Poštovano predsedništvo, poštovani gospodine ministre, danas smo u prepodnevnoj raspravi čuli dosta toga o stanju srpske železnice, o stanju naše železničke infrastrukture, o stanju u javnom preduzeću "Srpske železnice" i nešto o tome kako i na koji način ovim zakonom to stanje treba da se promeni na bolje.

Pretpostavljam da smo svi saglasni u oceni da je današnje stanje železničke infrastrukture u našoj zemlji u veoma lošem stanju, mnogo lošije nego možda sve druge infrastrukture, da ono što smo pre 127 godina napravili kao država, tačnije Kneževina Srbija pod vođstvom Milana Obrenovića, puštanjem pruge Beograd-Niš 1884. godine i postizanjem brzine od 45 kilometara na sat te godine, danas nažalost ne možemo da se pohvalimo da smo napredovali niti u pogledu brzine prevoza putnika i robe na toj, ali ni na jednoj drugoj deonici, niti nekim značajnijim napretkom u skladu sa razvojem železnica uopšte u svetu.

U tom smislu, kroz tih 127 godina postojanja srpskih železnica, infrastruktura je narasla na nekih skoro 4.500 kilometara, ali nažalost samo 30% od toga je elektrificirano i nisam siguran da ću reći tačan procenat u kojoj količini, odnosno na kojoj kilometraži pruga se uopšte obavlja saobraćaj. Mislim da se na dobrom delu pruga više uopšte saobraćaj i ne obavlja. Praktično, one su izgrađene i danas su zarasle u korov. To je naravno i u skladu sa razvojem železnice i u skladu sa poslovanjem javnog preduzeća "Železnica Srbije", ali u skladu i sa potrebama društva. Verovatno su neke potrebe društva, odnosno nepostojanje privrednih resursa i potreba za obimnijim prevozom putnika i robe na određenim deonicama uslovile i to da ne postoji rentabilnost i potreba za prevozom na tim pružnim deonicama i da se u skladu sa time mora ili redukovati ili ukidati saobraćaj.

Pre nekih tri, četiri meseca je objavljena odluka da "Železnica Srbije", da se potpuno ukine putnički saobraćaj na nekoliko deonica. U Srbiji to uglavnom na jugu i jugoistoku Srbije od Niša prema Zaječaru je potpuno ukinut putnički železnički saobraćaj, od Niša prema Kuršumliji i Merdaru takođe, već duže vremena ne postoji putnički, niti bilo kakav železnički saobraćaj od niša prema Kruševcu, Stalaću, Trsteniku itd. do Požege, odnosno prema Crnoj Gori, pa je posle mnogo, mnogo godina smo došli u situaciju da oni putnici koji žele da idu prema Crnoj Gori, bilo na letovanje, bilo nekim drugim poslom, nemaju direktnu železničku vezu.

S druge strane, država Srbija, kao verovatno i svaka država subvencioniše svoje javno preduzeće železnicu, da bi poslovala, da bi to preduzeće poslovalo i da bi se uopšte odvijao železnički saobraćaj na teritoriji države Srbije, svake godine sa stotinak i više miliona evra, ove godine čini nam se najviše u zadnjih dvadesetak godina sa nekih 160 miliona evra, ali se postavlja opravdano pitanje – na koji način se te pare koje su pare poreskih obveznika naše države troše u železnice Srbije.

Nismo primetili da je bilo šta značajnije obnovljeno u železničkoj infrastrukturi, nismo primetili da se u bilo kom smislu obnavljaju i železnička sredstva, odnosno vozovi, garniture, tako da oni koji opravdano kritikuju, čini nam se železnicu Srbije da ima prevelike zavisne troškove i da preveliki broj ljudi obavlja ovu delatnost, jeste izgleda odgovor na ovo pitanje, gde se troše pare od subvencija, koje idu prema železnici.

Nama je potpuno jasno i blisko odredbe i koncept da železnička infrastruktura, kao i sva druga infrastruktura trebaju da budu prevashodno ili dominantno u državnom vlasništvu i da država mora tu da ima svoj strateški interes, u skladu sa time će država i pomagati javno preduzeće koja se bave tom delatnošću, ali naravno mora da ima i određene kriterijume kada daje subvencije prema konkretno železnicama Srbije. Ti kriterijumi moraju da budu usaglašeni u skladu sa onim kolike subvencije dobijaju druge železnice u Evropi ili šire, pa se verovatno mora odrediti koji je to maksimalni limit novca koji se mora donirati preduzeću, prema broju prevezenih putnika, ili prema količini prevezene robe.

Ne može osamnaest i po hiljada ljudi da radi u železnicama Srbije, a da mi imamo minimalan broj prevezenih putnika, ili onu količinu prevezene robe koja jednostavno mora tu da prođe, jer nema gde da prođe. Da imamo tu nesreću da se ne nalazimo na tom Koridoru 10, pitanje je kakvo bi stanje bilo i koliko bi uopšte bilo interesa da se preveze određena roba železnicama.

Sticajem okolnosti, mi se nalazimo na tom Koridoru i eto zbog tih sticaja okolnosti imamo određene prihode, ali ne zbog toga što železnice Srbije, naša železnička infrastruktura, vozna infrastruktura daje dobre usluge je kvalitetna, pa zbog toga ljudi prevoze robu ili putnike, ili zato što smo na putu, jednostavno je to razlog, a u zadnjih pedesetak godina u tom kontekstu se može govoriti o istorijatu moderne železnice Srbije, nije se mnogo toga uradilo, da se poboljša niti kružna infrastruktura, niti vozna, prevozna sredstva su nam zastarela i to naravno nije odgovornost ni samo sadašnje Vlade, ni one prethodne, već jednostavno jedan nemaran odnos i otaljavanje problema, odnosno pustite železnice, njima dajemo subvencije da se tamo ne bune, to ide kako ide, jednostavno se niko nije bavio ovom problematikom duži niz godina.

Sećam se i to mi je na neki način utisak danas, da je pre dvadesetak godina ministar Mrkonjić bio u ulozi direktora CIP-a, preduzeća koje se bavi prevashodno projektovanjem, između ostalog infrastrukture, železničke i da je tada u više navrata, sa tadašnjim državnim rukovodstvom, su promovisane brze pruge Srbije, izgradnja brzih pruga, izgradnja tih brzih koloseka koji su se etapno odvijali od Beograda do Jagodine, od Jagodine do Niša, od Niša do Dimitrovgrada, i tačno se sećam jednog prospekta u kome je ta fazna izgradnja se završavala 1996. godine, a 17 godina posle toga gospodin Mrkonjić u ulozi ministra nam predstavlja zakon o železnicama gde se svi možemo složiti u konstataciji da je stanje infrastrukture u Srbiji, železničke infrastrukture i uopšte voznih sredstava više nego katastrofalno i da nema ni pomena o brzim vozovima, prugama, a kamoli o nečemu višem.

Pomenuo sam malopre da je odlukama Upravnog odbora "Železnice Srbije" i menadžmenta, ukinute su određene relacije za putnički saobraćaj, u onim najsiromašnijim delovima Srbije, jugoističnoj i južnoj Srbiji prema Kuršumliji i prema Zaječaru, i sindikat železničkih radnika i uopšte čitava javnost tog dela Srbije je pisala određene zahteve, protestvovala zbog toga, tražila da se vrati putnički saobraćaj, smatrajući da nije pošteno i da nije u redu da svi poreski obveznici izdvajaju novac kojim se subvencioniše železnica Srbije, a da se upravo tim najsiromašnijim slojevima stanovništva, najsiromašnijem delu Srbije ukida taj najjeftiniji vid prevoza.

Od tada je prošlo nekoliko meseci, nikakav odgovor se nije dobio ni od ministra, ni od "Železnice Srbije", a u planu je i počele su nabavke garnitura za putnički saobraćaj, bilo je logično da se odvoji nekoliko putničkih garnitura i da se obezbedi taj putnički saobraćaj u tom delu Srbije, a ni od toga za sada nema ništa, pa vas ja molim da vi kao nadležni u Ministarstvu se zauzmete da se ovaj problem razreši. Nije normalno da "Železnice Srbije" od 16 milijardi subvencija, nemaju desetak ili 20 miliona dinara da izdvoje za popravku tih garnitura koje su saobraćale na tom području. To nije normalno i to sam čuo kao odgovor zašto nema tog putničkog saobraćaja.

Na kraju ću vas pitati šta se dešava i kada će se početi konačno sa realizacijom izmeštanja železničkog saobraćaja iz centra grada Niša? Znate da železnički saobraćaj i teretni i putni prolazi kroz sam centar grada, razdvaja grad na dva dela, na tom delu koji prolazi kroz grad nekih četiri do pet kilometara ima više od dvadesetak kružnih prelaza na kojima je život izgubilo preko 150 ljudi u zadnjih 50 godina.

Novim generalnim urbanističkim planom gradska vlast je navodno uz pritisak države, opredelila se da se železnička pruga ne izmešta iz centra grada, već da se primeni rešenje denivelisanja pruga, odnosno ukopavanje pružnog koloseka sedam metara ispod zemlje, što je fantastično rešenje sa fantastično velikim predračunom za izvođenje takve investicije koja je sigurno nerealna, pa se ja pitam kako je moguće da država Srbija se zaduži samo u ove četiri godine skoro pet milijardi evra, a da nema da izdvoji 40 milijardi evra za izgradnju obilaznice oko grada Niša i da izmesti saobraćaj, da obezbedi bezbednost ljudi koji žive tamo i da omogući gradu da se normalno razvija.

Kako će obezbediti projektovanih 500 miliona evra za ukopavanje tog koloseka kroz grad Niš? To su sve pitanja koja zahtevaju jasan i precizan odgovor, koja ne trpe stalno odlaganje, jer vreme prolazi, a stvari se na terenu ne rešavaju.

Što se tiče ovog zakona, on neće rešiti probleme, potrebno je mnogo više energije, potrebna je jedna čitava strategija koja će jasno sagledati potrebe države Srbije u železničkom saobraćaju i koja će predvideti na koji način i kojim sredstvima se treba obnoviti železnička infrastruktura, kako će se njome upravljati, ko će gazdovati zemljištem koje sada koristi javno preduzeće "Železnice Srbije", jer vidim u jednom članu zakona, u članu 58. da će oni koji upravljaju infrastrukturom, davati zadnju reč da li će se u zaštitnom infrastrukturnom pojasu nešto ugraditi ili ne.

Nisam siguran da je to dobro rešenje, ali nisam uopšte siguran da je to dobro rešenje kao država date državni resurs nekome na korišćenje, da mu date još i mogućnost da on odlučuje da li će i na koji način to zemljište upotrebiti, jer mislim da tu može doći do strahovitih problema, do korupcije i ne znam čega sve.

Mi kao poslanička grupa ovakav zakon ne možemo da podržimo, jer on neće doneti nova rešenja, pa i u danu za glasanje, bez obzira na amandmane, očekujem da će ministar te amandmane sagledati i da će na neki način se popraviti ovo zakonsko rešenje.

