Član 37. govori o tome kako se osniva strana ustanova. To je i naslov iznad člana 37 - strana ustanova. Strana država, strano pravno ili fizičko lice može da osnuje ustanovu, a radi ostvarivanja programa vaspitanja i obrazovanja. Ti programi obrazovanja i vaspitanja nisu doneti na osnovu ovog zakona. Ti programi su akreditovani u zemlji porekla, bilo pravnog ili fizičkog lica.
U ovom članu stoji da će se dobiti odobrenje za otvaranje ako su ispunjeni uslovi iz člana 30. Ako pogledate član 30, tu se govori o uslovima za osnivanje, početak rada i obavljanja delatnosti ustanova. Međutim, mi predlažemo da se dopuni ovaj član tako što bi se reklo - ne samo da se ispunjavaju uslovi iz člana 30. ovog zakona, nego i člana 3. i člana 4.
Da vas podsetim, član 3. govori o opštim principima sistema obrazovanja, a član 4. govori, i to veoma podrobno, o ciljevima obrazovanja i vaspitanja u Republici Srbiji. Mi smatramo da bi bilo dobro da ne budu ispunjeni ovi osnovni uslovi za otvaranje ustanove, nego da se i ti programi, koji su akreditovani u nekoj drugoj zemlji, moraju uporediti ili opšti principi i ciljevi obrazovanja u toj državi sa opštim principima i ciljevima obrazovanja u Srbiji, o kojima ovaj zakon govori.

Član 48. govori o osiguranju kvaliteta rada ustanove i da pohvalim ovaj segment u zakonu, ne samo ovaj, nego i neke druge članove koji govore o podizanju kvaliteta rada ustanove i osiguranju kvaliteta tih ustanova.
Ova intervencija što se ovog našeg amandmana tiče se praktično odnosi na drugačije formulisanje dela, recimo, stava 2. Naime, stav 2. glasi: 'Radi osiguranja kvaliteta rada u ustanovi se vrednuju ostvarivanje ciljeva i standarda postignuća, programa obrazovanja i vaspitanja i razvojnog plana'.
Mi predlažemo da se tu stavi tačka, a da se dalji deo rečenice, koji u predlogu glasi - i zadovoljstva učenika i roditelja, odnosno staratelja dece i učenika - briše.
Meni je ovde jasno iz engleskog poreklo ovoga, dakle, to je pupil ili student and parent satisfaction. Međutim u srpskom bi tu onda trebalo - zadovoljstva pruženim uslugama učenika i roditelja, a ne da ostane na ovaj način.
U amandmanu smo predložili da to bude nova rečenica i da glasi: O kvalitetu rada u ustanovi mora se uzeti u obzir mišljenje učenika i roditelja, odnosno staratelja. Smatramo da je ova rečenica bolje objašnjenje ovoga što ste hteli da kažete.

Član 60. govori o proceduri ili postupku izbora direktora ustanove, bilo da je predškolska, osnovna škola ili srednja škola.
Kada krene ta cela procedura i kad se na kraju odlučuje ipak školski odbor odlučuje. Međutim, veće ustanove, bilo da je to nastavničko veće ili neko drugo, pedagoško veće, daje svoje mišljenje. U praksi se vrlo često dešava da školski odbor primi k znanju mišljenje, međutim školski odbor ne mora da postupa po tom mišljenju, tako je sve to koncipirano.
Međutim, predlažemo ovde da se doda novi stav, gde se kaže - kada se prilikom izbora direktora ne prihvati mišljenje odgovarajućeg veća ustanove, organ upravljanja je dužan da pismeno obrazloži donetu odluku.
Vrlo često organ upravljanja donese odluku koja je potpuno drugačija od predloga ili mišljenja veća, pa ako ništa onda je taj organ upravljanja dužan da pismeno obavesti veće i da tačno taksativno navede zbog čega je neki kandidat izabran, a zbog čega drugi nije.
Mislim da je ovaj amandman mogao da bude prihvaćen.

