Gospođo predsednice, javio sam se po ovom amandmanu, ali ću samo kratko, u dve rečenice, da prokomentarišem ovo što ste vi rekli. Nismo mi krivi što Vlada nije dovoljno sposobna da odradi onaj posao koji je pred njom. Imamo ustavnu obavezu da do kraja ove godine usaglasimo sve zakone koji su neophodni sa Ustavom Republike Srbije. Vlada nije dostavila nijedan od tih zakona. Imamo izmene Zakona o Narodnoj banci koje smo mi, kao Poslanička grupa DSS, podneli. U Odboru nam je rečeno – ima vremena, do kraja godine će biti usvojene te izmene. Mi taj zakon nemamo od Vlade.
Nema 40 zakona koji usaglašavaju naše zakonodavstvo sa zakonima EU do kraja godine, zbog belog šengena, od Vlade prema Skupštini, a ne od Skupštine. Nije Skupština kriva što ti zakoni uopšte nisu došli na razmatranje.
Druga stvar, što se tiče efikasnosti rada parlamenta, ne može predsedavajući da se dogovara sa poslanicima i poslaničkim grupama preko mikrofona ili preko medija.
Ako hoćete da uredite rad Narodne skupštine, da bude efikasniji, onda pozovete poslaničke grupe pa se dogovorite s njima. A ne da sazovete sastanak i onda se ništa konkretno ne razgovara, nemate konkretan plan šta hoćete i šta tražite od predstavnika poslaničkih grupa. Ali, to je neka druga tema.
Želim da govorim o ovom amandmanu i da ukažem na neke nelogičnosti u izmeni zakona, odnosno da probam da sugerišem nešto što je ovim amandmanom predviđeno, a Vlada ga nije prihvatila.
Dakle, jedno od najčešćih primedbi, pre svega onih eksperata iz EU i Evropske komisije, za državu Srbiju i za njenu efikasnost, Vladu, državnu upravu, jeste da su naša državna uprava i naši državni službenici nedovoljno efikasni, pored odomaćene floskule da su državni službenici ili državna uprava u dobrom delu korumpirani.
Pored te odomaćene priče, opšta je ocena da su državni službenici neefikasni, da je državna uprava spora, birokratizovana, u velikom broju slučajeva neljubazna, da su procedure spore i komplikovane, a što indirektno utiče naročito na ono što Srbiji najviše nedostaje, a to su zdrave strane investicije.
Kada hoćete da dovedete nekog u Srbiju da pokrene bilo koji biznis, on očekuje da za svoj novac, koji ulaže ovde, vrlo brzo dobije određene papire da bi mogao da radi i, naravno, da mu ta njegova investicija sutra bude sigurna i da ima i efikasno sudstvo u slučaju eventualnih sporova.
Opšta je ocena da toga u Srbiji nema. Zbog toga Srbija nema povoljnu ocenu o sigurnosti i o efikasnosti njenih službi za povoljnost investiranja u Srbiju. Zbog toga Srbija i nije zemlja koja se preporučuje i u koju treba investirati.
Potrebno je da uradimo maksimum onoga što je u našoj moći da takvu ocenu ili takvo stanje, koje je očigledno tačno, što pre prebrodimo. Strategija o reformi državne uprave je jasno sagledala stanje u državnoj upravi i među državnim službenicima i jasno stavila nekoliko prioriteta koji se moraju sprovesti, a to je da državna uprava mora da bude moderna, da mora da bude efikasna, da bude racionalna i da njeni državni službenici što manje koštaju državu.
Prvo, kada govorimo o racionalnosti državne uprave, ovako mala zemlja, sa relativno niskom stopom bruto nacionalnog dohotka, mora da ima što je moguće jeftiniju državnu upravu, odnosno poslove države mora da obavlja što je moguće manji broj ljudi kako ne bi opterećivao budžet, a budžet Republike Srbije, koji je u proceduri, predviđa za plate državnih službenika bezmalo trećinu ukupnog prihoda države. To je zaista nedopustivo, a rezultat je veoma velikog broj zaposlenih ljudi u državnoj upravi.
Znate da je 2000. ili 2001. godine broj državnih službenika bio negde oko 7.000. Doduše, nisu ni sve nadležnosti bile na državi Srbiji, imali smo jedan broj službenika i na saveznom nivou. Ali, nakon ukidanja savezne države i tokom prethodnih godina broj državnih službenika se, 2004. godine, popeo na neverovatnih 27.000.
Godine 2005. sprovedena je racionalizacija zaposlenih u državnoj upravi i tada je, takođe sprovodeći Strategiju, Vlada smanjila za 10% broj državnih službenika, da bi opet, videli smo i u rebalansu budžeta, taj broj danas iznosio preko 27.000, što se svakako ne može okarakterisati kao racionalna državna uprava. Dakle, na tome treba raditi.
Druga stvar, da bismo, prosto, sproveli tu Strategiju državne uprave, mora se voditi računa da ljudi koji rade u državnoj upravi budu stručni i kompetentni za poslove koje obavljaju. Nažalost, u našim državnim institucijama, u državnoj upravi, starosna struktura je prilično nepovoljna, radi veliki broj ljudi koji su tu zaposleni pre mnogo godina i koji, da bi bili efikasniji i da bi koristili neke moderne postupke i uređaje, moraju da budu edukovani za to.
Prethodnih godina je, u saradnji sa raznim evropskim institucijama, sprovođeno niz raznoraznih projekata koji su imali za cilj da reformišu državnu upravu tako što će, pre svega, ići na edukaciju državnih službenika. Državni službenici su pohađali mnoge kurseve, vezano za korišćenje kompjutera ili nekakve druge veštine, a sve u cilju da se što efikasnije troši vreme na radnom mestu i da stranke, odnosno građani koji zahtevaju određenu uslugu od državnog službenika, dobiju tu uslugu što pre, dakle za što manje vremena od kada se obrate određenom državnom organu.
Naše procedure su jako komplikovane u mnogim segmentima (i na tome, naravno, treba raditi), tako da se dešava da državni službenici, sprovodeći tu proceduru, potroše više desetina dana šaljući stranke od šaltera do šaltera i tako troše njihovo vreme.
Ono što je najvažnije, čini mi se, u ovom trenutku i što se zadnjih godina pokušava izmeniti, jeste motivacija ljudi koji rade u državnoj upravi. Opšte je poznata činjenica da oni koji rade u raznim državnim službama, a nisu na rukovodećim mestima, imaju zaista ponižavajuće niske plate.
Pre ovog posla sam radio u jednom državnom organu i bio nekakav rukovodilac. Zaista je nedopustivo da neko ko tu radi 10 ili 15 godina, sa srednjom ili višom školom, ima platu 17.000 ili 20.000 dinara. Bez obzira koliko je taj državni posao siguran, on sa tom platom ne može da obezbedi neku svoju egzistenciju. Još je gora priča kada se radi o visokoškolskim kadrovima. Ukoliko nisu na rukovodećim mestima, njihova plata se kreće od 30.000, 35.000, pa do 40.000 dinara.
Na taj način nećemo moći da zadržimo kvalitetne ljude da rade u državnim organima, odnosno svi iole kompetentni ljudi će otići u druge organe, radiće u privatnim firmama, što će direktno uticati na to da će oni koji nisu sposobni, koji su nekompetentni i koji nisu dovoljno motivisani ostati da rade u državnoj upravi, a onda će ta činjenica uticati na sam rad organa, da nam se slika o našim državnim organima i državnim službenicima ne može popraviti ukoliko nemamo kompetentne, stručne i efikasne ljude koji će raditi u državnoj upravi.
Ovim amandmanom je predviđeno da se briše član 2, koji kaže da preporukom Zaštitnika građana određeni državni službenik, odnosno rukovodilac u državnoj službi, može biti razrešen. Međutim, predlagač je trebalo da predvidi, bez obzira što je potrebno prihvatiti određenu sugestiju Zaštitnika građana za razrešenje određenog državnog službenika, da on i sam ima određenu proceduru kako će proveriti navode zbog kojih se traži njegovo razrešenje.
Iz prakse vam govorim, a to sigurno znaju i oni ljudi koji su radili nekada u opštinskim upravama ili u nekoj drugoj državnoj upravi, da imate, od svih ljudi koji dolaze i traže nekakvu uslugu od državnog organa, traže nekakvu zaštitu svojih prava ili bilo šta drugo, bar desetak, ako ne i više, procenata ljudi koji stalno, svakodnevno, ili bar jednom nedeljno, dolaze u određeni državni organ tražeći jednu te istu stvar iako znaju da im to pravo ne pripada i stalno se vrte tražeći nešto što sigurno niko ne može da im pruži.
S obzirom da tu svoju želju ne mogu da ispune, jer im to ne pripada po zakonu, oni mogu u takvim slučajevima da se žale Zaštitniku građana jer im on nije obezbedio ispunjenje njihovih navodnih prava i da Zaštitnik građana, zbog velikog broja takvih slučajeva, jednostavno u nekoj nedovoljno razrađenoj proceduri preporuči razrešenje državnog službenika, a da državni organ tu njegovu preporuku prihvati i razreši čoveka iako se može desiti da taj državni službenik nije ništa kriv, već se radi o strankama koje, jednostavno, traže neko pravo koje im ne pripada i koji se stalno tužakaju, smatrajući da je njihovo pravo ugroženo.
Treba razmisliti o ovome jer imate, sigurno, na desetine ili stotine slučajeva da razni "pacijenti", koji stalno idu, tužakaju državne organe tražeći neka svoja prava, u najvećem broju slučajeva nisu u pravu i žele nešto što niko ne može da im pruži, da takve procedure ne dolaze automatski kod državnih organa koji postavljaju službenike na određeni položaj, pod preporukom Zaštitnika građana da budu prihvatane i da se nanese šteta što bi se neki državni službenik razrešio iako za to ne postoje opravdani razlozi.