Poštovano predsedništvo, poštovani gospodine Mrakiću, na član 8. smo podneli amandman koji se tiče donošenja vremenskih rokova za donošenje energetskog bilansa zemlje. Juče smo na Odboru za energetiku razgovarali o tom amandmanu. Smatramo da energetski bilans jeste veoma važan i da ga treba doneti što je moguće ranije, dakle, da bi taj podatak mogao da bude operativan i da koristi i ministarstvu i uopšte državi kada se pravi neki planovi.
U Predlogu zakona stoji da energetski bilans donosi Vlada na predlog ministarstva, najkasnije do kraja decembra tekuće godine za narednu godinu, odnosno do kraja godine za sledeću godinu.
Pričali smo o tome juče da smatramo da je neophodno da se energetski bilans donosi ranije, makar do septembra ili oktobra meseca, kada počinje grejna sezona, da bi taj energetski bilans uopšte bio operativan kao podatak i da bi pomogao i državi i uopšte ministarstvu, u smislu organizacije kako uvoza energenta, obezbeđivanje energenata za potrebe grejne sezone, itd. Najveći deo energenata i energetskih potreba zemlja podmiruje u periodu od sredine oktobra do sredine marta meseca, kada je grejna sezona i vrlo je logično i normalno da se taj energetski bilans donese pre tog roka.
Vaše obrazloženje je bilo da je do sada bila praksa da lokalne samouprave, koje su subjekti u ovom poslu, koje dostavljaju te podatke, da AP i drugi subjekti, na kraju krajeva javna preduzeća to vrlo kasno rade i rade tek negde na silu decembra meseca, kada već ističe neki krajnji rok, što u svakom slučaju jeste činjenica, ali ne znači da ta činjenica ne treba i ne može da se promeni.
Svaka toplana, svaki grad, svako javno preduzeće zna svoje potrebe unapred na osnovu iskustva iz prethodne, ili prethodnih godina. Ništa se tu značajno ne može promeniti. Svaka toplana na osnovu iskustva iz prethodne godine, broju korisnika, površini koju greje nekim prosečnim temperaturama, tačno zna koliko joj treba energenata. Taj podatak se sigurno neće značajno menjati, možda u par procenata, od onog koji daje u septembru i onog koji daje u decembru mesecu, kada je ovde već definisano da se donosi plan decembra meseca. Mislim da je sasvim logično i normalno da se taj rok može skratiti, da se treba skratiti da bi zaista imao smisla. Ovako, decembra meseca, kada smo već ušli duboko u grejnu sezonu i kada taj podatak u globalu može da koristi kao statistički, ali ne i kao operativan, da bi i Vlada i ministarstvo mogli da ga koriste za one potrebe za koje, na kraju krajeva, u zakonu i definisan.
Osvrnuću se kratko na ono što je pričao gospodin Stevanović. Potpuno se slažem da je energetska efikasnost nešto što u našoj državi se jako sporo prima i što bi trebalo da bude mnogo značajnija mera i da joj se da mnogo veći značaj kako u obrazovnom sistemu, tako i kroz sve javne ustanove, preduzeća, da prosto postoji svest o tome da mnogo više trošimo i rasipamo energiju nego što je neophodno i potrebno.
Dakle, ne postoji apsolutno stopostotno efikasan energetski sistem ili ustanova, ali sigurno može mnogo više da se uštedi energije, odnosno da se manje rasipa nego što je to slučaj u Srbiji. Podaci kažu da prosečna potrošnja energije po kvadratnom metru u Srbiji iznosi od 220 pa čak do 250 kilovata na godišnjem nivou, dok je to u razvijenim zemljama i onima koje drastičnije primenjuju mere energetske efikasnosti se kreće od 80 do 100 kilovata po kvadratnom metru, što je, dakle, dva i po do tri puta manje nego što je u Srbiji.
Samo siromašni izgleda rasipaju, a dodao bih da pored siromašnih i neodgovornih i neobrazovani i nepismeni to rade. Nije prijatno da pričam o svojoj zemlji, ali prosto to je tako. Mislim da i Ministarstvo energetike i na kraju krajeva i država i sve institucije moraju mnogo ozbiljnije da se bave ovom temom i da kroz priču o energetskoj efikasnosti, o načinima smanjenja rasipanja energije razmišljamo mnogo više o tome kako ćemo nadomestiti eventualne nedostatke u energentima i energetskim potrebama zemlje, nego o tome kako ćemo praviti neke nove izvore, velike izvore. Naravno ti izvori sigurno moraju da budu pravljeni zbog zastarevanja ovih sadašnjih, ali sigurno da postoji značajna ušteda u energetskom smislu ako se primene sve mere energetske efikasnosti.
Zamena stolarije i te stvari koje spominje gospodin Stevanović i jedna opaska da niko nije razmišljao o tome, nije bio to povod ljudima sa druge strane i sadašnje pozicije. Mislim da jeste bio to jedan od motiva da se uštedi energija, ali ako se malo začeprkaju te javne nabavke i cene po kojima se to radi, onda pojede dara meru. Onda sve ono što se uštedi godinama iza, prvo se pojede u startu kroz nerealne nabavke, pa onda to sve izgubi smisao.
Igrom slučaja se trenutno u Nišu sprovodi rekonstrukcija Kliničkog centra u smislu energetske efikasnosti, menja se stolarija, radi se izolacija. Pre neki dan sam, zbog nekih svojih potreba išao tamo i gledao, to je u redu, kvalitetno i lepo i biće to lepo i biće sigurno značajna ušteda energije. Samo mi jedna stvar nije jasna. Kome je palo na pamet da aluminijumsku stolariju, koja je tu bila ugrađena pri gradnji Kliničkog centra menja i da tu sada postavlja plastičnu? Ako mi neko kaže da to ima neke logike i da je to rad na kvalitetu, svaka čast. Menjati aluminijumsku stolariju koja je vrh u toj građevinskoj industriji sa plastičnom stolarijom i to nazivati energetski efikasnom merom, mislim da ili nije dobronameran, ili nešto nije u redu sa znanjem.
To su neke od primedbi i sugestija, a ovo vreme koje sam prekoračio, molim predsedavajućeg da odbije od vremena ovlašćenog predstavnika grupe. Hvala.

Hteo sam malo pre da govorim o ovom amandmanu koji je usvojen. Ali, hteo bih ukratko da prokomentarišem ono što je gospodin ministar rekao.
U raspravi u načelu sam apsolutno podržao vaše retoričko zalaganje za održavanje resursa koje ima naša država u našem vlasništvu i nedavanje tih resursa u bilo kakve aranžmane, bilo da su to koncesioni, zajednički ili neki drugi. Nije ovde reč o tome da je država dala koncesiju za izgradnju elektrana na Ibru, već je ušla u zajednički posao sa Italijanima i po principu 49 naše a 51 njihovo, ulažemo zajedno novac u izgradnju elektrana. Nigde, takve informacije bar ja imam, nije ušlo to što država daje resurs, jedan ograničeni resurs kao procenat našeg učešća u toj kompaniji. Napravljena je zajednička firma, procentualno pola-pola, između EPS-a i Italijana, mada malo više imaju Italijani od nas. Oni ulažu isto para, ili neznatno manje mi a neznatno više oni, ali nigde ne ulazi resurs, resurs vode. To nigde ne ulazi kao nešto što je naše.
Mi ćemo dobijati pola para od profita, slažem se. A šta je sa resursom? Resurs smo iskoristili za sva vremena, ljudi. Gde je tu naš interes? Pa, zar nije naš interes u tome da mi napravimo tu elektranu i da izvozimo 100% struje ili da iskoristimo nešto za naše potrebe taj ostatak da prodajemo? Tu zelenu struju ćemo prodati po mnogo većoj ceni, nego što ćemo prodati polovinu te struje po većoj ceni, koja već sva ide Italijanima.
Mi smo se obavezali da tu struju proizvedenu na Ibru, da svu izvozimo Italijanima, dobijaćemo pola od profita, ali šta je to? Šta to znači? Mogli smo da napravimo državnim parama, zajmovima, tu istu elektranu, pa da ubiramo mnogo veći prihod. Za mene je to mnogo patriotskije razmišljanje, nego ovako kako je nastalo. Verujem da ste vi nasledili tu priču.
Znate šta, potrebe razvoja današnjeg čovečanstva se baziraju na resursima hrane, vode i energije i ko te tri stvari bude imao moći će vrlo nezavisno da se razvija u budućnosti, a ko to ne bude imao, pitanje je kakva mu je budućnost.
Mislim da naši vodni resursi, naši resursi za proizvodnju energije ne smeju da budu ničiji, treba da budu naši, da koriste našim potrebama, a i kada imamo viškove u smislu naših potreba da i to bude stopostotno vlasništvo države, da ostvaruje prihod, da izvozimo i da od toga se država razvija.
Nema potrebe da ulaze Kanađani i Italijani, ovi i oni. Šta, mi nemamo mogućnosti da zajmimo 100 miliona, 200 ili 300 miliona evra koliko koštaju te ibarske elektrane? Izvinite, pozajmili smo se za ove četiri godine, uzeli kredite za više od 4,5 milijarde. Šta je 300 miliona da uložimo u te elektrane koje evidentno će doneti mnogo više para? Tu ne treba nikakva filozofija i pamet da se zna će trebati mnogo više para.
U tom smislu apsolutno poslanici Demokratske stranke Srbije smatraju da ova stvar, što se tiče ibarskih elektrana, apsolutno nije na neku veliku korist države. Tu je posao izgleda napravljen po nekim drugim kriterijumima, a ne po kriterijumima potrebe države Srbije. Toliko. Hvala.

Kako vi kažete..
(Predsedavajuća: Ne kažem ja, nego Poslovnik.)
Kako vi citirate Poslovnik, nije sporno.
Dakle, član 32. je u Predlogu zakona predviđao da se energetska dozvola izdaje rešenjem u roku od 60 dana, što je bilo produženje u odnosu na postojeći rok koji je trenutno važeći u zakonu iz 2004. godine. Smatrali smo da uopšte treba pojednostavljivati procedure, skraćivati rokove, predložili smo taj treći rok od 30 dana. sasvim je dovoljno da administracija u Ministarstvu obradi zahtev i da u roku od 30 dana izda dozvolu, ukoliko ispunjava sve uslove. Tako da se zahvaljujem i Ministarstvu što je prihvatilo amandman. Uopšte gledano, Ministarstvo i sam ministar su imali vrlo korektan odnos prema svim podnosiocima amandmana, razrađivali su ih, pokušavali da nađu najbolju moguću formulaciju. S tim što su i amandmani koji su pisani bili zaista smisleni i apsolutno u skladu sa duhom zakona da budu što, naravno, rekao sam, na ljude koji su radili. Ima i nekih amandmana koji nisu prihvaćeni, a koji zaista jesu bili smisleni. Dobro, koncept zakona je napravljen 2004. godine.
Jedina ozbiljna izmena u ovom zakonu, što se tiče nekoliko stvari, to su bili ovi rokovi i to je ova nova energetska saglasnost za objekte ispod jednog megavata i povlašćeni proizvođači preko 10 megavata do 30 megavata. To su jedine ozbiljne izmene u ovom zakonu. Temelj ovog zakona je dat još 2004. godine pri donošenju tadašnjeg zakona i to je na neki način i pohvala tadašnjem ministru i ministarstvu i ljudi koji su učestvovali u izradi tog zakona, da to jeste zaista kvalitetan zakon i da ga vremenom treba nadograđivati, ali nikako ne treba rušiti sve ono što je nekada rađeno. Hvala.

Ovo je jedna od bitnih razlika u odnosu na prethodni zakon. Naime, razlika je u tome da do sada za izgradnju energetskih  objekata za proizvodnju električne energije snage do jednog megavata koji kao primarni energetski resurs koriste vodu, a za koji se ne daje energetska dozvola, uvodi se novina da je pre pribavljanja energetske dozvole potrebno pribaviti prethodno saglasnost ministarstva, da se izgradnjom tih objekata obezbeđuje tehnički i ekonomski optimalno iskorišćavanje potencijala energije.
Objašnjenje ministarstva je bilo da je bilo slučajeva da su pojedini investitori odstupali u svojim projektima za izgradnju mini hidroelektrana od onih instalisanih i projektovanih snaga prema vodnom resursu i da su gradili manje elektrane, a time uticali i na optimalno iskorišćavanje hidro potencijala koji postoji na određenom području, te se iz tih razloga uvodi ova dodatna saglasnost koja do sada nije važila, da bi se ministarstvo uverilo da investitori celokupnu snagu na određenom potencijalu koriste za izgradnju svojih mini hidroelektrana.
Mi smo predložili, obzirom da ne postoje tačni podaci koliki je to potencijal na određenom području, kao osnova za izdavanje dozvola za mini hidroelektrane do sada je bio taj katastar iz 1989. godine koji se za ovih 22 godine puno promenio i sigurno da ne može da bude relevantan kao merilo da li je neko ispunio kriterijume da optimalno iskorišćava određeni izvor. Juče je rečeno na Odboru za industriju od strane ljudi iz ministarstva da to više nije merilo na osnovu koga se izdaju dozvole već generalni projekat, koji u sebi sadrži i obavezno merenje od strane Hidrometeorološkog zavoda celokupnog potencijala vodnog prosečnog za godinu dana.
Ako je već tako, mislim da je imalo prostora da se drugačije ovaj amandman formuliše i da se kaže da je u skladu sa zadnjim izmerenim potencijalom na određenom terenu koji daje Hidrometeorološki zavod odnosno taj odsek za vode.
U našem amandmanu je predloženo da to bude najmanje 70% od merenjima utvrđenog kapaciteta, jer, znate i sami, ovo merenje je vrlo relativna stvar. Nekada imate sušnu godinu pa ne može ni 50% da se iskoristi, nekada to nije slučaj, tako da će svaki investitor da vodi računa o tome da najoptimalnije iskoristi određeni potencijal, pa neće ni da pretera u onu drugu krajnost – da stavi veliku turbinu a da ne može da optimalno iskoristi njen rad jer je puno para investirao u nju. Sa druge strane, neće želeti da stavi ni previše malu, pa da ima više vode a da ne može da tu vodu kompletno iskoristi.
Zato mislim da je imalo smisla da se ovaj član 35. drugačije formuliše. Odbor za industriju je usvojio juče vaš tekst, koji kaže da će ministarstvo na osnovu nediskriminatornih kriterijuma odlučivati ili davati saglasnost da li se efikasno i racionalno iskorišćava potencijal. Mislim da tu ipak ostaje puno prostora da ljudi koji rade u ministarstvu ocenjuju, na osnovu nekih nemerljivih kriterijuma, da li je nešto optimalno iskorišćeno ili nije, što, sa druge strane, ostavlja mogućnost za eventualne manipulacije i, ne daj bože, korupciju. Zato mislim da je ipak u ovom članu 35. i u ovom amandmanu trebalo preciznije rešiti to, kako sutra ne bismo dolazili u situaciju da neko kaže – to nije optimalno iskorišćavanje, zato što je neko u ministarstvu procenio da to nije optimalno iskorišćavanje.
Mislim da je imalo prostora da se u odnosu na ovaj član, mnogo konkretnije to reši, da se kaže da svako ko želi da gradi hidroelektrane, mora da donese generalni projekat sa merenjima i da u skladu sa tim radi objekat i da mu u tom smislu ne treba nikakva saglasnost Ministarstva, jednostavno potvrda da je prodao generalni projekat, sa svim onim što je potrebno i da to bude sasvim dovoljno, da bi čovek otpočeo sa gradnjom. Ovako, imaćemo vremena da se po njegovom zahtevu za saglasnost ministarstva odlučuje, doduše, rok za njeno izdavanje je 30 dana, ali u svakom slučaju svuda gde ljudski faktor može odokativno da meri da li je nešto iskorišćeno optimalno, ili nije ostavlja mogućnost sa sumnju. Hvala.