Član 63. odnosno naslov iznad člana 63. je prestanak dužnosti direktora. Mi smo ovde imali intervenciji u prvoj rečenici stava 2. Naime u predlogu stoji – organ upravljanja  razrešava direktora ustanove, ako je utvrđeno, pa onda u 10 tačka su utvrđeni neki prekršaji.
Naš predlog je da se reč „razrešava“ malo ublaži i d se tu upotrebe reči „može da razreši direktora“. Zašto? Zato što je razrešava prilično strog. Kolega Pejčić kada je govorio o tome da predlažemo da školski odbor ide 5, 2, 2, a ne tri plus tri kako je predloženo, u stvari je pokazao našu želju da bi trebalo politiku izmestiti malo više iz škola i školskih odbora. Znam iz prakse da kada god imate lokalne izbore koji nisu redovni, dakle ne svake četiri godine, nego imate prevremene lokalne izbore, onda ljudi u lokalnim samoupravama daju sebi za pravo da razrešavaju školske odbore pre nego što im istekne mandat, pa onda imate pojavu da se razrešava školski odbor koji zaseda dve godine ili je u tom sastavu, a sve to kako bi se razrešio direktor.
Nažalost, direktorska funkcija je uvek atraktivna u Srbiji, naročito u manjim mestima, pa bilo to i direktor škole, koji u stvari ima jako puno posla i mnogo obaveza. To i nije neka funkcija, a uz to je i loše plaćena. Zato smatram da bi ovaj član, ako ostane ovako sročen, mogao da bude predmet zloupotreba i da se iskorišćava za recimo predloge da se razrešava direktor. Ako pogledate tačku 9), kaže – organ upravljanja razrešava direktora ustanove ako je utvrđeno da direktor nije obezbedio da se u okviru jedinstvenog informacionog sistema prosvete vrši blagovremen i tačan unos i održavanje ažurne baze podataka ustanove. Mislim kada biste sada primenili ovu tačku na direktore u školama verovatno bi moglo da se razreši 80% direktor ustanova.
Šta znači blagovremeno, to je relativno. Direktor može da smatra da je blagovremeno obezbedio unos podataka u roku od tri meseca, a neko može smatrati da to treba raditi svake nedelje. Ili, šta znači da on garantuje za tačan unos? Dakle, podatke će unositi neko ko je za to zadužen. E, šta ako taj koji unosi napravi nehotice grešku – opet je to povod da se može predložiti njegovo razrešenje. Ima ovde još nekih tačaka koje su te vrste i koje se mogu široko tumačiti, i mogu biti povod za različite zloupotrebe i probleme vama, ministre.
Vi ste ovde u obrazloženju objasnili i to jeste tako, zakonom je propisana obaveza ministra da u roku od 15 dana ceni razloge za razrešenje, odnosno postoji mogućnost da ministar odbije davanje saglasnosti na takvu odluku, ali to je stvarno komplikovanje života i rada Ministarstva.

Mi smo predloži da se stav 5, da ga sada prepričam, da ne čitam, da se učenik ocenjuje najmanje četiri puta u polugodištu u osnovnom i najmanje dva puta u srednjem obrazovanju i vaspitanju. Mi smo smatrali da nije dovoljno da se  samo dva puta ocenjuje učenik u srednjem obrazovanju i vaspitanju, bilo da je to gimnazija ili srednja stručna škola. Mi smo predložili četiri. Ako se ne varam, predsednik Odbora mi je rekao da ste vi predložili tim amandmanom da se najmanje tri puta u toku jednog polugodišta učenik ocenjuje.
Razumem i razloge zašto smatrate da je četiri previše kada je u pitanju srednje obrazovanje, ali svakako ovo, i dosadašnje rešenje i predloženo da se samo dva puta ocenjuje, nije bilo dobro. Iz prakse znamo da nije dobro da se za jedno polugodište učenik oceni samo dva puta za svoj rad, zbog toga što postoji mnogo načina da se učenik oceni. Samo jedan od načina je usmeni odgovor na pitanja, ali ima čitava lepeza različitih načina da se učenik oceni, i kod nekih predmeta učenik može da dobije i do deset ocena, i to bez ikakvih problema, pa želim da pohvalim i predlagača što je prihvatio i ovu izmenu.