Pretpostavljam da je predlagač imao ovo u vidu i treba razmisliti o eventualnoj preformulaciji ovog člana 2.
U redu je da Zaštitnik građana može da sugeriše da se razreši određeni državni službenik u slučaju povrede prava građana koji od njega to zahtevaju, ali to ne može da bude automatska mera, već mora da se sprovede određena procedura, da se izvrše provere da li je to zaista istinito, pa tek onda da se krene u proceduru promene određenog državnog službenika.
Hvala.

Samo par stvari, da se osvrnem na izlaganje gospodina ministra.
Oko 5% ljudi, koji se finansiraju iz budžeta Republike Srbije, radi u državnoj upravi. To je njih 27.000. Morate se složiti sa mnom, bez obzira što je to samo 5% od ukupnog broja ljudi, da je i tih 27.000 mnogo, zaista mnogo.
Budite iskreni pa pogledajte i u svom ministarstvu i u svakom drugom ministarstvu, svaki pomoćnik ministra ima minimum po jednu, možda i dve-tri sekretarice ili saradnice. Ima, znam jer sam bio, sarađivao sam s tim ljudima. Uđete da sačekate kod pomoćnika ministra na prijem, barem dve sekretarice sede u kancelariji ispred.
Vodio sam jednu službu u državnoj upravi koja ima veoma mali broj ljudi, dvadesetak, ali i među tih dvadesetak ljudi, iako je složen obim posla, može da se nađe određeni broj ljudi koji je nepotreban. Tražio sam nešto što mi je potrebno u toj sistematizaciji, nisam mogao da dobijem. Imam nekoliko ljudi koji su višak, koji figuriraju tu, nasleđeni iz prošlog vremena, a ne možete da ih se oslobodite.
Mogu ja to razumem, ali ako hoćemo efikasnu državnu upravu, moramo da imamo motivisane ljude, koji će imati bolje plate. Plate u 2009. ne možemo da povećamo zbog ekonomske krize. Ali, morate da se složite, ako hoćete da imate efikasnu državnu upravu, smanjite broj ljudi. Neka ostane isti fond plata, pa iz tog fonda povećavajte plate i motivišite ljude koji rade u državnoj upravi.
Što se tiče postavljenja, vi ste bili ministar od maja 2007. Do marta 2008. je nekih 10 meseci. To je mnogo više od 87 dana. Dakle, moglo je do oktobra, novembra, decembra sigurno da se izvrši postavljenje svih državnih službenika, po proceduri. Moglo je.
Bio je konkurs za načelnike okruga koji je izašao 15. novembra. Šta je bilo šest meseci pre toga? Da ne pričam o tome da tamo odakle ja dolazim (bio sam načelnik Nišavskog okruga, razrešen sam početkom jula) ni do dana današnjeg nije postavljen novi čovek. Ta služba je potpuno obezglavljena i pitanje je kako ona funkcioniše. Naravno, zbog uhodanosti posla to ide nekako, ali ipak mora da postoji neko ko će da bude rukovodeći organ u toj službi.
Pre ili kasnije broj ljudi zaposlenih u državnoj upravi mora da se smanji. To nikada nije popularno, naročito nije popularno u kriznim vremenima, ali ako hoćemo efikasnu državu, jeftinu državu, moraju nekad i nepopularne mere da se povuku.
Greška je napravljena od 2000. do 2004. godine, kada je broj službenika od 7.000 narastao na 27.000, pa se sada to obija o glavu. Imamo veliki broj ljudi, a mali fond za zarade. Onda moraju da budu i male plate. Ako ljudi u državnoj upravi imaju male plate, onda će svi oni koji nešto vrede da traže bolji posao tamo gde su veće plate. I onda imate devastaciju kvalitetnog kadra u državnoj upravi i gomilu nečega što ne može da pruži dobru uslugu.
Nemate brzu, pravovremenu i, što je najgore, kvalitetnu uslugu državnog organa ili službenika zato što, s jedne strane, čovek nije motivisan zbog male plate, a s druge strane, takav kakav je, mrzovoljan, namrgođen, nikada ni neće pružiti uslugu onu koju treba da pruži da bi građanin bio zadovoljan. A građanin je taj, ma ko on bio, investitor ili bilo ko, koji plaća porez i koji zahteva da mu država omogući da dobije informaciju ili uslugu što je brže moguće i da ga to puno ne košta. To je idealan model pravljenja države.
Što se tiče Zaštitnika građana, naravno da on ima pravo i treba da daje preporuke kada se prekorače neka ovlašćenja. Ali, govorio sam i malopre, mora da postoji zaštitni mehanizam.
(Predsedavajuća: Narodni poslaniče, vreme na raspolaganju vašoj poslaničkoj grupi je iskorišćeno.)
Završavam za pola minuta.
U Nišu postoji više osoba, ali jedna od njih je gospođa sa nadimkom „Legenda“ (nije u redu da pominjem njeno ime), koja bukvalno svakog dana opseda svaki državni organ i svakog dana traži jedno te isto. Iako smo i ja lično i mnogi inspektori te službe dvadesetak-tridesetak puta išli da proveravamo njene navode, ona uvek dođe sa istim zahtevom.
Ona može, naravno, da se obrati Zaštitniku građana, da to deset puta ponovi, da Zaštitnik građana kaže – evo, dajem preporuku jer on tamo nešto nije uradio. Mora da postoji zaštitni mehanizam provere onoga što Zaštitnik građana preporuči, da se ne bi desilo da se slučajno ogrešimo o nekog ko možda nije napravio nikakvu grešku. Hvala.

Poštovana predsedavajuća, poštovana gospođo ministarka, dame i gospodo narodni poslanici, predloženi amandmana koji je dao gospodin Buha je smislen i treba da bude prihvaćen, jer se njime izjednačavaju i mala i srednja preduzeća, ali uopšte, treba to podvesti pod jedan pojam – pravna lica.
Danas je 15. decembar, a ekonomska kriza koja drma čitav svet nanela je toliko štete da se bojim da su ove mere koje sada dolaze na red od Vlade Republike Srbije prilično zakasnele.
DSS je još 8. oktobra, kada je bilo očigledno da će ekonomska kriza pogoditi Srbiju, predložila jedan od zakona koji bi umanjio štete koje će nastati ovom ekonomskom krizom. Vlada Republike Srbije je tada reagovala, odnosno njeni predstavnici su reagovali tako što su rekli da ne treba dizati paniku i da su ti predlozi zakona potpuno besmisleni.
Upravo, to je izjavio gospodin Ilić, koji je državni sekretar u Ministarstvu finansija, na Odboru za finansije, kada se razgovaralo o tome, da bi nakon petnaestak dana Vlada Republike Srbije usvojila zakon kojim se povećava osigurani depozit na 50 hiljada evra.
Pored tog zakona koji će povećati sigurnost depozita u bankama, do ovog trenutka nije došao nijedan zakon koji će podstaći privrednu aktivnost i koji će smanjiti štete od ekonomske krize.
U svim razvijenim zemljama zapadne Evrope, pa i Americi, doneti su paketi mera koji će preduprediti posledice državne krize. Ti paketi mera podrazumevali su i podrazumevaju, pored smanjenja referentnih kamatnih stopa, i značajnu podršku privredi, odnosno smanjenje kamatnih stopa i jeftine kredite za privredu koja ne može da se sama izbori sa krizom.
Recimo, SAD upumpavaju 200 miliona dolara u svoju auto-industrija, Nemačka daje veoma povoljne kredite za kupovinu automobila, jer se njihova privreda bazira upravo na auto-industrija. U nekim drugim zemljama to su podrške kroz direktne subvencije. Uglavnom, što se tiče Srbije, pored ovog zakona, koji je više marketinške prirode, da smanji paniku kod građana, nema značajnijih mera koje će podstaći aktivnost privrede.
Da je ovaj zakon zakasneo govori i činjenica da je samo u toku oktobra meseca preko 350 miliona evra povučeno iz poslovnih banaka, a u novembru više od 400 miliona evra, iako je novembar mesec štednje, kada bi ulozi u bankama trebalo da se povećavaju, nasuprot tome imamo smanjenje uloga u bankama, što je jasan znak da ova mera, iako je najavljena, nije dala rezultate, jer je verovatno trebalo ranije da se reaguje na nju i da nju prate i druge prateće mere.
Takođe, jedna od negativnih karakteristika koju je Vlada potpomogla jeste i povećanje referentne kamatne stope na skoro 18% kod Narodne banke, dok referentne kamatne stope u razvijenim zemljama imaju tendenciju pada i kreću se oko 5%. Da bi privreda mogla da prebrodi postojeću krizu i da se ne bi gubila radna mesta, da ne bi firme bankrotirale, oni moraju da imaju ili direktne subvencije od države, ili moraju da imaju jeftine kredite.
Pre neki dan sam bio kod jednog prijatelja koji se bavi preduzetništvom, ima ugostiteljski objekat i desetak radnika. Uzeo je kredit koji je morao da refinansira, otišao je u banku sa kojom je sklopio ugovor o refinansiranju tog kredita i za to dobio novac sa kamatom od 29,3%. Taj kredit je indeksiran u dinarima, ali i sa deviznom klauzulom. Zamislite nekog ko se bavi bilo kojom delatnošću, naročito ugostiteljskom, koji mora da uzme 50 hiljada evra kredita pod kamatom od 29,3%. Šta on treba da radi, po kojim cenama da prodaje, koji profit da ima da bi mogao da isplati taj kredit?
