Poštovane kolege narodni poslanici, poslanička grupa Napred Srbijo amandmane podnosi s ciljem kako bi popravio loše zakonske predloge, kako bi iz Republičke skupštine izašli zakoni koji su od koristi za naše građane. Naši amandmani su dobro osmišljeni, ušlo je mnogo truda u izradu amandmana, a time i u popravku prispelih zakona.

Neki amandmani SNS su prihvaćeni, ali većina nije, iako se iz našeg amandmana vidi namera popravke ovog zakona. Neprihvatanje naših amandmana verovatno je nerazumevanje amandmana od strane Vlade, s obzirom da ovaj amandman na član 26. Vlada nije prihvatila i ne očekujem ni od ministra koji sad nije prisutan da će razumeti i prihvatiti amandman na ovaj član.

Amandman se odnosi na odbacivanje prijave za upis u registar zadužbina i fondacija. U ovom članu 26. se taksativno nabrajaju razlozi zbog kojih registrator može odbaciti prijavu za upis, kao i rok u kojem podnosilac može otkloniti nedostatke u postojećoj prijavi i to je sve u redu. Sporan je treći stav koji ne predviđa mogućnost žalbe oštećene strane i zbog toga predlažemo amandman na član 26.

Naime, u članu 26. predloga predlažem da se menja stav 3. i da glasi – protiv zaključka iz stava 1. ovog člana može se u roku od 15 dana od dana prijema izjaviti žalba Ministarstvu nadležnom za poslove kulture. Jer, rešenje iz Predloga zakona je u suprotnosti sa članom 36. stav 2. Ustava RS, koji garantuje da svako ima pravo na žalbu ili pravo na sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu.

U konkretnom slučaju svako se odlučuje na pravo osnivača da upiše zadužbinu i fondaciju u registar. Pravo na vođenje upravnog spora protiv konačnih pojedinačnih akata je takođe zajamčeno Ustavom članom 198. stav 2, a to pravo ne isključuje pravo na žalbu.

Navedeno rešenje je u suprotnosti sa Evropskom konvencijom o ljudskim pravima, koja u članu 13. propisuje pravo svakoga na delotvorni pravni lek. Ovom izmenom bi se poboljšao ovaj zakon i ne vidim nijedan valjani razlog zašto ovaj amandman nije prihvaćen.

Poštovane kolege, dame i gospodo, SNS je podnela veći broj amandmana na ovaj zakonski predlog u cilju da bude bolji i kako bi dobili bolji zakon. Dobili smo mišljenje Vlade i po njemu svi ti predlozi, ne samo SNS nego uopšte podneti predlozi za izmenu nekih članova ovog zakona, nisu dobri.
Pokušaću da bar građanima objasnim na čemu smo insistirali, šta smo našim amandmanima hteli izmeniti u ovom zakonskom predlogu. Mi iz SNS podneli smo amandman na naslov zakona. Ovaj zakonski predlog nosi naziv – Zakon o akreditaciji i taj naziv nam ne govori ništa o tome na šta se odnosi ovaj zakonski predlog.
Ako se kaže, recimo, sutra će se raspravljati o zakonu o akreditaciji teško da bi bez uvida u sadržaj zakona poslanici, novinari ili građani koji redovno plaćaju TV pretplatu mogli da znaju o čemu se radi u ovom zakonu, jer naziv – akreditacija ne upućuje na sadržaj ovog zakona. Ako recimo kažemo da će sutra biti rasprava zakona o vodama, zakonu o vazdušnom saobraćaju, zakonu o budžetu, to nas upućuje tačno na to o čemu će biti reči na Skupštini.
Naziv zakona o akreditaciji nas ne upućuje tačno u sadržaj ovog zakona, jer se pojam "akreditacije" pojavljuje u mnogim oblastima i u drugim propisima. U pitanju je jedan veoma opširan pojam i u vrlo širokoj upotrebi, koji nije pogodan kao deo bilo kakvog propisa.
Predlog SNS je svakako mnogo bolji od predloga Vlade i po nama ovaj zakon treba da ima naziv – zakon o kontroli kvaliteta proizvoda i usluga. Ovaj naziv nas upućuje na to na šta će da se odnosi ovaj zakon.