Poštovano predsedništvo, poštovani gospodine ministre, Zakon o energetici i energetika uopšte jesu vrlo važne teme koje Narodna skupština obrađuje u svom radu. Zakon kao takav apsolutno je potreban i neophodan, da se urede odnosi, da se uokviri pravni sistem u kome se ova važna privredna građana razvija u Srbiji.
Na početku ću reći nekoliko rečenica o tome u kakvoj se atmosferi donosi ovaj zakon. Narodni poslanici iz vladajućih stranaka su isticali kao jednu dobru demokratsku tekovinu, novinu da se o ovom zakonu javno raspravljalo i da je u prilog tome bilo i jučerašnje javno slušanje. Slažem se da je to korisna stvar ali bojim se da nije nama kao narodnim poslanicima i uopšte javnosti bila korisna ako se organizovala samo nekoliko sati pred početak zasedanja Skupštine.
Ako hoćemo da vodimo nekakav javni dijalog i da pravimo dogovor o tome kakav nam zakon o energetici treba i kako će energetika da se razvija u Srbiji narednih 5 – 20 godina, onda je valjda logično i normalno da oni koji predlažu zakon tu javnu raspravu vode u vreme njenog donošenja, da bude vođena sa svim onim zainteresovanim subjektima koji žele da učestvuju u procesu donošenja tog zakona i da taj javna rasprava bude podsticaj da se iznesu primedbe na predloge i rešenja u zakonu da bi te primedbe kasnije prošle kroz sito ministarstva i na kraju došle u Skupštinu.
Ovako je gotov zakon bio prezentovan u javnom slušanju i dobili smo gotova rešenja na koja javnost nije mogla da utiče, naravno i narodni poslanici, sem preko amandmana.

Ne negiram to da je bilo javnih rasprava po Srbiji, govorim o tome da je javno slušanje organizovano u Narodnoj skupštini uoči samog zasedanja, a moglo je da bude mnogo ranije.

U redu. Potpuno se slažem. Vi ćete biti uvek u pravu.
Nisam rekao da nije bilo javnih rasprava, govorio sam o javnom slušanju koje je moglo da bude bar nedelju dana pre nego što je zakon javno raspravljan.
Na tom javnom slušanju su se mogle čuti konkretne primedbe koje su kasnije mogle da prođu kroz jedan tekst zakona pa da dođe kompletni zakon u proceduru. Svejedno, nećemo da se zadržavamo oko toga.
Dakle, energetika i energetski sektor u svakoj zemlji predstavlja veoma važan resurs koji svaka ozbiljna država mora da uredi prema svojim potrebama na najbolji mogući način kako bi obezbedila energetsku stabilnost u zemlji i snabdevanje energentima svog stanovništva i kako bi taj važan resurs bio dostupan svakom njenom građaninu.
Temelj ovog zakona koji je danas na dnevnom redu jeste zakon iz 2004. godine, kojim su postavljeni osnovni principi razvoja energetike u našoj državi i na jedan kvalitetan način su data rešenja i kroz uključivanje Srbije u energetsku zajednicu, kojim je u toku 2005. godine i kasnije gasno-naftnim sporazumom, čime se Republika Srbija strateški opredelila da na jedan valjan način obezbedi energetsku stabilnost zemlje za duži period.
Kroz gasno-naftni sporazum se Srbija opredelila da kroz njenu teritoriju prođe taj veliki gasovodni sistem Južni tok koji bi joj dao veoma veliki značaj na energetskoj mapi Evrope i sa druge strane bi obezbedio velike količine gasa za bezbedno snabdevanje sopstveno stanovništvo. Srbija kao tranzitna zemlja bi imala i velike prihode po tom osnovu. U svakom smislu je to korisna stvar, bez obzira na intencije određenih političkih stranaka koje u nedogled komentarišu to u vrlo negativno kontekstu, donošenje tog gasno-naftnog sporazuma.
Što se tiče energetskog sistema u Srbiji, za njega se može reći, posebno elektroenergetski sistem, da je daleko kvalitetniji nego što je elektroenergetski sistem okolnih zemalja. U tom smislu urađeno je puno stvari u prethodnom periodu da se on stabilizuje i da oni resursi koje Srbija poseduje za proizvodnju električne energije se revitalizuju i da se pripreme osnove za nove investicije i za energetske izvore.
Svaka normalna i svaka ozbiljna zemlja će za potrebe sopstvenog stanovništva, za svoj sopstveni razvoj učiniti sve da iskoristi sopstvene resurse za proizvodnju električne ili bilo koje druge energije, da podmiri sopstvene potrebe a da eventualni višak koji proistekne prodaje na tržištu po najboljim mogućim cenama. Da li je to slučaj i u Srbiji?
Srbija, uglavnom, podmiruje svoje potrebe za proizvodnjom i potrošnjom električne energije. Delimično zimi uvozi, leti jednim većim delom izvozi, što u generalnom daje jedan pozitivan bilans u proizvodnji i potrošnji električne energije.
Međutim, logično bi bilo i normalno da se planira unapred i da se rastuće potrebe za energijom, kako god nas tako i u svetu, strateški razmatraju i da se razmišlja o budućnosti, da se razmišlja na vreme da u budućnosti ne bi došlo do toga da Srbija nema dovoljno energenata i da to mora da uvozi.
U tom kontekstu nama je apsolutno nejasno koji su motivi da se krene u investiciju, koja se zove zajednička investicija Srbije, odnosno Elektroprivrede Srbije i kompanije "Seći", italijanske kompanije, u izgradnju hidroelektrana na Ibru.
Dakle, Srbija ima mnogo više prirodnih resursa za hidroenergijom nego što imaju mnoge druge zemlje, pa recimo i Italija. Te svoje privredne resurse svaka ozbiljna zemlja mora da iskoristi na najbolji mogući način. Odnosno, ne postoji, po mom mišljenju, ni jedna ozbiljna zemlja koja će te svoje privredne resurse da daje nekom drugom na upravljanje, ili da proizvodi električnu energiju iz njih, i da tu energiju izvozi. Svaka ozbiljna zemlja će, pre svega, investirati u sopstvene objekte za proizvodnju električne energije, a onda gotov proizvod izvoziti onima kojima to treba.
Nije nam jasno koja je to logika da Elektroprivreda Srbije sa kompanijom "Seći" stvori zajedničku kompaniju u odnosu 51 : 49 u korist Italijana, a da ulaganja u hidro-resurse, odnosno hidroelektrane na Ibru, budu isključivo novčano tretirane, da u to ne ulazi potencijal koji mi dajemo, ne ulazi vodni resurs koji je srpski, već će raspodela dobiti u tom preduzeću biti srazmerna ulaganjima i to novčanim ulaganjima.
Sva struja proizvedena sa tih elektrana prema sporazumu će se izvoziti Italiji. Dakle, mi ćemo potrošiti resurs, a dobićemo polovinu para od onoga što se proda. Niti ćemo dobiti struju, a potrošićemo ono što imamo kao resurs. Resursi nisu neiscrpni, resursi su takvi da može da se izgradi određeni broj elektrana i posle toga ne možemo u nedogled da pravimo nove reklame.
Što se tiče konkretnih rešenja u samom zakonu, ja sam i na Odboru za industriju dao određene primedbe i određene sugestije, pisali smo amandmane na određene članove zakona. Reći ću samo par stvari, ono što smatramo kao nedovoljno dobro rešenje.
U članu 20. se pod tačkom 1. kaže – licenca za uslov za otpočinjanje obavljanja sledećih energetskih delatnosti, odnosno licenca nije uslov. Onda se navodi za koje to delatnosti nije uslov za otpočinjanje licenca. Smatramo da je mnogo preciznije u sada važećem zakonu, jer licenca nije bila potrebna za obavljanje ovakvih delatnosti. Smatramo da ova rečenica nije dobro formulisana i zato smo amandmanski reagovali. Predložili smo da ostane staro rešenje, da energetska licenca nije potrebna za obavljanje ovih delatnosti.
Takođe je veoma sporan član 32. koji kaže da se energetska dozvola izdaje rešenjem u roku od 60 dana od dana podnošenja zahteva. Mi svi u Srbiji pričamo, a i u ovom parlamentu, to naravno pokazuju i istraživanja nezavisnih organizacija, da uslovi za investiranje u Srbiji nisu najpovoljniji i da su procedure vrlo komplikovane i dugačke. Kada donosimo rešenja, odnosno zakone i podzakonske akte, treba da donosimo takva rešenja koja će pojednostaviti uslove za investiranje i te procedure maksimalno skratiti.
Staro rešenje je bilo 30 dana, a novo rešenje 60 dana. Mislim da,ako već ne možemo drugačije, barem zakonom ne treba da širimo te rokove i da dajemo mogućnost administraciji da u nedogled pravi ta rešenja. Mislim da time možda treba ići čak i na skraćenje rokova, a ne na njihovo produžavanje.
Time se ništa ne dobija. Naprotiv, pašćemo još niže na lestvici nepovoljnosti investiranja u našu zemlju. Na taj član smo amandmanski reagovali, te smatramo da je vrlo svrsishodno prihvatiti tu našu sugestiju.
U članu 33. je rečeno da, ako u roku važenja energetske dozvole nastanu promene u podacima na osnovu kojih je izdata energetska dozvola, onaj ko je podneo zahtev za energetsku dozvolu, dužan je da podnese zahtev i za njenu izmenu. Treba precizirati da to ne bude sa dodatnim troškovima, jer su veliki troškovi plaćanja za dobijanje energetske dozvole.
U članu 35. se kaže, odnosno uvodi se jedna novina koja, takođe, nije nešto što je kvalitet novog zakona. Na protiv. Do sada se nisu izdavale energetske dozvole za izgradnju malih hidroelektrana do jednog megavata. Sada ministarstvo daje saglasnost i za izgradnju ovih objekata. Smatramo da to ne treba da bude prepreka, odnosno komplikovanija procedura za investiranje.
Reagovali smo amandmanski, obzirom da smo dobili obrazloženje da dolazi do zloupotreba, u smislu kapaciteta, ako na nekom vodotoku može da se izgradi npr. elektrana od 500 kilovata, neko gradi sa 100 kilovata, što nije racionalno. U tom smislu smo amandmanski reagovali i predložili da ministarstvo treba da daje samo potvrdu o usaglašenosti projekta sa kapacitetima, da to ne bude drastična razlika u odnosu na ono što je projektovano.
Takođe samo amandmanski reagovali i na član 56. u kojem se kaže – povlašćeni proizvođači električne energije na malim hidroelektranama mogu da budu oni koji imaju instaliranu snagu do 30 megavata. Smatramo da je to prevelika snaga. Smisao povlašćenog proizvođača jeste da podstakne investicije malih privrednika koji će investirati u male hidroelektrane do jednog ili do 10 megavata. Smatramo da je preko 10 megavata neracionalno. Snage do 30 megavata predstavljaju velike snage, velike kapacitete, veliku godišnju proizvodnju, a obavezivati državu da po povlašćenim cenama kupuje svu proizvedenu energiju iz tih kapaciteta, zaista mislim da je prevelika obaveza za državu. mislim da nam to nije potrebno, a da ne pričam o onom drugom delu, o sumnji na nekakve lične interese u ovom članu.
Da zaključim na kraju, ovaj zakon dobrim delom usklađuje proceduru zakonodavstva u oblasti energetike sa evropskim zakonodavstvom. Međutim, ono što zapada za oči jeste jedna rečenica koja se nalazi u objašnjenju ovog zakona, gde se kaže – problem koji treba da reši ovaj zakon jeste otklanjanje administrativnih prepreka izgradnje elektrana koje koriste obnovljive izvore energije.
Već sam naveo tri stvari koje nisu otklanjanje administrativnih prepreka, već upravo dodatne administrativne prepreke u dodatno usluživanje procedura pri izgradnji obnovljivih izvora. Mislim da Srbija kao zemlja treba da se što više orjentiše na svoje prirodne resurse koji jesu obnovljivi, naročito hidropotencijali i da tu maksimalno skraćuje i pojednostavljuje procedure. Ovakva rešenja u zakonu sigurno ne idu tome u prilog.
Verujem da ćete razmotriti ove amandmane koji idu u pravcu pojednostavljena procedura, skraćenju rokova i poboljšanja uslova za investiranje, da ćete ih prihvatiti i time, naravno, poboljšati sam tekst zakona. Hvala.