Napominjem da je, pored ovoliko visoke kamate, ubačena i devizna klauzula, ako se kurs kreće preko 3% gore ili dole, da se vrši obračun po novom kursu.
Pre desetak dana smo postavili poslaničko pitanje Ministarstvu finansija, da nam kaže koliki su prihodi u budžetu Republike Srbije i zašto se ne vrše plaćanja iz Trezora. Jedan moj prijatelj i preduzetnik je radio za Ministarstvo za ekonomiju i regionalni razvoj i za Ministarstvo za Nacionalni investicioni plan, četiri posla u vrednosti od tri do pet miliona. Čovek zapošljava sedam ljudi i ima nekoliko mašina. Od marta do avgusta meseca je radio u četiri različita mesta poslove koji su vredni preko 20 miliona dinara.
Uzeo je kredit, uzimao je robu sa kojom radi, gorivo na pumpama, plaćao plate radnicima. Od septembra meseca, kada je predao na plaćanje svoje obaveze, jer je završio kompletan posao, do dana današnjeg nije mu isplaćen ni jedan jedini dinar. Čovek je potpuno bankrotirao, a prošle nedelje mu je došla obaveza da plati PDV. Već mesec dana ne radi, neće da mu daju gorivo na pumpama, neće da mu daju materijal, a država mu nije platila više od 20 miliona dinara, a pri tom ga juri da plati porez na dodatu vrednost.
U toku prethodne dve nedelje u Nišu i okolini, finansijska policija je vršila pravu opsadu nad preduzetnicima, jureći ih da plate PDV, što je normalna obaveza, ali tražeći na sve moguće načine bilo kakve propuste u njihovom radu, ne bi li im pisala ogromne kazne. Tako su jednom čoveku napisali kaznu od 100 hiljada dinara zato što je imao jednu pogrešnu šifru od svih, preko 300, artikala, koliko je imao u radnji i zabranu rada od 10 dana, samo da bi se napunio budžet i da bi se imalo para u Trezoru. Na taj način, ne da privreda neće moći da preživi, na taj način će država potpuno da uništi privredu.
U isto vreme imamo nekoliko negativnih efekata. Pored svetske ekonomske krize, koja pogađa i Srbiju, vrši se smanjivanje subvencija od strane države, naročito na poljoprivredu koja je u državi Srbiji bazična privredna grana ...
(Predsedavajuća: Narodni poslaniče, vreme na raspolaganju vaše poslaničke grupe je iskorišćeno.)
Završavam. Nema jeftinih kredita od poslovnih banaka, zato što je visoka referentna kamatna stopa, država ne plaća svoje obaveze, a tera svoje poreske obveznike da plaćaju PDV, iako ona sama ne izvršava svoje obaveze prema njima. Na taj način, bojim se, ne da će se efekti krize umanjiti, nego će se samo dodatno uvećati i da će privreda doživeti potpuni krah, a ona priča o očuvanju radnih mesta će biti još jedna šarena laža. Hvala. (Aplauz.)

Uvaženo predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, čl. 225. i 226. Poslovnika i tražim odgovor od predsednika Vlade na sledeće pitanje:
''Da li su vođeni pregovori u okviru Vlade o izmeni Zakona o penzijama?''
Naime, pre neki dan je izjavio predstavnik DS, gospodin Stanimirović, da je bilo razgovora oko toga da li će biti promenjen Zakon o penzijama i to tako da se najniže penzije povećaju više od 10%, a da se najviše penzije ne povećavaju. Na to se, prema njegovim rečima, usprotivio vrh Partije ujedinjenih penzionera, jer njima ne odgovara da se njihove penzije koje su od 70,80 možda i 100 hiljada dinara ne povećavaju, a da se povećaju najniže penzije za veći procenat.
Ako je to tačno, to je, zaista, više nego sramno. Vrh Partije ujedinjenih penzionera je obećao bolji standard svim penzionerima, a naročito onima koji imaju najniže penzije. Pošto neće biti promene Zakona, odnosno linearno će se povećavati penzije, to znači da će oni koji primaju 7 hiljada imati uvećanu penziju za 7 stotina dinara i naredne godine neće biti nikakvih povećanja, a evro je otišao na 88 dinara. Danas je u ''Blicu'', na dve strane, objavljen spisak povećanja cena osnovnih proizvoda za život. Potrošačka korpa je otišla u nebo. Dakle, sve ono što je rečeno bačeno je u vodu, samo zato što je vrh Partije ujedinjenih penzionera previše bahat i želi da njihove ionako visoke penzije i dalje rastu, a da oni koji imaju najniže penzije ne mogu da prežive. Hvala.

Zahvaljujem, gospođo predsedniče, konačno da počnemo da radimo ono što je na dnevnom redu. Amandman koji je podnela gospođa Tabaković je, po meni, krajnje logičan, jer govori o tome da Agencija za osiguranje depozita treba da traži mišljenje od Narodne banke, a ne da Narodna banka ima inicijativu i da ona predlaže gde će se intervenisati i koje će se akcije kupovati od onih banaka koje nisu likvidne.
Sve ovo, pa i Zakon o osiguranju depozita, ima za zadatak da spreči dalje štetne posledice od ekonomske krize ili da predupredi neke nove, odnosno da spreči velike štete od one koje su već nastale. Sve te mere mogu da daju neke efekte, a kakvi su efekti ovih mera možemo i da merimo i da o njima i kroz brojke i kroz primere govorimo.
Dakle, očigledno je da će svetska ekonomska kriza zahvatiti i Srbiju, mi već nepuna dva i po meseca pričamo da treba što pre podići osiguranu sumu depozita i doneti sveobuhvatne mere za sprečavanje svetske ekonomske krize u Srbiji, a efekti su sledeći: skoro milijardu evra su građani Srbije povukli iz poslovnih banaka, uprkos novembru i produženom mesecu - decembru, mesecima štednje, ta štednja ne da se nije povećala, već se smanjila za čitavu milijardu evra. Priznaćete, za ovako malu zemlju i za ovako malu platežnu moć građana, milijarda evra je ogromna suma novca.
Sa druge strane, skoro milijardu evra je potrošeno iz deviznih rezervi zemlje za odbranu kursa dinara. Efekat, takođe, može se jasno videti, danas je evro 88 dinara, bio je i 90 i svakim danom, na žalost mnogih, a naročito na žalost penzionera i onih najsiromašnijih, i dalje raste.
Ovogodišnji budžet je u deficitu 500 miliona evra, predloženi za narednu godinu će biti u deficitu 550 miliona evra. Dakle, jasno je da se efekti krize prenose i na Srbiju.
U poslednja dva meseca nekoliko hiljada ljudi je ostalo bez posla. Sve ozbiljne zemlje su, pre svega mislim na zemlje zapadne Evrope, donele paket mera u kojima se obavezno predviđa, pre svega, pored onih deklarativnih, odnosno marketinških mera, podizanje osiguranih depozita, predviđaju se i obavezne podrške privredi, jer se na taj način jedino realno mogu sprečiti velike štete koje mogu da zahvate zemlju, a ta podrška privredi se ogleda u nižim kamatnim stopama, u smanjivanju poreza, u subvencijama, u oslobađanju od određenih taksi na određeno vreme itd.
Prevedeno u novac, SAD će uložiti 700 milijardi dolara za spas svojih banaka i za podršku privredi, Kina je najavila oko 580 milijardi dolara, Rusija preko 220 milijardi, Britanija i Nemačka preko 200 milijardi itd.
Od onih konkretnih mera koje se tiču privrede, recimo, Velika Britanija će smanjiti određene poreze u ukupnoj vrednosti od 35 milijardi evra, Italija će uložiti 80 milijardi evra za podršku malim i srednjim preduzećima, dakle, tom privatnom sektoru koji je najugroženiji i koji će biti najpogođeniji ovom krizom. Neke zemlje će ukinuti određene poreze i takse na dve godine, pre svega prema malim i srednjim preduzećima, kako bi se prebrodili efekti krize.
Šta se dešava u Srbiji? Kod nas je izgleda sve naopako. Referentna kamatna stopa Narodne banke je povećana u poslednja dva meseca sa 15,75 na 17,75%. Podsetiću vas, početkom godine ta kamatna stopa je bila 11%.
Rezultat takvog povećanja referentne kamatne stope je povećanje kamata na kredite koje poslovne banke plasiraju u privredi.
Pričao sam jutros o primeru da je jedan mali privrednik koji zapošljava desetak ljudi morao da uzme kredit na koji će plaćati 30% kamate i to se banka još i osigurala da je taj kredit vezala za evro. Zaista, ne znam čime može da se bavi čovek da zaradi toliki novac da mu ostane da plati svoje radnike, da ne bankrotira i da još izdvoji 30% za banku. To je previše.
To je indirektno rezultat nestimulativnih mera države, da je država stimulativno uticala na bankarski sektor, verovatno bi kamate bile manje, a onda i privreda bi mogla da uzima jeftinije kredite i da bude konkurentnija na tržištu.
U predloženom budžetu se ne vidi da se izdvaja više novca za pomoć privredi. Smanjene su subvencije, a naročito za poljoprivredu koja je, svi ćete se složiti, verovatno bazična privredna grana u Srbiji. Najavljuje se ukidanje poreza na štednju i to je više opet marketinška mera nego što može da ima nekog velikog efekta. Tog zakona još uvek nema na dnevnom redu Skupštine. Kriza je već aktuelna u Srbiji bezmalo tri meseca.