Naša poslanička grupa je podnela amandman i na član 1, kako bi se na jasniji način definisalo pitanje koje se uređuje ovim zakonom.
Naime, pročitaću još jednom taj prvi član kako ga je Vlada predložila. Kaže: Ovim zakonom se uređuje akreditacija, položaj i rad nacionalnog tela za akreditaciju u Republici Srbiji, kao i druga pitanja od značaja za akreditaciju.
Naš predlog je da ovaj član glasi ovako: Ovim zakonom se uređuje osnivanje i nadležnost Agencije za kontrolu kvaliteta, uslovi koje moraju da ispunjavaju pravna i fizička lica koji vrše kontrolu kvaliteta proizvoda i usluga u prometu i usklađenosti sa standardima i postupak za izdavanje uverenja o ispunjenosti uslova za vršenje kontrole kvaliteta proizvoda i usluga u prometu i usklađenosti sa standardima.
Našoj poslaničkoj grupi i meni je mnogo bolje ovo od predloga Vlade. Predloženi tekst našeg amandmana na jasniji način definiše pitanja koja se uređuju ovim zakonom, da bi bilo razumljivo.
Takođe, amandmanom se predlaže da organ koji je nadležan za izdavanje uverenja i druge povezane poslove nazove Agencija za kontrolu kvaliteta. Upotreba reči "telo" u predlogu Vlade u nazivu ovog člana i drugim članovima predloga je očigledno posledica nerazumevanja pravnog položaja tog pravnog subjekta i pokušaj da se naziv odredi mehanički i netačnim prevođenjem izraza "akreditejšn badiz", koje je upotrebljeno u uredbi Saveta EU broj taj i taj. Taj izraz su pisci zakona preveli bukvalno kao "akreditaciono telo", umesto "akreditacioni organ" ili "ovlašćeni subjekat", što bi bio pravilni suštinski prevod i stvarno značenje izraza.
Naime, engleska reč "badi" je upotrebljena u tekstovima propisa za označavanje državnog organa, a ne tela. Kada se koristi za označavanje tela ili grupa, radi se o ljudskom telu ili mehaničkom telu. Neprimerenost i neprimenjivost naziva tela je očita i kod primera država engleskog govornog područja, jer u nazivima njihovih organa i javnih agencija nema reči "badi", što je jasan znak da ni u državi Srbiji ne treba da koristimo takav naziv.

Dame i gospodo poslanici, podneli smo amandman i na ovaj član 11, sve u cilju kao i dosadašnji amandmani. Sledeći cilj im je da se popravi ovaj zakon kako bi pomogli Vladi da se napravi dobar zakon o akreditaciji, međutim Vlada nijedan od predloženih amandmana nije prihvatila, pa se postavlja pitanje vredi li pokušavati pomagati Vladi u izradi jednog dobrog zakona.
To je po onoj narodnoj – džabe gluvom šaptati i slepom namigivati. Ukoliko neće da slušaju, neće da prime pomoć, ne vredi ni truditi se i pomagati.
Amandmani jedino mogu služiti da građanima pokažemo dobru nameru kako treba da izgleda jedan dobar zakon.
U ovom amandmanu Predloga zakona Vlade stoje da organi ATS su upravni odbor, direktor i nadzorni odbor.
Prethodnim amandmani smo predlagali da se ne zove akreditaciono telo, nego da je to agencija za kontrolu kvaliteta. Prema tome, naš amandman bi glasio: "Organi agencije su: upravni odbor i direktor. Sastav upravnog odbora i uslovi za imenovanje članova upravnog odbora i direktora bliže se uređuju osnivačkim aktom."
Zakonom o javnim agencijama je propisano da su organi upravljanja upravni odbor i direktor, a nadzor nad radom agencije vrši Vlada koja je osnivač agencije.
Način obrazovanja javne agencije je njihov delokrug i izbor članova organa su takođe propisani Zakonom o javnim agencijama, pa se ne mogu propisivati osnivačkim aktom.
Osnivačkim aktom se može jedino propisati broj članova upravnog odbora koji može biti od tri do sedam i posebni uslovi za imenovanje, osim onih koji su već propisani zakonom.
Dakle, i ovim amandmanom smo hteli poboljšati ovaj zakon kako bi Srbija i građani Srbije dobili jedan dobar zakon.

