ste namenili za ovu stavku, prebacite i u Fond za razvoj. Zašto? Zato što mi u DSS, pogotovo u vremenu krize, zaista smatramo da je prioritet ekonomskog razvoja ulaganje u domaću privredu.

Podrška, koja treba da ide preko Fonda za razvoj, a ne preko komercijalnih banaka, koje imaju veoma nepovoljne kamate, čak su najveće kamate u regionu, treba da ide preko Fonda za razvoj.

Pošto su Preševo, Bujanovac i Medveđa u jednom okrugu koji spada u jednom od najsiromašnijih okruga u Srbiji, zar ne mislite da bi tim građanima mnogo veća bila korist od otvaranja novih radnih mesta, tako što bi ste pomogli onim preduzećima koja se još uvek bore za očuvanje radnih mesta, pa bih građanima u tim gradovima bilo mnogo, mnogo bolje da se otvore barem neka od onih radnih mesta koja su obećana u predizbornoj kampanji? Hvala.

Hvala gospodine Novakoviću.
Gospodine Halimi, prozvali ste me dva puta pa mislim da treba da vam odgovorim. Mislim da smo nas dvoje govorili otprilike o istim stvarima. Niste me izgleda dobro slušali kada sam obrazlagala amandman. Govorila sam o tim stvarima o kojima ste i vi govorili. Ako imate tolika sredstva namenjena za rad, kako u ovom obrazloženju kaže, spoljnih saradnika, prilično su velika sredstva, i predlažem da se veći deo tih sredstava usmeri u Fond za razvoj kako bi se otvarala nova radna mesta, kako bi se posrnulim malim i srednjim preduzećima u te tri opštine otvorila radna mesta u kojima bi radili bez razlike i Albanci i Srbi i Romi, onda nas dvoje govorimo o istim stvarima.
Spominjete da su to najnerazvijenije opštine u Srbiji. O tome sam i ja govorila. Ne možete novcem da finansirate projekat nevladinih organizacija a ne pada vam napamet da otvarate nova radna mesta. O tome sam govorila. Kada sam rekla da druga ministarstva finansiraju, možda to nije mnogo zastupljeno, ne mogu da kažem koliko jeste finansirano, ali konkretno znam organizaciju koja doduše uz pomoć stranih donatora i te kako ima uspešan projekat u opštini Bujanovac kada je u pitanju predškolsko. Čak je izgrađena i jedna nova zgrada uz pomoć Ministarstva, ali velikim delom i stranog donatora. O tome sam govorila i govorila da ta sredstva treba preusmeriti u privredu da bi svi građani ove tri opštine dobijali neka nova radna mesta.
Sve kritike koje ste izneli kada ste se meni obraćali niste meni. Znate da sam ja opozicioni poslanik. To ste pretpostavljam uputili ministru finansija koji deo ove vlade koja se tako odnosi prema te tri opštine i koja na taj način tretira ovaj koordinacioni centar. Prema tome, gospodine Halimi, ono što vi možete kao poslanik iz tog područja da uradite i da pokažete svoj stav i nezadovoljstvo jeste da kažete jasno i glasno da nećete podržati ovakav budžet. Ja neću glasati za ovaj budžet, a šta ćete vi?

Hvala, ja ću da završim ovaj krug replika. Opet ja i gospodin Halimi govorimo o istim stvarima. Opet govorim da ja, a i on je to istakao da, Fond za razvoj je praktično izgubio svoju ulogu. Fond za razvoj treba da pomogne posrnulim preduzećima u Srbiji, a 95% ima probleme sa likvidnošću, pa i preduzeća iz opština o kojima danas ovde govorimo. Govorimo  o istim stvarima, o tome da treba više sredstava o Fondu za razvoj i da treba ova država da povede računa o svojoj domaćoj privredi.

Hvala, gospođo Čomić. U ovom članu se govori o direktnim i o indirektnim korisnicima budžetskih sredstava i o smanjenju, odnosno povećanju amortizacije.
Naime, kaže se da ti i takvi korisnici sredstava, čija se delatnost u celini ili pretežno finansira iz budžeta, da će umanjiti obračunatu amortizaciju sredstava za rad u 2011. godini na srazmernom delu sredstava obezbeđenih iz budžeta i sredstava po osnovu donacija.
Amandmanom predlažemo da se ovaj poslednji deo ovog stava ili deo rečenice – iz sredstava ostvarenih na osnovu donacija, briše. Zašto bi donacije bile osnovu umanjenja amortizacije? Ponekad bi donacije trebale da budu uvećanje amortizacije, jer nisu sve institucije socijalne i mnoge od njih prihoduju po više osnova, a ipak imaju i donacije. Na primer, na fakultetima i institutima plate zaposlenih, da napravim poređenje između nekih budžetskih kosnika i privrede na primer, pa recimo visokoškolske ustanove, ili da kažem 90% njih koje jesu direktni korisnici budžeta imaju plate koje su dvostruko ili trostruko veće nego što su plate u privredi, pa u privredi niko nema pravo na umanjenje amortizacije.
Kada već pominjem reč donaciju, gospođo ministre, mislim da ste propustili da se možda i u ovom budžetu, kroz neke od ovih članova da budžetskim korisnicima omogućite da se snalaze i da traže donacije, kako bi platili troškove svog postojanja. Odnosno, da plate račune za struju, vodu, grejanje itd, kao što mora svaki građanin u Republici Srbiji da izmiri tu obavezu.
Kao što neko reče ovde, polovina dugovanja tih javnih preduzeća koji nam obezbeđuju sve to, otpada na državne organe i institucije. Oni ne plaćaju i oni su, pretpostavljam, zbog toga što nemaju sredstava da pokrivaju tzv materijalne troškove da su oni zbog tog dužnici.
Pre nekoliko meseci je naš predsednik države bio zapanjen što zgrada u kojoj on radi ne plaća račune, odnosno da nije platila račun za struju, vodu, grejanje za godinu dana. Na pitanje novinara – kako ste se osećali? On je rekao da se osećao veoma tužno, zapanjeno ali i tužno. Da, jeste, bila je reč tužno. Tužni su i građani Srbije koji itekako moraju da izmiruju ove obaveze i ne mogu sebi da dozvole da ne plate godinu dana račun za grejanje, nego ih odmah tada to preduzeće daje na sud. Kako ne bi i drugi koji su u tim državnim organima bili tužni, trebalo bi im omogućiti da traže donacije za naknade troškova.