Poštovane kolege, predsednice Narodne skupštine, na ovaj zakon sam podneo dva amandmana. Jedan je amandman na član 49, koji je dobar amandman i taj je prihvaćen. Podneo sam i amandman na član 2. ovog zakona, koji nije prihvaćen, ali mislio sam da će sada možda na sednici ministar prihvatiti. Pošto nije prisutan, ko će mi prihvatiti ovaj amandman? Isto je dobar kao i onaj koji je prihvaćen.
(Predsednik: Gospodine Oto Kišmarton, samo da se razumemo, saradnica je tu, gospodin ministar je samo na trenutak izašao, prati sve i doći će. Biće mu preneta svaka vaša reč. On ima, inače, uvid i u stenogram. Prosto ne možemo, ako napusti salu na minut-dva, da prekidamo rad. Izvolite i molim vas da nastavimo rad.)
Dobro. Mi amandmanima pokušavamo da popravimo zakon. Ne možemo uticati na to da li će se usvojiti ili ne, ali možemo uticati da se nešto popravi u interesu građana.
Da biste razumeli zbog čega mislimo da treba da se usvoji ovaj amandman na član 2, u članu 2. stav 1. kaže ovako: „Udruženje, u smislu ovog zakona, jeste dobrovoljna i nevladina nedobitna organizacija zasnovana na slobodi udruživanja više fizičkih ili pravnih lica, osnovana radi ostvarivanja i unapređenja određenog zajedničkog ili opšteg cilja i interesa, koji nisu zabranjeni Ustavom ili zakonom.“ Dalje dolazi stav 4. koji kaže: „Zabranjena su tajna i paravojna udruženja.“
Moj predlog je da se briše taj stav 4. u kome kaže – zabranjena su tajna i paravojna udruženja, jer smatram da je to suvišno. Ustav zabranjuje rad udruženja čiji su ciljevi i delovanje usmereni na nasilno rušenje ustavnog poretka, kršenje ljudskih prava, manjinskih prava i izazivanje rasne i verske mržnje.
Drugo, ovaj zakon nije o tajnim udruženjima, nego o udruženjima. Ukoliko u ovom stavu 4. stoji – zabranjena su tajna i paravojna udruženja, smatram da bi trebalo da stoji – zabranjena su i parapolicijska udruženja, kriminalna udruženja, da ne nabrajam šta je sve zabranjeno. Mislim da to nije potrebno, jer je sve to već regulisano Ustavom Republike Srbije.
Moj predlog je da se u članu 2. stav 4. briše, a obrazloženje Vlade zbog čega ne prihvata amandman kaže: „Amandman se ne prihvata jer je predloženo rešenje u skladu sa članom 55. stav 3. Ustava.“ Potpuno se slažem sa Vladom da je predloženo rešenje u skladu sa članom 55. stav 3. Ustava, gde se zabranjuju sva ta udruženja, paravojne i parapolicijske formacije, tako da je baš zbog toga nepotrebno da stoji u ovom zakonu. Toliko.

Podneo sam na ovaj zakon dva amandmana – jedan je dobar, ovaj koji je Vlada prihvatila, a prvi, na član 2. je još bolji, ali ga Vlada nije prihvatila, ministar nije bio prisutan; da je bio prisutan, verovatno bi prihvatio i taj prvi amandman na član 2.
Samo bih ukratko da kažem na šta se odnosi taj amandman. Kao što se zakonom reguliše kako treba da se da pravni okvir za delovanje udruženja, tako ovim zakonom treba urediti i brisanje udruženja iz registra.
Ovim članom na koji sam podneo amandman reguliše se koji su to razlozi za brisanje udruženja iz registra. To su: volja samog udruženja; zatim, ako je udruženje osnovano sa ciljem da ostvari zajednički interes u nekom roku, po isteku tog roka udruženje se gasi; zatim, gasi se zbog statutarnih promena; ukoliko udruženje ne obavlja poslove za koje je osnovano, ukoliko se u datom roku ne održi skupština udruženja; u tački 5 – udruženje se gasi ukoliko se utvrdi da udruženje ne obavlja aktivnosti na ostvarivanju statutarnih ciljeva i da nije organizovano u skladu sa statutom duže od dve godine neprekidno ili ako je proteklo dvostruko više vremena od vremena utvrđenog statutom za održavanje sednice skupštine, a ona nije održana.
Amandman koji nije prihvaćen glasi, a postavlja se pitanje da nigde u članu ne stoji ko je taj ko će pokrenuti, odnosno obavestiti registratora o tome da udruženje ne obavlja aktivnosti u skladu sa ovim članom i statutom. Tu sam predložio da se doda novi stav, koji glasi: „Svako može obavestiti registratora o postojanju razloga za brisanje udruženja iz registra utvrđenih stavom 2. tačka 5) ovog člana.“
Sada ima preko 30.000 udruženja i teško da će registrator moći da prati da li se u svim tim udruženjima redovno održavaju skupštine, da li udruženja rade u skladu sa statusom.
Dakle, ovde je pružena mogućnost da svako ko ima saznanja o tome da to udruženje ne radi u skladu sa statutom, ne održava skupštinu u datom roku ili je na neki drugi način ispunilo uslov za prestanak, odnosno brisanje iz registra može da obavesti registratora o tome. Toliko. Hvala.