Poštovana predsedavajuća, gospodine ministre, samo ću par reči pre početka rasprave o ovom zakonu, jedan komentar na ono što ste govorili u završnoj reči u raspravi o zakonu o energetici.
Potpuno pozdravljam i smatram vrlo pozitivnim vaše opredeljenje da sve amandmane dobro razmotrite i da ih, nevezano za to ko ih je predložio, da li pozicija ili opozicija, razmatrate i prihvatate sve ono što je logično i što vam se čini svrsishodno, ona rešenja koja će poboljšati tekst zakona. To je zaista nešto vrlo korektno od vas. Takođe, pozdravljam i vaš retorički stav da je energetika prvi razvojni resurs Srbije, i to mora da bude i da joj se da maksimalan značaj.
Takođe, pozdravljam i vaš stav da sve ono što finansira država treba da rade naše firme. To je prvi i osnovni nacionalni interes, da uposlimo naše ljude, kad već mi plaćamo određene poslove. Hteo sam da čujem od vas i to da su prirodni resursi nešto što je nacionalno blago i što se niti daje, niti prodaje. Kad to kažem mislim i na resurs u smislu proizvodnje električne energije. Nije potrebno državi Srbiji da daje bilo kome niti koncesije, niti da prodaje vodne tokove za pravljenje elektrana. To država Srbija može sama da radi, da proizvodi struju i da takvu struju kao finalni proizvod izvozi i zarađuje velike pare, a ne da to daje bilo kome drugom, da učestvuje u zajedničkim projektima, da gubi i resurs i velika finansijska sredstva. To isto važi i za vode, u smislu pijaće vode, za banje i mnoge druge stvari itd.
Što se tiče Zakona o vazdušnom saobraćaju, nemamo nikakvu primedbu na to da sve ono što važi u međunarodnim konvencijama, međunarodnim dogovorima o određenim bezbednosnim pravilima u vazdušnom saobraćaju, treba da važi i na teritoriji države Srbije. U tom smislu, smatramo da takve međunarodne norme treba da budu predmet ovakvog zakona. Takođe, nezavisna agencija koja se ovim zakonom uspostavlja, za istraživanje eventualnih udesa u vazdušnom saobraćaju, treba da bude potpuno nezavisna, ali baš u onom pravom smislu reči, ne da je postavlja Vlada, niti ministar, niti bilo koja politička opcija, nego struka i jedan objektivan konkurs koji će iznedriti najkvalitetnijeg čoveka po svojim prethodnim referencama, a ne po tome koju partijsku knjižicu ima ili koga lično poznaje.
U ovoj raspravi govoriću relativno kratko i osvrnuću se na dve stvari koje se tiču uopšte vazdušnog saobraćaja, ali i nečega što je vaš resor, ali nije direktno vezano za ovu temu. Prva stvar je vazdušni saobraćaj na teritoriji Srbije, odnosno vazdušni saobraćaj koji treba da se odvija sa niškog aerodroma. Beograd ima svoj aerodrom i sa tog aerodroma se odvija skoro celokupan putnički saobraćaj Srbije. Pored Beograda, Niš je smogao snage prethodnih nekoliko, desetak godina da preuzme deo vojnog aerodroma, da ga osposobi, da uloži znatna sredstva u njegovu revitalizaciju, osposobljavanje piste itd. JAT je od 2003. godine, od kada je taj aerodrom osposobljen, obavlja određene letove sa niškog aerodroma uglavnom prema Švajcarskoj, prema Cirihu. Kasnije su bili i nekakvi promotivni ili probni letovi, probni saobraćaj prema Beču, a kasnije prema Dortmundu.
Moram da naglasim da ne mogu da se otmem utisku da je to bilo više retorički i više želja da se udovolji nekakvim pritiscima da se proba da se leti odatle, ali bez želje da se zaista taj saobraćaj razvije u pravom smislu reči. Od 2008. godine su te linije znatno redukovane, a od 2009. godine JAT je potpuno prestao da leti iz Niša, obrazlažući time da nema dovoljan broj aviona i da mu se ne isplati da leti sa niškog aerodroma.
U isto vreme "Montenegro erlajns" je iz Niša leteo dva puta nedeljno i imao pune avione prema Cirihu, kao i JAT, koji je imao pune avione dok je održavao taj vazdušni saobraćaj iz Niša, pa nam je prosto neverovatno da su napori i prethodnog rukovodstva grada Niša i ovog bili usmereni ka tome da se razgovara, dogovara sa JAT, da se održava redovni avionski saobraćaj prema onim evropskim destinacijama za koje zaista postoji potreba. Ne vidimo ni jedan razlog i zaista smatramo diskriminatornim takvu odluku nacionalne avio kompanije, a JAT je nacionalna avio kompanija, JAT je kompanija koju povremeno čak i državni budžet pomaže kroz određene subvencije i jednokratne pomoći. Zaista ne vidimo ni jedan razlog, niti opravdanje za to da JAT odluči da ne želi da leti sa niškog aerodroma, već da će svu svoju flotu da stavi na raspolaganje beogradskom aerodromu i da napore tog dela Srbije da uspostavi redovan vazdušni saobraćaj, za kojim ima potrebe prema određenim evropskim destinacijama, potpuno dezavuiše.
Iz tih razloga Niš je od 2009. godine krenuo u jednu prilično nezahvalnu avanturu, da iz sopstvenog budžeta subvencioniše druge avio kompanije koje će leteti iz Niša, avio kompanije iz Crne Gore, pa čak i iz Italije prema nekim destinacijama, kako bi uspeo da održi taj aerodrom i kako bi izašao u susret potrebama ljudi koji žive na toj teritoriji.
Zaista smatramo vrlo razumnim da se učini napor i vas kao ministra, vašeg ministarstva da se JAT opredeli kao nacionalna avio kompanija da održava makar jednu liniju prema nekoj evropskoj destinaciji. Za toliko sigurno ima potrebe i to sve analize pokazuju. To će biti jasan signal da država razmišlja o svima, a ne samo o onima koji žive u njenom centru i da se prema svima jednako odnosi.
Drugi problem koji sam želeo da iznesem jeste onaj koji se ne tiče vazdušnog saobraćaja, ali se tiče onog saobraćaja koji je takođe u vašoj nadležnosti, a to je železnički saobraćaj. Verovatno ste upoznati da je pre dva meseca doneta odluka da se potpuno ukine putnički železnički saobraćaj uglavnom na jugu Srbije, i to na linijama prema Prokuplju, Kuršumliji i Merdaru, na linijama prema Dimitrovgradu i na linijama prema Knjaževcu i Zaječaru. Mnogo puta se u Skupštini pričao o ravnomernom regionalnom razvoju, o tome kako su istočna i južna Srbija najnerazvijeniji deo naše zemlje, da se odatle ljudi iseljavaju, da su uslovi za život veoma teški i da se kroz razne, na žalost, mere Vlade i nadležnih ministarstava javnih preduzeća, direktno ili indirektno utiče da se stanje u tom delu države dodatno pogorša.
Jedan od tih primera jeste odluka "Železnica Srbije" da zbog nepostojanja putničkih garnitura se ukida železnički saobraćaj na relaciji Niš, Prokuplje, Kuršumlija, Merdare, koji ima pre svega strateški značaj a, s druge strane, ima i značaj u onom socijalnom smislu da, kad već ljudi koji su se opredelili da žive u tom najsiromašnijem delu Srbije, valjda imaju pravo i da imaju taj železnički saobraćaj koji važi za najjeftiniji.
Ne vidimo ni jedan razlog da se kola uvek slamaju na onima koji su najsiromašniji i onima koji to najmanje zaslužuju. Namera "Železnice Srbije" i razlozi koji su izneti na jednom skupu koji je održan u Prokuplju, bili su da "Železnice" nemaju dovoljno putničkih garnitura da održavaju taj saobraćaj i da čak nemaju ni dovoljno para da postojeće putničke garniture renoviraju i dovedu ih u vozno stanje. Kad smo pitali koliko je to novaca, rečeno nam je da je za nekih pet, šest putničkih garnitura koje su potrebne da bi održali redovni saobraćaj potrebno desetak miliona evra. Zaista nam neverovatno zvuči da država Srbija nema deset miliona evra, a znamo da subvencioniše "Železnicu" sa 16 milijardi dinara, da odvoji za popravku tih putničkih garnitura ili da opredeli nove putničke garniture koje treba da dođu uskoro od nabavke iz Rusije i neku od tih garnitura da uputi na to područje.
Pre neki dan je došla informacija da su te garniture već opredeljene za sever Srbije, za Vojvodinu, da će glavni depo za te garniture biti Zrenjanin, a ne Niš, kako je stručna analiza pokazala, što nam jasno govori da još u jednoj stvari država taj kraj smatra kao siročad i kao kraj koji je zadnja rupa na svirali.
Mislim da vaše opredeljenje ne ide u tom pravcu i vaša razmišljanja i molim vas i verujem da imate dovoljno razuma da razmišljate drugačije i da utičete na odluke kako JAT u ovom prvom delu, tako i železnice Srbije da se malo više računa povede o ovim nelogičnostima i da se ove stvari ispravljaju u hodu kako ne bismo došli u neželjene pozicije da ljudi zbog takvih stvari prvo imaju veliki animuzitet prema državi, prema Beogradu konkretno, a sa druge strane može doći i do nekih socijalnih nemira koje svakako nikome nisu u interesu. Toliko. Hvala.