Nema smanjenja PDV i nekih drugih poreza prema privredi, čak se najavljuje povećanje PDV na 19%. Da li će toga i biti, moram da budem korektan, još uvek se ne zna, ali po medijima se provlači da se razmišlja o tome da se poveća PDV.
Povrh svega, ono što sam, takođe, jutros pominjao, država koja uglavnom kod sebe drži najveći deo novca koji se obrće u ovoj zemlji ne isplaćuje svoje obaveze prema onima koji odrađuju određene poslove za razne budžetske korisnike, za ministarstva, za agencije, uprave itd, pri tom traži da se plati PDV unapred.
Da bi jedan poreski obveznik, jedan privrednik naplatio ono što je radio za državu, on mora da preda sve papire, okončane situacije i da fakturiše Ministarstvo za NIP, recimo, da odmah nakon toga plati PDV na to što je fakturisao, a njemu će država na ono – ''dođem ti'', kao što rekoše moje kolege iz LDP. Njemu će država platiti za 2, 3, ko zna koliko meseci. Već 15-20 dana se priča u Skupštini da je Trezor prazan i da se ne vrše nikakva plaćanja prema onima koji su ispostavili svoje račune za obavljanje poslova ili usluga.
Slučaj, takođe, koji sam jutros pominjao, da je jedan preduzetnik još u septembru mesecu predao svoje okončane situacije u visini od 20 miliona dinara do dana današnjeg nije naplatio nijedan dinar, a morao je još tada, tog septembra da plati PDV na tih 20 miliona, skoro četiri miliona dinara.
Čovek se zadužio, morao da uzme kredit, račun mu je blokiran, a ne može da radi uopšte. To je slikovit primer kako država pomaže svoju privredu.
Na kraju svih tih mera koje država, nažalost, ne preduzima da pomogne, već da odmogne privredi, umesto da se "popuštaju", kako bi narod rekao, ''dizgini'', država šalje poreske obveznike da uteruju dugove, pre svega, tom malom i srednjem biznisu i da im piše preko poreskih obveznika neprimerene kazne kako bi napunila Trezor i budžet. Na kraju, kao šlag na tortu, pored svih državnih nameta kao najnoviji namet, od Nove godine će biti u prenesenom značenju i jednostavna primena SSP, a što samo može da znači da ovako opterećena privreda sa ovolikim kamatama na kredite mora da proizvodi usluge ili proizvode koji su mnogo skuplji nego strani, a onda kada ukinemo carine na raznu uvoznu robu, onda imamo potpuni slom srpske privrede.
Dakle, to je rezultat svih mera koje država nije preduzela ili ih sporo preduzima da spreči efekte globalne ekonomske krize koja će pogoditi i koje pogađaju Srbiju. Taman je srpska privreda počela da podiže glavu, posle ovakvih mera i ovakvog scenarija veliki broj malih i srednjih preduzeća će bankrotirati, oni će morati da otpuste, jer su se prezadužili i ne mogu da budu konkurentni, dakle, moraće da otpuste radnike koje su zapošljavali. Umesto 200 hiljada novih radnih mesta, dobićemo na desetine hiljada ljudi koji će ostati bez posla, a koji rade sada u realnom sektoru.
Posao, veće plate, nova radna mesta – to je bio slogan koji se danima vrteo u predizbornoj kampanji, a lično ga je govorio predsednik DS, predsednik države Boris Tadić u spotu DS. Očigledno da ni od jednog, ni drugog, ni trećeg nema ništa. Dakle, još jedna prevara u nizu, o besplatnim akcijama, o socijalno odgovornoj vladi, povećanju penzija, belom šengenu, najvećoj investiciji "Fijatu" i čemu sve još obećanom da i ne govorim.
Gospodo, kada je kriza i kada je teško državi, narodu se kaže, mora da se steže kaiš, a Vlada onda mora da ''popušta dizgine'', da smanjuje kamate i da vrši podsticaj prema privredi, jer je to jedini način da se kriza prebrodi. Država mora da smanji svoje izdatke, pre svega, u ministarstvima, u Vladi, u raznim agencijama i upravama, a da podstakne privredu i poljoprivredu i da smanji kamate, odnosno da im pomogne tako što će kroz državne investicije i subvencije, realni sektor, privreda raditi više i zapošljavati veći broj ljudi i na taj način doprineti da se ekonomska kriza prevaziđe. Hvala.

Poštovana predsednice, uvaženi gospodine ministre, ovde sam prethodnih nedelja četiri puta postavljao pitanje - kada će Državna revizorska institucija da dobije svoje davno obećane prostorije, i to obećane i dodeljene preko medija od strane predsednika Vlade.
Sva sreća je da je danas u raspravi o amandmanima na ovaj zakon ispred Vlade prisutan ministar za ljudska i manjinska prava koji je, igrom slučaja, upravo osoba koja treba sa svojim ministarstvom da napusti prostorije namenjene za Državnu revizorsku instituciju.
Pošto odgovor na to pitanje nisam dobio ni posle tri nedelje od kad sam ga postavio, molim vas, gospođo predsednice, da mi odgovorite na pitanje - da li je ono prosleđeno Vladi i kada ću odgovor na to pitanje dobiti?
Gospodina Čiplića pitam - šta je razlog zbog čega on, sa svojim ministarstvom, ne želi da napusti prostorije namenjene za Državnu revizorsku instituciju, da li je to njegov lični hir ili dogovor s predsednikom Vlade, koji će javno, preko medija, dodeljivati taj prostor za najvažniju instituciju koja treba da kontroliše budžet Republike Srbije, budžetske korisnike, ali i javne nabavke o kojima danas govorimo, ili je to možda razlog zbog kog treba da se odugovlači, da se prolongira ta stvar preko medija, a da zakon o javnim nabavkama bude usvojen, budžet da bude usvojen, a Državna revizorska institucija neće kontrolisati ogromne državne pare koje prolaze kroz ruke budžetskih korisnika?
Pitam da mi odgovorite zašto ne želite da napustite taj prostor i da li je to vaš lični hir ili je to dogovor sa predsednikom Vlade, da ono što građani Srbije izdvajaju u budžet Republike Srbije prolazi preko raznih ruku, a da oni koji su za to zaduženi ka kontrolišu, ne mogu to da rade, jer im izvršna vlast to ne dozvoljava, želeći da sebi pribavi verovatno nekakvu korist od toga.

Gospođo predsedavajuća, javljam se po članu 104, jer smatram da je narušeno dostojanstvo Narodne skupštine. Pre 10 minuta sam postavio vrlo konkretno pitanje gospodinu Čipliću i dao razumnih 10 minuta da čovek smisli odgovor i da izađe da kaže ovde. Pre pola sata je gospodin Markićević postavio slično pitanje, nikakav odgovor nije dobio.
Da li, gospodine ministre, mislite da mi nismo dostojni da vi izađete ovde i date odgovor na konkretna pitanja? Da li smatrate da ovih 250 poslanika ne zaslužuju da vi ovde odgovarate njima na konkretna pitanja?
Da li smatrate da sedam miliona građana Srbije, koji plaćaju porez ovoj državi, od kojih svi mi, pa i vi, živite i trošite te pare, nemaju prava na odgovor - kada će onaj ko po zakonu ima obavezu da kontroliše budžet moći da se useli u prostorije koje su mu dodeljene?
Zašto ne odgovorite na to pitanje? Ako ovde ne želite da odgovarate na pitanja koja se tiču javnih nabavki, a predstavljate Vladu, zašto ne odgovorite na ova pitanja koja znate, koja se direktno tiču vas? Da li ste i vi saučesnik ove prljave igre da se budžet nekontrolisano troši i da se oni koji su po zakonu za to zaduženi opstruiraju da rade svoj posao?
Konkurs za državne revizore je završen. Oni stupaju na dužnost 1.1.2009. Budite sigurni, ne budete li vi ispraznili prostorije koje su namenjene revizorskoj instituciji ili ne budu dodeljene druge, u narednih 15 dana imaćete 50 ljudi ispred Vlade, državnih revizora, zajedno sa predsednikom i članovima Saveta Državne revizorske institucije, pa neka pukne bruka u Evropi da Srbija ne želi da dozvoli instituciji da kontroliše njen budžet i da ministri i direktno Vlada žele bahato da se ponašaju i da troše državne pare, ne dozvoljavajući da budu kontrolisani. To će biti borba za smanjenje korupcije u Srbiji. To će biti borba da se Srbija popne koju lestvicu gore od onih zemalja koje nisu visoko na lestvici borbe protiv korupcije. To će biti najbolji signal da ova zemlja ide napred.
Zahtevam od vas da kažete - zašto se tako ponašate? Zašto se ne dozvoli Državnoj revizorskoj instituciji da uđe u svoje prostorije? Ukoliko na to ne odgovorite ili date nekakav odgovor koji nije adekvatan, smatraćemo da Vlada direktno utiče da se budžet građana Srbije nekontrolisano troši, da ne dozvoljava onoj instituciji koja je po zakonu za to nadležna da radi svoj posao.

Zahvaljujem, gospodine Čipliću. Ako je tačno to što ste vi rekli, pretpostavljam da jeste, onda mora da se konstatuje da je predsednik Vlade obmanuo i Revizorsku instituciju, i nas poslanike i javnost.
On je 9. oktobra, pre dva meseca i nešto više od toga, rekao da je rešen problem sa prostorijama Državne revizorske institucije, da im je dodeljen i da je u toku proces useljavanja. To, gospodine iz četvrtog reda, možete pročitati, uđite na sajt B92, nađite vesti od 9. oktobra i pročitaćete tu izjavu predsednika Vlade. Samo citiram.