U članu 132. govori se o tome ko sve može da ima radni odnos na određeno vreme u ustanovi. Mi smo predložili da se ovaj stav 6. briše, zato što baš nije jasno zašto bi se u postupku izbora pedagoškog asistenta pribavljalo mišljenje nadležnog organa jedinice lokalne samouprave.
Pretpostavljam, pošto znam da ima nekoliko prilično uspešnih projekata, da je u pitanju obrazovanje Roma, mada su oni izvan sistema ili barem ovog dosadašnjeg zakona, nazivamo ih „romski asistenti“ kako bi pomogli nastavnicima da se u toj učionici gde se nalaze romska deca što bolje obavlja taj proces. Pretpostavljam da je to zbog toga, ali ako nije, onda ovaj stav može da izazove probleme kod prijema u radni odnos asistenata.

Član 150. govori o uslovima koji moraju biti ispunjeni za jednog prosvetnog inspektora. Mi predlažemo da poslove prosvetnog inspektora, koji uglavnom kontroliše zakonitost rada ustanove, može da obavlja samo diplomirani pravnik sa položenim stručnim ispitom ili sada već, ili za koju godinu, master, iz prostog razloga što znam da u nekim, odnosno mnogim lokalnim samoupravama posao prosvetnog inspektora obavljaju ljudi koji nisu pravnici, nego su ljudi koji su radili u školama, pa imaju iskustvo itd.
Ti ljudi su takođe u problemu, zato što oni ne poznaju dovoljno zakone iz ove oblasti, ali i nekih drugih oblasti, tako da vrlo često njihovo tumačenje ne bude dobro i onda se opet tu mora uključiti školska uprava koja je nadležna za taj region ili Ministarstvo.
Nekada se ovi školski inspektori ne pokažu dovoljno korisnim. Pa, ako je jedan od najvažnijih zadataka ovog prosvetnog inspektora da kontroliše zakonitost rada, onda bi trebalo da bude diplomirani pravnik.

Predlagač zakona nije prihvatio naš amandman na član 168, gde mi menjamo reč "Vlada" rečima "Nacionalni prosvetni savet će u roku od 60 dana od dana stupanja na snagu ovog zakona imenovati članove Saveta za stručno obrazovanje i obrazovanje odraslih". Ali, s obzirom da predlagač nije prihvatio ranije amandmane koji su imali cilj da ovaj veoma važan novi savet bira Nacionalni prosvetni savet a ne Vlada, onda je jasno zašto je i ovaj član odbijen.
Hoću da iskoristim priliku da kažem zašto smo predložili da vi promenite taj koncept, da ovo veoma važno telo koje će imati mnogo posla, zbog toga što srednje stručno obrazovanje do sada nije imalo ovako jedno značajno telo koje bi se bavilo samo srednjim stručnim, a da ne govorim o obrazovanju odraslih.
Čini mi se da u Ministarstvu trenutno u tom sektoru radi samo jedna osoba, a znam da nam je obrazovanje odraslih jedna oblast koja je potpuno neuređena, koju je neophodno urediti i zbog programa za prekvalifikaciju i dokvalifikaciju i obrazovanje odraslih, kako bi ti ljudi ipak mogli na tržištu rada da nađu odgovarajući posao.
Ovo će biti jedno značajno telo i mislim da nije dobro što ste tako odlučili, da Vlada imenuje članove ovog saveta. Zašto? Zato što kada jedna vlada u određenom sastavu imenuje neko telo, onda to telo ima u očima javnosti malo manji kredibilitet.
