Dame i gospodo narodni poslanici, Predlog zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja svrstavam u onu grupu predloga koji su načinjeni radi dodvoravanja Evropskoj uniji i svim posmatračkim misijama u Beogradu, ali je predlog sačinjen nedovoljno iskreno da bi me ubedio u to da ste vi, kao trenutni ili bivši nosioci vlasti u ovoj zemlji, zaista spremni da obezbedite slobodan pristup informacijama od značaja za javnost.
Zakon je potreban ovoj zemlji zato što ova zemlja svoje ponašanje treba da uredi zakonom. Tekst zakona me ne ubeđuje u to da ste u svojim glavama odlučili da zakon bude primenjiv i da omogući građanima Srbije da saznaju šta rade državni organi.
Ukazaću na preveliki broj izuzetaka od zakona koji me ubeđuje da sam u pravu kada tvrdim da mnogo toga u Predlogu zakona nije napisano da bismo mi koji ne vršimo vlast mogli da znamo šta se u zemlji dešava. Ta ograničenja prava koja počinju od člana 8. već u prvom stavu kažu da se prava iz ovog zakona mogu izuzetno podvrći ograničenjima propisanim ovim zakonom ako je to neophodno u demokratskom društvu. Zanimljivo je da je tu trebalo reći - ako je to neophodno u demokratskom društvu. Dalje – radi zaštite od ozbiljne povrede pretežnijeg interesa zasnovanog na Ustavu ili zakonu. U Ustavu odrednicu "pretežniji interes" ne možete da nađete, nje tamo nema.
Već u članu 9. stav 1. tačka 1) kažete da organi vlasti neće omogućiti ostvarivanje prava na pristup informacijama ako bi to ugrozilo život, zdravlje, sigurnost ili koje drugo važno dobro nekog lica. Moram da vas pitam kakva informacija može da ugrozi život, zdravlje ili na bilo koji drugi način? Kako informacija o nečemu što se desilo ili što postoji može da ugrozi? Kako to da pojava ne može da ugrozi, a informacija o pojavi može da ugrozi?
To je način razmišljanja iz komunističkih društava. Nijedna informacija ne može da ugrozi. To vam je kao kada sednicu Narodne skupštine zatvorimo za javnost, pa nas 250 ovde imamo pravo da znamo nešto što građani Srbije ne smeju da znaju.
Oni nas poslali ovde, među nama ovde ima svakakvih i mi svakakvi smemo da znamo, a narod, koji sve to finansira iz poreza, ne sme da zna. Tako vam je i sa ovom odrednicom da neka informacija može da ugrozi nečiji život, zdravlje, bezbednost.
Naravno, ne razumem kako ćete obezbediti prava licima bez obzira na njihovo državljanstvo. Da li ste zaista iskreno mislili da ćete dati informacije svakome ko vam se iz belog sveta obrati? Hoćemo li imati službu za davanje informacija? Koliko stanovnika ima na zemljinoj kugli? Šta ako krenu da nam podrivaju ekonomski sistem tako što će nam tražiti ogroman broj informacija? Kako ćete od njih da naplatite poštarinu?
Dalje, koji je to organ vlasti koji će da procenjuje da li neko traži preveliki broj informacija? Šta je odrednica za veliki, mali, preveliki ili premali broj informacija? Da li ćete jednom građaninu Srbije reći – ti možeš da tražiš samo tri informacije, ili samo jednu, ili samo dve? Ako ostavite organu vlasti da procenjuje šta je preveliki broj informacija, za njega je preveliko, naročito ako je birokrata i činovnik, i jednu informaciju da da, jer to za njega stvara dodatni posao i reći će da čak za to nije ni plaćen.
Sada ova privatnost i druga prava ličnosti. Vi kažete da organ vlasti neće omogućiti ostvarivanje prava na pristup informacijama ako bi time povredio pravo na privatnost, pravo na ugled ili koje drugo pravo lica na koje se tražena informacija odnosi, ali zašto sada iz toga isključujete državne i političke funkcionere, istina, uz jednu odrednicu, ako je informacija važna s obzirom na funkciju koju vrši. Zar politički funkcioner nema prava da mu štitite privatnost, ugled ili koje drugo pravo?
Zanimljiv je manir Narodne skupštine u DOS-ovskom višestranačkom sazivu, u DOS-ovskoj većini koja uvek nekako žigoše ljude koji se bave politikom, ljude koji su narodni poslanici i uvek im obezbeđuje neka manja prava, već predviđena za sve građane Srbije. Onaj ko nosi državnu funkciju, onaj ko nosi političku funkciju ima pravo da mu čuvate ugled. Ili nikome ne čuvajte ugled u ovoj zemlji, nego objavljujte svaku privatnu informaciju o nekom licu, ili je čuvajte svima.