Na osnovu ovoga može da se zaključi ko u stvari govori istinu i šta je u stvari problem. Verujem da jeste problem, ali ne mogu da verujem da neko ko predstavlja Vladu Srbije može da da takvu izjavu da je posao završen, a da se u stvari još uvek traži rešenje.
Rešenje može da se traži i dva dana, i dva meseca i dve godine. Nemoguće je da za dva meseca ne može da se problem reši na adekvatniji način. Oni ljudi ne traže ne znam šta, ali je nemoguće da desetak ljudi, koji sada funkcionišu u Državnoj revizorskoj instituciji i 50 koji treba da stupe na dužnost 1. januara, treba da sede u jednoj sali u Saveznoj skupštini i da rade svoj posao. Kako će da ga rade?

Poštovana predsedavajuća, poštovana gospođo ministarka, ja sam predložio amandman na član 9. kojim se uređuje sedište javnih tužilaštava u Srbiji. Predložio sam nešto slično amandmanima koje sam predlagao i za prekršajne sudove, za osnovne sudove koji se tiču regiona iz kojeg dolazim. Kao i u obrazloženju amandmana koji se tiče osnovnog suda u Aleksincu i prekršajnog suda u Aleksincu, potpuno su isti razlozi i za opstanak javnog tužilaštva u Aleksincu.
Podsetiću vas, to je opština koja ima oko 60.000 stanovnika i kao takva ima sve prostorne, kadrovske, ali i demografske i druge razloge da se taj sud ostavi, ali i javno tužilaštvo, u samom Aleksincu. Ovo javno tužilaštvo bi pokrivalo područje predloženo po osnovnom sudu u Aleksincu za teritorije opština Ražanj, Sokobanja i Aleksinac. Razlozi za tako nešto su višestruki i oni govore u prilog činjenici da bi na taj način organizacija osnovnog suda i prekršajnog suda, ali i javnog tužilaštva bila najracionalnija. Reći ću vam u nekoliko rečenica zašto smatram da je to najracionalnije.
Opština Sokobanja i opština Ražanj su po 20 km udaljene od Aleksinca. Aleksinac je opština koja ima 72 naselja. To je jedna od teritorijalno najrazuđenijih opština u Republici Srbiji i ona sama, kao opština, ima preko 60.000 stanovnika. Zajedno sa opštinama Ražanj i Sokobanja ovo javno tužilaštvo pokrivalo bi ukupno oko 85.000 stanovnika. Broj predmeta koji se kreće u ova tri suda prelazi dvadeset i nekoliko hiljada, što opet govori u prilog činjenici da je potrebno da ovo javno tužilaštvo opstane u Aleksincu.
Jedan od parametara koje sam naveo pri obrazlaganju sopstvenog amandmana, što se tiče osnovnih sudova, tiče se demografske politike, odnosno depopulacije stanovništva. To je takođe jedan od parametara koji može i ovde da se primeni.
Podsetiću vas da se od 60.000 hiljada stanovnika, koliko živi u Aleksincu, prošle godine odselilo oko 1200, a od toga 80 ljudi sa visokom stručnom spremom. Takođe, ukidanje javnog tužilaštva uticaće na to da će ljudi koji sada rade u javnom tužilaštvu, osnovnom sudu, prekršajnom sudu morati ili da se sele za Niš ili da traže svoje radno mesto u nekom drugom gradu, što sigurno ne može da bude pohvalno za sredinu.
Blizina naseljenih mesta oko Aleksinca takođe ide u prilog činjenici da je potrebno da javno tužilaštvo opstane. Ukoliko bude prihvaćen zakon u prvobitnom obliku, da se svi sudovi i tužilaštva sele za Niš, to će značiti da će javni tužilac morati da putuje do Ražnja pedesetak i nešto kilometara, a javni tužilac će morati da putuje iz Zaječara za Sokobanju preko 70 km, po neadekvatnim drumovima. To će uticati na neefikasnost suda, a ne na efikasnost, kako je u obrazloženju zakona rečeno.
Višestruke su štetne posledice, ja ne bih ponavljao ono što sam rekao prošli put, a sve ono što sam govorio o centralizaciji državnih institucija stoji i u ovom delu, segmentu mreže sudova i tužilaštava.
Dakle, opet će stradati oni koji su najsiromašniji, oni koji su najmanji. Ta inercija koja vodi Srbiju već 50 godina ka velikim gradovima, ka centralizaciji, ka pustošenju sredina koje su siromašne i koje su na granici sa drugim državama nažalost će i ovim zakonom delimično biti potpomognuta. Ne radi se o velikom broju ljudi, ali svaki korak u ovoj nepopularnoj meri, nepopularnom kretanju će uticati da nam se opštine i dalje osipaju i da za određeno vreme imamo samo velike gradove u kojima žive svi, a beskrajne puste sredine u kojima žive starci, ne živi niko.
Molim vas da prihvatite ovaj amandman. Moj prethodnik i kolega iz Aleksinca, gospodin Radovanović, pričao je nešto slično. Ne bih da ponavljam, ali prosto, parametri koji su navedeni u obrazloženju zakona, a prema kojima su ostavljeni sudovi i tužilaštva u nekoliko gradova, ne mogu da budu isti i ne može da se kaže da se isti kriterijum sprovodio kod opštine Aleksinac.
Recimo, u Borskom okrugu, koji ima izuzetno malo stanovnika, ostavljeno je javno tužilaštvo i prekršajni i osnovni sud u Negotinu, koji ima 40.000 stanovnika, a to nije urađeno u Aleksincu, koji ima 20.000 stanovnika više.
Takođe, u Paraćinu, koji je 20 km udaljen od Jagodine i ima isti broj stanovnika, ostavljena je mreža sudova, a u Aleksincu nije. U Požegi, koja ima duplo manje - 30.000 stanovnika i dvadesetak kilometara je udaljena od Užica, ostavljena je mreža sudova, a u Aleksincu nije.
Ne govorim u prilog tome da i u ovim opštinama treba da budu ukinuti sudovi. Naprotiv, govorim u prilog činjenici da kriterijumi moraju da budu isti za sve. Ako i po Ustavu svi imamo jednaka prava, onda treba prema svim sredinama, gradovima i opštinama da se odnosimo na isti način.
Ne vidim ni jedan jedini opravdan razlog zašto se u Aleksincu ukida javno tužilaštvo i osnovni prekršajni sud, a to isto se ne čini u Požegi.
Mnogo bi bilo logičnije da se napravi racionalizacija tamo gde je neophodna i gde ne postoji, očigledno, ni dovoljan broj predmeta, niti dovoljno suđenja. Ali, u iole većim opštinama, koje imaju preko 30.000 ili 40.000 stanovnika, ti sudovi moraju da opstanu.
Molim vas da revidirate svoj stav po pitanju ovih amandmana i da pokušate da prihvatite najveći broj onih koji imaju racionalno i logično objašnjenje, jer će time biti napravljena manja šteta u ovako kriznim vremenima kakva je 2008, a 2009. i 2010. godina će biti još gore. Zahvaljujem vam se.

Poštovana predsedavajuća, poštovana gospođo ministarka, dame i gospodo narodni poslanici, još jedan u nizu amandmana koji je podnet na ovaj zakon, podsetiću vas, ima ih ukupno 122, koji apeluje na predlagača zakona da drastično ne umanjuje broj tužilaštava, osnovnih i prekršajnih sudova, naročito ne u pograničnim područjima, u kojima je izrazita depopulacija i smanjen prirodni priraštaj.
Vlada i nadležni odbor nisu prihvatili ovaj amandman što jasno pokazuje da je vladajućoj koaliciji, odnosno Vladi pre svega stalo da istera do kraja ono što je naumila, a to je da smanji broj tužilaštava i osnovnih i prekršajnih sudova na tridesetak. Sada se tu postavlja logično pitanje - šta su motivi za tako nešto? U Predlogu zakona, u obrazloženju je rečeno da su motivi ti da će sudstvo biti efikasnije, da će se troškovi smanjiti i da će se na taj način izbeći moguća povezanost nosilaca sudskih funkcija sa ljudima u lokalnim sredinama, naročito manjim.
Narodni poslanici iz svih poslaničkih grupa su prethodnih deset dana, koliko traje rasprava naročito o ovom zakonu, izneli sijaset razloga i obrazloženja, argumenata da te stvari koje su navedene u obrazloženju Predloga zakona apsolutno ne stoje. Niti će sudstvo biti efikasnije, a samim tim naravno i tužilaštvo, jer će reizborom sudija najveći broj sudija i tužilaca biti uglavnom iz centara gde se nalaze sudovi i tužilaštva, pa će zbog udaljenosti i nedovoljno razvijene putne mreže morati da putuju u ta mesta gde bi obrađivali predmete, što je direktno suprotno onome što piše u Predlogu zakona da će biti efikasniji. Na taj način se ne može biti efikasniji. Takođe, neće biti ni smanjenja troškova jer će se na taj način povećati troškovi zbog putovanja, dnevnica i čega sve ne.
Očigledno je da je ovde jedan jedini motiv koji može da se nazre, koji naravno nije napisan u Predlogu zakona, a to je pre svega politička kontrola ove važne grane vlasti. Mnogo je lakše, naravno, kontrolisati tridesetak sudova i predsednika sudova, koji će kasnije kroz reizbor sudija moći da predlažu nove, da biraju, da smenjuju.
Očigledno je da će se to donošenjem ovog zakona desiti, jer ne vidim ni jedan jedini razlog zbog čega bi se uporno gurao ovakav koncept organizacije mreže sudova i tužilaštva uprkos silnim amandmanima, uprkos silnim argumentima, primedbama ne samo poslanika opozicije, već pre svega poslanika vladajućih stranaka.