Apsolutno znate da je u pitanju jedna ili više stranaka i da će te stranke predložiti svoje. Drugačije je to kada Narodna skupština radi i drugačiji je recimo sada ugled Nacionalnog prosvetnog saveta upravo zbog toga što je prošao baraž kroz Skupštinu, pa onda je jednoj polovini članova mandat trajao tri godine.
Govorim o kredibilitetu ovog tela. Plašim se da kada ova vlada ne bude postojala u ovom sastavu, recimo za najduže tri godine, da će se sledeća vlada pozabaviti time da će menjati osobe koje će raditi u ovom savetu. Ne razumem zašto bežite od tog rešenja, Nacionalni prosvetni savet je imao u startu dosta problema i da se formira. Zato je bila delimično kriva Skupština i zbog čitave procedure oko izbora toga, međutim, to je telo koje sada dobro radi i nema razloga da to telo ne imenuje odnosno ne izabere članove ovog budućeg saveta.

Poslanici DSS su podneli amandman na član 14, a naslov iznad člana 14. je priznanje za vrhunski doprinos nacionalnoj kulturi.
Dakle, ovaj član govori zaista o tome i donekle se i ovaj naš amandman veže na prethodni amandman gospođe Janković, gde mi praktično stav 3, u kome se kaže da bliže uslove i način dodele priznanja iz stava 1. ovog člana utvrđuje Vlada, a naš se amandman sastoji u tome da mi posle reči "Vlada" dodajemo zarez, ali na predlog nacionalnog saveta za kulturu.
Smatramo da je dobro da nacionalni savet za kulturu, čije se formiranje i sastav takođe predviđa ovim predlogom zakona, da je to veoma kompetentno telo i da ne bi trebalo ostaviti da Vlada donosi tu odluku bez valjanih predloga.

U članu 17. se govori o poslovima i zadacima nacionalnog saveta za kulturu. Mi smo podneli amandman zato što smatramo da Savet za kulturu treba da ima konkretnije i veće nadležnosti od onih koje predlagač predlaže u ovom članu, pa i da daje mišljenje o kulturnoj politici koju vodi Vlada, da može da naručuje i naučne analize stanja u kulturi, da može da predlaže mere i oblike međuresorne saradnje, da prati i ocenjuje rad stručnih komisija Ministarstva kulture, da daje ocenu nacrta zakona u oblasti kulture pre nego što ti nacrti budu upućeni Vladi.
Što se tiče obrazloženja zašto se amandman odbija kaže predlagač da se amandman ne prihvata iz razloga što ne postoji pravni osnov da telo koje formira Narodna skupština daje ocenu nacrta zakona kao obavezujući akt za Vladu pre usvajanja istog.
Verovatno je ovo pravnicima jasno, međutim, nisam pravnik i meni nije jasno zašto. Jeste da neko telo može da izabere Skupština, kasnije npr. Nacionalni prosvetni savet jednom godišnje šalje i izveštaj Narodnoj skupštini o svom radu, nekada pozivaju predsednika Odbora za prosvetu da prisustvuje sednicama, ali to u principu jeste samo telo koje formira Skupština. Ne vidim razlog da institucija koja se ovim zakonom formira, taj nacionalni savet za kulturu, ne može da daje svoje mišljenje o nacrtima zakona iz ove oblasti.

Poslanici iz različitih poslaničkih grupa su primetili da je ovaj predlog da se strategija donosi za period od tri godine veoma neobičan. Obično projekti ili neki programi i planovi mogu da traju tri godine, ali ne i strategija.
Strategija je obično jedan sveobuhvatan dugoročan dokument i obično u strategiji imate određene faze kada se pravi presek i oceni koliko je u kojoj oblasti urađeno.
Na primer, 2002. godine usvojena je Strategija za smanjenje siromaštva za Republiku Srbiju. Ni u kom slučaju ta strategija nema rok trajanja, nije ona doneta za rok od tri godine.