Poštovane kolege narodni poslanici, Srpska napredna stranka je podnela amandmane na sve predložene zakone, a tako i na ovaj zakon o obaveznom osiguranju u saobraćaju. Kao što se vidi iz naših amandmana, cilj nam je da popravimo predložene zakone, jer skupštinska većina će svakako usvojiti te zakone, bilo da su dobri ili loši. Mi iz opozicije jedino možemo da pokušamo da, u interesu građana, popravimo te predložene zakone.
Predlažem da se u članu 39. predloženog zakona u stavu 2. broj „60“ zameni brojem „30“. Ovim zakonom se, između ostalog, utvrđuje obaveza vlasnika vozila da zaključi ugovor o obaveznom osiguranju. S obzirom na to da kod nas prolaze i strana vozila, postoji zahtev i da strana vozila imaju valjanu međunarodnu ispravu o osiguranju od autoodgovornosti. Ukoliko to nemaju, lica su dužna da na granici zaključe ugovor o osiguranju od autoodgovornosti.
Ovim članom 39. utvrđuje se postupak naknade štete licima, nastale upotrebom motornih vozila inostrane registracije. U članu 39. Vlada je predložila u stavu 2. da društvo za osiguranje kome je podnet zahtev isplati naknadu štete u roku od 60 dana. Moj predlog je da društvo isplati štetu u roku od 30 dana, umesto 60. Smatram da je 60 dana predugačak rok za ostvarenje prava oštećenog. Za 60 dana se mnogo toga može promeniti. Ukoliko neko koristi vozilo za odlazak na posao, možda čak i za rad, 60 dana je, ukoliko to vozilo ispadne iz upotrebe, dugačak period. Hvala.

Poštovani narodni poslanici, poštovano predsedništvo, poštovani ministre, Predlog zakona o regionalizaciji su mnogi narodni poslanici kritikovali i ja smatram da je ovaj zakon nepotreban, loš i opasan za Srbiju. Ovaj zakon ništa dobro neće doneti Srbiji, ali će doneti novu, veću državnu administraciju, agencije i veće troškove.
Navešću jedan primer. Recimo, u Kikindi prethodne četiri godine dok sam učestvovao u vlasti, izgradilo se preko 40 kilometara puteva, više desetina kilometara kanalizacije i više desetina kilometara trotoara, sportski tereni, dečija igrališta, izgrađena je deponija po ekonomskim standardima, razvijao se sport, kultura i druge oblasti života.
Sada, kada su na vlast, sudskim putem, došli, ne svojom krivicom, oni koje građani nisu birali da vode grad, sve je stalo. Kikinda tone u mrak. Sadašnja vlast u Kikindi ne zna da li je došla ili treba da ode.
Za razvoj lokalne samouprave nisu potrebni regioni i agencije, nego sposobni, vredni i pošteni ljudi u vlasti. Srbiji su potrebne jake lokalne samouprave, sa većom samostalnošću.
Građani lokalnih samouprava su ti koji treba da definišu strategiju razvoja, u zavisnosti od prirodnih uslova, ekonomskih uslova, tradicije, istorijskih i ljudskih potencijala. Potrebna je decentralizacija Srbije na taj način da dobiju veću samostalnost u odlučivanju o svom razvoju i upravljanju parama koje se tu zarade. Dakle, vlast treba da se spusti sa nivoa Republike na nivo opština, i to bez posrednika, bez regionalnih agencija, regionalnih kancelarija, oblasnih kancelarija itd.
U ovom zakonu, novac za razvoj lokalne samouprave raspoređivaće agencije, i to tako što će prvo uzeti novac od lokalnih samouprava, odnosno opština, umanjiti, pa vratiti ili ne vratiti u iznosu za koji Agencija smatra da je potreban toj opštini.
Nisam za podelu Srbije na regione, odnosno potencijalne republike, jer ne verujem da je cilj ovog zakona ravnomerni regionalni razvoj. Ko je do sada branio Vladi da podstiče razvoj nedovoljno razvijenih opština? Do sada su svake godine u budžetu RS bile predviđene pare za razvoj nedovoljno razvijenih opština.
Regionalizacija će, zbog brojnih novih institucija, mnogo da košta Srbiju, ali je pitanje – ko će od ove regionalizacije imati koristi, da li građani Srbije, ili neko drugi? Hvala.

