Kratko ću. Način izbora je problematičan i oko njega se sporimo. Dakle, nije sporno da Narodna skupština i nekakva većina moraju da izaberu i te ljude koji će biti u nezavisnim regulatornim telima. Ali, kada hoćete to da radite na krajnje korektan način, onda to možete da uradite da konkurs koji se sprovodi, da ga, sprovodi nekakva nezavisna komisija koja nije direktno postavljena od izvršne vlasti.
Ovaj konkurs za Upravni odbor Republičke agencije za elektronske komunikacije, kao i za mnoge druge, sprovodi Vlada. Vlada sprovodi i Vlada predlaže Narodnoj skupštini. Dakle, vladajuća većina, direktan uticaj izvršne vlasti.
Ako ste želeli da postavite ljude koji neće biti kontrolisani od politike, od izvršne vlasti, mogli ste da kažete da će taj konkurs tehnički sprovesti i predložiti Narodnoj skupštini bilo odbor nadležan za poslove telekomunikacija, bilo nezavisna komisija u koju će ući članovi koje će predložiti nezavisna strukovna udruženja sa Ekonomskog fakulteta, sa Fakulteta za elektroniku, neka druga udruženja, Udruženje inženjera i tehničara.
Dakle, postoje načini kako može da se dođe do predloga ljudi na koje neće izvršna vlast imati direktan uticaj. Jedino se tako može doći do najboljih rešenja. Ovako, ako direktno izvršna vlast predlaže te članove, zaista, konkurs nije dovoljna garancija da će to biti nepristrasno i na pravi način urađeno.

Narodni poslanik Zoran Ostojić je u pravu, ali to nama ništa ne znači.
Gospođo Kolundžija, kada citirate član 14, odnosno jedan njegov stav, onda ga bar tumačite na pravilan način. Kaže: ''Vlada u roku od 30 dana od isteka roka iz stava 4. ovog člana, utvrđuje predlog kandidata za predsednika, zamenika predsednika i članove upravnog odbora koji ispunjavaju kriterijume za izbor'', ne prosleđuje spisak svih kandidata koji ispunjavaju uslove za izbor, nego utvrđuje predlog kandidata za predsednika. To znači predlog za Skupštinu koje će ljude birati.
Baš bih voleo da vidim spisak svih kandidata koji su učestvovali u konkursu, a ispunjavaju uslove konkursa. Živi bili, pa videli, doći će i to na dnevni red! Ako se kaže da utvrđuje predlog kandidata, onda utvrđuje predlog kandidata, onda utvrđuje predlog kandidata – ne prosleđuje spisak svih kandidata koji su ispunili uslove.

Na član 12. podneo sam amandman koji u poslednjem svom stavu kaže – članovi upravnog odbora imaju pravo na naknadu za rad u upravnom odboru koje, se određuju u skladu sa statutom Agencije. Moja intervencija je da se to radi uz saglasnost Vlade.
Smatram da saglasnost na naknade članovima upravnog odbora ove agencije, ali i svih drugih, treba da daje Vlada, imajući u vidu da je to u prethodnom periodu bilo zloupotrebljavano, tako što su naknade bile astronomske, a bojim se da su u nekim takozvanim nezavisnim regulatornim telima i dan-danas te naknade astronomske, a da javnost za to ne zna.
S obzirom na to da se radi o materiji, odnosno o resursu koji predstavlja nacionalno dobro, a povereno je ovoj agenciji na upravljanje, potpuno je logično i normalno da onaj koji je poverio ovlašćenja da se bavi ovim poslovima određenoj agenciji kontroliše njen rad, da kontroliše i naknade, odnosno primanja koja će imati članovi upravnog odbora, direktor i svi drugi koji su zaposleni u toj agenciji.
Smatram da je moj amandman vrlo smislen i svrsishodan, da ne bismo dolazili u situaciji koju smo imali prethodnih godina, da su naknade članovima upravnih odbora toliko visoke da se kreću od 300, 400, 500 pa u nekim slučajevima do milion dinara, što bi rekao predsednik Tadić – bezobrazno visoko. Bojim se da se najveći broj odnosi upravo na one koji sede u prva dva reda njegove stranke.

O ovom članu smo raspravljali u diskusijama u nekoliko prethodnih prijava. Član 14. definiše na koji način se biraju članovi upravnog odbora – predsednik i zamenik predsednika, članovi upravnog odbora nadležne agencije za telefonske komunikacije. Predložio sam da, umesto da Vlada, kao izvršni organ, predlaže Skupštini kandidate za predsednika, zamenika i članove upravnog odbora, to radi nadležni odbor za elektronske komunikacije Narodne skupštine Republike Srbije, iz prostog razloga što se na taj način umanjuje mogućnost političkog uticaja na izbor nezavisnih ljudi u tom regulatornom telu.
Na ovaj način koji je predložilo Ministarstvo, onako kako piše u zakonu, po mom dubokom ubeđenju, imaćemo prijave na konkurs koje raspisuje Ministarstvo, Vlada će utvrditi predlog kandidata. Voleo bih da vidim to što gospođa Kolundžija priča. Doći će i to na dnevni red. Bojim se da će na ovaj način Vlada predložiti, od onih koji su se prijavili, određene kandidate za predsednika, zamenika i za članove i da se time institucija konkursa potpuno minimalizuje i potpuno gubi pravi smisao.
Smatram da bi nadležni odbor za telefonske komunikacije, Odbor za saobraćaj i veze Narodne skupštine, u ovom slučaju, bio daleko pozvanije telo da utvrđuje spisak kandidata ili sam predlog kandidata za predsednika, zamenika i članove upravnog odbora.
Ovim bi se izbeglo da izvršna vlast direktno kontroliše ovo nezavisno regulatorno telo, samim tim izbegle bi se mogućnosti ili sumnje da će se pri izboru, a kasnije pri radu te agencije dolaziti do zloupotreba i do kršenja zakona. Hvala.

Ako je to tako, onda ne vidim ni jedan jedini razlog zašto se ovaj amandman ne bi prihvatio. Ako Narodna skupština bira od svih kandidata predsednika, zamenika i članove, zašto tu kompletnu proceduru ne bi sprovodio nadležni skupštinski odbor? Kakve bi to onda veze imalo sa Vladom? Ako Skupština bira, ako konkurs treba da sprovodi i ako je Vlada samo poštonoša koji će proslediti imena kandidata, zašto to kompletno ne bi radili svi organi Skupštine? Ako je na Skupštini mogućnost izbora, zašto ne bi to radio Odbor za saobraćaj i veze pri Skupštini Srbije?

Zaista mi obrazloženje nije jasno zašto bi to bilo veliko opterećenje za nadležni skupštinski odbor? Kažete da će Ministarstvo zbog važnosti ovog tela vrlo ažurno raditi i da će do tog izbora vrlo brzo doći. Zaista nas prošlost demantuje. Već, dve godine niste predložili nijednog čoveka u upravni odbor, iako su im svima istekli mandati. Sada nam pričate kako ćete vrlo brzo i vrlo ažurno sprovoditi tu proceduru. To nije u skladu sa onim kako ste se ponašali u prethodnom periodu.
Još jedan prilog za usvajanje ovog amandmana jeste to što u Odboru za saobraćaj i veze sede predstavnici svih poslaničkih grupa. Dakle, isključuje mogućnost manipulacije. Postoji skupštinska kontrola predstavnika svih poslaničkih grupa gde će sve biti javno i transparentno. Ovako nam ništa ne garantuje da će ono što treba da sprovede Ministarstvo i Vlada koju čine predstavnici samo jedne skupštinske većine biti urađeno na pravi način.

Ova država je prethodnih godina pokušavala, i dan-danas verovatno to čini, da sprovede određene reforme i one bi trebalo da donesu, pored opšte demokratizacije društva i boljeg standarda građana, efikasniju i moderniju državu. Kad se kaže efikasniju i moderniju, podrazumeva se obavezno i da bude ta država jeftinija, u smislu birokratije, ali je finija za njene građane.
Evo kako kroz uvođenje ovakvih institucija i davanjem javnih ovlašćena država u stvari ne da postaje efikasnija i jeftinija, i za građane i sama po sebi, već svaki put uvodi neke nove namete.