Zato postoje različiti periodi kada se vrši ocenjivanje ili evaluacija koliko se u kojoj oblasti stiglo ili postiglo. Sada kada pogledam, vidim da su poslanici upali u zamku koja je ovde izražena brojem tri. Dakle, kad sam pisala, odnosno moje kolege kad smo pisali amandman onda smo rekli – jao, tri godine nema smisla, pa barem pet. Ni ovaj moj amandman nije dobar.
Nije ni amandman gospodina Čolakovića, gde ste vi za jednu godinu produžili trajanje strategije za kulturu, ni to nije dobro. Pogotovo u ovom obrazloženju koje ste dali. Obrazloženje kaže – amandman se ne prihvata iz razloga što, imajući u vidu da se planira donošenje budžeta na tri godine, da je najracionalnije da se strategija razvoja kulture Republike Srbije donosi za period od tri godine.
Pre svega, još će dugo vremena proći kada će Srbija biti u stanju da budžetsko planiranje bude trogodišnje. Imamo mi evropskih zemalja koje donesu budžet za tri godine. Velika Britanija recimo je jedna od takvih zemalja i oni planiraju sve na tri godine.
Podsećam vas da smo ove godine imali već dva rebalansa, a planira se opet rebalans u septembru. Dakle, i ovo obrazloženje je čudno. Uostalom, kakvog bi to imalo značaja što bi bilo budžetsko planiranje za tri godine. Opet ponavljam, strategija je jedan dugoročan dokument i ona nema veze sa tim na koliko vi planirate budžet i ne treba da bude vremenski ograničena. Ona kada više nije dobra, ona se menja.

Meni se čini da sam tokom rasprave čula da je ministar prihvatio amandman gospodina Čolakovića – e onda time je onda još gore. Ono tri godine je bilo isto strašno, četiri godine još je strašno, ali se meni čini da je, gospodine Čolakoviću, tako, a ja se izvinjavam ako sam unela zabunu.

Mi predlažemo da se naprave određene izmene u ovom članu 23. Naime, u članu 23. se govori o tome ko može, odnosno koja pravna i fizička lica mogu da osnuju ustanove. Mi predlažemo da se tu, pored ovih pobrojanih, znači pored Republike Srbije, autonomne pokrajine, jedinice lokalne samouprave, unese i da ustanovu može osnovati i Srpska pravoslavna crkva i tradicionalne crkve i verske zajednice.
Naime, 2006. godine je usvojen jedan sistemski i jako značajan zakon, a to je Zakon o crkvama i verskim zajednicama, koji je po prvi put u Srbiji ili u našem zakonodavstvu uveo red u toj oblasti. To je bio veoma veliki pomak, zato što su se do tada crkve, tradicionalne crkve i verske zajednice, uvek svrstavale u kategoriju - i ostala pravna i fizička lica.
Gospodine ministre kulture, vi ste u ovom zakonu tradicionalne crkve i sve verske zajednice ponovo vratili u tu kategoriju. Ne znam kako vi sarađujete sa ministrom vera. Prosto ne želim da poverujem da ministar vera nije primetio ono što su mnogi poslanici primetili.
Što je najgore, vi u svom obrazloženju i tvrdite ovo što ja tvrdim i zbog čega niste prihvatili ovaj amandman. Sada ću da pročitam obrazloženje: "Amandman se ne prihvata iz razloga što je u članu 23. stav 1. Predloga zakona predviđeno da ustanovu može osnovati i drugo pravno ili fizičko lice pod uslovima propisanim zakonom itd."
Dakle, ponavljam, vi ste potpuno prevideli ili zaboravili, ili niste obavešteni da je 2006. godine usvojen Zakon o crkvama i verskim zajednica i da sve tradicionalne crkve i verske zajednice ne spadaju u druga pravna i fizička lica.

Mi predlažemo ovim amandmanom da se stav 1. ovoga člana, koji govori o tome kako se finansiraju ustanove kulture, promeni, odnosno zameni drugim, ovim našim predlogom, ali ću da skratim pošto nemam mnogo vremena.