Poštovano predsedništvo, poštovani ministre i saradnici ministra, poštovani narodni poslanici, u izradi ovih 15 zakona o poljoprivredi uložen je veliki trud i vidi se dobra namera predlagača.
Moram istaći i da rad Odbora za poljoprivredu, koji je stručno i temeljno razmatrao predloge ovih zakona. Članovi odbora su aktivno učestvovali u radu skupštinskog odbora za poljoprivredu, jer imamo svi isti cilj, a to je da se u primarnoj i sekundarnoj poljoprivrednoj proizvodnji ostvare što bolji rezultati i na taj način poljoprivredni proizvođači da ostvare veći profit.
Cilj nam je razvoj poljoprivrede, jer i mi iz opozicije nismo opozicija našoj poljoprivredi, nego našoj Vladi. Poljoprivreda je danas u veoma teškom položaju i zbog toga treba što više svojim znanjem da pomognemo, koliko možemo mi iz opozicije, za neko poboljšanje i razvoj domaće privrede.
Na ovaj zakon o zaštiti bilja podneto je dosta amandmana i podneli smo veći broj dobrih amandmana. Jedan deo naših amandmana nije prihvaćen, možemo reći da nisu prihvaćeni samo iz razloga što su ga podneli poslanici opozicije.
Jedan od takvih amandmana je ovaj moj amandman na član 32, gde je obrazloženje zašto se ne prihvata amandman, iako je dobar, kaže ovako – amandman se ne prihvata iz razloga što je prihvaćen amandman narodnog poslanika Saše Dujovića na član 32. Predloga zakona, kojim se na istovetan način predlaže dopuna predmetnog člana. Dakle, posle mene je potpuno isti amandman podneo narodni poslanik Saša Dujović, njegov amandman se prihvata, a moj amandman koji je potpuno isti se ne prihvata.
Postavlja se pitanje – šta nas može motivisati da učestvujemo u radu Odbora za poljoprivredu, da pomažemo u radu Odbora ukoliko se naši dobri predlozi odbacuju, a isti takvi predlozi od onih koji su u vlasti se prihvataju.

Podneo sam amandman na član 18. Predloga zakona o upravljanju otpadom. Obezbeđenje uslova za organizaciju upravljanja otpadom i posebnim tokovima otpada vrši Republika, autonomna pokrajina i jedinice lokalne samouprave, Agencija za zaštitu životne sredine, ovlašćene stručne organizacije za ispitivanje otpada, nevladine organizacije i druge organizacije, u skladu sa zakonom.
U članu 18. se utvrđuje obaveza i odgovornost Republike Srbije, odnosno Ministarstva za upravljanje otpadom. Moj predlog je da se u članu 18, u tački 2, posle reči: "otpadom", umesto zapete, stavi tačka, a preostali deo teksta se briše.
Upravljanje otpadom treba da bude jedinstveno za celu teritoriju Srbije. Čuvanje životne sredine je strateški važno za celu zemlju. Moj predlog je da saglasnost za regionalne planove upravljanja otpadom daje Ministarstvo Republike Srbije, za celu našu teritoriju, a pokrajina može da daje saglasnost na regionalno upravljanje otpadom ukoliko joj taj posao poveri Republika, odnosno Ministarstvo. Hvala.