Davanjem javnih ovlašćenja, ovde konkretno u zakonu Agenciji za elektronske komunikacije, a u drugim zakonima, na primer Agenciji za lekove, agenciji ili strukovnim udruženjima, inženjerskim komorama, lekarskim komorama, farmaceutskim komorama, određenim udruženjima ili agencijama bukvalno se pljačkaju građani Srbije.
Da li znate da kroz davanje javnih ovlašćenja i donošenje određenih zakona ne može niko od inženjera da projektuje u Srbiji ukoliko nema licencu, a tu licencu može da dobije od inženjerske komore, preneto ovlašćenja od strane države, a da niko ne kontroliše koliki su troškovi za dobijanje te inženjerske licence i gde se te pare slivaju i kao se troše.
To se isto dešava i za licence za lekare. Svake godine lekar, stomatolog, mora da sakupi određeni broj bodova kroz određena predavanja, stručna usavršavanja, takozvana, da bi mogao tu svoju licencu produži da radi svoj posao. Te bodove će dobiti na određenim predavanjima koja obavezno koštaju i to ne malo. Ne postoji nijedno predavanje na kojima se dobijaju takozvani bodovi za licencu, koje je ispod 30-40 evra, a to rade ljudi koji su obično sa univerziteta, sa nekakvim predavanjima ili, bolje rečeno, prepisanim predavanjima, skupe po 500, 1.000, 1.500 ljudi, zavisno od interesovanja i cene određenog seminara, da bi se dobili određeni bodovi, a ti ljudi koji to rade skupljaju ogroman novac i dele među sobom.
Isto se dešava i sa dosadašnjom Agencijom za telekomunikacije, budućom agencijom za elektronske komunikacije, sa Agencijom za radio-difuziju, gde se skupljaju ogromna sredstva koja dolaze na osnovu javnih ovlašćenja koja država predaje, a da ne postoji kontrola troškova tih sredstava ili, barem, ne prava transparentna kontrola utroška sredstava koja se slivaju u Agenciju, kako je to slučaj sa drugim državnim organima. Praktično, određeni paradržavni organi, kako reče neko od prethodnih izlagača, uzimaju ogroman novac, dele enormne plate, enormne naknade za članove upravnih odbora, a da to javnost ne zna, da to država ne želi da kontroliše, pa imamo silne afere od primanja u JAT-u, ''Aerodromu'', u ''Agenciji za kontrolu leta'', u RRA, u RATEL-u i tako dalje. Ni dan-danas se ne zna kolika su primanja zaposlenih ili članova upravnih odbora u određenim agencijama.
Ovo je postao poligon koji je država institucionalizovala da na sivom tržištu ''legalno uzima novac i deli među sobom''. I na taj način ogromne pare sliva u sopstvene džepove.
Država mora da bude efikasna, moderna i jeftina, da kontroliše sve svoje resurse i da sve što može slije u sopstveni budžet, kako bi građani mogli kroz nezavisne institucije i organe da kontrolišu gde se te pare troše, a ne da se zaobilaznim putevima pare slivaju u agencije, a tamo da im se gubi svaki trag ili da odlaze, u skladu sa statutima ili aktima agencija, legalno u privatne džepove onih koji upravljaju njima.

Članom 29. se reguliše u kojim slučajevima i za koje vrste ovlašćenja se plaća naknada, u skladu sa ovim zakonom, pa se kaže da se naknada plaća za: korišćenje numeracije, za korišćenje radio-frekvencija, za obavljanje delatnosti elektronskih komunikacija i pružanje usluge u nadležnosti Agencije, da visinu naknada određuje upravni odbor Agencije, a da saglasnost na visinu ovih naknada daje Vlada.
Dopunio sam, pored toga što saglasnost na ove cene, odnosno naknade koje plaćaju subjekti na koje se ovaj zakon odnosi – da Vlada određuje procentualnu raspodelu sredstava ostvarenih po ovom osnovu između budžeta lokalnih samouprava i budžeta Republike Srbije, gde procenat koji pripada lokalnim samoupravama ne može biti manji od 30% ukupnih sredstava.
Smatram da je ovo vrlo svrsishodno i vrlo logično da bude prihvaćeno kao amandman, iz prostog razloga, što se sva sredstva koja se sliju po ovom osnovu, slivaju u budžet Republike Srbije.
Po ovom osnovu se naplaćuje korišćenje numeracije radio-frekvencija na državnom nivou, ali i na lokalnom nivou. Na primer, naknada koju ubira Agencija dolazi od plaćanja frekvencije za nacionalne televizije, za regionalne televizije, ali i za lokalne televizije.
Po kojoj logici bi trebalo sva sredstva da se sliju u budžet Republike Srbije ako se naplaćuje, na primer, od lokalne televizije, to je na godišnjem nivou, koliko se sećam, oko, 5.000 evra, recimo, u Nišu. Zašto bi sve to išlo u budžet Republike Srbije? Zašto bi išlo 100.000 evra u budžet Republike Srbije naknade za jednu regionalnu televiziju koja se vidi na prostoru jugoistočne Srbije, ako ta televizija tamo postoji, zapošljava 50 do 100 ljudi, prihode ostvaruje na tom tržištu, dakle, od subjekata koji žive na teritoriji jugoistočne Srbije, dakle, zašto bi svi prihodi išli u centralni budžet?
Zašto ne bi deo sredstava ostajao u budžetima lokalnih samouprava, odnosno zašto se ne bi ta sredstva vraćala budžetima lokalnih samouprava, baš zato što subjekti koji plaćaju tu naknadu posluju na tom terenu, ostvaruju prihode od preduzeća putem reklame koji žive na toj teritoriji i nema nikakve logike da sva sredstva idu u centralni budžet. Time bi se ojačali budžeti lokalnih samouprava i bila bi pravednija raspodela sredstava, a ne ovako, centralizovati sve kao što je sve centralizovano u ovoj državi, pa imamo situaciju da je prosečna plata u Beogradu 400 evra, a u Beloj Palanci 150.
Dakle, ako neko zaista želi da dobronamerno shvati ovu moju nameru, mislim da nema ni jedan jedini argument da ovako nešto ne prihvati. Isto se odnosi i na druge naknade koje se ostvaruju u Agenciji i mislim da bi jednom trebalo konačno da stavimo tačku na to da sve što se dešava u ovoj državi dešava se u Beogradu. Svi prihodi koji se ubiraju odlaze u Beograd, a da lokalne samouprave ne mogu da sastave kraj sa krajem.
I, samo još jednu rečenicu. Danas je puno reči bilo o tome ko govori laž a ko govori istinu, kome treba narod Srbije da veruje. Pretpostavljam da oni koji zagovaraju tu činjenicu, da oni koji govore laži njima ne treba niko da veruje, da su upravo mislili na one koji su obećavali 200.000 novih radnih mesta, koji su obećavali bolji život preko noći, koji su obećavali da je Kosovo ''uvek i svagda'' sastavni deo Srbije, iako ih svakog dana po jedan novi ambasador demantuje, pa ih direktno proziva i kaže – nema ništa od EU dok ne uspostavite dobrosusedske odnose sa Kosovom, odnosno ne priznate Kosovo. I, svakog dana demantuju raznim izveštajima o reformi koja je u Srbiji, koje tapkaju u mestu, odnosno zarobljavaju građane Srbije i prave jednu guberniju kojom vlada DS i Boris Tadić.

Poštovano predsedništvo, poštovana gospođo ministar, dame i gospodo narodni poslanici, nastavlja se stara praksa, koja se pokazala više puta u ovom sazivu parlamenta, da se veoma važni zakoni usvajaju po pravilu na Vladi četvrtkom, a dostavljaju parlamentu petkom, a već ponedeljak ili utorak kreće njihova rasprava u parlamentu.
Zaista mi nije jasno čemu tolika žurba da se zakon o elektronskim komunikacijama, koji je jedan veoma važan zakon, usvoji prošlog četvrta na Vladi, u petak dostavi narodnim poslanicima, da bi danas, u ponedeljak, za dva dana trebalo kompletan materijal ovog važnog zakona da pročitamo, pripremimo amandmane, pripremimo se za raspravu i da danas validno tu raspravu i sprovedemo u parlamentu. Dakle, ukupno dva dana za 100 strana materijala i preko 150 članova ovog zakona.