Poštovane kolege narodni poslanici, i na ovaj zakon imamo više amandmana, i amandman na član 9. je samo jedna mala dopuna postojećeg člana i nije mi jasno zbog čega to nije prihvaćeno.
Naime, postojeći član 9. glasi ovako – trgovac je dužan da sačini cenovnik ili tarifnik usluga, što je sasvim normalno, prihvatljivo i u redu. Ne radi samo zbog onog korisnika usluga ili kupca, nego, naravno, i zbog sebe.
Drugi stav tu kaže – cenovnik ili tarifnih usluga iz člana 1, trgovac je dužan da istakne u izlogu, odnosno u poslovnim prostorijama ili na drugom mestu na kome nudi vršenje usluga. Naš predlog je bio da se posle reči "odnosno" dodaju reči "na vidnom mestu".
Naime, da taj cenovnik, koji treba da bude istaknut u radnji i poslovnoj prostoriji, bude istaknut na vidnom mestu. Ova dopuna, da cenovnik usluga ili cene robe budu izložene da kupac ili korisnik usluga to može da vidi, neće smetati ni trgovcu, ni potrošaču.
S obzirom da nije prihvaćen amandman, a kažem još jednom, to ne smeta sigurno ni kupcu, čak i koristi, čak i trgovcu koji radi u toj radnji odgovara da se vide te cene, jedino što smeta to je našoj Vladi. Nije mi jasno zbog čega.

Poštovane kolege narodni poslanici, predložili smo da se u izmeni zakona član 10. briše, a tim članom se predlaže zamena zatvorske kazne novčanom kaznom.
Predložena zamena kazne zatvora novčanom kaznom smatramo da neće doprineti bezbednosti saobraćaja, već može imati suprotne efekte.
U obrazloženju Vlade zašto ne prihvata naš predlog kaže –prema dosadašnjem rešenju za vrlo teška protivpravna ponašanja upravljanja vozilom bez odgovarajuće vozačke dozvole, vožnja pod dejstvom alkohola više od dva promila, prekoračenje brzine kretanja za više od 70 km na sat u naselju i 80 km van naselja i drugo, bila je predviđena isključivo zatvorska kazna. Pri tome smo da to tako i treba da ostane i dalje u ovom zakonu.
Dalje u obrazloženju Vlade stoji, mislim da je ovo najbitnije i da se cela izmena zakona donosi baš zbog ovog člana 10, gde u daljem obrazloženju zašto se ne prihvata amandman kaže – s obzirom da je znatan deo novčanih sredstava od naplaćenih novčanih kazni predviđen za unapređenje bezbednosti saobraćaja, pozitivan efekat primene ovakvog rešenja bio bi višestruk.
Iz ovoga vidimo da je najvažnije za Vladu taj finansijski efekat, a ne bezbednost, znači da se što više para prikupi od građana vozača i ostalih učesnika u saobraćaju.
Iz samog obrazloženja je vidljivo da razlozi i nisu briga za bezbednost, već namera da se u kasu policije slije što više novca, ako u članu 18. ovog zakona veći deo naplaćenih kazni ide neposredno policiji.
Značajno učešće u najtežim prekršajima imaju upravo vlasnici luksuznih i brzih vozila, kojima plaćanje novčane kazne ne predstavlja nikakav problem, ni razlog da prestanu sa ugrožavanjem bezbednosti. Oni plate kaznu od hiljadu evra i voze dalje, dalje ugrožavaju bezbednost. Za takve prekršioce kazna zatvora već predstavlja razlog da počnu da izbegavaju divljanje po putu.
U svojoj želji da od građana uzme što više novca, policija kao predlagač ovog zakona ni najmanje ne vodi računa o socijalnim razlikama. Za neke prekršioce je 120.000 ili 150.000 dinara samo prepodnevni džeparac, dok za većinu građana predstavlja ekonomsku katastrofu. Građani sa prosečnim platama neće moći da plate takvu kaznu, jer je većina već i bez toga prezadužena, a da ne govorim o onima koji primaju minimalne plate ili su bez posla.
Rad policije ne može se vrednovati po tome koliko je policajac kazni naplatio, jer nije valjda cilj policije samo kažnjavanje građana i punjenje budžeta. Cilj policije treba da bude, pored ostalog, i bezbednost građana. A budžet treba da pune radni ljudi u svojim fabrikama i svi ostali zaposleni ljudi.
Kao što se ne može reći za lekare da su najbolji lekari, recimo u Kikindi, gde u gradu ima najviše bolesnika. Znači, njihov zadatak je preventiva. Najbolji će biti oni gde nema bolesnika. Tako je i sa policijom. Uspeh je policije utoliko veći ukoliko je u nekom gradu najmanje saobraćajnih prekršaja, najmanje udesa se dešava itd. Dakle, posao policije nije da puni budžet. Policiju treba nagraditi u onim gradovima gde se dešava najmanje udesa i najmanje saobraćajnih prekršaja.
Ministar nije tu i sigurno neće prihvatiti ovaj amandman. Verujem da će u nekom narednom periodu, možda na jesen, neki drugi ministar razmotriti ovo i prihvatiti mnoge amandmane koji su bili veoma dobri, a predlagani od strane opozicije, i koji će sigurno znatno poboljšati ovaj zakon, naravno, u korist građana Srbije.