Dame i gospodo poslanici, poštovano predsedništvo, poštovani ministre, Predlog zakona o ambalaži i ambalažnom otpadu, u članu 17, predlaže da Vlada i zainteresovani subjekti iz različitih privrednih grana zaključuju međusobno dobrovoljni sporazum o načinu postizanja nacionalnih ciljeva iz ove oblasti.
U članu 17. je navedeno koji su bitni elementi dobrovoljnog sporazuma, kao što je, npr., specifikacija ciljeva i rokova za njihovo postizanje, obaveze proizvođača, obaveze ugovornih strana da vrše analizu rezultata, zatim, mere koje će se preduzeti ukoliko neko ne postupa po sporazumu, vreme kada stupa na snagu sporazum i druga pitanja. Sporazum zaključuju međusobno Vlada i druga zainteresovana privredna grana.
Moj predlog je da se u članu 17. menja stav 1. i umesto sadašnjeg predloga, koji glasi: "Dobrovoljni sporazum sadrži naročito", da stoji: "Dobrovoljni sporazum sa industrijom sadrži naročito", i onda se nastavljaju dalje te tačke.
Ovaj predlog sam dao jer se na ovaj način bliže određuje subjekat koji ima najviše uticaja na ekologiju naše zemlje. Naime, najveći zagađivač i u našoj zemlji i u svetu, ranije smo govorili o tome, jeste industrija, pa bi se na ovaj način bliže odredilo ko je taj najveći zagađivač sredine. Hvala.

Poštovano predsedništvo, poštovani narodni poslanici, Poslanička grupa Napred Srbijo podnela je nekoliko amandmana na Predlog zakona o zaštiti vazduha. Većina amandmana, kao i ovaj koji je podnet na član 13. pomenutog zakona, odnosi se na izmenu u delu gde se poslovi Ministarstva prenose na Agenciju.

U članu 13, u st. 3. i 4. reč – Agencija zamenjuje se rečju – Ministarstvo.

Danas, kad je velika kriza, kada Vlada sprema mere u cilju ublažavanja krize, postoji potreba smanjenja budžetskih izdataka. Budžet Srbije je preopterećen brojnim ministarstvima, pomoćnicima ministara, savetnicima i agencijama i smatram da je nepotrebno da se poslovi koje može i treba da obavlja Ministarstvo prenose na Agenciju.

Ne govorim o otpuštanju administracije, što predlaže Vlada Srbije, svojim merama, o čemu ćemo raspravljati, umesto otpuštanja, potrebno je povećati efikasnost administracije, jer će, otpuštanjem zaposlenih, Vlada još više produbiti krizu i stvoriti još veću armiju nezaposlenih i time voditi Srbiju u provaliju. Hvala.

 

U cilju zaštite i unapređenja kvaliteta vazduha koji koriste sva živa bića, potrebno je uložiti velike napore u cilju očuvanja i popravljanja kvaliteta vazduha.
Moj amandman se odnosi na član 22. stav 1. zakona o zaštiti vazduha i on kaže ovako. Prvo ću reći kako je Vlada predložila član 22: "U zoni i/ili aglomeraciji u kojoj je utvrđeno da je kvalitet vazduha prve kategorije, sprovode se preventivne mere radi sprečavanja zagađenja vazduha preko graničnih vrednosti.".
Moj amandman se vrlo malo razlikuje u tome i kaže: "U zoni i/ili aglomeraciji u kojoj je utvrđeno da je kvalitet vazduha prve kategorije, sprovode se preventivne mere radi sprečavanja zagađenja vazduha".
Dakle, u zonama gde je kvalitet vazduha prve kategorije, ne sme se dozvoliti nikakvo zagađivanje vazduha. U zonama gde je kvalitet vazduha izuzetno dobar, gde je zdrav vazduh, moraju se preduzeti maksimalne mere za očuvanje kvaliteta tog vazduha. Ne sme Vlada u tim zonama da dozvoli pogoršanje kvaliteta vazduha ni do graničnih vrednosti. Ministarstvo ne sme dozvoliti u tim oblastima gde je kvalitet vazduha prve kategorije pristup nikakvim zagađivačima, čak ni onima koji malo zagađuju vazduh, odnosno ispod granične vrednosti. Hvala.