Šta je bio problem da se ovaj zakon usvoji ranije na Vladi ili šta je problem da bude stavljen na raspravu u parlament na nekoj narednoj sednici? Kome se toliko žuri da ovo prođe ekspresno brzo, sa što manje rasprave i što manje priče u parlamentu? Očigledno da se žuri Vladi, Ministarstvu, pre svega vladajućoj koaliciji, kako bi se na jedan netransparentan način pripremila podloga za privatizaciju najznačajnije ili jedne od najznačajnijih preostalih državnih kompanija koje pune budžet Republike Srbije, a to je "Telekom Srbija".
Druga okolnost koja prati najavljenu privatizaciju "Telekoma Srbije", jeste nelegitimnost Upravnog odbora Agencije za telekomunikacije sadašnjeg RATELA, a buduće agencije za elektronske komunikacije. Ova agencija ima nadležnost regulatornog tela da kontroliše subjekte koji se bave poslovima na komunikacionom tržištu i da sprovodi zakone i propise u ovoj oblasti, da vrši nadzor, da prosto bude posrednik između korisnika usluga i onih koji daju te usluge.
Kao što je prethodnik pomenuo, od pet članova Upravnog odbora Agencije za telekomunikacije, dvojici članova je istekao mandat 2008. godine, dvojici 2009. godine, a 1. juna 2010. godine, odnosno pre sedam dana istekao je i predsedniku Upravnog odbora Agencije. Dakle, mi danas nemamo nijednog legitimnog člana Upravnog odbora Agencije, ali ćemo bez obzira na to, verovatno već u septembru dobiti javni poziv za prodaju "Telekoma Srbija", pošto očigledno i vama i vladajućoj koaliciji ne odgovara da nezavisno regulatorno telo ima mišljenje o prodaji tako važne kompanije za našu zemlju.
"Telekom Srbija" nije samo kompanija koja posluje u Republici Srbiji. Pre četiri godine Vlada Republike Srbije donela je odluku da "Telekom Srbija" privatizuje "Telekom" Republike Srpske, a potom i mobilnog operatera u Crnoj Gori, tako da je "Telekom Srbija" danas jedan od najznačajnijih operatera u fiksnoj i mobilnoj telefoniji u ovom delu Evrope, odnosno barem na Balkanu. Jači i od operatera iz Slovenije i Hrvatske.
Za tako važnu kompaniju država Srbija će doneti odluku, pre svega ova vladajuća koalicija, da je privatizuje, a prethodnica toj privatizaciji jeste vaša čuvena izjava od pre godinu i po da je neophodno povećanje cena impulsa u fiksnoj telefoniji, ali i cena pretplate, da bi se otvorilo tržište i da bi se otvaranjem tržišta dobile manje cene.
Dakle, prvo ćemo da povećamo cene impulsa i povećamo cene pretplate, a onda će da se otvori tržište pa će te iste cene koje su povećane sada da se smanje. Naravno da od toga nema ništa i da smo povećanjem cene impulsa od 100% u oktobru 2008. godine i tri puta isto oktobra 2008. godine, a zatim još dva puta u februaru ove godine dobili da je cena impulsa 60 para u onom najjeftinijem saobraćaju, a cena pretplate je 450 dinara, a bila je 75 dinara.
Više od pet puta je povećana pretplata i danas može da se jednom jednostavnom računicom preračuna da će za oko 4,5 miliona pretplatnika fiksne telefonije po četiri i po evra pretplate godišnje danas "Telekom Srbija", a sutra verovatno "Dojče Telekom" ili neko ko bude po volji vladajućem režimu, inkasirati oko 250 miliona evra samo od pretplate.
Pominje se cifra da će se dobiti od prodaje "Telekoma" oko milijardu i po evra. Kada to, opet, prostom računicom prevedete na običan jezik, ispada da će za šest godina samo od pretplate biti otplaćeno 51% prodatih akcija "Telekoma Srbija". Baš bi me interesovalo da nam vi kao ministar nadležan za poslove telekomunikacija, doduše, ne i stručno lice u toj oblasti, s obzirom na to da nemate dodirnih tačaka sa telekomunikacijama, objasnite koji je rezon za jednu državu da prodaje tako značajnu kompaniju koja ogromna sredstva uplaćuje u državni budžet, a iz tog državnog budžeta finansiraju se mnoge aktivnosti države, pa i one socijalne i razne druge kategorije, penzioneri, školstvo, zdravstvo i sve drugo što je neophodno za funkcionisanje jedne države.
Prošle godine "Telekom Srbija" je iskazao dobit veću nego ranijih godina na jedan fiktivan, da kažem, prosto, lažan način, tako što nije ulagao u infrastrukturu skoro ništa, odnosno investicije u "Telekomu Srbija" su bile pet ili šest puta manje nego ranijih godina, pa se onda dobio profit koji je prikazan kao najveći do sada, kako bi se u domaćoj javnosti, ali verovatno i u stranoj i onih koji su zainteresovani za privatizaciju, došlo do zaključka da se radi o vrlo profitabilnoj kompaniji, kako ta kompanija dobro radi i kako bi bila poželjna kao kompanija koju treba kupiti.
Još jedna interesantna činjenica je vezana za funkcionisanje vašeg ministarstva. S obzirom na to da dolazite iz stranke eksperata, koja je u dva prethodna izborna ciklusa promovisala svoj slogan "Stručnost ispred politike", pokazali ste i vi kao pripadnik te stranke, ali i vaš predsednik, to na delu kao jedan antipod i jedna smejurija kojom se izrugava uopšte pojam stručnosti. Naime, u vašem ministarstvu je, posle objave da mora da se smanji broj državnih činovnika, otpušteno 14 ljudi sa visokom stručnom spremom, od toga 11 diplomiranih inženjera iz oblasti telekomunikacija, od kojih su trojica bivši pomoćnici ministara, dva magistra nauka, jedan doktor nauka, sa obrazloženjem da ti ljudi više nisu potrebni vašem ministarstvu i da je dovoljno sedam ljudi koji sada obavljaju taj isti posao, a pri tom to sedmoro mladih ljudi imaju ukupno radnog staža i iskustva koliko verovatno jedan ili dvojica od ovih koji su dobili otkaze.
Zaista me interesuje kako ste sproveli tu vašu zamisao i tu vašu propagiranu parolu "Stručnost ispred politike" ako ste ljude koji su doktori nauka, magistri ili pomoćnici ministara, sa više od 20 ili 30 godina radnog iskustva, otpustili bez ikakvog obrazloženja i ostavili ih na ulici, odnosno na tržištu rada sa 50 ili 55 godina života? Gde će ti ljudi danas moći da se udome, gde će da nađu nova angažovanja? Pri tom, znali ste da će u sektoru telekomunikacija, odnosno u izglasavanju ovog zakona biti ponovo vraćena nadležnost inspekcijskog nadzora, ali ste za svaki slučaj taj deo u prethodnom periodu potpuno eliminisali i ljude koji su radili taj posao otpustili.
Sve u svemu, ovde se radi o jednoj, na onako ne baš vešt način, prikrivenoj želji da se donošenje ovakvog zakona na brzinu, s jedne strane, i nelegitimnošću Upravnog odbora Agencije za telekomunikacije, na mala vrata privatizuje najznačajnija kompanija u oblasti telekomunikacija i da se pripreme novi izbori.
Da će se to desiti rekao je i vice premijer, predsednik vaše stranke i ministar za ekonomiju, najavljujući da će svi zaposleni u državnim institucijama već od narednog meseca dobiti jednokratne pomoći, pošto nije prošla priča od pre nekoliko meseci, da će od septembra biti odmrznute plate i penzije, da će se povećati plate u državnom sektoru, pa kada je došao MMF i zavrnuo uši i rekao da od toga nema ništa, e, onda se primenjuje drugi princip, pa ćemo deliti jednokratnu pomoć ljudima koji su zaposleni u državnoj upravi, verovatno i penzionerima, socijalno ugroženim grupama, a sve kao uvertira i priprema za nove izbore.