Poštovano predsedništvo, poštovani predsedniče Saveta DRI, poštovana direktorko Agencije za borbu protiv korupcije, dame i gospodo narodni poslanici, današnja rasprava o izveštaju ove dve vrlo važne institucije, za nas predstavlja veoma važan korak u uspostavljanju kontrole trošenja javnih finansija u zemlji.
U tom smislu, DSS smatra da je veoma važno da na pravi način sagledamo sa kakvim se problemima ova država susreće kada je u pitanju korupcija i na koje načine je sve moguće uticati da te korupcije bude što manje, odnosno da se ionako osiromašena država i narod, ne potkradaju kroz sisteme javnih nabavki, kroz razne manipulacije koje se tiču trošenja sredstava iz javnog sektora.
Opšte je poznata stvar da je korupcija u svakom društvu rak rana i prepreka za svako napredovanje. Što se tiče Srbije, tu je zaista nezavidna situacija. Opšte je poznata činjenica da kroz sisteme javnih nabavki, kroz nedovoljno domaćinsko i racionalno trošenje javnih sredstava se u Srbiji, kažu podaci onih koji se time bave, odvije više od milijardu evra na godišnjem nivou, što predstavlja skoro petinu ukupnih angažovanih sredstava na državnom nivou.
Svakako da su ove dve institucije, i DRI i Agencija za borbu protiv korupcije, veoma važne institucije koje treba da, svojim delovanjem utiču i da taj nivo odlivanja javnih sredstava, rekao bih, krađe i lopovluka, smanjena što je moguće na manju meru. U tom smislu, apsolutna je podrška DSS ovim institucijama da rade svoj posao što je moguće kvalitetnije i da te rezultate od njihovog rada vidimo što pre.
Na kraju krajeva, mi smo inicirali formiranje DRI i pomogli osnivanje i njen rad. Dakle, smatrajući da je zaista neophodno uspostaviti potpunu kontrolu nad trošenjem javnih finansija kroz budžet Republike Srbije.
Međutim, nisam siguran da je taj rad iako DRI postoji već petu godinu, rekao bih, na najbolji mogući način potpomognu kroz jasna opredeljenja vlasti, kroz jasnu, izraženu političku volju da se želi potpuna kontrola nad trošenjem državnih finansija. To se može videti kroz mnogobrojne primere, jedan od najvažnijih jeste taj da DRI više od dve godine i njen savet bili izloženi potpunoj nebrizi države, odnosno vladajuće strukture, tako da nisu imali ni prostorije za rad niti usvojena osnovna akta da bi mogli da funkcionišu. Tako da smo imali bukvalno ljudi koji su morali da trče od jedne do druge kancelarije, ne bili se snašli za prostor i ne bili sami svojim entuzijazmom i svojim angažovanjem da urade onaj posao za kojih je država osnovala.
Ta situacija se, nažalost, ni do dana današnjeg nije u značajnoj meri, iako ruku na srce, postoje određeni uslovi za rad, ali nisam siguran da su ti uslovi za rad, pre svega DRI optimalni i onakvi kakvi treba da budu da bi zaposleni Savet i svi oni koji rade u njoj mogli da na pravi način kontrolišu tokove novca u zemlji i da efikasno sprovode zakon po kom su osnovali.
Osnovi cilj DRI je da kontroliše kako se troši novac kroz budžet RS i kroz razna ministarstva, kroz javna preduzeća, to jeste obiman posao i zahteva veliku stručnost i veliko angažovanje stručnih ljudi, za šta nisu postojale pretpostavke do prošle godine u smislu samih naknada za rad zaposlenih. Postojao je veliki program u angažovanju stručnih ljudi, jer niko ko iole poznaje tu materiju neće da radi za jako malu platu, jer taj posao u privatnim revizorskim firmama je mnogo bolje plaćen bio nego što je plaćen u DRI. U tom smislu, su izvršene promene zakona i mislim da je sada situacija puno bolja. Ali, ono što se očekuje kao konkretan rezultat, nažalost još uvek ne poprima one mere koje su potrebne ovoj državi i one mere koje mi očekujemo kao narodni poslanici, uopšte kao javnost u Srbiji.
Za ovaj izveštaj o DRI se kaže da su rađene kontrole raznih ministarstava, budžeta Republike Srbije, određenih javnih preduzeća, kaže se čak i da je DRI razmatrajući određene izveštaje naišla na velike nepravilnosti u trošenju budžetskih sredstava i da je tokom 2010. godine i 2009. godine, podnela niz prekršajnih prijava protiv raznih odgovornih lica u ministarstvima i u onim organizacijama koje su bile predmet kontrole. Pa bi me živo interesovalo, da nam se odgovori, šta je bilo sa tim prekršajnim prijavama, dokle se stiglo, pošto nisam siguran da barem ja nemam taj podatak, da je na bilo koji način, bilo ko, ko je kršio zakon bio kažnjen na onaj način koji bi bio primer svima onima drugima da se takve stvari ne smeju u buduće ponavljati.
Dakle, takođe me interesuje, dokle se stiglo sa kontrolom javnih preduzeća, koje radi DRI? Znam, da se radi na kontroli trans nafta, Aerodroma, elektro mreža i drugih javnih preduzeća koja su ili korisnici budžeta ili imaju javna ovlašćenja kao javna preduzeća da raspolažu javnim finansijama. Bilo bi interesantno za narodne poslanike i za javnost da čujemo kakvi su rezultati te kontrole i da li ima nepravilnosti i ako ima, kakve su mere preduzete protiv onih koji su kršili zakon.
Bez jasnih mera koje moraju da uslede po osnovu nalaza DRI, za one nepravilnosti koje su uočene u toku kontrole, bez jasnih i drastičnih kazni prema počiniocima, nisam siguran da ćemo išta postići na planu borbe protiv korupcije, niti će Srbija napredovati na onom indeksu korumpiranosti zemalja u svetu.
Svaka zemlja ima problem sa korupcijom, neka manja neka više, mi naravno, ne očekujemo da će Srbija preko noći potpuno iskoreniti korupciju, ali smo sigurni da kroz rad i DRI i Agencije za borbu protiv korupcije, se taj indeks korumpiranosti znatno može smanjiti, odnosno da Srbija može da napreduje na onoj lestvici korumpiranosti kako bi time poslali signal i svima koji žele da započnu neki biznis u ovoj zemlji, da se u Srbiji može poslovati legalno i da svako ko želi da radi nešto, ne mora da podmićuje, bilo najviše državne funkcionere, bilo lokalne funkcionere da bi ostvario neko svoje pravo ili započeo neki svoj biznis.
Što se tiče Agencije za borbu protiv korupcije, takođe smatramo da ona ima vrlo važnu ulogu u toj opšte proklamovanoj borbi protiv korupcije. Malo pre sam pomenuo opšte poznati podatak da se kroz javne nabavke u Srbiji odlije više milijardi evra, a podsetiću vas da upravo budžetski deficit zadnjih godina premašuje milijardu evra. Tako da sama borba protiv korupcije u javnim nabavkama može da nam nadomesti čitav ili bar deo budžetskog deficita, što bi bilo vrlo značajno za zemlju da ne ulazi u dalje kredite, u dalje zaduživanje koja će sigurno u narednim godinama značajno uticati na njen razvoj.
Opšte je poznata stvar da se kroz javne nabavke, kroz tzv. nameštanje tendera odliva veliki novac, međutim, da bi se uspešno borili protiv korupcije, neophodno je prvo politička volja od strane vrha države, ali i borba protiv iskorenjivanja korupcije u samom vrhu države. Da nema podstrekivanja korupcije od samih državnih organa, verovatno te korupcije ili ne bi bilo ili bi bilo mnogo manje, ali mislim da bi Agencija morala da ili da se javno oglasi ili da postupi u skladu sa svojim ovlašćenjima i u mnogim slučajevima koji se tiču, koji se direktno tiču vrha same države.
Ne treba previše pominjati, mislim da je to opšte poznata stvar da, recimo, najviši državni funkcioneri, ministri se pojavljuju kao vlasnici ili tzv. bivši vlasnici firmi koje direktno posluju sa državnim organima u javnim nabavkama. Imate savetnike ministara koji rade poslove za državu, pa čak i za kompletno ministarstvo u kome su savetnici. Imate slučajeve širom Srbije u lokalnim samoupravama da predsednici opština, gradski većnici imaju svoje firme koje su direktni dobavljači, onih javnih preduzeća i ustanova čiji su osnivači i čiji rad treba da kontrolišu.
Čak i gradonačelnici, ima ih nekoliko ovde koji sede u Narodnoj skupštini su ujedno i poslanici, gradonačelnici, funkcioneri u pokrajinskoj vlati, što je takođe protivzakonito, odnosno protivzakonito je bilo dok nije promenjen zakon, ali to nije borba protiv korupcije. Izvinite, ako je osnovana Agencija da spreči korupciju, onda ne možemo mi razno-raznim dosetkama, aktuelna vlada, će koalicija da menjamo zakon da bi se udovoljilo određenim funkcionerima a da pri tom je to potpuno suprotno zdravoj logici i potpuno suprotno onim aktima po kojima je osnovana Agencija.
Želeo sam da u vašem izveštaju, koji je prilično obiman, ima nekih 50-ak strana, čitao sam ga i najviše su me interesovali oni delovi koji se tiču ključnih rezultata. Probaću da to nakratko pročitam, kaže u jednom delu – ključni rezultati, rešeno 92,4% predmeta iz oblasti sukoba interesa, izrađene smernice za izradu i sprovođenje planova, urađen je prvi izveštaj, predstavnici 51 udruženja informisani o položaju i ulozi organizacija civilnog društva itd. itd, ispitana obaveštenja funkcionera, rešeno 44 zahteva za davanje saglasnosti na vršenje druge funkcije, rešeno od 794 zahteva za davanje saglasnosti i obaveštenja, okončani postupci u prvom stepenu, dato 228 mišljenja i tumačenja itd. itd.
Očekivao sam da u izveštaju Agencije čujem konkretne stvari. Ispitate su te i te javne nabavke i zaključeno je da je u tim javnim nabavkama prekršena procedura, pa nije moguće da u desetine, stotine hiljada javnih nabavki koje se sprovode u Srbiji, ne postoji ni jedna neregularnost i nije moguće da Agencija nije mogla da dođe ni do jednog konkretnog rezultata da određena javna nabavka, a imate ih na stotine, idite samo do Uprave za javne nabavke, pa pogledajte koliko se javnih nabavki sprovodi u skraćenim terminima, pa ispitajte bar jednu, pa ćete videti koliko je tu negativnosti i koliko je tu nepravilnosti. Ajde da jednog označimo, jednu instituciju ili jednog funkcionera koji je sproveo javne nabavke izbegavajući zakon, da ne kažem suprotno javnom zakonu, nego izbegavajući, mimoilazeći odredbe zakona, pa da tog označimo, ili tu ustanovu kao nekog ko je kršio zakon i da im primereno tome što su kršili se izreknu mere, da bi to bio primer prema drugima. Ako su izveštaji takvi gde se kaže – data mišljenja, rešeno 44 zahteva itd. mislim da to neće baš direktno i konkretno pomoći u borbi protiv korupcije. Prosto ne mogu da verujem da se u ovim stvarima Agencija nije dublje pozabavila.
Ono što se očekuje od ove dve institucije je da svojim konkretnim rezultatima i merama, pa čak i aktivnostima prema pravosudnim organima utiče da se izriču mere prema konkretnim počiniocima, sve opisne stvari koje se tiču ova dva izveštaja neće previše pomoći da Srbija smanji svoj indeks korumpiranosti, dok neko jasno ne bude označen kao neko ko je kršio zakon i ko je protivpravno pribavljao korist, nećemo daleko otići.
Ono što je najdrastičnije, čini nam se u zadnje dve godine bilo, to je prošlogodišnje donošenje Zakona o pomoći građevinskoj industriji. Tim zakonom direktno se krši Zakon o javnim nabavkama, direktno izbegavaju obaveze javnosti u radu, a valjda je osnova svakog demokratskog društva javnost i transparentnost u trošenju državnih sredstava. Imate na desetine, na stotine slučajeva širom Srbije da se u tom zakonu sprovode određeni projekti i izvode radovi gde su pogođeni poslovi u četiri oka.
Odabrane su podobne firme od strane onih koji su naručioci posla, dogovorene visine suma koje treba platiti za izradu određenih projekata i sada se to sprovodi mimo bilo kakve javne kontrole i mimo bilo kakvih tržišnih uticaja.
Siguran sam da Agencija može da odabere nekoliko slučajeva, da uzme nezavisne veštake koji će proceniti da li neki radovi zaista toliko koštaju ili ne koštaju i da da izveštaj po tome. To su vam nekoliko stvari, nekoliko smernica koje može Agencija da sprovede, a rezultati će biti vrlo interesantni i za javnost i za vas.
Kada budu ti interesantni rezultati došli, odnosno izašli na videlo, onda će ovo naše nezavisno reformisano pravosuđe reagovati kako treba, pa će neko konačno izreći mere i osuditi, a neće biti valjda slučaj kao sa prekršajnim prijavama od DRI gde je pojeo vuk magarca.
Imate prekršajne prijave, tužbe, ali niko nije kriv, sve je u redu.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, danas je 28. jun, Vidovdan, datum koji Srbija i srpski narod obeležavaju kao jedan od najznačajnijih u svojoj istoriji, kao spomen na datum kada je srpska vojska vodila jednu od najvećih bitaka u svojoj istoriji protiv turske imperije, na Gazimestanu 1389. godine.
Posle te bitke, za koju istoričari kažu da je srpska vojska izgubila najveći deo svoje vlastele i ogromno ljudstvo, nailazi petovekovno ropstvo pod turskom imperijom, u kojoj su činjeni mnogi zločini, pokrštavani ljudi, otimana deca, ljudi nabijani na kolac i sve se činilo da se potpuno uništi srpstvo i srpski narod.
Posle četiri veka ropstva 1804. godine Karađorđe je sa svojim ustanicima i knezovima podigao Prvi srpski ustanak, kao želju da se posle četiri veka torture i ropstva srpski narod konačno oslobodi od zuluma koji je činila turska imperija. Jedna od najvećih bitaka koja je vođena u Prvom srpskom ustanku je bila Bitka na Čegru, kraj Niša, koju je predvodio srpski vojvoda Stevan Sinđelić sa svojim hrabrim resavcima i koja se završila tako što je hrabri vojvoda, uvidevši da ne može da se izbori sa svojom malobrojnom vojskom protiv mnogo nadmoćnijih turskih vojnika, pucao u skladište baruta, kojom prilikom je izginulo više hiljada srpskih boraca, ali i ogroman broj turskih vojnika.
Ishod bitke je bio da je na kraju više od 4.000 srpskih ustanika poginulo i više od 16.000 turskih vojnika. U znak odmazde nad tim činom i velikim turskim gubicima, tadašnji turski paša je naredio da se odseku glave srpskih ustanika i da se od njih sagradi čuvena, u svetu jedinstvena građevina, tzv. Ćele kula u kojoj su uzidane 952 lobanje srpskih ustanika, među kojima je i lobanja srpskog vojvode Stevana Sinđelića.
Dana, 31. maja ove godine je u Nišu, na dan na 202 godišnjicu bitke na Čegru, boravio srpski predsednik Boris Tadić, ali nije imao vremena da poseti to stratište i da položi venac izginulim junacima za slobodu.
Pre neki dan u niškim narodnim novinama, jedinom dnevnom listu južno od Beograda, je izašao sledeći naslov: "Istorija kao povod za saradnju Srbije i Turske, srpsko-turski centar za junake" , u kome se kaže da će se graditi centar na Čegru koji će finansirati i Turska. Ideju o izgradnju spomen centra podržao je i novi ambasador Turske, tako da verujemo da će ona na opšte zadovoljstvo biti realizovana. Projekat dokumentacije će biti prezentovan i ambasadi Turske, a posle usaglašavanja biće predstavljena i javnosti.
Postavljam pitanje premijeru ove zemlje i nadležnima čija je u stvari ova ideja za izgradnju ovog spomen centra i kakva je ovo poruka koja glasi " srpsko-turski centar za junake"?
Da li je moguće da država Srbija ne želi ili nema dovoljno sredstava da izgradi centar u znak zahvalnosti izginulim junacima, već za to treba da se uključi i Turska koja je bila sa druge strane i da li to znači reviziju istorije u kojoj treba da se žrtve, koje je podneo srpski narod i slavni vojvoda Sinđelić, izjednače sa onima koji su bili okupatori više od pet vekova i koji su činili neviđena zverstva u Srbiji? Kakva se to poruka šalje danas i da li mi to krećemo u reviziju istorije, da li ćemo sada krenuti sa idejom da možda pravimo srpsko-nemačke centre za junake ili ćemo možda tražiti da se u Ćele kuli ugrade i neke turske lobanje kako bi smo sve izjednačili?
Ovo je neviđena sramota koja se dešava danas u Srbiji. Pozivam premijera da nam odgovori na pitanje kakvu poruku šaljemo. Bilo je primera u srpskoj istoriji da su Srbi podizali obeležja izginulim vojnicima neprijatelja u određenim bitkama, ali nije nikada bilo u istoriji da se borba za slobodu izjednačava sa okupatorom koji je činio neviđene zulume u svojoj istoriji. Hvala.