Danas smo govori najviše o turizmu, verovatno zbog toga što su poslanici prepoznali turizam kao važnu privrednu granu. Turizam i poljoprivreda su privredne grane koje mogu ovoj državi obezbediti značajan izvor deviza: poljoprivreda sa zdravom hranom i turizam sa mnogobrojnim prirodnim bogatstvima, kao kulturni turizam, sportski turizam i etnoturizam. Poslanici pre mene su govorili o tome. To je sve ono što Srbija ima u svojoj ponudi, što se tiče turizma.
Međutim, čuli smo od ministra i većeg broja poslanika da je turizam kod nas veoma neorganizovan, da je na niskim granama u odnosu na konkurentske zemlje. Teško da ćemo to popraviti samo sa ovim zakonom i da će turizam zauzeti mesto koje treba da zauzme u ovoj državi. Za to je potrebno mnogo rada.
Naveo bih primer iz sredine odakle dolazim, iz Kikinde. Ako pomenemo Kikindu, po čemu je Kikinda poznata? Najpre ćete pomisliti na crep, "Toza Marković", i to je to.
Međutim, Kikinda ima mnoge turističke znamenitosti i atrakcije za koje se malo čulo, možda smo krivi i mi. Radili smo četiri godine na tome da to postane dostupno građanima, sve te turističke atrakcije. Država bi morala da pomogne lokalnoj samoupravi, koja je uglavnom nesposobna, nezainteresovana za razvoj turizma, zbunjena, ne znaju da li su došli ili treba da idu.
Nešto od turističkih atrakcija, što se može videti jedino u Kikindi, jeste pola miliona godina stara ženka mamuta; urađen je skelet mamuta od veštačkog materijala u prirodnoj veličini, koji je izložen, i trodimenzionalni film o mamutu. To je nešto što se u Evropi na drugom mestu ne može videti, samo u Kikindi. Nije samo mamut, Kikinda ima i suvaču, gde su konji okretali kamen i na taj način se mlelo žito. Takvu suvaču možemo videti u jednom mestu u Mađarskoj i u Hrvatskoj. Kikindska suvača je najveća.
Ono što je još interesantno, što nema nigde u svetu nego samo u Kikindi, jeste simpozijum "Tera", koji se održava od 1972. godine, koji su posetili vajari iz više od 30 zemalja, 365 vajara. Za taj simpozijum karakteristična je izrada skulptura od gline velikog formata, što se nigde u svetu ne radi. Po tome bi Kikinda trebalo da bude veoma poznata u Srbiji i da postane turistička destinacija.
Što se tiče prirode, pored Kikinde se nalazi Mokrin gde se nalazi stanište velike droplje. To je najveća ptica letačica u Evropi. Pored toga, od onoga što nam je priroda dala imamo i jezero. Jezero jeste prirodno, ali oko jezera je prostor uređen. Jezero se nalazi u centru grada, ostatak je nekadašnje reke koja je prolazila kroz Kikindu. Oko jezera se nalaze otvoreni i zatvoreni olimpijski bazeni, fudbalsko igralište za veliki, mali fudbal, odbojkaško igralište, trim staza, atletska staza. Postoje izuzetni uslovi za sportski turizam i rekreacioni turizam.
U Mokrinu se svake godine održava Svetsko prvenstvo u tucanju uskršnjim jajima. U Mokrinu se održava svake godine i borba gusaka.
Hoću da kažem da ovakve primere kao što je Kikinda imamo u mnogim gradovima i selima širom Srbije, a država, Vlada i Ministarstvo bi trebalo da porade na tome da se za sve to uradi marketing, da se pomogne tim opštinama, jer razvojem turizma u tim opštinama, i poljoprivrede koja je usko povezana sa turizmom, doći će do toga da u tim mestima...
Kikinda je mesto pored granice i svake godine imamo 500 stanovnika manje. Sigurno da nije naš cilj da se povećava broj stanovnika Beograda i Novog Sada, već da ljudi ostanu u svojim gradovima. Preko turizma bismo i u Kikindi pomogli da ljudi ostanu i da se bave turizmom.
Najveći problem turizma je to što nedostaje marketing u turizmu, nedostaje smeštaj.
Trenutno u Kikindi nemate toliko kvalitetnog smeštaja da biste smestili samo autobus gostiju. Za sada i Kikinda i mnogi drugi gradovi koji imaju značajne turističke atrakcije mogu da budu samo mesta za jednodnevni odmor, jednodnevni izlet. Ono što nam je potrebno, to je dobra organizacija, dobar marketing, sposobni ljudi, smeštajni kapaciteti, a ostalo je Srbiji dao Bog. Hvala.