Na jesen će se verovatno raspisati tender za prodaju "Telekoma". Od toga će ova vladajuća koalicija u državni budžet inkasirati oko milijardu, milijardu i po evra, što po njihovoj računici predstavlja dovoljno para da se tokom jeseni i zime, do sledećeg proleća na razne načine pripreme izbori, puštanjem jednokratne pomoći, povećanjem penzija, raznim marketinškim trikovima u vezi izgradnje investicija u Srbiji, kako bi se povećao standard. Tu će biti i agencije i televizije i sve će se to pripremiti do narednih izbora, kako bi vladajuća koalicija dobila dovoljan broj glasova da nastavi da i dalje rasparčava Srbiju i da uništava njenu ekonomiju.
Ostaje samo pitanje šta će biti posle toga. Pare će se potrošiti, izbore ćete možda na prevaru i dobiti, ali će čitava zemlja i svi građani biti siromašniji za tako značajnu kompaniju i ostaće nam, verovatno, samo još EPS kao mogući predizborni adut za neke nove izbore, a onda ćemo biti, verovatno posle silnih zaduženja koja ste ostavili za ove dve godine, a verovatno i u narednih godinu-dve planirate nova zaduženja, ostaće samo dugovi i ostaće samo dužničko ropstvo koje će verovatno morati neka nova vlada da rešava.
Ovo zaista ne služi na čast ni vama, ni vladajućoj koaliciji i mi, naravno, nećemo podržati ovakav zakon, jer je perfidna najava nečega što je dalje urušavanje ekonomije Srbije. (Aplauz)

Poštovano predsedništvo, poštovani gospodine ministre, činjenica je danas da je Srbija duboko regionalno neujednačena zemlja u smislu razvoja i činjenica je da su te ogromne regionalne razlike nastale, čini mi se, najviše zadnjih desetak godina. Kao što je i činjenica da ekonomsku politiku ove zemlje tih deset godina upravo vodite vi. Zato se ovaj predlog zakona i vaše obrazloženje zakona o regionalnom razvoju može nazvati demagoškim i licemernim.
Zašto kažem demagoško? U obrazloženju Predloga zakona o regionalnom razvoju kažete da je cilj izmena ovog zakona kojeg smo doneli prošle godine pre devet meseci samo da se dobiju statistički i ujednačeniji regioni, kao i da se ukinu državne regionalne agencije, čime se u svetlu ekonomske krize smanjuju administracija i troškovi, čime će se omogućiti bolja i vertikalno-horizontalna koordinacija, planiranje i realizacija razvojnih aktivnosti.
Zar nismo pre samo devet meseci upravo mi iz DSS-a pričali da je tadašnji predlog zakona apsolutno loš i da će doneti samo novu birokratiju, a da ništa konkretno, nikakvu konkretnu pomoć neće doneti nerazvijenim područjima Srbije, i da neće biti praktično moguće sprovesti ovaj zakon i da on ništa ne znači u smislu smanjenja regionalnih razlika?
Sada nas vi ubeđujete da ćete smanjiti birokratiju zbog ekonomske krize, kao da prošle godine u julu nije bila ekonomska kriza kada ste tu istu birokratiju kroz tadašnji zakon uvodili?
Takođe, još jedna demagogija koja je ovde napisana u obrazloženju, a tiče se ovog zakona, kaže da se u Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju, u članu 113, navodi da će EU i Republika Srbija nastojati da jačaju regionalnu i lokalnu razvojnu saradnju sa ciljem doprinosa ekonomskom razvoju i smanjenju regionalnih nejednakosti.
Razumem da ćemo kroz zakon stvoriti nekakve statističke regione preko kojih će razne opštine u Srbiji i razna područja projektima konkurisati kod pretpristupnih fondova, kojih u ovom trenutku nema, jer nismo dobili status kandidata i pitanje je kada ćemo ga dobiti, ali ne razumem šta je Republika Srbija, odnosno njeno nadležno Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja učinilo da se te regionalne razlike smanje?
Prošle godine ste nam nudili kao spasonosno rešenje Zakon o regionalnom razvoju, koji je čista filozofija, u kome nema nijednog finansijskog instrumenta za prevazilaženje regionalnih razlika, a sada nam nudite takođe filozofski dokument – izmena Zakona o regionalnom razvoju, gde se više ne govori o sedam statističkih, nego o pet statističkih regiona. Kakve veze ima da li je sedam, pet, 13 ili jedan, ako nema nijednog finansijskog instrumenta da se regionalne razlike smanje?
Takođe ste govorili da se u raspravi o ovom zakonu stvaraju nepotrebne tenzije. Tenzije se upravo stvaraju, gospodine ministre, zato što je zakon ovakav, zato što uz ovaj zakon ne ide nijedan prateći zakon koji se tiče oblasti finansija, decentralizacije finansija, fiskalne politike, koji će pomoći da oni koji su nerazvijeni ne budu više nerazvijeni, da opštine koje su najnerazvijenije, odnosno odnos opština najnerazvijenijih i najrazvijenijih ne bude 1:15 ili 1:50, kako ste naveli, već da bude mnogo manji.
Upravo se stvaraju tenzije zato što nadležno ministarstvo koje vi vodite nije nijednu meru ekonomsku konkretnu sprovelo da bi se smanjile regionalne razlike, da ne bi siromaštvo stanovalo, pre svega, u jugoistočnoj Srbiji i da ne bi plata, na primer, u Kuršumliji bila 14.000, a u beogradskim opštinama preko 50.000, a broj zaposlenih više od polovine.
Prošle godine, odnosno u predizbornoj kampanji ste najavljivali pompezno, pored 1.000 evra svakom građaninu Srbije, na šta ste najvećim delom i prikupili glasove da formirate Vladu, obećavali ogromne projekte razvojne za Srbiju, "Fijat" u Kragujevcu, a "Mercedes" i "BMV" u Nišu. Kada se završila kampanja, potrošili smo silne pare da bi stvorili uslove "Fijatu" da proizvodi u Kragujevcu, ali, naravno, od "Mercedesa", "BMV"-a ili bilo koje velike kompanije koje ste obećavali da će doći u Niš i pokrenuti zamrlu "Elektronsku industriju", nema ništa.
Pre godinu i po dana grad Niš je organizovao Niški investicioni forum, na kome ste tada pompezno najavljivali da ćete merama Vlade i kao ministar ekonomije i potpredsednik Vlade učiniti sve da Niš ponovo bude grad elektronike i da kroz velike investicione projekte Niš neće biti na 70 i nekom mestu po razvijenosti, da neće imati skoro isti broj nezaposlenih i zaposlenih i da to neće biti nova dolina gladi, nego jedan uspešan veliki grad.
Posle toga, na drugom investicionom forumu niste učestvovali, a u međuvremenu ste jednu veliku kompaniju koja se bavi elektronikom odveli u blizinu Beograda da tamo pravi svoju fabriku, ali ne i tamo gde ste obećali. Na taj drugi investicioni forum niste ni smeli da dođete jer ništa od onoga što ste obećali niste ni sproveli.
Licemerje je kada kažete da su ogromne regionalne razlike, da se ljudi iz jugoistočne Srbije uglavnom sele iz ekonomskih razloga, jer tamo ne mogu da nađu posao, jer tamo stanuje siromaštvo i da uglavnom dolaze u Beograd gde mnogo lakše nalaze posao ili u Novi Sad.
Pri tom, kao ministar ekonomije, a pre toga ministar finansija, niste nijednim konkretnim predlogom zakona pokušali da sprečite te ljude da ne odlaze iz svojih krajeva. Zašto bi neko ulagao, neko od novih investitora ulagao u neku nerazvijenu opštinu ako ima potpuno iste uslove, kao što ih ima u Beogradu, Novom Sadu ili nekom drugom gradu?
Postoje, naravno, potpuno jasni mehanizmi kako se to radi. Ako date, na primer, 15.000 evra po novom radnom mestu nerazvijenoj opštini, a ne pet, svuda isto u Srbiji, onda će neko razmisliti da uloži možda u Lebanu, Blacu ili Vlasotincu. Ako PDV ne bude isti u devastiranim područjima kao i u Beogradu na razne proizvode ili bar na neke koje se tiču proizvodnih grana koje su tamo zastupljene itd. itd.
Mora postojati mnogo konkretnih finansijskih instrumenata da bi se zaustavila velika razlika u razvijenosti i da ne bismo dobili devastirana područja i u smislu broja stanovnika u budućem periodu.