Zaista ne mogu da razumem kako Vlada i predstavnici Vlade, koji dolaze opet iz tih stranaka vladajuće koalicije, guraju jedan koncept sudova i tužilaštva, njihove organizacije, a pri tom poslanici iz vladajućih stranaka koji treba da glasaju za ovakav zakon podnose amandmane koji su suprotni ovome što je ovde predloženo. Pažljivo sam brojao, 44 amandmana su podneli narodni poslanici iz vladajućih stranaka, od ukupno 120.
Na kraju ove rasprave neko će biti prevaren, odnosno građani će biti prevareni, samo da vidimo od koga će biti prevareni, da li će biti prevareni od tih 40 i nekoliko poslanika vladajućih stranaka koji su podneli ove amandmane. Naravno, logično bi bilo, ako se njihovi amandmani ne usvoje, da ne glasaju ni za zakon. Ili će zakon biti na kraju povučen, odnosno ministarka će prihvatiti određene amandmane, pa će zbog toga ti poslanici glasati za ovaj zakon i onda ćemo biti prevareni i mi i građani jer smo ovde deset dana iznosili milione argumenata, a ministarka to u ime Vlade nije prihvatala i vrlo je retko komentarisala sve one argumente koje smo iznosili kao razloge zbog čega ovakav zakon ne treba usvojiti, odnosno zbog čega treba određene amandmane prihvatiti.
S obzirom na to da zakon stupa na snagu tek 2010. godine, kao jedan jedini logičan motiv zbog čega se uporno gura sada kada je već 10. decembar, kada nismo ni počeli raspravu o budžetu, kada imamo jučerašnje instaliranje Euleksa na Kosovu i sijaset drugih veoma važnih, u ovom trenutku bitnijih stvari za ovu državu, zbog čega se uporno insistira na ovom zakonu i on se ne povlači iz procedure, ili se bar ne prekida rasprava o ovom zakonu da bi se neke važnije stvari raspravile na Skupštini, ostaje politički motiv, a to je politika i politička kontrola sudske vlasti.
Zbog toga mi iz Demokratske stranke Srbije sigurno nećemo podržati ovakav koncept zakona, a podržaćemo sve amandmane koje su predložili poslanici i vladajućih i stranaka koje su u opoziciji, naročito one koje će uravnotežiti broj sudova i tužilaštava u onim mestima koja su mala, siromašna i koja će na ovaj način biti najviše pogođena.
Ukoliko tako budu nastupili i oni poslanici iz vladajućih stranaka koji su predložili te amandmane, nema nikakve šanse da se ovakav koncept usvoji, što će reći da je ova priča tokom ovih deset dana potpuno izlišna.
Na kraju će glasanje reći ko tu koga laže i vara, da li je marketinški potez ovih 40 i nešto amandmana poslanika vladajuće koalicije, pa i predsednika Odbora za zakonodavstvo i mnogih poznatih narodnih poslanika iz vladajućih stranaka, da li će se oni izjasniti za ovaj zakon ili ne.
Neće ovo izaći na dobro i na to su očigledno svi poslanici koji su ovih dana raspravljali o amandmanima ukazali, ali građani moraju da znaju da je ovaj koncept pre svega namenjen tome da se zauzmu pozicije na vreme i da se budući izbori sudija i tužilaca izvrše na kontrolisan način od strane vladajuće koalicije, odnosno vlasti. Tu neće biti nezavisnog sudstva, neće biti boljitka za ovu državu, u smislu smanjenja korupcije i kriminala i bolje pozicije na lestvici zemalja koje su poželjne za ulaganje, za nove investicije, niti će zemlja dobiti bolju ocenu, pre svega, od organa Evropske unije da može da se oceni kao stabilna zemlja koja ima nezavisno sudstvo i organe u koje onaj ko želi da ulaže u ovu zemlju može da se uzda.

Poštovana predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, javljam se po Poslovniku, čl. 225. i 226, i koristim ovu priliku da postavim pitanje Vladi Republike Srbije, koje sam postavljao i prethodnih dana, prethodnih nedelja – kada će Državna revizorska institucija da dobije svoj prostor za rad?
Još 10. oktobra, predsednik Vlade, gospodin Mirko Cvetković je izjavio da je rešen problem prostora za Državnu revizorsku institucija i da će ona konačno moći da ostvaruje svoju funkciju revizije i kontrole trošenja državnih para. Danas je 5. decembar, dakle, dva meseca od te izjave, a od tog prostora nema ništa.
Postaviću ovo pitanje danas i postavljaću i narednih dana, svakog dana po nekoliko puta, sve dok ne dobijem validan odgovor, pošto odgovor nisam dobio.
Budite sigurni, ukoliko se ovaj problem ne reši do kraja ovog meseca, kada treba da bude primljeno u radni odnos više od 20 revizora koji treba da kontrolišu budžet Republike Srbije, da će biti problema s usvajanjem budžeta, jer nemamo prava da dozvolimo nekontrolisano trošenje državnih para. Ukoliko nema prostora za Državnu revizorsku instituciju, to znači da je ova vlada licemerna i da ne želi da dodeli prostor i ako to javno obećava.
U prostoru koji je trebalo da dobije Državna revizorska institucija nalazi se Ministarstvo za ljudska i manjinska prava i pouzdano znam da ministar Svetozar Čiplić ne želi da se iz njega iseli. Dakle, član Vlade ne želi da dozvoli da ova važna institucija počne da radi i da kontroliše trošenje državnih para.
Ukoliko se ovaj problem ne reši, biće mnogo problema u ovoj Skupštini. Hvala.

Poštovana gospođo predsedavajuća, poštovana gospođo ministarka, podneo sam amandman na član 3. zakona o reorganizaciji sudova i u njemu predložio da se u tački 7, koja bi se preformulisala, odnosno brisala, dodaju nove tačke, odnosno da se vrate stari sudovi, kako su danas organizovani, i to Opštinski sud u Zaječaru, Opštinski sud u Boljevcu, u Knjaževcu, u Sokobanji, kao i u tački 18 – Opštinski sud u Aleksincu i Opštinski sud u Svrljigu.
To je, dakle, u duhu amandmana koje su podnosili narodni poslanici DSS-a, smatrajući da je ovaj zakon neprimeren, da je ovoliko ukidanje sudova, osnovnih sudova, prekršajnih sudova, apsolutno neracionalno i da ne stoje razlozi koji su navedeni u obrazloženju Predloga ovog zakona.
Osvrnuću se malo na one sudove za koje je predloženo da budu brisani. Predloženim zakonom se briše Sud u Boljevcu, koji je jedna od najmanjih opština, ima svega 14.000 stanovnika, jedna od najsiromašnijih. U tom Boljevcu, koji je bio varošica još pre 150 godina, osnovan je sud 1848. godine. Dakle, posle ravno 170 godina taj sud će biti ukinut.
U Knjaževcu će, takođe, biti ukinut Sud, iako je Knjaževac jedna od najvećih opština u jugoistočnoj Srbiji, sa 35.000 stanovnika, sa 1.200 km2 površine i 86 naselja, a napomenuću da je svojevremeno, 2001. godine, bio proglašen za najbolji sud u Republici i da je poslednjih godina jedan od najboljih sudova po ažurnosti rešenih predmeta. Inače, 14.000 predmeta godišnje se slije u ovaj sud.
Smatram da ovo nije logično, jer će sada Osnovni sud biti u Zaječaru, postojaće odeljenje u Boljevcu, Sokobanji i Knjaževcu i, nakon opšteg reizbora sudija, vrlo verovatno će se desiti da će najveći broj sudija koji će pokrivati ovo područje biti iz samog centra okruga, dakle, iz Zaječara, i da će najveći broj njih morati da putuje u najudaljenija mesta, pre svega, u Boljevac i u Sokobanju, da bi sudili po raznim predmetima. Time će se, doduše, postići onaj deo koji se odnosi na ravnomernost broja predmeta, ali sigurno neće uticati na racionalnost rada sudova i sudija, naročito na efikasnost.
Zašto neće uticati na efikasnost? Zato što će onaj sudija koji bude dobio predmet da sudi u Sokobanji, morati da putuje iz Zaječara do Sokobanja nekih 60 - 70 km, po veoma lošem putu, i pitanje je da li će u toku jednog dana da obradi više od jednog predmeta. Da ne pričam o tome koliki će troškovi biti za ta putovanja. Da li će sudija koji, recimo, nema vozačku dozvolu, imati vozača da ga vozi, ili će putovati autobusima koji idu dva puta dnevno, pa će doći ili u 10, ili u 12 preko dana, ili u pet ujutru, što sigurno ne može da utiče na racionalnost i efikasnost rada tih sudova.
Takođe sam predložio i da se ne gasi Sud u Aleksincu, koji ima još dužu tradiciju i nema nijednog jedinog opravdanog razloga, koje ste vi naveli u Predlogu zakona, da ovaj sud bude ugašen. Naime, Sud je osnovan 1836. godine, pre više od 180 godina, 170 godina, izvinjavam se. Aleksinac je, takođe, jedna od ogromnih opština, ima 60.000 stanovnika, ima preko 70 naselja, veoma razuđenih, i u ovaj sud se slije godišnje više od 14.000 predmeta.
Da sam bio u pravu pre neki dan, kada sam govorio da će ovo neminovno dovesti do migracije iz ovih najsiromašnijih opština, govori i podatak koji se nalazi u ovoj knjizi koja se zove "Demografska statistika Srbije", koja je veoma poražavajuća i trebalo bi da svaki ministar, naročito predsednik Vlade, ima ovu statistiku kada bilo koji zakon predlaže Skupštini Srbije.