Poštovana predsednice, poštovani potpredsedniče Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, na početku bih malo nešto o kontekstu u kome se vodi ova rasprava.
Danas je 28. jun, Vidovdan, kojim srpski narod, srpska država obeležava jedan od najvećih praznika kao sećanje na najveću bitku koju je ovaj narod vodio u toku svoje istorije. U normalnim zemljama bi se ovaj dan proslavljao neradno ili bi se slavio radno, ali bi bar u večernjim satima bilo omogućeno svima da učestvuju na mnogim manifestacijama koje se održavaju širom zemlje. Večeras se održavaju mnoge akademije u mnogim gradovima, jedna od tih je u Nišu, ali Narodna skupština ima preku potrebu da danas, da večeras, da noćas radi punom parom kako bi donela nove zakone koji će biti za dobrobit građana, a ti novi zakoni će biti nova zaduženja od 210 miliona evra, nove administrativne takse koje će biti namet na građane, nove izmene zakona o porezu na dohodak i sl.
Mislim da zaista nema opravdanja za ovakav postupak. Celu prošlu nedelju smo presedeli kućama. Nismo imali nikakvu hitnost da radimo u parlamentu, da donosimo ove zakone, ali je bitno da juče i danas, odnosno posebno danas da se radi dan i noć da bi se postigli neki rokovi. To samo govori o odnosu vladajuće koalicije, vlasti prema sopstvenoj državi, sopstvenoj tradiciji, sopstvenom narodu. To je jedan kontekst, neka je vama na čast to što se danas radi ovako kako se radi.
Drugi kontekst je rasprava o zakonima koji će državu Srbiju zadužiti za još 210 miliona evra koji će nametnuti dodatne takse na razne usluge koje država pruža građanima i pravnim licima, a tu raspravu o ova četiri zakona otvaramo u pola sedam uveče. Bitno je da to večeras uradimo, što je pre moguće, naravno, bez prisustva kamera, kako bi se to što manje videlo i što manje čulo. Čak je i potpredsednik Vlade, kao ovlašćeni predstavnik, došao da nam brže bolje pojasni predložene zakone, pa se čovek sam zbunio, na brzinu pohvatao neke konce da nam objasni o čemu se zapravo radi, pa nam je rekao da o izmeni Zakona o administrativnim taksama koji ima ni manje ni više nego 40-tak strana i jedno 80 članova, da kaže da su glavne izmene da se neće naplaćivati takse kada se zakasni sa upisom romske dece u knjigu rođenih.
Zaista jedna sumorna slika i tužna o tome sa kakvom ozbiljnošću radi ovaj parlament i kakvu pažnju pruža poslanicima, da mogu na argumentovan način da pričaju o važnim temama za sve građane.
Da krenemo redom. Što se tiče izmene Zakona o porezu na dohodak, usklađivanje je tehničko, mogu da razumem, sve je to opravdano. Jedna od glavnih stvari koju je pomenuo potpredsednik Vlade je oslobađanje privrednika od plaćanja poreza na katastarske prihode od poljoprivrede, dobra je stvar, ništa novo, i prethodnih deset godina se to isto dešavalo, ne treba tražiti ne znam kakve lovorike zbog toga, ali pitanje je kakav dohodak, prihode i dobit poljoprivrednici uopšte mogu da imaju i očekuju kod ovakvih uslova koji vladaju u ovoj zemlji, gde je tržište potpuno liberalizovano, gde oni nemaju nikakvu zaštitu i gde imaju na kašičicu pomoć države za ono što rade. U onome u čemu treba država najviše da ih zaštiti, a to je da zaštiti njihove useve i ono što su uložili, da bar kupe te protivgradne rakete, u tome ih država nije uopšte zaštitila. Čak je i poslala pomoćnika ministra za vanredne situacije u informativni program državne televizije da objasni seljacima kako više nije moderno, niti je u skladu sa evropskim trendovima da se zaštita poljoprivrednih kultura vrši putem gađenja protivgradnim raketama, već se to radi osiguranjem, pa treba što pre da uđemo u EU kako bi seljaci mogli da osiguraju svoje useve, jer kad uđemo u EU i kad seljaci budu mogli, ne znam sa čime, da osiguraju svoje useve, onda grad više neće padati. Naravno, tada ćemo imati prihode, pa ćemo oporezivati te naše iste seljake. Tužna slika.
Kada se još tome doda da smo čuli pre desetak dana da su nadležna uprava ili ministarstvo raspisali tender za kupovinu tih protivgradnih raketa, onda je slika zaista više nego sumorna i jadna. Tako da od poreza na dohodak građana, odnosno oslobađanja poljoprivrednika od poreza na dohodak od poljoprivrede je mrtvo slovo na papiru, jer toga neće biti, biće samo minus, pa je pitanje kako će se tim ljudima i na koji način moći nadoknaditi šteta.
Sledeći zakon je zakon o političkim administrativnim taksama koji ima 80-tak članova i razne tarife. Jedna od njih je pomenuta, to je oslobađanje plaćanja taksi pri naknadnom upisu Roma u knjigu rođenih. Dobra stvar, treba i drugima obezbediti, ne samo njima, naročito i onima koji nemaju da plate taksu, ali se ne kaže koje su glavne stvari u ovom zakonu o administrativnim taksama, a ja ću pomenuti smo neke. Recimo, član 24. koji kaže da se tarifnom broju tom i tom broj 3.920 dinara, zamenjuje brojem 10.000, što će reći da se taksa na određenu stvar plaća tri puta više.
Sledeći član, npr. član 40. u tarifnom broju tom i tom, iznos 7.290 zamenjuje iznosom od 30.000 i bilo bi zaista predugo i sumorno da tražim sve članove gde se nekoliko puta povećava administrativna taksa, pa što je i pomenuo neko od prethodnih poslanika da recimo tumačenje propisa Republike Srbije, ako traži fizičko lice onda će biti 1.000 dinara, ako traži pravno lice biće 10.000 dinara i to je doprinos države i državnih organa da se stvori što je moguće povoljniji poslovni ambijent kako bi oni koji posluju kao pravni subjekti, kao privredni subjekti u državi Srbiji, imali što manje nameta i mogli da ostvaruju što veći profit, da nemaju gubitke, da ne idu u bankarske kredite i da zapošljavaju što veći broj ljudi, a to nam je valjda najveći problem u ovoj državi.
Treba da omogućimo tim ljudima da im država bude što jeftinija, da što manje poreza i taksi plaćaju kako bi mogli da podignu svoja poslovanja, a time i podignu standard u našoj državi.
Ne, ovde sve ide obrnutom logikom, što je moguće više taksa i nameta stavite i za građane i za državu potrebne su nam pare u budžetu za razna izdvajanja, imamo dugovanja prema ovima, prema onima. Ima li neki drugi model? Može li vlast neki drugi model da ponudi sem ovog što nudi danas?
Danas je, kad nema para podiži poreze, podiži takse, podiži cene raznih usluga, kad je preduzeće ili država kad su u problemu, podiži kredite, niko ne pita kako i dokle?
Da li postoji perpetumobile za ovu priču? Ne postoji. To jednom mora da ima kraja. Kako ćemo da nadoknadimo te kredite? Ko će da plati taj kredit koji ćemo kao država garantovati Srbijagasu za iznos od 210 miliona evra da bi se pokrili gubici Srbijagasu, da bi se platio gas.
Uzgred budi rečeno, naravno da država mora da obezbedi građanima redovno snabdevanje gasom i da u ovim situacijama mora da reaguje, ali izvinite ako država Srbija kao subjekt u čiju kasu porez uplaćuju svi građani ove zemlje, garantuje da Srbijagas koji distribuira gas samo na određenom delu teritorije Srbije, odnosno gde tu uslugu snabdevanja gasom nemaju svi građani Srbije, ja ne znam da li je baš svrsishodno da svi građani moraju da podnesu trošak gubitka koji Srbijagasu.
Mislim da to nije pošteno prema onima koji taj dug nisu ni napravili. Da li se država pitala i vlast da li se pitala kako je nastao taj dug Srbijagasa i da li se išlo u dubinu poslovanja Srbijagasa? Kako su nastali ti dugovi? Kako je nastao taj gubitak? Da li u tom Srbijagasu ima prostora da se naprave neke uštede? Siguran sam da ima. Kao što ima u svakom njenom preduzeću, kao što ima na kraju krajeva i u državnoj administraciji i državnoj kasi. Valjda, građani kad izađu na izbore da glasaju za svoje predstavnike idu sa namerom da izaberu one koji će im obezbediti da im usluga koju pruža država, pravna sigurnost, socijalna sigurnost, zapošljavanje, sve moguće pogodnosti koje građanin jedne države može da ima, treba da bude što jeftinija i što racionalnija, pristupačnija. U Zakonu o adminstrativnim taksama se uvode na desetine na stotine novih nekih propisa, kojim se plaća taksa, pa ide ne znam – zahtev za izdavanje vozačke dozvole 210 dinara, a za izdavanje vozačke dozvole još 370, ne znam šta to znači?
Hoćemo za svaki mogući papir da mi tražimo taksu, za sve moguće, za prijavu ispita za ribočuvara 1.000 dinara, za dobijanje onog sertifikata još 2.000, 3.000 dinara, za godišnje obnavljanje još 2.000, 3.000 dinara, pa dokle ljudi? Ne možemo za svaku moguću stvar da propisujemo takse i da namećemo nove namete ljudima.
Ako nema para u budžetu, onda gospodo, prvo od glave, od prvog čoveka. Kada nema dovoljno para u budžetu, onda valjda počne domaćin da razmišlja o sebi, pa ukida sebi cigarete, izlazak u kafanu, i ne znam koje stvari.
Mislim da predstavnici vlasti, počev od predsednika države, predsednika Vlade, ministara, raznih agencija, raznih direktora, raznih pomoćnika ministara, državnih sekretara, imaju prostora da u svojim budžetima naprave uštedu, sigurno imaju, mnogo više nego što će da se ubere ovim novim propisima i administrativnim taksama.
Ali, ne, lakše je da onima koji vrše vlast bude komotno, a građanima kako bude. Šta ima veze, propišu im, pa kaže, za upis u registar oplemenjivača, ili ne znam, po zahtevu, odnosno za rešenje po zahtevu za izdavanje rešenja za stavljanje u promet sredstava za zaštitu bilja 80.000, a za rešenje tog istog, upis u registar još 45.000.
Da li je to normalno? Treba ovde podstičemo one koji nešto prave, da prave i da imaju koristi od toga i da država ima korist od toga, da bude taj proizvod što jeftiniji na tržištu. Ako ga država oporezuje i nabija mu namete i takse, koliko će taj proizvod da košta? Mnogo više što bi koštao da nije tih državnih nameta. Ko će to na kraju da plati? Platiće običan čovek. Onda pričamo kako smo najsiromašniji u Evropi i kako su nam najniže plate. Kako da ne budu, kada je država generator toga. Neracionalno posluje, mnogo troši, previše državnih službenika, skupa država, skupa administracija, propisi nenormalni na svakom mogućem koraku, razno razne takse i nameti i naravno da će biti skupa država, a građani siromašni. Naravno da će tako biti, a potrošnja nenormalna. Niko ne razmišlja kako će napraviti uštede na onoj rashodnoj strani nego čim je manjak, hajde povećavaj namete da bi se povećali prihodi. Neće biti da će tako ići u nedogled.
Kredit za Srbijagas, još 210 miliona, a za tri godine koliko ova Vlada vlada, kako je formirana Vlada, još malo će biti tri godine, Narodna skupština je ratifikovala više desetina kojim se država zadužuje za raznorazne projekte, ali bogami i za popunu budžeta od strane banaka.
Oni koji vode statistiku, izračunali su da je preko 4,5 milijardi evra ratifikovano ugovora o zajmovima u ove tri godine, što će reći, to je bilo u jednom tekstu gde su ekonomski analitičari govorili koliko se država zadužuje, da smo svake minute u ove tri godine se zaduživali po 3.300 evra. To je bio podatak od prošle nedelje, kako smo ratifikovali neki dan, juče, još neke zajmove i to je već prešlo cifru od 3.500 evra u minuti.
Dakle, 43, 45% zaduženja, kaže juče ministar ekonomije, imamo mi još prostora, možemo i do 60. Stalno se hvalimo time kako država može još da se zadužuje. Kakva je to sreća? Sreća da možete još da se zadužujete? Odnosno, priznajete da ne radite ništa, nego trošite mnogo više i da će vam još neko dati, a za to ćete dati garanciju na ovo, na ono, pa kada dođe naplata, a nemamo od čega da platimo, onda ćemo da se hvatamo za glavu.
Gospodo, ne valja posao ni kao državi, a naročito vama kao vladajućoj garnituri, ništa dobro nam se ne piše, ovo ovako neće dugo ići, a ceh plaćaju građani, a bojim se da će oni koji budu došli posle vas, imati silne probleme da stabilizuju državu i da objasne narodu kako je "preterala dara meru", i kako će morati mnogo više da se stegne kaiš, nego što bi bilo normalno u svakoj normalnoj zemlji kada su ovakve situacije u pitanju.
Naravno, nama kao poslaničkoj grupi ne pada na pamet da podržimo dalje zaduživanje zemlje, a da prethodno nismo napravili analizu kako su ti dugovi nastali i da li mogu da se umanje kroz racionalnije poslovanje i savesnije poslovanje tih javnih preduzeća. Ne pada nam na pamet da namećemo nove namete građanima, koji i onako ne mogu da plaćaju ni ono što su osnovne stvari, ne mogu ni da obezbede sebi pristojnu egzistenciju zbog veoma loše ekonomske klime koja je prouzrokovana delimično i svetskom ekonomskom krizom, ali bogami, najviše nesposobnošću vladajuće garniture.
Od poslanika DSS nemojte očekivati podršku za ovakav zakon.