Ovakav zakon apsolutno je nedelotvoran i neće doneti nikakve konkretne koristi nerazvijenim područjima. Potpuno ste sveli sve investicije u Beograd i okolinu. Prema podacima, 80% investicija se dešava u okolini Beograda. Odakle potiču velike investicije. Naravno, svi veliki investitori prvo dođu u Ministarstvo ekonomije i razgovaraju sa čelnicima države gde će investirati i zato je jasno zašto su investicije upravo u centru Srbije. Uzimaju se krediti da se grade novi mostovi i metroi u Beogradu, koje će vraćati čitava država, pa i oni najsiromašniji.
Dakle, da niste tako stvorili svest u Srbiji da se samo filozofskim predlozima zakona, a ne i konkretnim merama deluje na smanjenje regionalnih razlika, ne bismo imali situaciju da državne kompanije poput EPS-a, NIS-a i "Telekoma" sponzorišu samo beogradske klubove ili manifestacije kulture u Beogradu, i ne bismo imali pojavu da, na primer, pare od SMS poruka za Evroviziju idu za izgradnju treće sigurne kuće u Beogradu, kao da nigde u Srbiji ne postoji potreba ni za jednom novom sigurnom kućom.
Ovakav zakon Demokratska stranka Srbije neće podržati, jer ne donosi nikakve konkretne mere u smanjenju regionalnih razlika. Hvala.

Gospodine ministre, sada sam čuo još jednu vest. Dakle, pored toga što su se Nišlije i oni koji žive u okolini selili iz Niša u Beograd i Novi Sad, sada ćemo se seliti i u Raču. T o je dobra vest da bi tamo mogli da nađemo posao.
Prosto je neverovatna činjenica koju ste izrekli, da zainteresovani investitori nisu mogli da nađu prostora u Nišu u "Elektronskoj industriji" da organizuju posao, jer su komplikovani odnosi, a pri tom ste vi postavili čoveka na čelo holdinga "Elektronske industrije"koji treba da omogući pristup investitorima. Kako je moguće da ne postoji ta koordinacija i kako je moguće da na onolikom prostoru, 32 hektara i preko 150.000 kvadrata, ne može da se nađe prostor da bi se otvorila jedna nova fabrika?
Što se tiče "Leonija" u Prokuplju, kamo lepe sreće da je 1.200 ljudi zaposlio. To bi rešilo probleme i drugih opština u Topličkom okrugu. Zasad, koliko znam, radi 200 ljudi, ali nema veze. Dobro je i to da ima i 200 ljudi.
Dakle, ono što mora da prati ovaj zakon jesu izmene niza drugih zakona, Zakona o PDV, zakona o porezu na doprinose, porezu na dohodak, porezu na dobit. Zašto bi porez na dobit bila ista u Beloj Palanci i u Beogradu? Zašto bi porez na dohodak građana bio isti u onom mestu gde je prihod po stanovniku 50 puta manji nego u najrazvijenijoj opštini?
Kako ćemo privući nekoga da investira u najnerazvijenijoj opštini ako je podsticaj, rekli ste, 5.000 evra u jugoistočnoj Srbiji, 4.000 u Vojvodini, 3.000 u Beogradu? Kakvi su rezultati toga? Nema rezultata. Dakle, nije dobro predviđeno. Mora da bude pet puta više da bi nekoga zainteresovali da ulaže u Belu Palanku, koja je verovatno najnerazvijenija opština u Srbiji.
Mora da se smanji porez na dohodak, porez na plate. To su konkretne mere koje će privući onoga ko treba da otvori neki biznis da bi stvorio veći profit. Zašto bi on trošio enormna sredstva na transportne troškove, ako to može da uradi u Beogradu, a od države nema specijalne popuste za investiranje u nerazvijena područja? Dakle, niste dobro predvideli na koji način ćete privući one koji treba da pospeše razvoj nerazvijenih područja.

Član 104. Gospodine ministre, vaša generalna ocena da četiri-pet investicija koje ste naveli da su se desile na jugu Srbije, da odudara od sumorne slike, zaista ne stoji. Da je to tako, najbolje ćete videti iz statističkih podataka.
Pogledajte koliki broj je nezaposlenih, pogledajte prihod po glavi stanovnika, pogledajte prosečnu platu, broj penzionera, pa će vam sve biti jasno. Da ne pričamo o infrastrukturi i drugim parametrima koji određuju koliki je stepen razvijenosti određenog područja.
Što se tiče Elektronske industrije i konkretnog preduzeća, mislim da ima i te kakovog uticaja ko vodi određena preduzeća, jer poznati investitor iz Slovenije je tražio od države preko vašeg direktora Holdinga da otkupi državni deo vlasništva od 20%, kako bi mogao da organizuje proizvodnju u "Jugorendgenu". To se može skoro nazvati strateškim partnerstvom.
Do dana današnjeg već devet meseci se raznim dopisima ta stvar zamagljuje i čovek je prosto digao ruke, ne može više da se bori sa birokratijom, koja mu ne dozvoljava iz svojih privatnih i ličnih razloga da realizuje svoju investiciju. To morate da znate.

Poštovano predsedništvo, poštovana gospođo ministre, na član 22. podneli smo amandman kojim se ovaj član briše.
Obrazloženje za to je sledeće: potreba za prebijanjem kapitalnih gubitaka kapitalnim dobicima, kao vid podsticaja preduzećima da se izbore sa trenutnom krizom, mnogo je izraženija danas nego prethodnih godina, s obzirom na to da su svi pokazatelji uspešnosti poslovanja preduzeća u ranijem periodu bili mnogo izraženiji nego što su danas.
Smatramo da je skraćivanje roka prebijanja kapitalnih gubitaka na račun budućih kapitalnih dobitaka za pet godina neprimerena fiskalna mera, jer će mnoga preduzeća u godinama krize nagomilati gubitke, ne svojom krivicom ili krivicom menadžmenta, već pre svega zbog pada tražnje, državnih investicija i uopšte zbog globalne svetske ekonomske krize.
Prihvatanjem ovog amandmana omogućilo bi se preduzećima koja ponovo dostignu pozitivno poslovanje da uštede koje bi ostvarila na ovaj način usmere na investiranje i otvaranje novih radnih mesta, što je mnogo značajniji cilj od kratkotrajnog punjenja budžeta države.
Mislimo da ovaj amandman ima smisla i da treba da bude prihvaćen iz prostog razloga što obaveza države jeste da na sve moguće načine, naročito kroz zakonodavnu aktivnost, pomogne najviše onima koji su glavni punioci državnog budžeta, a to je pre svega privreda.
U godinama koje su obeležile svetsku ekonomsku krizu u Srbiji svedoci smo da je privredni pad značajan i da su mnoge firme u blokadi, da skoro da nema investicija ili ih ima u vrlo malom obimu, što se direktno odrazilo i na budžet Republike Srbije, ali se odrazilo drastično i na standard stanovništva.
U svakoj normalnoj zemlji zakonodavna aktivnost treba da bude usmerena pre svega na to da smanji unutrašnje protivrečnosti koje vladaju u jednoj državi. Ovi zakoni iz oblasti poreske politike moraju da budu takvi da te protivrečnosti smanjuju, odnosno da podstiču najviše one koji su najuspešniji i koji u najvećem obimu pune budžet jedne države.
U tom smislu smo očekivali da će Zakon o porezu na dobit preduzeća imati niz mera koje će značajnije uticati na to da se takve nelogičnosti i ekonomske razlike u razvoju pojedinih delova Srbije prevaziđu, odnosno da se vremenom smanje.
Nažalost, kao ni u Zakonu o regionalnom razvoju, nismo dobili skoro nikakvu konkretnu meru ili imamo vrlo simbolične mere kojima će biti podsticani oni koji ulažu u nedovoljno razvijena područja, tako da je danas potpuno sumorna slika u Srbiji na strani siromašnih, koji pre svega žive na teritoriji jugoistočne Srbije i opština u kojima je prosečno primanje od 13.000 do 15.000, poput Kuršumlije, Bele Palanke, Vlasotinca, Blaca i drugih opština u kojima je broj penzionera i nezaposlenih daleko veći od onih koji su zaposleni, i to uglavnom u nekim državnim institucijama, što je očigledan pokazatelj drastičnog siromaštva.