Poštovane kolege narodni poslanici, na Predlog zakona o volontiranju podneto je više dobrih amandmana. Broj amandmana ukazuje na to da Predlog zakona nije dobar i da se mora popraviti. Nekoliko amandmana je Vlada prihvatila, ali brojni amandmani nisu prihvaćeni, iako bi ti amandmani sigurno popravili ovaj zakonski predlog. Naravno, ukoliko bi se prihvatili svi amandmani kojima se želi izmeniti zakon, zakon više ne bi ličio na sebe, a s obzirom na to da ima puno primedaba i da zakon nije dobar, možda zakon i ne treba da liči na sebe.
Poštovane kolege narodni poslanici, naša poslanička grupa je podnela više amandmana na ovaj zakonski predlog o volontiranju sa ciljem da se on popravi. Neki amandmani su prihvaćeni, ali većina dobrih amandmana nije usvojena. Zakon o volontiranju svakako treba imati, jer to traže od nas iz Evropske unije. Mi se slažemo da treba doneti zakon o volontiranju, ali zakon ne treba ovako da izgleda.
Naš amandman je podnet na član 11. gde dodajemo stav 3. koji glasi: „Volonteri ne mogu raditi na poslovima koji su opasni za život i zdravlje ili se obavljaju u uslovima opasnim za život i zdravlje.“ Smatramo da je potrebno zabraniti rad volontera na opasnim poslovima.
Ovaj amandman Vlada nije prihvatila, uz obrazloženje da je „Predlogom zakona predviđeno da volonter nije dužan da volontira u skladu sa uputstvom organizatora volontiranja ako izvršavanje uputstva može da ugrozi život i zdravlje volontera, korisnika volontiranja ili drugih lica“ itd. To je u redu i tačno je. Dakle, zakon predviđa da volonter nije dužan da volontira ukoliko volontiranje može da ugrozi zdravlje i život volontera ili korisnika usluga volontiranja.
S obzirom na to da se volontiranjem bave, po ovom zakonskom predlogu, i lica od 15 godina, a sada je prihvaćeno da to mogu raditi i mlađa lica, to su lica bez prethodnog radnog iskustva, lica koja nemaju dovoljno znanja o poslovima koji se obavljaju volontiranjem, ne može se dozvoliti da ta lica, volonteri budu ti koji će proceniti da li je taj posao koji im je poveren za volontiranje štetan za zdravlje ili nije. Organizator volontiranja je taj koji poznaje prirodu posla koji se obavlja, ima znanje, ima iskustvo i na osnovu svog znanja i iskustva će posao dodeliti ili neće dodeliti volonterima.
Mi smatramo da je potrebno ovim zakonom zabraniti rad volontera na opasnim poslovima. Nema potrebe dalje da obrazlažem to. Predlažemo usvajanje ovog amandmana. Hvala.