Poštovano predsedništvo, poštovani gospodine potpredsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, danas je prirodno ratifikacija ugovora, odnosno potvrđivanju garancije koje Republika Srbija daje za uzimanje kredita za Fijatovu fabriku automobila u Kragujevcu. Po prirodi stvari je zadobila najviše pažnje poslanika, pa će se i moja diskusija uglavnom odnositi na ovaj deo garancije koje danas u Republičkoj Skupštini potvrđujemo.
Da se vratimo malo u nazad, da podsetimo građane na istorijat oživljavanja fabrike automobila u Kragujevcu. Ako se sećate 2006. godine je tadašnja Vlada kupila licencu za proizvodnju Fijatovih automobila i to pre svega Fijat Punta u fabrici Zastava u Kragujevcu i tada je tu licencu sa pratećim mašinama i opremom platila 13 miliona evra.
Sredinom 2006. godine na dalje, Zastava je proizvodila po Fijatovoj licenci plaćenoj tzv. Zastavu 10 koja je bila potpuno identična replika Fijat Puntu. A ti automobili su u sebi sadržali oko 30% delova koje su proizvodili domaći dobavljači ili domaći saradnici, domaće firme koje su bile u ugovornom odnosu sa Zastavom. Po tom osnovu se jedan veliki broj i malih privrednika i ljudi koji žive i u Kragujevcu i u okolini zapošljavao i imao dakle određene prihode na osnovu proizvodnje tog automobila.
Godine 2008, u predizbornoj kampanji dve teme su dominirale tadašnjom izbornom kampanjom, jedna je potpisivanje Sporazuma o stabilizaciji i asocijaciji.
Druga tema je bila hiljadu evra besplatnih akcija, jer sam zaboravio da kažem da je to bila druga tema.
Treća tema je bila oživljavanje srpske privrede kroz strateški ugovor koji će podići Srbiju na noge, strateški ugovor sa Fijatom i fantastičnim ulaganjima u novu Fijatovu fabriku u Kragujevcu koja će proizvoditi, kad 200 hiljada, kad 300 hiljada, kad 250 hiljada, zavisi od potrebe i od situacije, kada ko od državnih zvaničnika tu poštapalicu želi da koristi.
Podsetiću vas da je recimo 30. aprila 2008. godine potpisan memorandum o saradnji između predsednika Fijat grupacije Serđija Makionea sa tadašnjim ministrom Dinkićem i predsednikom države Tadićem, gde je rečeno da je Fijat zainteresovan da u Kragujevcu proizvodi a ne da sklapa, potpuno nove modele svojih automobila uz obavezu da za prvih godinu dana podigne produkciju na oko 90 hiljada vozila a za dve godine na oko 150 hiljada vozila godišnje.
Prva godina i te dve godine posle su odavno iza nas, a evo teksta od 9. decembra prošle godine gde se kaže da je 8. decembra, dakle, dan pre toga Fijat automobili Srbija izbacio svoj 15-to hiljaditi automobil. To je bila glavna vest u svim medijima u Srbiji da je fabrika Fijat automobili Srbija izbacila 15-to hiljaditi automobil za 11,5 meseci.
Dakle, ni govora o 90 hiljada, ni govora o 150, 200, 250 ili ne znam koliko hiljada automobila, a još manje govora o tome da će najveći deo tih automobila biti izvezen i da će Srbija po tom osnovu smanjiti svoj spoljno-trgovinski deficit, da će država Srbija zaraditi na tome, da će se radnici zaposliti itd, itd.
Pri tom potpisivanju sporazuma takođe je rečeno da će dolaskom Fijata broj radnika u Kragujevcu biti povećan a evo prostom analizom, tada su Zastavu automobili zapošljavali 4.700 radnika, jutros u prepodnevnoj raspravi čuli smo bivšeg ministra ekonomije, potpredsednika Vlade gospodina Dinkića koji prezentuje ovu stvar kao svoj lični projekat, da u fabrici automobila Fijat automobili Srbija danas radi hiljadu ljudi. Petnaest hiljada automobila se proizvodi, hiljadu ljudi radi što je za tri hiljade i 700 manje nego što je radilo pre četiri godine. Tih 15 hiljada automobila se isključivo prodaje u Republici Srbiji i to uz subvnecije države Srbije.
Danas ratifikujemo, odnosno dajemo garancije da Fijat podigne kredit u visini od 500 miliona evra i potpisivanje ugovora i memoranduma o saradnji a kasnije ugovora od septembra 2008. godine ni jednom jedinom rečju se nije govorilo da će ulaganja Fijata koja su trebala da budu 700 miliona evra biti izvedena kroz kreditna zaduženja, za koja će garancije dati država Srbija, već da će to biti gotov novac i da se po tom osnovu i država Srbija obavezala da će svoja ulaganja od oko tri stotine miliona evra biti u gotovom novcu.
Naravno, očigledno je da je to tada bilo iskorišćeno kao jedno od tri predizborne velike laži, da bi se dobili izbori, ali obzirom da se bliže novi izbori nije ni čudo što se sada ponovo podgreva priča o Fijatu o novoj proizvodnji o 250 hiljada, 300, ne može čovek da pohvata koje su to brojke automobila koje će se proizvoditi u Kragujevcu i koje će se izvoziti, ne više na rusko tržište kao što je to bilo obećanje pre tri godine, pošto je od strane ruskih zvaničnika jasno rečeno da nemaju nameru da necarine automobil koji Italijani sklapaju u Srbiji bez ijednog srpskog dela. Sada se ti automobili više neće izvoziti u Rusiju, već će se izvoziti na tržište EU. I ponovo obećanje, strpite se sledeće godine će biti izbačen novi model a od 2013. godine će biti ta projektovana proizvodnja od 200 hiljada automobila, 300 hiljada automobila koje će doneti veliki devizni priliv zemlji, uposliti nove ljude i koja će podići industriju u Srbiji.
Danas, Fijat automobili Srbija sem dizalica koja su minoran deo automobilom nemaju ni jednog dobavljača iz Srbije, sve se uvozi iz Italije i sklapa, broj radnika je daleko manji nego što je bio 2007. godine, broj proizvedenih automobila za 15 puta manji nego što je obećavan, a imamo nova obećanja samo da prođu još ovi izbori, samo još sada da nam date poverenje već od 2013. godine će biti tih 200 hiljada novih automobila i novi modeli.
Nije ni čudo. Potpuno ista priča, potpuno iste matrice i Tadić nam je obećao pre pet, šest meseci da treba da se strpimo i da će već od 2013. godine kada prođu republički i predsednički izbori na kojim on ponovo treba da dobije podršku, da ćemo od tad bolje da živimo. Dosta nam je više tih vaših praznih obećanja, dosta nam je više laži i paralaža.
Kao što je Dinkić jednom smogao snage da kaže da je svesno lagao za 1.000 evra besplatnih akcija, verovatno će se ispostaviti kada za to dođe vreme da će reći – da i za "Fijat" sam svesno lagao, ali nam je bilo potrebno da dobijemo izbore. Građani Srbije dobro pratite šta ko priča, i šta ko radi, kakva obećanja daje i ne verujte više u lažna obećanja koje imaju jedinu svrhu da jedna stranka prebaci cenzus i da ponovo nas uvede u jedno sivilo, koje znači potpunu propast Srbije, gubljenje radnih mesta, besperspektivnost, besomučno zaduživanje zemlje za sve i svašta koje ne znam ko će sutra vraćati sem naši unuci. Hvala.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, vrlo su čudne okolnosti pod kojima se odvija ova rasprava i Predlog zakona. Dakle, mom poimanju političkog života normalno je da u jednoj normalnoj državi Vlada koju sačinjavaju vladajuće stranke izlazeći odnosno odgovarajući na probleme i izazove koji se javljaju u državi predlažu odgovarajuća zakonska rešenja kako bi te probleme rešila i dovela u jedan normalan okvir.
Ovde imamo situaciju da je očigledno ogroman problem finansiranja lokalne samouprave, a da taj problem ne sagledava Vlada već je sagledava jedna vladajuća stranka i to ne kroz inicijativu koja je podnela kao vladajuća stranka na Vladi pa Vlada donela taj zakon i predložila ga Narodnoj skupštini već kroz inicijativu političke strnake koja je u vlasti a predlaže zakonsko rešenje kroz, uz podršku ili peticiju građana Republike Srbije kao da je opoziciona stranka.
Jedna potpuno nenormalna okolnost koja ne može drugačije da se tumači, nego kao želja da se politički poentira ili profitira iz ovog problema. Malo pre se čulo u raspravi da su bačene lokalne samouprave u vodu pre tri godine i da niko nije vodio računa o njima i da se niko nije zapitao kako će one uspeti da reše svoje probleme sa umanjenim transferima koji dolaze od strane države. To su izrečene od čoveka koji je podpredsednik Vlade bio do juče i čija je stranka danas u vlasti, koja je praktično deo vladajuće koalicije. Podsećanja radi, samo da napomenemo neke činjenice.
Dakle, Zakon o finansiranju lokalne samouprave donete je 2005. godine počeo sa primenom 2006. godine. Po tom Zakonu o finansiranju lokalne samouprave, član 37 kaže da 1,7% društvenog bruto proizvoda iz budžeta Republike Srbije se namenski opredeljuje za transfere lokalnim samoupravama, po modelu koji je razrađen i koji je više uvažavao ne razvijene opštine, da dobiju procentualno više sredstava nego što im inače pripada, kako bi se smanjivale razlike u razvijenosti i kako bi te lokalne samouprave mogle da finansiraju deo svojih troškova koje imaju na lokalu, a da ne zavise i da ne trče svaki dan u neko ministarstvo kako bi rešili neki problem.
Po tom zakonu, koji se poštovao 2006. godine, na dalje nisam čuo, razgovarajući sa više desetina predsednika opštine ili predstavnika lokalnih samouprava, da je iko imao primedbe u smislu veličine sredstava za funkcionisanje lokalnih samouprava u 2006, 2007. i 2008. godini. Problem nastaje od kada je formirana sadašnja vladajuća koalicija, od 2009. godine, sa početkom svetske ekonomske krize koja se prenela, naravno, i na Srbiju, kada je vladajuća koalicija, reagujući na očigledno manje prihode u budžetu u 2009. godini, odlučila da smanji transfere lokalnim samoupravama, pravdajući to prosto pošto je teret ekonomske krize takav da moraju da podnesu ravnopravno svi. To se konkretno odrazilo na smanjenje transfera lokalnim samoupravama aprila 2009. godine u rebalansu budžeta, sa predviđenih 42 milijarde na 25 milijardi dinara.
Meni se čini, a ako grešim vi ćete me ispraviti, da su lokalne samouprave jedine direktno bile odgovorne, da su jedino direktno njima smanjeni izdaci iz budžeta, da ni jedna druga institucija koja se finansira direktno ili indirektno iz republičkog budžeta nije podnela teret ekonomske krize ili nije podnela bar toliki teret koliki su lokalne samouprave podnele. Dakle, to je odluka vladajuće koalicije u kojoj i dan danas sede predstavnici predlagača zakona. Sada prosto ne mogu da razumem jednog od diskutanata u prethodnoj raspravi, koji kaže da su oni svesni da će naići na otpor jer menjaju zatečeno stanje. Koje zatečeno stanje? To zatečeno stanje nije zatečeno, nego je stanje koje su upravo ljudi koji su sedeli u toj Vladi, i dan danas sede u Vladi, oni proizveli. Dakle, odluka ljudi koji predlažu zakon, koji su sedeli u tadašnjoj Vladi i prethodne tri godine, a i dan danas sede, je da se smanje transferi lokalnim samoupravama i da je ne poštuje Zakon o finansiranju lokalne samouprave, po kojem bi transfer trebao da bude 42 milijarde i nadalje još veći narednih godina, a bio je 25.
Prosto je neverovatno da neko ko je proizveo problem sada predlaže rešenje tog problema i prikazuje se građanima kao spasilac ili kao veliki dušebrižnik ili dobrotvor prema lokalnim samoupravama. Čak nastupa sa pozicije kritike prema drugima, kako sad oni brinu o lokalnim samoupravama, a niko se nije brinuo u prethodnom periodu. To prosto nije tačno. Kad se usvajao Zakon o rebalansu budžeta, 2009. godine aprila meseca, poslanička grupa DSS i ja lično smo podneli niz amandmana kojim se ta nepravda prema lokalnim samoupravama ispravlja. Tražili smo i imali argumente da se ne smanjuje lokalnim samoupravama toliko i da se taj teret krize, ako ima već manje prihoda u budžetu, prenese ravnopravno i ravnomerno na sve korisnike budžeta, a ne samo na lokalne samouprave. Upozoravali smo da će razvoj u opštinama stati, da će opštine ući u velika dugovanja da bi mogle da finansiraju osnovne funkcije. Osnovne funkcije su i prema osnovnom obrazovanju, prema predškolskom obrazovanju, prema infrastrukturi itd. Upozoravali smo da se to ne čini i da ne može donošenjem Zakona o budžetu da se krši drugi zakon, Zakon o finansiranju lokalnih samouprava.
Niko to tada nije apsolutno hteo da čuje, niti su naši amandmani prihvatani, niti su naši argumenti bili tada verodostojni za predstavnike vladajuće koalicije. Danas ti isti argumenti koje smo pričali pre tri godine, konstantno u te tri godine pričamo o tim argumentima, danas su to argumenti koji se prikazuju ovde pri obrazlaganju predloga zakona. To znači da vam je posle tri godine došlo u glavu ono što smo mi pričali. To je dobro, to nije ništa loše. Treba vremena da se neki argumenti prihvate, da se shvate kao pravi, i dobro je da su ti argumenti danas ovde izneti. Ali, prosto se pitamo kolika je šteta napravljena u prethodne tri godine? Zašto to nije tada prihvatano kao validan argument, nego je to sada argument kojim Ujedinjeni regioni predlažu novi zakon?
Prosto ne možemo da verujemo, čuli smo ovde i u raspravi o zakonu u načelu i sada u pojedinostima more nekih cifri koje su potpuno kontradiktorne. Prvo smo čuli da se povećanjem izdvajanja, odnosno povećanjem sa 40 na 80% poreza na zarade koje ostaju lokalnoj samoupravi, neće napraviti jaz u budžetu Republike Srbije i da će svi biti zadovoljni. Dakle, opštine će dobiti više para, a sa druge strane budžet neće biti oštećen. Tada su izneti kontra argumenti da je to prosto nemoguće, da ne postoji perpetumobile kada nešto povećate na jednoj strani sa jedne gomile, a da na toj gomili nema manjka. Onda su bili i kontra argumenti da će se uštedeti na transferima, jer imaju drugi mehanizmi koji će pokriti taj manjak u budžetu, pa nema potrebe da transferi budu, koliko treba da budu, 57 milijardi, koliko iznosi, 1,7% BDP.
Kada smo mi izneli argumente da je to prosto nemoguće, jer vi Predlogom zakona predlažete, odnosno ostavljate da 1,7% BDP će biti osnov za nenamenske transfere, i da to iznosi 57 milijardi, a rečeno je prethodno da će biti nadalje od sledeće godine poštovan Zakon o finansiranju lokalne samouprave, onda je bilo – naći ćemo uštede tako što se neće finansirati lokalni projekti iz republičkog budžeta koji iznose, jednom rečeno, 15 milijardi, pa drugi put rečeno 20 milijardi, pa treći put rečeno 14 milijardi, pa je onda dodato – biće 11 milijardi od antikriznih mera, pa 10 milijardi od Puteva Srbije. Pa, Putevi Srbije se ne finansiraju iz budžeta, nisu deo budžeta, oni imaju svoj poseban račun i finansiraju se na neki drugi način.
Prosto ima mnogo kontradiktornosti i mnogo stvari koje jednostavno ne idu jedna sa drugom, nemate ni jednu cifru koja se poklapa. Svaka nova rasprava, izbacuju se neke nove cifre. Prosto je neverovatno da je samo pre nekoliko meseci bio skoro dvomesečni štrajk prosvetnih radnika, koji su tražili da im se u skladu sa ranije potpisanim sporazumima povećaju zarade i taj ukupni trošak bi za državu, odnosno za budžet bio oko pet milijardi dinara. Škole nisu radile, deca nisu išla u školu, oštećeni su, a prosvetari su štrajkovali i tražili da im se to nešto malo poveća. U budžetu nije imalo pet milijardi i rečeno je – ne može da padne čitav fiskalni monetarni sistem zemlje zato što treba da se poveća prosvetnim radnicima, ne znam za koliko, za 10% ili za 6% zarada. Sada odjednom imamo 40 milijardi i možemo da uštedimo da bismo nadoknadili ono što smo im uzeli u prethodne tri godine. Kako to sad? Nemoguće da pre dva meseca nije moglo, a sad odjednom može. Šta se to toliko drastično promenilo u ova prethodna dva meseca? Ja mislim da se ništa nije promenilo, ali prosto kada je politički interes, onda nalazimo načina kako ćemo nešto da rešimo.
Sećate se pregovora sa MMF u 2009. godini, kada je počela kriza? Tada je rečeno, odnosno od strane MMF je bio uslov da se moraju smanjiti troškovi u budžetu Republike Srbije, a oni su se uglavnom odnosili na smanjenje izdvajanja za državnu administraciju. U skladu sa time je donet Zakon o limitiranju, odnosno o smanjenju broja zaposlenih u lokalnim samoupravama. Lokalne samouprave su morale krajem 2009. godine, odnosno početkom 2010. godine da nađu sredstava i da smanje broj zaposlenih, ali se pri tom povećao broj zaposlenih u državnoj upravi, pa sada iznosi preko 30.000. Krajem ove godine, prethodne, dakle 2010. godine, Vlada je odobrila zapošljavanje novih 730 činovnika.
Dakle, s jedne strane stalno povećavate troškove državne administracije, zapošljavanje novih ljudi u državnoj upravi i naravno pravite nove troškove, a ovamo pričate da nema para za lokalne samouprave, pa njima ćemo smanjiti predviđene transfere na 25, pa na 27, pa na 32 zadnji put, a evo argumenta u junu 2011. godine mogu se napraviti uštede u Republičkom budžetu. To znači da nema političke volje. Ako se ima politička volja, onda su se te uštede mogle napraviti 2009. godine i nisu morale da budu lokalne samouprave oštećene, a oštećene su za preko 50 milijardi dinara. Niš konkretno je oštećen za preko dve milijarde dinara, a za te dve milijarde dinara su mogla da budu izgrađena verovatno 20 obdaništa, sigurno 10 ili 15 škola ili da budu rešeni svi problemi sa kanalizacijom i otpadnim vodama na čitavoj teritoriji grada i prigradskih naselja.
Toliko je država zaustavila razvoj mog grada na primer, ali je zaustavila razvoj i mnogih drugih lokalnih samouprava. Sada ne može neko ko je direktno učestvovao u tadašnjoj vladi, otkidao lokalnim samoupravama, da kaže niko nije vodio računa o tim lokalnim samoupravama, a sada, evo, predlagač vodi računa o lokalnim samoupravama pošto ih je doveo do ivice održivosti, napravio ogromna dugovanja tim lokalnim samoupravama. Deficiti lokalnih samouprava su astronomski. Da vas obavestim, Niš je morao da uzme 800 miliona dinara kredita da bi mogao da pokrije neke osnovne stvari.
To je rezultat onoga što se zove nesavesno ili racionalno raspolaganje budžetom Republike Srbije gde ćete da zakinete lokalnim samoupravama, ali država, tamo gde su ministri, gde su potpredsednici Vlade, tamo gde su drugi korisnici budžeta, oni će se komotno ponašati, ali ćemo zakinuti na lokalnim samoupravama i to zovete briga za lokalne samouprave, a ne nešto drugo. Mislim da takav način apsolutno je neodrživ.