S druge strane, u delovima koji su najrazvijeniji, pre svega u glavnom gradu i njegovoj okolini (za poslednje dve-tri godine skoro 80% investicija u ovoj državi bilo je baš na toj teritoriji) podaci o primanjima, o broju zaposlenih, o broju nezaposlenih lica drastično su bolji; i do četiri puta su veća primanja u Beogradu i u okolini nego u najnerazvijenijim delovima Srbije. To direktno implicira posledicu da se svake godine u ovaj deo Srbije, odnosno glavni grad i njegovu okolinu, doseli preko 50.000 hiljada ljudi, a isto toliko ili čak i više se iseli iz najugroženijih delova Srbije, pre svega mislim na jugoistočnu Srbiju.
Vlada je preko svojih zakonskih predloga, ako želi da spreči dalje taj negativan tok koji je zadesio Srbiju, pre svega preko poreskih zakona, morala da podstiče ulaganja u najnerazvijenija područja, jer je to način da se tamo ljudi uposle. Kada imate investiciju u nekom nerazvijenom području, ako se ljudi uposle, onda će tamo ostati da žive. Ovako, osnovna posledica takvog stanja je potraga za radnim mestom i ekonomska migracija, koja potpuno menja demografsku sliku Srbije.
Očekivali smo da će u ovom zakonu da budu mnogo konkretnije mere podsticaja, odnosno smanjenja poreza na dobit ili potpunog ukidanja za najnerazvijenija područja i da ta skala poreza na dobit bude klizna u odnosu na stepen razvoja određenog područja. Nije normalno da u jednoj državi ista stopa poreza na dobit bude u gradu koji ima jedva 6% (za Srbiju je to jedva 6%) nezaposlenih, u kome su prosečna primanja preko 50.000 dinara, i u najnerazvijenijem području, gde imate najveći broj nezaposlenih i gde je prosečno primanje oko 15.000 dinara.
Takođe, i drugim podsticajnim merama Vlada može preko svojih uredaba i zakonskih propisa da značajnije podstiče iz državnog budžeta investicije u određena područja, pre svega nerazvijena područja, tako što bi, na primer, dodaci za otvaranje novog radnog mesta u najnerazvijenijem području bili proporcionalno veći u odnosu na ona mesta gde tih investicija ima najviše, gde su parametri razvijenosti daleko povoljniji.
Svaka država bi trebalo da bude, pre svega, servis svojih građana, odnosno državni organi bi trebalo da budu servis građana, da im omoguće da na najefikasniji način ostvare svoja prava. Da li je tako u praksi? Naravno da nije. Takvih primera imate na pretek.
Malopre pomenuti, završeni zakon o carinama će, nadam se, tu praksu, koja se u prethodnom periodu pokazala kao vrlo loša, promeniti, ali evo jednog od primera kako državni organi, kako državna birokratija maltretira svoje građane.
Privatni preduzetnik koji se bavi špedicijom je pre izvesnog vremena bio blokiran od strane carine, na osnovu sumnje koju je carina izrazila da određena roba koju je ocarinio taj privatni preduzetnik nije izašla iz zemlje. Blokirala je firmu, skinula je sa računa skoro milion dinara, na zaprepašćenje ljudi koji se tim poslom bave. Na osnovu podnetih dokaza koji su dobijeni od carinskih ispostava gde je roba izašla, carina je odblokirala račun, ali nije vratila novac koji je skinula sa računa; uputila je firmu da tuži državu, odnosno da tuži carinu i da u postupku pred sudovima povrati taj novac. Naravno, pošto su naši sudovi toliko efikasni, firma je već tri godine u potpunom rasulu, ne može da povrati svoj novac, ne može dalje da posluje. To je jedan od drastičnih primera kako država može potpuno da uništi pre svega one od kojih živi.
Drugi primer se odnosi takođe na maltretiranje ljudi koji se bave biznisom, od strane države. U oktobru mesecu prošle godine jednom preduzetniku iz Niša je došla opomena da uplati doprinose za zdravstveno i socijalno osiguranje koje nije uplatio prethodnih meseci. Čovek je odmah po dobijanju opomene sva zaostala dugovanja platio, i platio je unapred do kraja godine sve što je trebalo da izmiri za sebe i za svoje radnike. Krajem godine se promenio referent koji je vodio tu firmu i početkom ove godine je čovek dobio rešenje da u roku od tri dana uplati sva dugovanja ili će mu biti blokiran račun. On je odmah narednog dana otišao u Poresku upravu sa dokazima da je uplatio unapred, sa izvodima da je to skinuto sa njegovog računa i uplaćeno na račun Poreske uprave, a oni su ga uputili da može da ne bude blokiran, ali zato mora da piše žalbu nadležnom poreskom organu i da za to plati taksu 15.000.
Evo, vidite kako država može da maltretira svoje građane, odnosno poreske obveznike i kako ona destimuliše one koji treba da privređuju i da ostvaruju dohodak u svojoj državi.
Još jedan od načina kako država odnosno poreski organi bez potrebe maltretiraju svoje građane jeste upravo aktuelni, juče završeni rok da se prijavi porez na dohodak građana. Svi građani koji imaju primanja oko 1.500.000 dinara treba da prijave, na vrlo komplikovanim obrascima, sva svoja primanja, da popune silne podatke; ako to ne urade, Poreska uprava će podneti prekršajne prijave. Na osnovu kojih podataka to Poreska uprava radi? Na osnovu onih podataka koje ima. To u prevodu znači da poreski organi imaju podatke o svakom građaninu na osnovu matičnog broja i o svim njegovim primanjima.
Zašto onda, ako već imaju podatke o tim istim građanima, ne izdaju automatski rešenje o poreskoj obavezi, da plate ljudi, a ne da ih maltretiraju, da svi popunjavaju poreske prijave, da čekaju u redovima, da gube svoje vreme, da radnici tamo bez potrebe budu maltretirani od istih sugrađana jer su besni dok čekaju u redovima, a da onda sila birokratije tu silnu papirologiju pregleda i naknadno šalje obaveštenje da li neko podleže poreskoj obavezi ili ne? Da li je to normalna procedura za jednu normalnu državu? Mislim da nije.
Mislim da Ministarstvo finansija, da Vlada u celini služi upravo za to da organizuje državnu birokratiju, da ne maltretira svoje građane, već da donese takve zakone i takve procedure koje će na najefikasniji način organizovati život jedne države i omogućiti svakom njenom građaninu, koji svojim porezima izdržava tu državu, tu birokratiju, da to radi na najefikasniji način, bez gubljenja vremena i bez maltretiranja. Ovako je državna birokratija iznad građana.
Jedan od klasičnih primera jeste tzv. nacionalni javni servis. Svi građani ove države, po zakonu koji je donela Skupština, u obavezi su da plaćaju RTS. Svaka porodica u ovoj zemlji odvaja 434 dinara za televizijsku pretplatu. Zauzvrat dobija „objektivno informisanje“ o javnom životu, treba da dobije kvalitetan naučni, obrazovni, kulturni program, koji druge komercijalne TV stanice nemaju obavezu da emituju. Po meni, to je apsolutno normalno i ima takvih primera svuda u svetu.
Šta imamo od ta 434 dinara, što svakog meseca izdvajamo? Pored onoga što se zove „objektivno informisanje“, imamo jedan vrlo oskudan kulturno-obrazovni program, naučni da ne pominjem, ali zato obavezno imamo na svakih sat vremena obaveštavanje građana da još sat vremena, još pola sata, još deset minuta traje licitacija za nagradnu igru – licitirajte za „punto“ iz Kragujevca.
Dakle, mi finansiramo nacionalni servis da bi nas terali da se kockamo sa državom i da bismo gubili novac šaljući SMS poruke. Da li je to normalno? Da li je normalno da nacionalni servis, koji izdržavaju svi građani Srbije, treba da navodi svoje građane da se bave kockom? To je u prevodu kocka.
Mislim da jedna odgovorna vlast sve ove protivurečnosti, a takvih ima na pretek, poput čuvene priče o plaćanju unapred PDV-a, za svakog preduzetnika, treba da eliminiše što pre. Mi smo prošle godine podneli predlog za izmenu Zakona o porezu na dodatu vrednost, po kome bi se taj porez plaćao onda kada se izvrši transakcija, a ne onda kada se fakturiše.