U Boljevcu, koji ima samo 14.000 stanovnika, svake godine se odseli od 350 do 400 stanovnika, od toga je 2006. odseljeno 22 sa visokom stručnom spremom. Sada zamislite, kada se ukine taj sud u Boljevcu, otići će, sigurno, po tom osnovu nekoliko porodica s visokom stručnom spremom, jer neće imati šta da rade u Boljevcu i moraće da traže posao u nekom drugom mestu.
Znate šta znači za tako malo opštinu kad ode 20 ili 30 ljudi s visokom stručnom spremom? To znači da će za njima da odu njihove porodice, otići će i oni ljudi koji imaju niže obrazovanje i imaćemo ono što se dešava, nažalost, naročito u jugoistočnoj Srbiji – devastirane opštine, gašenje velikih sela, koja su imala tradiciju i više vekova, i doći ćemo u situaciju da, možda, za 20, 30 ili 50 godina i te varošice budu mrtve.
One su i danas, nažalost, u privrednom smislu i drugačije, mrtve, ali se može desiti da će najveći broj ljudi otići odatle i da će, umesto decentralizacije Srbije, o kojoj svi pričamo, doći do jedne fatalne centralizacije, gde će svi obrazovani ljudi bežati u gradove, a oni koji nemaju posla, tražiti svoje uhlebljenje van svojih mesta rođenja.
Štetne posledice ovog zakona su višestruke. Pored onoga što sam napomenuo, da nema racionalnosti, iako je to navedeno kao jedan od razloga za ovakvu organizaciju sudova, štetne posledice će tek nastati, i to najviše migracijom stanovništva i centralizacijom ka velikim gradovima.
Ukidanjem 104 osnovna suda, najviše će biti pogođene najnerazvijenije i najsiromašnije opštine, one koje su već devastirane i iz kojih se stanovništvo iseljava. Kada ode sud, i to onaj osnovni ili prekršajni, na koji način mislimo da privučemo eventualne investitore da ulažu u te opštine i da zadržimo stanovništvo u tim područjima? Kad odlazi sud, sledeći korak je da ode škola, kad ode škola, ostaje, eventualno, dom zdravlja, a kada i oni odu, ostaju samo sveštenici i na kraju se naselje gasi.
Ne verujem da iko u ovoj zemlji, naročito u ovoj sali, želi ovakav scenario, ali se bojim da će usvajanjem ovakvog zakona doći, neminovno, posle određenog vremena, do takvog odliva stanovništva i do sve manjeg broja ljudi u opštinama, naročito u onim pograničnim.
Na ovaj način će, verovatno, jedan broj ljudi biti smanjen u broju zaposlenih u državnoj upravi, ali se to sigurno neće desiti u onim centrima koji će sada biti dodatno ojačani, jer će imati veće ingerencije i veći broj sudija, odnosno državnih službenika.
Morate da znate da višak zaposlenih u državnoj administraciji ne postoji u najsiromašnijim opštinama. Ne postoji višak zaposlenih ni u Svrljigu, ni u Sokobanji, ni u Surdulici, ni u Dimitrovgradu, ni u Kuršumliji, ni u Blacu, ni u Bosilegradu, Lebanu, Babušnici, Brusu, Boljevcu, Vlasotincu, dakle, svim onim sredinama koje će izgubiti sudove ovim zakonom, već postoji u ministarstvima, agencijama, gde imamo više desetina pomoćnika, državnih sekretara, a svaki od njih ima minimum po jednu, a neki po dve ili tri sekretarice. Tamo ima viška zaposlenih, a to je, pre svega, u sedištima državnih organa.
Zato vas molim da ili prihvatite ovaj amandman i druge amandmane koje su podneli narodni poslanici i vladajućih stranaka i da na taj način, koliko-toliko, popravite ovaj zakon, ili da ga povučete, jer, ako su narodni poslanici koji su podneli amandmane dosledni sami sebi, naročito poslanici pozicije, vladajućih stranaka, da, ukoliko odbijete ove amandmane, ne glasaju za predloženi zakon, onda nemate nikakve šanse da on bude usvojen. Preko 30 amandmana su podneli poslanici vladajućih stranaka. Predsednik Zakonodavnog odbora, gospodin Vlatko Ratković je podneo nekoliko amandmana. Kada oni ne budu glasali za ovaj zakon, kako će onda on da prođe?
Povedite računa o ovome što sam rekao. Dakle, ova knjiga je veoma poučna i govori o poražavajućoj istini Srbije, a to je da svakim novim zakonskim projektom najviše budu pogođeni oni najsiromašniji, oni koji imaju najveći broj nezaposlenih, oni koji imaju najmanja primanja i oni koji se nalaze na rubnim delovima zemlje, a da se dodatno ojačavaju centri, pre svega, Beograd i veliki gradovi.
Ovo ne pričam zato što dolazim iz neke male sredine, pa ću lično biti pogođen. Dolazim iz Niša. Ovim predlogom zakona, Niš će dobiti dodatne ingerencije, ali znam kakva je situacija u Beogradu, gde dolazi neprimereno veliki broj ljudi, gde imate zagušenje u saobraćaju, gde se sve živo sjatilo u Beograd i centralizovalo. Govorim iz razloga da nam se ljudi ne doseljavaju u Niš iz okolnih opština, već da ostanu da žive tamo gde su rođeni i da doprinesu razvoju tih sredina.
Na ovaj način ćete pomoći da se veliki broj visokoškolaca odseli iz mesta u kojima danas žive, a za koja su se školovali. Ova država je finansirala njihovo školovanje da pomognu, upravo, te sredine, a ne da beže u velike centre.
To je jedan od najubedljivijih razloga zbog čega ovaj zakon ne treba da bude usvojen u ovom obliku, ili da budu bar usvojeni amandmani, koji su veoma smisleni i koji pokušavaju da smanje regionalne razlike. Ako se prethodno usvoje razni zakoni koji će centralizovati državne institucije i nadležnosti države, a za iks godina dođe zakon o ravnomernom regionalnom razvoju, šta ćemo onda razvijati? Nećemo imati šta da poboljšavamo u tim sredinama, jer će svi pobeći odatle.
Pročitaću vam jedan podatak koji je frapantan. Niš je velika sredina, ima 300.000 stanovnika, ima univerzitet, ima relativno razvijenu infrastrukturu i privredu. Iz Niša se prošle godine iselilo 3.588 ljudi, od toga, 275 s visokom stručnom spremom. Ako u jednom Nišu ljudi sa visokom stručnom spremom ne mogu da nađu posao i svoje uhlebljenje, nego beže ka većim sredinama, šta onda da kažu ovi koji imaju jedva po 50 ili 100 visokoškolaca, kojima će se ugasiti sud, sutra će se ugasiti gimnazije, prekosutra zdravstvene ambulante i dokle ćemo doći?
Molim vas da uvažite sve ove razloge i sve ono što je gospodin Damjanović, poslanik G17 plus, predstavnik vladajuće stranke, govorio, to su razlozi koji moraju da budu prihvatljivi, naročito za poslanike vladajuće koalicije. Zahvaljujem.

Poštovana gospođo predsednice, uvažena gospođo ministarka, na predloženi zakon sam podneo amandman na član 2. kojim se kaže da bi prekršajni sud trebalo da ostane u Aleksincu za teritorije opština Aleksinac, Sokobanja i Ražanj.
Taj amandman nije prihvaćen od strane Vlade i nadležnog odbora. U obrazloženju je rečeno slično kao i gospodinu Radovanoviću, da po broju predmeta, po udaljenosti, geografskim karakteristikama, nema razloga da ostane prekršajni sud u Aleksincu, već je taj prekršajni sud prebačen u Niš, sa odeljenjima u Aleksincu, Sokobanji i Ražnju, odnosno Sokobanja se prebacuje za Zaječar.
Mislim da ovakvo obrazloženje nije dovoljno i da, pre svega, nije pravedno. Vi ste ministar pravde i morali biste, pre svega, da imate osećaj za pravdu, bez obzira na to što ste vi meni, kao ministar, veoma simpatični i što šaljete jednu od možda najlepših poruka koje jedan ministar može da pošalje srpskoj javnosti, a to je da se može biti ministar i raditi tako odgovoran i težak posao, a pri tom i nositi jedan novi život. To je zaista za svaku pohvalu.
Zašto kažem da ste mogli da imate osećaj za pravdu i pravednost? Navešću vam jedan od najdrastičnijih primera koji je u ovom nacrtu zakona predložen, a to je da ostaje prekršajni sud u Lazarevcu, samo za teritoriju opštine Lazarevac. Opština Lazarevac, koliko znam, nema više od desetak hiljada stanovnika, možda ni toliko, a ima, po prosečnim primanjima, verovatno najveće prihode u Republici, ili je među prvih pet, preko 40.000-45.000 dinara po zaposlenom.
Nasuprot tome, predviđa se da prekršajni sud bude u Nišu za teritorije opština Aleksinac, Gadžin Han, Doljevac, Žitorađa, Merošina, Ražanj, Svrljig i grad Niš, sa odeljenjima suda u svim navedenim opštinama osim Gadžinog Hana. Gadžin Han je opština koja je udaljena 25 kilometara od Niša i ima petnaestak hiljada stanovnika, a vrlo lako možete pogledati u statistici da su prosečna primanja u Gadžinom Hanu ispod 12.000 dinara. Jedna od najsiromašnijih opština u Srbiji, sa najneizgrađenijom infrastrukturom, sa najsiromašnijim stanovništvom, sa najmanjim brojem zaposlenih ljudi u odnosu na broj stanovnika. Dakle, devastirana u svakom pogledu.