Poštovano predsedništvo, poštovani narodni poslanici, počeo bih s tim da planeta Zemlja ne pripada nama nego onima koji dolaze posle nas. Zato je moramo čuvati i vratiti budućim pokoljenjima u istom stanju kako smo je i zatekli.
Očuvanje životne sredine je posebno važno, kako za pojedinca, tako za državu, tako i za celu našu planetu, jer razvojem čovečanstva, povećavanjem broja stanovnika Planete, razvijala se i industrija, a industrija je ta koja je dovela do najvećeg zagađivanja naše planete.
Čovek svojim napretkom vrši zagađivanje oko sebe, znači, prirode, zemlje, vode, vazduha. Čovek vrši degradaciju zemlje, kvari kvalitet zemlje, zagađuje je i na taj način neće moći biti ni zdrave hrane.
Konstantno se zagađuju i površinske vode, redovno se desi neki ekološki incident na reci, jezeru ili na kanalu. O tome smo čuli, pa ne bih pričao mnogo o tome, ali time dolazi do većeg uginuća i ribe i drugih organizama u vodi.
Predlozi zakona koji se odnose na ekologiju su svima nama važni, ne samo da bi se uredila oblast životne sredine u skladu s međunarodnim propisima, nego i zbog nas samih i prirode oko nas. Jasno je i to da 30% naših obaveza iz procesa pridruživanja predstavljaju upravo zakoni i norme iz zaštite životne sredine.
Bilo je do sada reči o šteti koja je nastala na ozonskom omotaču. Oštećenje ozonskog omotača, koje prouzrokuju štetni gasovi, dovodi do promene klime, po nekim naučnicima. Međutim, često su u vazduhu opasnije čestice, i to od sitne prašine, mikroskopske veličine, pa do veličine koje su vidljive golim okom. Te čestice su često izazivači plućnih bolesti, i ne samo plućnih bolesti. Te čestice proizvode termoelektrane, livnice, toplane, automobili, građevinske kompanije.
Zakon o zaštiti vazduha trebalo bi da zaštiti i poboljša kvalitet vazduha, kako bi se izbegle, sprečile ili smanjile štetne posledice po ljudsko zdravlje i životnu sredinu. Međutim, s obzirom na to da smo mi mala zemlja, s relativno malom industrijom, koja uglavnom i ne radi, i da hoćemo, ne možemo uticati mnogo na zagađivanje vazduha širih razmera, na zagađivanje Planete. Oni koji na to mogu uticati, manje pažnje obraćaju na očuvanje životne sredine.
Na kraju se pojavljuju i kaznene odredbe. Smatram da su još uvek blage prema zagađivačima. Nije dovoljno da zagađivač plati i dalje zagađuje vazduh. Svaka zajednica mora imati svoj ekološki plan, koji vodi ka određenim merama i investicijama u životnu sredinu. Ciljevi zaštite životne sredine moraju biti usklađeni s ekonomskim razvojem društva.
Mi smo podneli nekoliko amandmana na zakon o zaštiti životne sredine, podneli smo amandmane i na zakon o zaštiti vazduha.
Većina amandmana se odnose na izmenu zakona u delu gde se poslovi Ministarstva prenose na agencije. Smatramo da je danas, kada se budžetski izdaci moraju smanjiti, potrebno ukinuti agencije čiji se rad poklapa s radom Ministarstva.