U vremenima ekonomske krize, kada je jedini poslodavac država, terati firme koje rade za državu da onog trenutka kada ispostave fakturu određenom ministarstvu, na primer za NIP, Ministarstvu prosvete ili bilo kom drugom, za izvršene radove, a te firme su morale da se zaduže kod banaka, da plaćaju ljude unapred, da plaćaju robu, da istog trenutka plate PDV toj istoj državi, a onda će naplatiti ta svoja potraživanja za nekoliko meseci, s obzirom na to da nam je država tako likvidna da su plaćanja za dva, tri, pet, šest meseci, pa i duže... Naravno, onaj ko ima ta potraživanja, i za nekoliko meseci i po osnovu kursa izgubi određenu vrednost, nema prava da tuži tu istu državu za kamatu ili da traži kamatu od te iste države na osnovu toga što je izgubio od svog potraživanja i na osnovu toga što je platio bankama kamate, s obzirom na to da je morao da uzme kredit.
To su stvari koje nisu dobre u ovoj državi i zbog toga i vama, gospođo ministarka, još jedna napomena i sugestija – takve stvari, koje su čista životna praksa, kroz zakone i kroz uredbe morate da menjate, da bismo dobili državu u kojoj građani neće biti maltretirani od svoje državne birokratije koju izdržavaju, nego će ona biti pravi servis tih građana. Hvala.

Poštovano predsedništvo, poštovana gospođo ministar, današnja sednica je počela na interesantan način, ubacivanjem desetak novih tačaka dnevnog reda, koje su stavljene na početak. Dakle, imaćemo jedva jedan dan da ih pogledamo i pokušamo da napišemo neki amandman, što nije korektno u parlamentarnom radu.
Ovih pet zakona, koji uređuju materiju poreza na dobit preduzeća i dohodak građana, carinski zakon i zaduživanje kod poslovnih banaka, nisu baš slična materija da bismo o njima mogli da raspravljamo u okviru objedinjene rasprave. U svakom slučaju, osvrnuću se na ono što je u ovom trenutku za Srbiju najvažnije, a to je izmena Zakona o porezu na dobit preduzeća, odnosno pravnih lica, kako se ovde sada menja.
U uvodnom izlaganju ste rekli da ima puno poboljšanja u ovom zakonu, da se oporeziva stopa smanjuje sa 20 na 10 posto i za osiguranje depozita i za kapitalni prihod. Međutim, kao što reče i gospodin Grujić, teško da ćete imati šta da oporezujete. Jer, dok se dođe do dobiti, država na razne načine sve ispumpa iz preduzeća, pa imamo situaciju da je preko 70.000 firmi u blokadi i preti im stečaj, što znači potpuni kolaps srpske privrede.
Očekivao sam da ću u ovom zakonu videti ono što se dugo najavljivalo u politici Vlade Srbije kroz javne nastupe, a to su instrumenti za ubrzani razvoj nedovoljno razvijenih područja u Srbiji. Međutim, u članu 41. ste jasno rekli da oni koji posluju na nedovoljno razvijenom području moraju da ispune nekoliko bitnih uslova da bi mogli da budu oslobođeni poreza na dobit. Ti uslovi će dodatno opteretiti ta pravna lica, tako da neće ni moći da steknu uslov da budu oslobođeni poreza na dobit.
Na primer, u stavu 1. se kaže da pravno lice mora da ispuni uslov da ima najmanje osam miliona dinara uloga u osnovna sredstva. Šta ćemo sa onim pravnim licima koji nemaju osam miliona dinara uloženih u osnovna sredstva? Na primer, kako će jedna vulkanizerska radnja ostvariti tu mogućnost ako je uložila manja sredstva iako možda zapošljava mnogo veći broj ljudi ili ispunjava i druge uslove?
Očekivao sam da će u ovom zakonu biti mnogo liberalniji pristup i da će svi koji posluju u nedovoljno razvijenim područjima da imaju određene poreske olakšice kako bi bili stimulisani da tamo više rade, više zarađuju, naravno, i da po tom osnovu šire posao i zapošljavaju veći broj ljudi.
Najveći problem svake zemlje u tranziciji svakako jeste njena privreda, likvidnost te privrede i, u skladu s tim, broj nezaposlenih ljudi, odnosno standard stanovništva. Kako je Srbija zemlja mnogih protivurečnosti, naročito ekonomskih, imamo situaciju da najveća plata u Srbiji, na području glavnog grada, iznosi 56.000, a najmanja u Beloj Palanci - 14.000, što je četiri puta manje.
Ili, po nekim drugim parametrima, recimo, kao što reče prethodni govornik, 80% investicija koje su pristigle zadnjih godina u Srbiju su realizovane na području 50 kilometara oko glavnog grada, što jasno govori o tome da nema nikakvih ulaganja u najnerazvijenija područja.
Ulaganja u najnerazvijenija područja nema iz prostog razloga što onaj koji bi ulagao i bilo koji posao započinjao u ovoj zemlji nema za to određene podsticaje, pa će ulagati tamo gde mu je najisplativije, odnosno gde neće imati velike troškove transporta i gde će moći da plasira svoje proizvode ukoliko se radi o određenoj proizvodnji. Ulaganja i jesu najveća u Beogradu i okolini, a skoro niko ne želi da ulaže u nerazvijene delove Srbije, zato što ne postoji infrastruktura i ne postoje poreske olakšice i podsticaji značajni da bi se tamo ulagalo.
To je, prosto, činjenica, ma koliko vi vrteli glavom. Jer, zašto bi neko otvorio bilo koju proizvodnju u Beloj Palanci, da proizvodi bilo koji proizvod, da ga transportuje odatle do glavnih potrošačkih centara, u Beograd i razvijene delove Srbije, ako za podsticaj za zapošljavanje novog radnika ima isto pet hiljada evra u Beloj Palanci kao što ima i u Beogradu? Bolje će to raditi ovde, jer će ovde odmah plasirati proizvod, a od države će dobiti potpuno isti podsticaj i iste olakšice kao što ima u nerazvijenim područjima.
Suština ovog zakona je morala da bude u tome da poreski podsticaji, poreske olakšice i subvencije od strane države budu mnogo veći u nerazvijenim područjima u odnosu na razvijena, ili da bar budu proporcionalno srazmerni stepenu razvoja određenog područja.
Dakle, porez na dobit ne treba da postoji ni za jedno preduzeće ili pravno lice koje radi u nedovoljno razvijenim područjima. Zna se tačno, po metodologiji, koje se opštine kvalifikuju kao nedovoljno razvijena područja, odnosno devastirana područja, i svi koji tamo rade treba da budu potpuno oslobođeni poreza na dobit.
Jer, od tih pravnih lica, koja dolaze iz Vladičinog Hana ili Kuršumlije, država nema nikakvu korist, odnosno budžet ima vrlo simboličnu korist od toga, ali bi te opštine imale višestruku korist ukoliko bi ti ljudi imali mnogo veću dobit, imali veće poreske olakšice i na taj način širili svoj posao. Naravno, država može kroz druge zakone da ih obaveže da svu tu dobit koju imaju ulože opet u isto područje koje je nerazvijeno, da bi imali dalje poreske olakšice.
Ne treba valjda da vas podsećam da je, recimo, po statistici (koja je, ma kako je definisali, skup brojki koji može da kaže mnogo toga, ali ne mora da bude uvek egzaktan), u Srbiji zaposleno 1.860.000 ljudi. Na tih 1.860.000 ljudi, imamo 1.600.000 penzionera i 760.000 nezaposlenih. To u ukupnom zbiru kaže da na 100 zaposlenih u Srbiji imamo 126 izdržavanih lica - penzionera i nezaposlenih.
Ti isti parametri za Beograd su ovakvi - na 100 zaposlenih lica imamo 60 penzionera i 16 nezaposlenih. Dakle, samo je 76,6 izdržavanih lica na 100 zaposlenih u glavnom gradu. U Novom Sadu je taj odnos nešto manje povoljan - 48 penzionera i 21 nezaposleno lice.
U Nišavskom okrugu, bez grada Niša, te brojke su sledeće - 16.000 ljudi radi, penzionera ima 29.000 i 16.000 ljudi traži posao, dakle odnos je jedan prema jedan. Za Toplički, Jablanički i Pčinjski okrug su te brojke katastrofalne - na 100 zaposlenih ljudi imate 185 penzionera i 94 nezaposlena čoveka.