Kažite mi koji je kriterijum da za Lazarevac ostaje prekršajni sud, a da za Gadžin Han nema prekršajnog suda? Mogu da razumem da se ovim zakonom želelo da se smanje troškovi, da se racionalizuje sudstvo u jeku opšte štednje, da napravimo neke uštede, ali stičem utisak da ta štednja i ta racionalizacija uvek ide od onih najsiromašnijih, od onih koji najteže mogu da podnesu takve uštede i takvu racionalizaciju.
Što se tiče mog amandmana, predložio sam, iz svih navedenih razloga koje je gospodin Radovanović malopre rekao, naravno i nekih drugih, da prekršajni sud mora da ostane u Aleksincu zato što je Aleksinac velika opština, zato što je u tom Aleksincu sreski sud osnovan pre 100 i više godina, zato što Aleksinac, kao jedna od teritorijalno najvećih opština u Republici, ima ogroman broj predmeta, ima više od 70 sela na svojoj teritoriji, veoma razuđenih, zato što kao opština koja ima 60.000 stanovnika ima pored sebe Ražanj i Sokobanju na samo 20 kilometara udaljenosti, sa oko 15.000-20.000 stanovnika. Dakle, ima sve karakteristike da u Aleksincu ostane taj prekršajni sud, naravno i svi drugi, osnovni, osnovno javno tužilaštvo, iz razloga koji se tiču više onoga što mogu da budu posledice narednih godina ili narednih desetina godina.
Podsetiću vas samo da je Srbija nakon Drugog svetskog rata bila pretežno zemlja u kojoj je živelo seosko stanovništvo u jakim selima. Šta su komunisti radili kada su došli 1945. na vlast? Zabranili su izgradnju infrastrukture, nisu gradili škole, puteve, pošte, nisu omogućili elementarne uslove za život, a pravili su fabrike po velikim gradovima da bi celokupno mlado stanovništvo iz ekonomskih razloga pobeglo i otišlo u gradove. Zato su nam danas, posle 50 ili 60 godina, sela pusta, prosek starosti u selima je preko 60 godina, a imate preko 100 sela koja su nestala u poslednjih 15 godina.
Šta će se desiti ako se ovakve stvari dešavaju? Možda ovo neće najviše uticati na nešto što se može, nažalost, desiti u Srbiji za 20, 30 ili 50 godina, ali je tendencija. Ako vi ukinute sudove u malim opštinama... U tim sudovima su radili ljudi koji imaju visoko obrazovanje; sa novim reizborom, ako neko radi u Sokobanji kao sudija, možda neće biti izabran kao sudija u Sokobanji, nego će morati da traži posao negde van te Sokobanje, pa će sa svojom porodicom i sa svojom decom, koja će sutra završiti fakultete, morati da beži u veći grad. Tako ćemo podsticati da obrazovani ljudi odlaze iz malih sredina, jer ne mogu da pronađu sebe u tim sredinama, što će neminovno podstaći da se odliva obrazovano stanovništvo, mladi ljudi će odlaziti u veće sredine. Imaćete možda za 20 - 30 godina sličnu situaciju.
Razumem da je intencija zakona da se smanje troškovi, da se napravi racionalizacija, da budemo efikasnija država, modernija, organizovanija, to je sve u redu, ali dajte da to uradimo u onim sredinama koje su najsposobnije za to. Nemojte uvek da udarate na najslabije i na one koji to najteže mogu da podnesu. Ostavite u tom Gadžinom Hanu ili u tim devastiranim sredinama bar neke elementarne stvari gde mogu ljudi da pronađu svoju karijeru i da njihove porodice žive tamo. Bojim se da na ovaj način nećemo doći do pravog rešenja.
Gasite sud u Sokobanji i prebacujete ga za Zaječar. Od Sokobanje do Zaječara ima bar 70 kilometara veoma lošeg puta. Ako se desi da u zaječarskom sudu ne bude izabran nijedan sudija iz Sokobanje, koji živi u Sokobanji (čak i da živi, on će suditi po svim okolnim opštinama), moraće neki sudija iz Zaječara da dolazi u Sokobanju. Razmislite koliko će vremena biti potrebno tom sudiji koji treba da dođe iz Zaječara u Sokobanju i koliko će troškova to izazvati.
Mnogo je racionalnije i logičnije da postoji prekršajni sud u Aleksincu, od koga je Sokobanja udaljena 20 ili 25 kilometara, te se za pola sata ili 25 minuta dolazi autom. Sudija će moći da ode iz Aleksinca u Sokobanju (ako već ne živi tamo), da završi posao i da se vrati da odradi neki drugi posao u Aleksincu. Ovako se bojim... Znam da ne možete da izvagate sve i da do tančina predočite situaciju, ali ovo je jedan od drastičnih primera i mislim da može da se izađe u susret i da se ovakav amandman usvoji.
Siguran sam da postoje svi razlozi, i zbog turističkog sadržaja te opštine, i zbog broja stanovnika, blizine mesta, broja predmeta, postoje sasvim opravdani ekonomski razlozi da se amandman usvoji i da ostane prekršajni sud u Aleksincu za teritoriju opština Ražanj i Sokobanja, sa odeljenjima u ta dva mesta. Time ćemo sigurno uticati na efikasnost tih sudova i na smanjenje troškova, koji će se sigurno javiti ukoliko to ne bude kao što je predviđeno ovim amandmanom. Time ćete podstaći ljude koji žive u tim sredinama, a imaju neko obrazovanje, da ostanu da žive u tim sredinama jer imaju razloga da svoju decu tu odgajaju. U suprotnom, podstaći ćete i vi delimično odliv stanovništva iz najsiromašnijih sredina.

Poštovana predsedavajuća, javljam se u skladu sa Poslovnikom, čl. 225. i 226, i postavljam pitanje predsedniku Vlade – šta će biti i kada će Državna revizorska institucija konačno dobiti prostor i useliti se u njega? Pre više od mesec dana predsednik Vlade Srbije Mirko Cvetković, ili se bar tako predstavlja u javnosti, izjavio je da je rešen problem Državne revizorske institucije i da je dodeljen prostor toj instituciji, da ona sada može da počne da radi i da kontroliše sve državne institucije i da više tog problema neće biti.
Od te njegove izjave prošlo je više od mesec dana. Naravno, prostor nije dodeljen, bar se institucija nije uselila u njega. Pouzdano znam da se jedan ministar u Vladi, član te iste vlade, nalazi u tom prostoru i ne želi da izađe iz tog prostora. Očigledno je da sama Vlada ne želi da pruži uslove toj nezavisnoj instituciji kako bi mogla da bude kontrolisana. Vlada, ministarstva, javna preduzeća i ustanove treba da budu kontrolisani od strane jedne nezavisne institucije, ali to naravno ne mogu dok joj izvršna vlast ne dodeli adekvatne uslove za rad, opremu i sve ono što joj sleduje.
Juče smo takođe čuli od potpredsednika Vlade da je na čuvenom aerodromu bio jedan fantastičan menadžer koji je napravio ogroman profit i po tom osnovu on ima prava da sebi dodeli veliki bonus, a napravio je profit tako što je vodio jedno teško javno preduzeće koje ima ogromnu konkurenciju na tržištu, gde građani Srbije mogu da izaberu na koji će aerodrom da idu kada žele negde da lete i na koji će aerodrom da slete, kada ima kontrolu od same Vlade i osnivača kolike će takse biti na tom aerodromu pa se jedva izborio za onih 18 evra takse po putniku i jedva se izborio sa oštrom konkurencijom od nula aerodroma van Beograda, pa po tom osnovu valjda čovek može sebe da nagradi, jer je napravio profitabilno preduzeće.
Baš iz tih razloga pitam premijera i čitavu Vladu dokle će više da izvrgava ruglu Državnu revizorsku instituciju, kontrolu javnih finansija i kada će da dodeli taj prostor, da obezbedi uslove za rad kako bi ovakve stvari sišle sa dnevnog reda Skupštine i kako bismo se vratili nekom normalnom radu. Na ovaj način, posredno ili direktno, vladajuća koalicija ...
(Predsednik: Vreme.)
... i sama Vlada utiču da se vrši opstrukcija rada Skupštine. Hvala.

Replika na izlaganje gospodina Vukovića. Gospodine Vukoviću, nisam postavio pitanje ko je u Upravnom odboru Aerodroma, već sam pitao na osnovu čega je gospodin Krišto napravio veliki profit u toj ustanovi, jedinoj takvog tipa u zemlji, koja ima monopol. Pa, na osnovu tog monopola je napravljen profit i na osnovu toga što su određene astronomske takse na Aerodromu. Kada je Upravni odbor Aerodroma odobrio tolike bonuse za isplatu direktora? Nikada. To da li je neko član upravnog odbora ili nije... Pa, vi ste na vlasti bez DSS-a bar šest meseci, ako ne i više, zašto niste smenili te ljude? Uzgred rečeno, Upravni odbor nije odobrio nikakve bonuse za astronomske isplate Bojana Krišta.
Kada sam već tu, moram da postavim jedno pitanje i Vladi i vama: da li je tačno da je Vlada prošle godine odobrila višemilionsku cifru kao pozajmicu Aerodromu, koja nije vraćena? Da li je po tom osnovu Aerodrom u plusu? Da li to znači, ako Aerodrom posluje kao monopolska institucija i ima velike takse, da sav prihod koji ostvari kao monopolska institucija treba da podele menadžeri između sebe? Ili možda nešto treba da se vrati u budžet? To su pitanja koja su prava i na koja tražim odgovor.