Naime, predlagač nije predvideo da se kulturni programi ustanova čiji su osnivači crkve i verske zajednice finansiraju ili sufinansiraju iz budžeta osnivača i drugih izvora predviđenih ovim zakonom.
U obrazloženju je predlagač zakona mene uputio na Zakon o crkvama i verskim zajednicama i tvrdi da je to tamo regulisano. Tačno. Međutim, nije moguće da 2009. godine, kada se govori o finansiranju kulturnih programa kulturnih ustanova, nema mesta u zakonu o kulturu za crkve i verske zajednice.
To sam već govorila, da ne bih bila dosadna, Zakon o crkvama i verskim zajednicama je po prvi put sistemski rešio položaj, govorim o pravnom položaju, crkava i verskih zajednica u Srbiji.
Ovaj zakon se donosi skoro tri godine nakon tog zakona. Bilo je normalno da se rešenja iz tog zakona, kada su u pitanju kulturne ustanove i njihovi kulturni programi, nađu i u zakonu o kulturu, a u ovom članu čak nisu navedeni ni kao ostala druga pravna ili fizička lica.

Poštovani  ministre, poštovane kolege narodni poslanici, svi znamo da se ovaj predlog zakona veoma dugo radio, odnosno znamo da je bilo neophodno doneti zakon koji bi regulisao nadležnosti nacionalnih saveta nacionalnih manjina, kao i način njihovog izbora.
Naravno, ministru Čipliću ne mogu da stavim na dušu što je ovaj zakon toliko dugo čekao da bude donet, ali mu svakako mogu staviti na dušu što je u skupštinsku proceduru uopšte stavio ovako loš predlog zakona.
Ovaj zakon je loš iz nekoliko razloga, pre svega što su neka rešenja koja su predložena u zakona protivustavna. Drugo, neka rešenja koja su takođe predložena u zakonu odstupaju mnogo od postojećih, odnosno važećih zakona i onoga što ti zakoni regulišu. Treće, što se čak i čitava poglavlja neće moći sprovesti u praksi kako treba i na valjan način.
Prema tome, i ta rešenja koja su predviđena u tim poglavljima, konkretno mislim o neposrednim izborima za nacionalne savete, uopšte neće moći da se sprovedu kako treba.
Ono što je prilično neprijatna moja misao ili konstatacija, da ovaj predlog zakona prilično podseća na kompenzaciju nekome, za nedonošenje ili stavljanje u skupštinsku proceduru, po mišljenju DSS, u svakom slučaju protivustavnog statuta Vojvodine. Dakle, dobro je što se niste usudili da takav statut pošaljete u Skupštinu Srbije. Međutim, nije dobro što se sada na taj način blokira donošenje ustavnog rešenja statuta Vojvodine.
Navešću nekoliko primera za zamerke koje sam iznela. Doduše, ministar, odnosno zvanični predlagač je čuo to dosta od narodnih poslanika, doduše, uglavnom od opozicije, ali to nije razlog da možda razmisli o predloženim rešenjima i možda promeni mišljenje i usvoji nekih od amandmana, kojih ima dosta.
Sami izbori su predviđeni da mogu biti neposredni i posredni, odnosno direktni ili putem elektorskih skupština. O tome kako će se izvršiti izbor nacionalnog saveta nacionalne manjine, dakle, za koju će se varijantu opredeliti odlučuje sama nacionalna manjina.
Dakle, ovde imamo mešanje dva načina izbora, pa ako nacionalni savet predstavlja, između ostalog, i vid funkcionalne decentralizacije, onda nije dobro mešati dva modela. To bi isto bilo kada biste ostavili na volju svakom gradu ili opštini da odlučuje o tome da li će se lokalni izbori, izbori za lokalnu skupštinu, odvijati proporcionalnim sistemom, odnosno proporcionalno ili će se primeniti većinski princip. Onda biste imali šarenilo po lokalnim samoupravama. Ovo nije mešoviti model izbora nego ovo je svako po svome. Dakle, nije dobro imati dva modela.