S obzirom na to da je prethodni amandman prihvaćen, verovatno bi i ovo prihvatio ministar.
Poštovane kolege narodni poslanici, potrebno je imati zakon o volontiranju, jer to se od nas traži. Ako imamo brojne druge zakone koji se ne primenjuju, možemo imati i ovaj zakon. Ne treba ovaj zakon tretirati kao veoma značajan za naše društvo, jer će moći, kad se ovaj zakon usvoji, da se volontira, odnosno da se pružaju usluge ili obavljaju aktivnosti od opšteg interesa, za opšte dobro ili za dobro drugog lica, bez isplate novčane naknade ili potraživanje druge imovinske koristi. Ovaj zakon će omogućiti besplatnu radnu snagu, koju ne treba platiti. Kada deca završe srednju školu, fakultete, ovaj zakon će omogućiti toj deci da volontiraju, rade besplatno godinu, dve, tri ili više, sve dotle dok žele da budu društvenokorisni.
Da li je to budućnost za našu omladinu – besplatan rad? Da li to nudi naša vlada omladini – da posle školovanja budu volonteri, odnosno besplatno rade, kao što danas mnogi njihovi roditelji rade bez plate ili za plate nedovoljne za izdržavanje porodice?
Cilj ove vlade treba da bude da sva deca koja završe školu dobiju posao, zarade dovoljno kako bi stvorili dom, porodicu i na taj način postanu društvenokorisni. Kada čovek ima od čega da živi, ima slobodno vreme, onda može da se bavi i nekim društvenokorisnim radom bez naknade. Neće naša Srbija ići napred ni sa Evropom, ni bez Evrope, ukoliko umesto armije nezaposlenih formiramo armiju volontera.
Šta roditelji danas da kažu deci – završite školu, pa ćete biti volonteri? Od volontiranja neće moći da izdržavaju svoju porodicu. Danas, u ovoj krizi, koja nas je zahvatila još pre dvadeset godina i ne pušta, malo je obavljati jedan posao i malo je jedno radno vreme, a ne još besplatni rad.
Poštovani poslanici, predložili smo izmenu člana 15. ovog zakonskog predloga. Ovaj član se odnosi na ugovor o volontiranju. Tu smo predložili sledeće, da se član 15. menja: „Organizator volontiranja je u obavezi da pre početka volontiranja sa volonterom zaključi pismeni ugovor i vodi evidenciju zaključenih ugovora. Ugovor o volontiranju sa licem mlađim od 18 godina može da se zaključi samo uz pismenu saglasnost roditelja, usvojioca ili staraoca“.
Našim amandmanom tražimo da se ugovor o volontiranju obavezno zaključuje u pismenom obliku. Ne smatramo, kao što Vlada smatra, da je to preveliko formalizovanje i da će dovesti do negativnog efekta. Upravo suprotno, volonter, koji inače radi bez naknade društvenokoristan rad, imaće bar ugovor kao dokaz da je volontirao ili neku zahvalnicu za svoj rad.
Mišljenja smo da ovaj amandman zaslužuje da bude prihvaćen.

Poštovane kolege narodni poslanici, član 24. se odnosi na obaveze i odgovornosti volontera prilikom nastale štete u vršenju volonterskih usluga ili aktivnosti.
Ovaj amandman odgovornost za štetu utvrđuje na jasniji način, usklađen sa Zakonom o obligacionim odnosima, uz shodnu primenu Zakona o radu.
S obzirom na to da je ovaj amandman Vlada razumela i prihvatila i on postaje sastavni deo Predloga zakona, dalje neću komentarisati. Hvala.