Ispašće da vlast objavljuje informaciju o opoziciji, a vi znate da organ vlasti o svom šefu, o šefu svog šefa i o šefu šefa svog šefa nikada neće dati informaciju. Informacije kojima se ne čuva ugled političara su informacije o političarima iz opozicije i vi to vrlo dobro znate, vama je to postao manir.
Dalje, odlučivanje po zahtevu – ovde već u stavu 3. člana 16. kažete da organ vlasti može da proceni kada nije u mogućnosti, iz opravdanih razloga, da poštuje rok koji je propisan zakonom.
Šta li je opravdani razlog da nekome rok sa 15 dana produžite za još 40 dana i kakva je to informacija koju će neko dobiti 55 dana posle traženja informacije i u čemu će ona da pomogne, posebno ako mediji traže, ako je tema goruća, ako je informacija aktuelna. Informaciju koja je stara dva dana više niko ne objavljuje. Vi ovde omogućujete da neko drži informaciju 55 dana, iz njemu znanih, opravdanih razloga.
Onda dolazimo do poverenika, kome ste već od člana 19. predvideli prava i obaveze, a tek od člana 29. počinje opis poverenika. Trebalo je malo sistematizovati ovaj zakon, zato što čitam odredbe o povereniku, ali još ne stižem do toga šta je poverenik.
U postupku pred poverenikom, a kasnije ću i o samom povereniku, imam primedbe na stav 2. člana 22, a to je pravo na žalbu. Ustanove, institucije, pojedinci koje ste naveli u izuzećima, protiv kojih ne može da se izjavi žalba, u stvari su oni od kojih će se tražiti informacija. Vi ste sve one od kojih će biti tražene informacije oslobodili jednog stepena zaštite i tu ne može da se izjavi žalba.
Zašto onda i oni drugi...
(Predsednik: Izvinite, koristićete i drugih 10 minuta?)
Dakle, zašto onda i oni drugi da podležu obavezi da odgovaraju na žalbe, da izađu pred nekoga ko rešava po žalbi, ako to nije dužna Narodna skupština, ako nije dužan predsednik Republike, predsednik Vlade, predsednik Vrhovnog suda, Ustavnog suda i republički javni tužilac. Ko još postoji u Srbiji da je bitan?
U vezi sa poverenikom, zašto se za poverenika u stavu 2. člana 30. bira lice sa priznatim ugledom i stručnošću u oblasti zaštite i unapređenja ljudskih prava? Kada čitate obaveze poverenika, ovlašćenja poverenika, to su normalna ovlašćenja koja bi svaki građanin Srbije mogao da izvrši, a već stručno, ako mu tražite pravni fakultet, svaki diplomirani pravnik sa uslovima koje ispunjava za poverenika potpuno je sposoban da obavlja posao poverenika.
Trebalo je da nam dostavite fotografiju ovde, jer po vašem mišljenju postoji samo nekoliko priznatih stručnjaka iz oblasti ljudskih prava. Pretpostavljam da neki od njihovih predstavnika sede na balkonu gore, to su vam NVO, eventualno neki isluženi profesor Beogradskog univerziteta koji se dokazao kao borac za ljudska prava, a unapred opredeljen da se bori protiv Srbije.
Čemu sada ovoliko ograničenja za izbor poverenika, zašto da ograničavate Skupštinu u tome da sama odlučuje o tome može li neko da bude poverenik ili ne? Šta je ovde kod vas Narodna skupština? Glasačka mašina, jer odbor predloži poverenika koji mora da ispuni uslove iz zakona, a Skupština samo digne ruke i glasa, jer pred priznatim borcem za ljudska prava svi padamo na kolena.
A onda Narodnu skupštinu dodatno ponižavate da bira zamenika poverenika, na predlog poverenika. Ko je taj poverenik da on predlaže svog zamenika Narodnoj skupštini Republike Srbije? Dakle, onaj koga je izabrao, sada on predlaže koga će da izabere za njegovog zamenika i Narodna skupština ne može da bira nikoga ko nije na listi koju je predložio poverenik.