Videće ministar u amandmanima, pa smo morali dosta amandmana da pišemo, da Demokratska stranka Srbije predlaže da se izbori odvijaju kao i po dosadašnjem pravilniku, putem elektorskih skupština.
Danas se dosta govorilo o problemima koji nastaju stvaranjem ili predlogom da se stvori poseban birački spisak. To je protivno Ustavu i članu 47. To je ustavna sloboda, izražavanje nacionalne pripadnosti, kojom se izričito predviđa da niko nije dužan da se izjašnjava o svojoj nacionalnoj pripadnosti.
Kaže se da niko nije dužan, ali ako pripadnik nacionalne manjine želi da učestvuje u izboru svog nacionalnog saveta, onda on jeste dužan da se izjasni o svojoj nacionalnoj pripadnosti i da bude na tom posebnom spisku.
Kada je reč o posebnim biračkim spiskovima, mi imamo iskustva tu, odnosno kada se održavaju izbori uglavnom birački odbori dobiju poseban birački spisak koji se odnosi na vojnike, građane Srbije koji su u trenutku održavanja izbora na odsluženju vojnog roka, pa birački odbor dobije pregled koji to građani ne mogu da glasaju na svom biračkom mestu u svom gradu, nego će glasati na tom biračkom mestu.
Dakle, sam koncept posebnog biračkog spiska nije nepoznat, međutim, ovaj način nije dobar i krši prava svakog građanina da nije dužan da se izjašnjava o svojoj nacionalnoj pripadnosti.
Kada je reč o romskoj nacionalnoj manjini, po poslednjem popisu, koji je bio dosta davno, a za koju godinu će biti novi popis stanovništva, po tom popisu u Srbiji živi oko 108.000 pripadnika romske nacionalne manjine. Kad razgovarate sa Hrvatima romske nacionalne manjine ili sa ljudima koji se bave problemima romske nacionalne manjine, oni vam kažu da taj broj nije tačan, da ima mnogo više ljudi u Srbiji koji su pripadnici romske nacionalne manjine, pa se onda te brojke mnogo razlikuju. Neki tvrde da ih ima 200.000, neki da ima 400.000. Vi se onda pitate šta je to, a to je u stvari mimikrija. Šta je to?
Pripadnik romske nacionalne manjine prilikom popisa stanovništva se nije izjasnio kao pripadnik romske nacionalne manjine, nego se izjasnio kao pripadnik bošnjačke, srpske itd. Romi zaista veruju da u Srbiji živi mnogo više Roma. Zašto je to tako, ne mogu da kažem.
Moje kolega Đura Mučenski je govorio o tome. Kod nekih nacionalnih manjina može da bude prisutan nekakav strah, ali iz nekih razloga Romi ne žele ni prilikom popisa stanovništva da se izjasne kao pripadnici romske nacionalne manjine. Kako će oni doživeti upisivanje u nekakav poseban birački spisak?
Još kada je reč o održavanju ovih neposrednih izbora za nacionalne savete, a to je da je predviđeno da se oni organizuju istovremeno za sve nacionalne savete i postavlja se pitanje da li ministarstvo koje je nadležno za sprovođenje ovih direktnih i neposrednih izbora uopšte ima kadrovskih i materijalnih mogućnosti, zato što je procedura prilično komplikovana, a dati su prilično kratki rokovi.
Navešću nekoliko primera u Predlogu ovog zakona koji su u suprotnosti sa nekim važećim sistemskim zakonima. Naime, nacionalni savet može osnovati ustanovu ili privredno društvo, o tome ću kasnije, za obavljanje radio-televizijske delatnosti ili pak osnivači tih radio-televizijskih ustanova, odnosno ustanova koje se bave tim poslom, a naravno na jezicima nacionalnih manjina, mogu preneti upravljačka prava na nacionalni savete. Ovo rešenje odstupa od postojećih zakona iz ove oblasti. Pre svega, svi znamo da nije dozvoljeno da se sredstvima iz budžeta finansiraju radio-televizijske stanice, tako je bar u zakonu.