Poštovane kolege narodni poslanici, sada kada smo sve probleme u Srbiji rešili, izašli iz krize, krenuli sa masovnim zapošljavanjem, oporavili poljoprivredu, možemo preći na pivo.
Pivo je jedno od najstarijih pića poznatih čovečanstvu. Pivo je pratilo čovečanstvo kroz celu njegovu burnu istoriju. Proizvodnja i potrošnja piva u našoj zemlji izjednačena je sa potrošnjom mineralne vode i bezalkoholnog pića. Pivo se konzumira tokom cele godine, nešto više leti. Prisutno je skoro u svim domaćinstvima. Nažalost, prisutno je i na ulicama, na trgovima gde ga piju deca.
Pivo je od pamtiveka bilo sredstvo za osveženje i uživanje, ali i hrana i lek za one koji znaju da ga konzumiraju.
U većini evropskih zemalja pivo se označava kao prehrambeni proizvod i često se naziva i tečnim hlebom. Kod nas se pivo svrstava u alkoholna pića. U Srbiji se popije preko 80 litara piva po glavi stanovnika, odnosno to je 160 flaša od pola litre. Pivo piju mladi i stari, piju ga bogati, piju ga siromašni.
Veoma je važno zbog velike i široke potrošnje piva zakonom regulisati, pre svega zbog zdravlja stanovništva, proizvodnju, kvalitet sirovine, kvalitet gotovog proizvoda, ambalažu, deklarisanje i uslove čuvanja sirovina i gotovih proizvoda, kao i uslove stavljanja u promet. Ako se puno troši pivo, a troši se, bar da je zdravstveno bezbedno za građane.
Srbija ima 10 velikih pivara i više malih tzv. mini pivara. Po meni je najbitnije za ovaj zakon o pivu da gotov proizvod, odnosno flaširano pivo koje ulazi u domove naših građana bude kvalitetno, sveže, jer je pivo dnevno piće i zdravstveno potpuno ispravno i tu nema kompromisa.
Iz svih ovih razloga važno je zakonom precizno definisati uslove proizvodnje i prometa piva, kvalitet sirovina i kvalitet gotovih proizvoda.
Poštovani poslanici, SNS je u cilju popravke ovog zakonskog predloga o pivu, a u interesu građana Srbije, podnela nekoliko predloga izmena pojedinih članova zakona.
Što se tiče proizvodnje i punjenja piva, tu smo pokušali da olakšamo preduzetnicima, odnosno mini pivarama da i dalje učestvuju u proizvodnji i punjenju piva i da ispunjavaju samo one uslove koji su im potrebni za njihovu proizvodnju. Treba omogućiti preduzetnicima da se mogu baviti samo proizvodnjom piva, a drugima samo flaširanjem uvoznog ili domaćeg piva.
Onaj ko se bavi flaširanjem piva ne mora ispunjavati uslove za proizvodnju i obratno, kao što stoji u Predlogu zakona. Ideja je da ne treba obavezati privrednike, odnosno preduzetnike da ispunjavaju uslove u pogledu prostorija koji nisu neophodni.
Dalje, mislim da mini pivarama nije potrebno da imaju zaposleno lice sa fakultetskom diplomom. Taj uslov najveći broj malih proizvođača, pre svega mini pivare, ne mogu ispuniti iz finansijskih razloga.
Male pivare koje otvaraju preduzetnici imaju malu i povremenu proizvodnju, pa im iz tehnoloških razloga nisu potrebni stalno zaposleni stručnjaci, već ih mogu angažovati po potrebi, kao imenovana i odgovorna lica, kako je praksa u svetu. Nametanje obaveze dovelo bi do zatvaranja mini pivara, što svakako nije cilj ove države, već možda je u interesu velikih pivara koje su u stranom vlasništvu.
Što se tiče flaširanja domaćeg i uvoznog piva, treba to omogućiti i preduzetnicima koji ispunjavaju uslove za punjenje i deklarisanje, i upisani su u sudski registar za obavljanje ovih poslova. Propisivanjem da punjenje u originalno pakovanje mogu vršiti samo proizvođači omogućuje se stvaranje monopola malog broja velikih proizvođača, koji poseduju kapacitete za punjenje piva drugih proizvođača i uvezenog piva. U isto vreme, to bi dovelo do zatvaranja već postojećih punioca piva.
Da ponovim, najbitnije je da pivo koje stiže do potrošača bude ekstra kvaliteta, zdravstveno ispravno, kako bi oni koji znaju da piju pivo mogli u njemu uživati.

Poštovane kolege narodni poslanici, šef Poslaničke grupe Napred Srbijo gospodin Tomislav Nikolić je govorio o Predlogu zakona o amnestiji i tom izlaganju nema šta da se doda, niti šta da se oduzme.
U svom izlaganju ću pre svega izneti mišljenje roditelja čija deca su ovom periodu i do sada bila na odsluženju vojnog roka, kao i nešto što sam čuo od roditelja čija deca će ubuduće služiti vojni rok, šta ti roditelji misle o Predlogu zakona o amnestiji.
Ovim zakonom utvrđuje se vremenski period za koji se daje amnestija. Zakon predviđa da se amnestiraju lica koja su od 18. aprila 2006. do dana stupanja na snagu ovog zakona učinila, odnosno za koja postoji osnovana sumnja da su učinila krivična dela kao što su izbegavanje vojne obaveze, izbegavanje popisa ili pregleda, odnosno regrutacije, neizvršavanje materijalne obaveze, izbegavanje vojne službe, samovoljno napuštanje vojske, odnosno bekstvo iz vojske.
Velika većina građana Srbije i bivše Jugoslavije vaspitana je tako da je vojska čast i obaveza svakog punoletnog muškarca i da je sramota da neko ko je zdrav i prav izbegne vojsku. U mnogim, a možda i u svim krajevima Srbije slavilo se kada mlad momak odlazi u vojsku, a roditelji su bili ponosni što imaju sina vojnika.
Danas, izgleda, živimo u nekom sasvim drugom svetu, što se tiče vojske. Moram primetiti da Vojska Srbije ne uživa ugled kao ranije, nerado se ide u vojsku, na ceni su neke nove vrednosti danas. Živimo u društvu gde je ugled vojske i oficira srozan.
Ovaj zakon će još više doprineti smanjenju ugleda vojnika i oficira. Verovatno će se ovaj zakon o amnestiji usvojiti, možda tako i treba, jer mi danas živimo u vremenu haosa, kriminala, gde se manje cene poštenje, čast i porodica.
Kada se izglasa zakon o amnestiji za period od 18. aprila 2006. godine do danas, učiniće se velika nepravda prema onima koji su išli u vojsku do današnjeg dana. Odlaskom u vojsku mnogi su napustili svoj posao, zemlju, porodice, gde su možda bili i jedini hranioci.
Ovaj zakon će isto tako diskriminisati i one mladiće koji ubuduće treba da idu u vojsku. Da ne bismo ubuduće opet donosili zakon o amnestiji za one koji se od danas ne odazovu vojnoj obavezi, najbolje bi bilo ukinuti redovnu vojnu obavezu. U vojsku neka ide onaj ko želi, a onaj ko ne želi, ne mora. Neka se uvede plaćena vojska, pa se bar neće učiniti nepravda prema onima koji ubuduće budu izbegli vojnu obavezu. Hvala.