Onda, naravno, ne može nikoga da začudi činjenica da se svake godine preko 40.000 ljudi, po zvaničnoj statistici, iseli iz ovog područja, što se na desetine sela gasi, što i područja koja važe kao univerzitetski centri, poput Niša, ostaju bez svojih kadrova, jer tamo ne mogu da nađu posao, jer ne postoji privreda, a ne postoje ni podsticaji u poreskoj politici, koji jeste osnovni instrument da bi se nerazvijena područja razvijala.
Da bi se jedna toliko asimetrično razvijena država kakva je Srbija koliko-toliko ravnomernije razvila i smanjila te ogromne, pre svega ekonomske razlike u razvijenosti, mora da postoji mnogo konkretnija, jasnija i stimulativnija poreska politika nego što je danas.
U Švajcarskoj, na primer, ukoliko živite u centru velikog grada, imate stopu poreza koja je vrlo visoka, ali ako živite 20 kilometara od grada, na periferiji, onda je ona duplo manja, a ako živite u nekom selu 40 kilometara od Ciriha, ona je simbolična. Zato je Švajcarska ravnomerno naseljena zemlja, koja nema velike ekonomske razlike između najsiromašnijih i najbogatijih, zato što je poreska politika klizna i uvažava sve parametre koji doprinose migraciji stanovništva, zaposlenosti itd.
Neću da kažem da nema baš nikakvih ulaganja u privredu Srbije zadnje dve godine, ali ona su tri puta manja nego što su bila 2007. godine, a ulaganja u nerazvijena područja su gotovo simbolična.
Pre nekoliko meseci ste imali veliki štrajk u Kuršumliji, ne zato što su ljudi tamo obesni pa nemaju šta da rade, već ih je muka naterala, ali smo imali jednu skandaloznu izjavu ministra privrede i ekonomije koji je rekao da država nema interesa da razvija određenu proizvodnju u tom području jer to nije strateški interes Srbije.
To je prosto nezamislivo ako se ima u vidu da je država Srbija uložila silne pare u pokretanje proizvodnje u fabrici automobila "Zastava" u Kragujevcu, protiv koje nemam ništa, naravno, ali nemoguće je da se koriste drugačiji parametri kada se radi o najnerazvijenijim područjima, o sirotinji, koja se, uzgred rečeno, nalazi u području koje je vrlo trusno i koje zovemo administrativnom linijom sa KiM.
Kako je država mogla da nađe pare i uloži ih u pančevačku "Petrohemiju", u "Zastavu elektro", a nema da uloži u pokretanje proizvodnje u "Kopaonik" u Kuršumliji? To je jedina firma koja tamo može da zaposli ljude. Ako ih zaposli, oni će ostati da žive tamo. U protivnom će svi pokupiti to malo što imaju pa će se doseliti u Beograd. A onda ćemo morati da pravimo nove mostove, jer će i ovi koji su predviđeni da se grade, kao ovaj između Borče i Zemuna, iz državnih kredita koje ćemo svi plaćati, neće biti dovoljni za sve one koji će se doseliti u Beograd.
To je jedna pogubna politika, koja ovu zemlju vuče nazad. Najžalosnija priča je od juče, gde je veliki mag, veliki baron don Tijanić svojom odlukom ugasio prvi radio koji je imao celodnevni program, prvu radio stanicu izvan Beograda, to je Radio Niš, posle 61 godine poslovanja, koja je emitovala regionalni program za čitavo područje. Preti se gašenjem i drugih medija regionalnog karaktera, pa će onda svi građani Srbije svake večeri gledati u kom delu Beograda je pukla cev i kao da mene ili nekog ko živi u Vlasotincu živo interesuje da li je neki autobus u Rakovici skratio liniju ili nije.
Na ovaj način ova zemlja može samo da tone sve dublje i dublje, a vi, gospođo ministarka, pogledajte malo više kako su ozbiljnije zemlje rešile poresku politiku i na koji način su uticale na to da se u nedovoljno razvijenim područjima pokrene privreda, da tamo oživi nekakva aktivnost kako bi ljudi ostali da žive tamo. Ovakvom destimulativnom politikom teško da ćemo uspeti da očuvamo i ovo malo teritorije što nam je ostalo. Hvala.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, moje pitanje će biti upućeno rukovodstvu Javnog servisa RTS, tačnije, Upravnom odboru, i njegovom direktoru gospodinu Tijaniću. Prošle nedelje Upravni odbor ove ustanove je doneo odluku da se ugasi dopisništvo, odnosno studio Radio-televizije Priština sa sedištem u Prokuplju, koji je tu smešten od 1999. godine, kada je završeno NATO bombardovanje. Doneta je, takođe, odluka da se svih 276 zaposlenih u toj ustanovi proglasi tehnološkim viškom i da kroz socijalne programe svi napuste RTS.
To verovatno ne bi bilo ništa čudno da se ne radi o ustanovi koja izveštava, pre svega, ljude koji žive na prostoru Kosova i Metohije, a trenutno je smeštena u Prokuplju, u Toplici, pograničnom području koje je naslonjeno na administrativnu liniju sa Kosovom i Metohijom, te izveštava i one ljude koji žive u tom kraju, ali i veliki deo ljudi koji su raseljeni, a nastanjeni trenutno u tom području.
Postavljam pitanje – šta je motivisalo Upravni odbor i direktora da donese ovakvu odluku i šta će biti sa ljudima koji su tu radili više desetina godina, osnovali tu ustanovu, radili predano svih ovih godina i na koji način će biti dalje rešavan njihov status?
U obrazloženju je rečeno da ti ljudi već godinama primaju platu, a da nemaju dovoljno posla i da su neki zaposleni u određenim privatnim medijima.
S druge strane, navodi se da Radio-televizija Priština kao takva neće biti ugašena, samo će svi radnici biti otpušteni. Pazite logiku – svi će biti otpušteni, samo će formalno Radio-televizija Priština postojati! Sa kime će postojati? Ko će izveštavati? Ko će raditi u tom studiju?
Zaključkom Vlade je rečeno da je potrebno da bar stotinak ljudi radi u tom dopisništvu, ali se ne vidi ko će tu raditi ako svi budu otpušteni.
Da li je moguće da racionalizacija u Radio-televiziji Srbije, koja očigledno mora da dođe, kao i u svim drugim sektorima, mora baš da počne od te ustanove, koja je verovatno od strateškog interesa za Republiku Srbiju, s obzirom na to da izveštava one ljude koji su ostali da žive na tim prostorima? Ako im uskratimo i ono što im pripada po pravu i po Ustavu, mogućnost za javnu informaciju, da znaju šta se dešava u njihovoj okolini, kako možemo da očekujemo da će ti ljudi ostati da žive tamo gde su naumili?
Da li je to još jedan od načina da se na perfidan način ljudi nateraju da se povuku sa rodnih ognjišta?
Znate da je pre deset godina Radio-televizija Srbije o svakom regionu imala takozvane regionalne programe u trajanju od dva sata. Danas su ti regionalni programi ugašeni, pa imamo prilike da svake večeri gledamo „Beogradsku hroniku“, izveštavanje o tome šta se dešava u Beogradu, koja je cev pukla na Vračaru, da li je otvoren neki šalter pošte na Savskom vencu i da li je zakrčenje saobraćaja na Pančevačkom mostu.
Kažite mi koji je interes onoga ko živi u Vranju, Užicu, Šapcu ili u Beloj Palanci da prati informacije o tome šta se dešava u Beogradu? Ako je javnim ovlašćenjima Radio-televiziji Srbije omogućeno da skuplja pretplatu od svih građana Srbije i ako je svi građani Srbije finansiraju, po kom osnovu onda jedni mogu da budu uskraćeni za određene informacije koje ih interesuju?
Ova vlada je počela sa otpuštanjem na svim nivoima, ali tako što se uvek kreće od najmanjih, pa se tako racionalizuje broj zaposlenih u opštinama, ali ne i u državnoj upravi, odnosno u Vladi Srbije. Vlada nije pokušala da smanji broj svojih resora i broj zaposlenih, ali zato smanjuje na teritorijama opštine. Takođe, smanjuje broj ljudi u dopisništvima, ali ne i u centrali RTS-a. Ponavljam pitanje – šta će biti sa tim ljudima i na koji način će građani Kosova biti izveštavani ubuduće? Zahvaljujem se.