Međutim, kada su u pitanju nacionalne manjine, u Zakonu o lokalnoj samoupravi, poslednjem, izuzete su lokalne TV i radio stanice od procesa privatizacije. Bila sam poslanik i u tom mandatu i znam da smo se prilično zalagali da se lokalne TV i radio stanice ne mogu privatizovati, zato što bi to ugrozilo izveštavanje, odnosno informisanje i sve ostalo na jeziku nacionalne manjine gde radi ta lokalna radio stanica. Tu smo se izborili da ti lokalni mediji ne mogu da idu u privatizaciju i to je odlično rešenje.
Ali, ovde se odstupa od toga, pa se sada predlaže praktično privatizacija od strane jednog tela ili organa, kao što je to nacionalni savet nacionalne manjine. Mogli ste da imate privatizaciju koja bi bila napravljena od neke druge organizacije ili osobe, a ovde imate privatizaciju od strane nacionalnog saveta, za koji ćete priznati da je samo jedno predstavničko telo.
Zašto mislim da treba da ostane upravljačko pravo lokalne samouprave? Zato što u lokalnim samoupravama, u skupštinama imate zastupljene, između ostalog, i pripadnike nacionalnih manjina u svim strankama.
Navešću primer Dimitrovgrada, zato što znam kakva je situacija. Između ostalog, u SO koja broji 29 odbornika, uglavnom su pripadnici bugarske nacionalne manjine, ali su oni iz svih stranaka. Recimo, Demokratska stranka Srbije ima četiri odbornika u Skupštini opštine i sva četiri odbornika su Bugari. Mislim da svaka lokalna samouprava, odnosno skupština opštine ipak ima širu lepezu nego što je to neka nacionalna elita nacionalnog saveta. Mislim da to treba tako i da ostane.
Imam još malo vremena, pa ću da spomenem i nekoliko stvari kada su u pitanju nadležnosti u oblasti službene upotrebe jezika i pisma. Moj kolega Željko Tomić je govorio o tome. Naime, prema članu Ustava 79. pripadnici manjine imaju pravo u sredinama gde čine značajnu populaciju da tradicionalni nazivi naselja, ulica i putokazne oznake budu ispisane na njihovom jeziku. Tu se ne spominje pravo da nacionalni saveti utvrđuju tradicionalne nazive.
Moj kolega Tomić je malo o tome šire govorio. Dakle, ako je nešto tradicionalno ono je tradicionalno. Ne možemo sada da se dogovorimo da će neki naziv biti tradicionalan i kako se dogovorimo onda je to tako. Tradicionalni naziv je nešto što živi i postoji u određenoj sredini i ono je već utvrđeno. Dakle, možemo samo da konstatujemo da je to i to tradicionalni naziv.
Kada je već reč o ovome, u prelaznim odredbama postoji član 134. koji glasi - ako nacionalni savet ne utvrdi tradacionalne nazive iz člana 21. ovog zakona u roku od tri meseca od dana stupanja na snagu ovog zakona, onda će tradicionalne nazive utvrditi Vlada, u saradnji sa lokalnom samoupravom i u saradnji sa nacionalnim savetom. Pa ide dalje, te da se ovaj član ne odnosi na one nacionalne savete koji su već utvrdili listu tradicionalnih naziva. Kakva je tu situacija, zaista ne znam, i kako će se ovo sprovesti u praksi.
Možda su neki nacionalni saveti do sada stigli da utvrde listu tih tradicionalnih naziva, ali mislim da će nastati pometnja. Šta ako neki nacionalni savet nije formalno to uradio? Nacionalni saveti postoje već nekoliko godina, većini je istekao mandat, šta ako to nisu uradili? Sada će nacionalni saveti da se nađu u čudu da će u roku od tri meseca od stupanja na snagu ovog zakona morati da utvrde i tu formalnu listu tradicionalnih naziva.