Dakle, razumem ovo što ste vi rekli i to je legitimno, prosto ima samo jedno ali, a to je da je to relativno neodrživo, odnosno neodrživ sa aspekta sadašnjeg deficita u Republičkom budžetu. Da biste negde dali više morate da nekima smanjite,  a ako ostanu isti troškovi na republičkom nivou moraće da se poveća deficita bi se taj manjak nadomestio, odnosno moraće da se uzimaju novi krediti, kao što su se uzimali i prethodnih godina.
Vi ste, recimo, imali u jednoj od prethodnih kampanja slogan "Stručnost ispred politike". Mislim da Fiskalni savet okuplja neke stručnjake oko sebe i da predstavlja jedno stručno nezavisno telo.
Fiskalni savet je, na primer, rekao da predlog od 80% prihoda od poreza ide lokalnim samoupravama. Nije utemeljeno u modernoj fiskalnoj praksi, kojom se preporučuje da porez na zarade dominantno pripada centralnom nivou vlasti, recimo. Citiram Fiskalni savet šta kaže. Kaže da će u suprotnom doći do grubog kršenja fiskalnih pravila. Dozvoljeni deficit u 2012. godini bi bio premašen za trećinu, što bi narušilo fiskalnu održivost i makro ekonomsku stabilnost, kaže Fiskalni savet.
MMF, na koji se takođe često pozivate kada vam odgovara, stalni predstavnik MMF upozorava da bi usvajanje predloga uz decentralizaciju zemlje uvećalo deficit državnog budžeta itd. Kaže da je taj predlog loš i da uvećanje deficita državnog budžeta za 1,1% bruto društvenog proizvoda, odnosno za 40 milijardi u 2012. godini, dakle, ono što upravo mi pričamo.
Dakle, slažem se da opštinama i lokalnim samoupravama treba nadomestiti ono što im je oduzeto.
Niste mi odgovorili koji su razlozi zašto se niste setili da ovaj predlog zakona predložite, recimo, sredinom prošle godine, krajem prošle godine. Kada se usvajao budžet 2011. godinu isti su razlozi bili i mogli ste da ih predložite tada, dok ste bili u Vladi i mnogo bi legitimnije bilo da o njemu raspravljamo kao o predlogu Vlade nego sada kao predlogu jedne poslaničke jedinice.