Hvala. Poštovane kolege narodni poslanici, poštovani ministre, zakon o divljači i lovstvu svakako je potreban. Naravno, svakako je potrebno usklađivanje naših zakona sa zakonima EU i to u meri koja odgovara našoj zemlji i građanima Srbije. To je uredu.
Zakon o divljači i lovstvu treba modernizovati, približiti evropskim zakonima i to je uredu. Imamo u vidu da smo i do sada usvajali mnoge evropske zakone, ali u praksi ti evropski zakoni nisu u potpunosti mogli biti primenljivi, jer je lakše promeniti zakone nego naše navike, običaje, tradiciju i ostale vrednosti.
Dok se u ekonomski razvijenim zemljama lovom i ribolovom bave bogati ljudi, kao vidom sporta, rekreacije ili znaka prestiža, kod nas se lovom i ribolovom bave ljudi različite ekonomske snage. Imamo siromašne ljude koji se bave lovom i ribolovom i to cele porodice, po tradiciji i deda i otac i sinovi. Ima kojima je to jedan od važnih oblika preživljavanja. Imamo i ekonomski jače građane koji se lovom i ribolovom bave u cilju sporta, zadovoljstva ili iz prestiža. Tu grupu građana ovaj zakon manje interesuje, jer će oni loviti i sa ovim zakonom i bez ovog zakona u zemlji i u inostranstvu.
U razvijenim zemljama lov i ribolov je skup sport i ne mogu se svi baviti ovim sportom. Evropske zakone ne možemo u potpunosti primenjivati kod nas, a da to ne dovede do posledice koja neće odgovarati građanima Srbije.
Ovaj zakon svakako ima dobre namere u cilju očuvanja divljači, prirode, kao i uređenja lovišta u celini, ali plaši me da će ovaj zakon stvoriti uslov da će lovačka udruženja i lovišta preći na upravljanje onima koji mogu dati više para za zakup lovišta, pa i udruženja. To su naši novi bogataši koji će moći lovišta koristiti po zakonu a za svoje potrebe.
Ovaj zakon može dovesti do toga da lovci ostanu bez lovišta, što ne bi bilo dobro. Nama i Srbiji svakako su potrebni lovci, ribolovci i to u što većem broju, jer oni ne samo da love divljač nego ih hrane, čuvaju, kontrolišu brojnost, i istovremeno čuvaju divljač od krivolovaca i ribe od ribokradica, ali vrše i veoma važnu ulogu u očuvanju prirode.
Ministarstvo mora voditi računa da i ubuduće omogući svima onima koji ispunjavaju zakonske uslove da mogu da se bave lovom. Naravno, sve ono što nije dobro treba menjati u zakonu, a ono što funkcioniše ne treba dirati.
Poštovani ministre, verujem da imamo isti cilj, a to je unapređenje lovišta i očuvanje prirode. Razlika je samo u putu na kome taj cilj želimo ostvariti. Hvala. (Aplauz.)

Poštovane kolege narodni poslanici, ovo je jedan kratak član zakona i SNS je predložila da se ovaj član briše, a ovaj član glasi: "Narodni poslanik stiče pravo na penziju u skladu sa zakonom". Postojanjem ovog člana ništa se neće promeniti u odnosu na poslanika i penzionisanje poslanika, niti bi se, opet, ako bismo ovaj član brisali, u zakonu nešto promenilo. Narodni poslanik stiče pravo na penziju kao i svi ostali građani u Srbiji koji su bili zaposleni, tako da postojanjem ovog člana može se steći utisak da poslanici prilikom penzionisanja imaju neke beneficije zato što su bili poslanici, što svakako nije slučaj.
Prema tome, ne znam koji može biti razlog da ovaj član treba da postoji u ovom zakonu. Možemo propisati i da poslanik može da se služi putničkim automobilom u skladu sa zakonom. Dakle, ništa novo ne govori ni ovaj član zakona. Hvala lepo.