Narodna skupština ima ograničenja u izboru ljudi na ovako važnim funkcijama. Ograničenja Narodne skupštine treba da se ogledaju u tome da li taj neko ispunjava uslove koji su predviđeni za zamenika poverenika i da li je dobio potrebnu većinu u Narodnoj skupštini. Gledajte da ovu državu vodite tako što ćete Narodnoj skupštini sve manje ograničenja da date. Onome ko ne sluša Narodnu skupštinu ne vredi da bira ni svoje poverenike, ni svoje tužioce, ni svoje sudije Vrhovnog i Ustavnog suda.
Mnogim pravima koje vi sada ovde konstituišete mi se nećemo koristiti kada vas pobedimo na sledećim izborima, ne uklapaju mi se u demokratiju. Vi to možete da zaogrnete velom svog demokratskog bloka, ali to je kao pod poklopcem pod kojim vri.
Narodna skupština za vas je igračka, Narodna skupština će da izabere zamenika poverenika, i to onog koga predloži poverenik. Ako predloži poslanik, predlog će biti odbačen. Ako predloži predsednik Narodne skupštine, predlog će biti odbačen. On nije poverenik, on je samo poslanik, samo je predsednik Narodne skupštine. Nije poverenik, nema pravo da predloži zamenika poverenika.
Gde je Odbor za informisanje? Što se Odbor za informisanje nije pobunio protiv ovoga, nego vi imate poverenika, on vam je već rekao koga će da predloži za zamenika poverenika, jer on ne sme da ostavi tu funkciju ako ode u inostranstvo da se obučava dodatno, kao da nije imao dovoljno obuke po inostranstvu. Kome će da ostavi povereništvo nego svom povereniku koga je on odredio.
Da ne dužim previše, mi smo malo amandmanima pokušali da utičemo na Predlog zakona. U principu nismo protiv ovakvog zakona ne zato što smo u opoziciji, nego zato što ćemo biti na vlasti. Želeli bismo da ovaj zakon poštujete sve dok ste na vlasti, da biste onda mogli nas da prozivate, ako ga mi ne budemo poštovali.
Nedovoljno je iskren; već sama činjenica da je prepisan od prethodne vlasti, koja je bila opterećena mitom i korupcijom i koja nikada nikome nijednu informaciju nije dala, dovoljan mi je znak da nije iskren. Kaznene odredbe me ubeđuju to. Kakva je kazna za onoga ko onemogući informaciju? Od 5.000 do 50.000 dinara; vi to zaradite za pola sata. U Naftnoj industriji Srbije za sve vas ima za svaki sat po 50.000 dinara, kada zafali vi uvezete prljavu naftu i opet podelite novac, vi ste takvi ljudi.
Kakva je to kazna, ko će da odgovara ako ne da informaciju? Nema, sve su prekršaji, čini mi se. Vi niste predvideli, naravno ne bi ni trebalo ovim zakonom da se predviđa, krivično delo, ali imate običaj i predlažete i konstituišete krivična dela i u drugim zakonima, nije vam palo na pamet da neko ima i krivicu, ako uskrati informaciju.
Samo prekršaj, do 50.000 dinara, i time se priča završava. Ako vas već gleda OEBS i EU, Savet Evrope, Amerika, onda bar recite iskreno hoćemo li mi od dana stupanja na snagu ovog zakona imati pristup informacijama ili nećemo. Ako ćemo imati pristup informacijama i ako usvojite amandmane koji samo popravljaju zakon i oštrije predviđaju ponašanje državnih organa, glasaćemo za ovaj zakon.
Ako ostanete samo pri ovom predlogu, nepopravljenom i nedorađenom, mi za ovaj zakon nećemo glasati, zato što ovaj zakon pruža prava na papiru, a u praksi ih neće biti. Ponovo će u praksi da se pojavi čovek koji o svemu odlučuje i on će reći – o ovom iskliznuću vagona sa šina ne obaveštavajte, zato što ćete da uznemirite javnost, zato što može da se stvori panika; o ovoj pogibiji policajca koji čuva kriminalca ne izveštavajte, jer može da se uznemiri javnost, jer kada vas negde napadne kriminalac vi više ne znate da li vas to tuče policija, koja je u njegovom obezbeđenju, da li na vas puca policija koja je u obezbeđenju kriminalaca.
Mislio sam da ste sa tim prestali, a najnoviji događaji dokazuju da je policija svoje resurse stavila na raspolaganje kriminalcima. Hajde dajte nam tu informaciju. Koliko policajaca obezbeđuje kriminalce u Srbiji? Da li u tom obezbeđivanju nose policijske legitimacije? Da li imaju specijalne legitimacije koje im služe da kriminalci prođu gde god hoće, da prenesu šta god hoće, da kupe ili prodaju šta god hoće? Hvala vam.