Hvala lepo. Poštovano predsedništvo, poštovani ministri, poštovani narodni poslanici, imam pitanje za ministarku Vericu Kalanović u vezi s autonomijom Vojvodine.
Malopre je govorila o tome da će se većom autonomijom i usvajanjem statuta Vojvodine stvoriti efikasniji državni aparat. Verovatno će se uvećati taj novi vojvođanski državni aparat i građani Vojvodine će, pored toga što sada plaćaju državu Srbiju, morati plaćati i taj državni aparat u Vojvodini.
Hoću da kažem da, što se tiče nas u Vojvodini i drugim gradovima, u lokalnim samoupravama, ali uglavnom nas u Vojvodini, nama je svejedno da li će pare koje se zarade u lokalnoj samoupravi otići za Beograd ili za Novi Sad.
Naš cilj, cilj građana Vojvodine je da veći deo para koje se zarade u toj opštini, u toj lokalnoj samoupravi, ostane građanima u toj lokalnoj samoupravi, a ne da finansiramo ubuduće dva državna aparata, dve vlade. Dakle, ne možemo se složiti s tim da je potrebno usvajanje novog statuta Vojvodine da bi se povećao i stvorio efikasniji državni aparat u Vojvodini. Hvala.

Ukoliko se od Ministarstva prosvete i drugih ministarstava čeka odgovor i godinu dana, to ne znači da moramo stvoriti novo ministarstvo, nego to ministarstvo treba da radi bolje. Verovatno loše radi, ako se čeka godinu dana na odgovor na pitanje iz lokalne samouprave.
Ono što sam govorio je da je naš cilj jačanje lokalne samouprave, a ne stvarati sada novog posrednika između nje i Vlade Srbije. Tako je bilo ranije. Jesam za to, za jačanje lokalne samouprave, da ne moramo za sve da se obraćamo nekom. Sada ćemo se obraćati pokrajini, posle toga i Beogradu. Toliko.

Poštovani narodni poslanici, poštovano predsedništvo, poštovani ministre, SNS je protiv svakog oblika diskriminacije, jer smo mi jedna moderna i tolerantna stranka.
U Srbiji nema mesta diskriminaciji građana, nije poželjna ni pozitivna diskriminacija, jer favorizovanje jedne grupe može dovesti do odbojnosti građana prema toj grupi, izazivanje mržnje prema toj grupi građana.
Predlog za donošenje zakona protiv diskriminacije je usklađivanje naših pravnih propisa sa međunarodnim standardom, što je u redu.
Usvajanje ovog zakona je jedan od uslova koje EU postavlja pred nas za bezvizni režim. I to je u redu. Treba omogućiti našim građanima da bez viza putuju, ali zakon treba tako skrojiti da odgovara svim građanima, tj. da svi građani imaju koristi od ovog zakona, i oni koji nemaju para za putovanje u evropske zemlje.
Ovih dana se mnogo prašine diglo oko zakona o zabrani diskriminacije. Dat je zakon Skupštini na usvajanje, pa je povučen i ponovo je vraćen, i sada raspravljamo o tom zakonu. Međutim, kada se ovaj zakon bude usvojio neće se mnogo toga promeniti u Srbiji, jer mi i sada imamo Ustav Srbije po kome se i sada zabranjuje svaki oblik diskriminacije.
Po Ustavu, svi građani su jednaki, svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu.
Ustav Srbije zabranjuje svaki oblik posredne ili neposredne diskriminacije po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, političkog i drugog uverenja, fizičkog ili drugog invaliditeta, starosne dobi, po osnovu imovinskog stanja, kulture, jezika itd.
Pored Ustava i zakona, postoje društvene norme, pravila ponašanja i vaspitanja. Mi smo od naših predaka naučili da poštujemo druge ljude, bez obzira na njihov jezik, veru, nacionalnost, boju kože, pola, zdravstvenog ili materijalnog stanja. Naučili smo da živimo zajedno i da budemo tolerantni.
Srbija je jedina od najmešovitijih sredina u pogledu etničkog porekla građana, kulture, vere, jezika, nacionalne pripadnosti. Narod na ovim prostorima nema tradiciju istrebljivanja drugih naroda. Mi nemamo naviku držanja robova, nismo imali kolonije koje bi iskorišćavali.
Narod ovih prostora, dakle, svi mi bez obzira na veru i nacionalnost nemamo taj gen, gen netolerancije i mržnje prema čoveku. Kod nas taj gen ne postoji. Možemo biti primer Evropi i šire za poštovanje ljudi i toleranciju.
Sa velikom sigurnosti mogu reći, ukoliko se desi problem diskriminacije prema nekoj grupi ili pojedincu iz te grupe ili prema pripadniku neke nacionalne manjine, taj problem nije uslovljen pripadnošću toj grupi ili nacionalnoj manjini, nego ukupnim društveno-ekonomskim stanjem koje pogađa sve naše građane.
Ovim zakonom se želi uvesti poverenik za zaštitu ravnopravnosti, sa čitavom administracijom, koja će u startu brojati preko 30 novih službenika na teret budžeta Republike Srbije, a budžet je već sada preopterećen brojnim pomoćnicima, zamenicima i savetnicima.
Posao poverenika bi mogao obavljati i zaštitnik građana ili neki skupštinski odbor. SNS je podnela nekoliko amandmana na ovaj zakon, kako bi se zakon popravio, postao prihvatljiv za sve narodne poslanike i na taj način bi SNS, odnosno poslanička grupa Napred Srbijo, glasala za ovaj zakon.
Na kraju Predloga ovog zakona nalaze se kaznene odredbe koje su, po meni, veoma blage. Ako se ima u vidu šteta koju diskriminacija može naneti građanima Srbije i Srbiji, ove kaznene odredbe su blage. Da završim jednom rečenicom o toleranciji koju mi je otac rekao - svaki čovek vredi barem onoliko koliko i ti, a možda čak i više. Hvala.