Poštovane kolege narodni poslanici, Narodnoj skupštini Republike Srbije je svakako potrebno da ima zakon o Narodnoj skupštini. Po tom pitanju smo svi saglasni.
Predlog zakona o Narodnoj skupštini mogao bi biti prihvaćen od strane svih narodnih poslanika ukoliko bi vladajuća većina prihvati amandmane opozicije, koji imaju za cilj da poprave ovaj predlog zakona. U cilju popravke ovog zakonskog predloga, Srpska napredna stranka je podnela nekoliko amandmana.
Jedan od prvih amandmana koje smo podneli odnosi se na član 9. ovog zakona. Taj amandman se odnosi na izmenu u tom članu 9, izmenu u prvom stavu, a stavovi 2. i 3. treba da se brišu. Član 9. kaže: „U radu Narodne skupštine u službenoj upotrebi je srpski jezik i ćirilično pismo, a latinično pismo u skladu sa zakonom“.
Po nama, ovaj član bi trebao da glasi ovako: „U radu Narodne skupštine u službenoj upotrebi je srpski jezik i ćirilično pismo, a latinično pismo i jezici i pisma nacionalnih manjina u skladu sa zakonom.“
Ne vidim zašto je tu problem i zašto to nije moglo da se prihvati. Naime, predloženom izmenom stava 1. sva pitanja službene upotrebe jezika i pisma u radu Narodne skupštine jasno su uređena u skladu sa Ustavom i zakonom, tako da su dodatne odredbe nepotrebne. Stavovi 2. i 3. nisu potrebni, nije potrebno da postoje u ovom zakonu, ni u ovom članu.
Nezavisno od predloženog teksta, kada su u pitanju stavovi 2. i 3, tu je nejasno, jer se navodi da poslanik u Skupštini može da se služi svojim jezikom, što znači da poslanik može da se služi bilo kojim jezikom za koji kaže da je njegov jezik. Prihvatanjem amandmana koji smo podneli tačno se definiše kojim to jezikom može da se služi, odnosno da se može služiti srpskim jezikom ili jezikom pripadnika nacionalnih manjina u Srbiji.
Mislim da je ovom jednom rečenicom, izmenom prvog stava, sve rečeno i nije potrebno dodati stavove 2. i 3. u ovaj zakon, u ovaj član. Hvala.

Poštovane kolege narodni poslanici, ovim amandmanom je bilo potrebno povećati sredstva Upravi za veterinu radi povećanja programa mera zdravstvene zaštite životinja i suzbijanje opasnih stočnih zaraznih bolesti.
Cilj amandmana je da ukaže na značaj Uprave za veterinu, kao i na značaj celokupne poljoprivredne proizvodnje u našoj zemlji. Naša zemlja EU najviše može konkurisati u oblasti poljoprivrede, odnosno u poljoprivrednoj proizvodnji, u proizvodnji zdrave hrane.
Prethodnih godina poljoprivreda je bila najveći izvoznik Srbije. Industrijskim proizvodima teško da možemo konkurisati na tržištu EU, ali sa hranom, posebno zdravom hranom, imamo dobre šanse i to moramo koristiti.
Ulaganje u poljoprivrednu proizvodnju i proizvodnju zdrave hrane je za sada nedovoljno. Vlada mora da prepozna značaj poljoprivrede za našu zemlju i shodno tome da vrši ulaganje u poljoprivredu.
Upravi za veterinu treba obezbediti dovoljna sredstva kako bi se uspešno borila protiv stočnih bolesti i pojave zaraznih stočnih bolesti, pre svega mislim na svinjsku kugu i druge zarazne bolesti.
Nama je sada odobren izvoz termički obrađenih svinjskih prerađevina, ali nije dozvoljen izvoz svežeg mesa i žive stoke. Ukoliko bi uspeli u iskorenjivanju zaraznih bolesti sa naših prostora, nama bi se pružile mogućnosti za veliki izvoz stoke i stočnih proizvoda.
Uslove za proizvodnju imamo, imamo tradiciju stočarske proizvodnje, imamo znanje, imamo i vremena, samo je potrebno da Vlada obrati više pažnje poljoprivredi.