Poštovani poslanici, poštovani ministri i poštovano predsedništvo, pred sobom imamo budžet Republike Srbije za 2009. godinu, gde su planirani prihodi od 698 milijardi, a rashodi 748 milijardi. Znači, predviđeni budžetski deficit je 50 milijardi.
Vlada kaže za ovaj budžet da je restriktivan, ali ne kaže da je najveći od 2000. godine naovamo, sada u vreme svetske ekonomske krize. Svaka Vlada sastavlja budžet u skladu sa svojim političkim opredeljenjem i izbornim obećanjima, to je u redu. Problem ovog budžeta su brojna izborna obećanja, mogu reći i nerealna, koja su davale stranke koje su u vlasti. Skupština je sastavljena od velikog broja stranaka, čiji su programi veoma različiti, izborna obećanja veoma različita, često i suprotna.
Sve vladajuće stranke žele da imaju svoja ministarstva, agencije, potpredsednike Vlade i tako je stvorena jedna ogromna Vlada sa brojnim ministarstvom, najvećim u regionu. Ministri ne funkcionišu, kao tim, u interesu države nego kao raštimovani orkestar, gde svaki ministar svira svoju pesmu. Svaka stranka u vlasti, svaki ministar želi da pokaže svoju političku moć kroz razdeo u budžetu. Svaki ministar traži pare za sebe, zanemaruje državni prioritet.
Šta je prioritet Srbije? Na ovo pitanje treba da odgovori predsednik Vlade. Ukoliko bi to pitali ministre, oni bi odgovorili da je prioritet države baš to što je njihov resor i da iz budžeta njima treba najviše para. Ovoj zemlji su potrebni i deca, mladi, stari, radnici, penzioneri, potreban nam je sport, kao i kultura, nauka, infrastruktura, poljoprivreda, industrija, policija, vojska, vlada, zabava, sve nam treba, ali para nema dovoljno, presušilo je, sve je manje proizvodnje, stranih donacija, manje para od privatizacije, manje stranih ulaganja u našu zemlju. Moraćemo da se okrenemo sebi i svom radu.
Sada bi predsednik Vlade trebalo da lupi o sto i da kaže –gospodo ministri, više para ne dam, ne dam, jer nemam, prioritet naše države je to i to, za to mora biti para, a vi ostali ministri stegnite kaiš. Šta bi se posle ovoga desilo? Onda bi smenili predsednika Vlade. Hvala.
(Za sve vreme govora narodnog poslanika Oto Kišmartona, narodni poslanici SRS su lupali o klupe.)