Poštovani predsedavajući, kolege narodni poslanici, uvaženi ministre, kao bivšem vojniku mi je uvek veliko zadovoljstvo da govorim o miru. To činim i danas sa posebnim ponosom, jer pripadnici naše vojske i MUP ponovo donose čuveni mir u celom svetu.
Predlozi zakona i odluka koji su u ovoj objedinjenoj raspravi sada na dnevnom redu, regulišu pravni osnov angažovanja naših jedinica u proteklom periodu, tj. u godini na izmaku, 2012. Značajno je i to što će postojeće mirovne snage u narednoj godini biti nastavljene, biti nastavljeno naše učešće u njima.
U pojedinim zemljama je uvećan sastav naših mirovnjaka, što našu zemlju svrstava, rame uz rame, sa mnogim zemljama čiji vojnici čuvaju mir u ratom ugroženim područjima. Doprinos očuvanju mira je želja svakog vojnika. Sva mesta na kojima su angažovane naše oružane snage, kao delovi mirovnih misija, svim pripadnicima vojske i policiji su dobra prilika da se steknu nova saznanja, ali primeni i postojeće iskustvo naših pripadnika oružanih snaga u svrhu mira, stabilnosti na ovim ugroženim područjima. Posebno treba naglasiti da se radi o većini pripadnika naših snaga koji su komandnog karaktera, kao i sanitetskog osoblja, čiji su dosadašnji rad u okviru mirovnih misija ocenjivani uvek najvišim ocenama.
Vojska Srbije i naše oružane snage su proteklih 20 godina pod raznim nazivima prošli težak put. Ugled srpskog vojnika i oficira je bio na najnižim mogućim granama. Pred odabranim vojnicima i pripadnicima MUP je ogroman i težak zadatak da taj ugled povrate.
Godišnjim planom upotrebe vojske i oružanih snaga, kao i odlukom o učešću pripadnika Vojske Srbije u multinacionalnim operacijama u 2012. godini, zakonski zatvaramo poglavlje učešća naših mirovnih snaga u godini koja je na izmaku. Postavljamo i osnove za narednu godinu, sa uvećanim snagama u određenim zemljama, gde ćemo povećati svoje kontingente.
Nemoguće je, kada govorimo o mirovnim misijama, da se ne istaknu pripadnici MUP. Tu posebno mislim na pripadnike MUP koji su obavljali mirovnu misiju u zemlji Haiti, koji su svojim radom i zalaganjima, pogotovo posle situacije i velikog zemljotresa koji je pogodio tu zemlju, postavili visoke standarde za pripadnike mirovnih misija i dobili najviša priznanja od svih međunarodnih relevantnih činilaca.
Postepeno povećanje naših mirovnjaka govori samo za sebe. Poverenje je stručnost kojim raspolažu naši vojnici u svetu postaje prepoznatljivo kao pozitivan odnos prema miru i naporima da se mir očuva tamo gde je najneophodnije. Ovakav stav, u velikoj meri, utiče i na imidž, kako ste i vi, gospodine ministre, malopre izjavili, olakšava vladajućim strukturama, vama i svima koji predstavljate državu Srbiju, da lakše i bolje iznesete terete koji su pred nama. Tu bih posebno istakao da većina mirovnih misija, da ne kažem 95% mirovnih misija u kojima učestvuju naši ljudi, su pod okriljem UN. Ako uzmemo da je predsedavajući Generalnom skupštinom UN naš uvaženi kolega i narodni poslanik ove Skupštine, Vuk Jeremić, to samo daje osnov da možemo bolje i više da se nadamo i boljem i popravljenom imidžu Republike Srbije posle 20 godina nečega što smo preživeli svi zajedno i stavili na stub srama, iako to ne zaslužujemo.
Sporazumi o saradnji u oblasti odbrane između Republike Srbije, Brazila, Indonezije i Angole imaju zaista višestruki značaj, pogotovo za namensku industriju Republike Srbije. Ovo se posebno odnosi na Sporazum o saradnji sa Angolom i Indonezijom, za koje smo na Odboru za odbranu dobili informacije da se pripremaju čak i povereničke misije u tim zemljama, kako bi se naša namenska industrija što lakše probila na ta tržišta i što veći prihod ostvarila, kako za sebe tako i za budžet i za državu Srbiju.
Izdvojio bih sporazum sa Republikom Grčkom. Zbog specifičnosti Balkana i mogućih žarišta koji uvek mogu da eskaliraju, pogotovo zbog velikih i tendencioznih šiptarskih separatista, koji na sve moguće načine pokušavaju da naprave njihovu veliku Albaniju, tu je i ovaj sporazum u svim oblastima i svim obimima, kako je predviđeno u sporazumu, od velikog značaja. Tradicionalno prijateljstvo srpskog i grčkog naroda se ne dovodi u pitanje. Kada sve to stavimo pod jedan segment, ovaj sporazum zaista ima veliki značaj za budućnost kako Srbije, a verujem i Grčke.
Sporazum o osnivanju srpsko-ruskog humanitarnog centra u Nišu, tačnije u Srbiji, koji je danas na ratifikaciji u parlamentu, odličan je potez prethodnih nadležnih organa, tj. prethodne Vlade, a pogotovo bih tu istakao ministra Dačića, koji je sa svojim kolegom Šojguom, našao, video i prepoznao mogućnost da Srbija postane regionalni centar za vanredne situacije, humanitarne situacije, za teške situacije. Uvek kada je teško, Srbija prednjači u himanitarizmu, kao i u humanosti i u borbi protiv nepogoda.
Pokazalo se da je u prošloj, tj. ovoj godini, samim poplavama i požarima taj centar opravdao mogućnost postojanja. Verujem da je u planovima, kako Vlade Srbije, tako i Vojske i MUP, jednostavno, jednog sistema odbrane, da je u planovima za narednu godinu predviđeno dosta sredstava koji će omogućiti tom humanitarnom centru da se osavremeni, ojača, a uz pomoć Ruske Federacije i opremi, što će doneti jednu veliku prednost u narednom periodu, da gotovo možemo da budemo centar jugoistočne Evrope, kada je u pitanju jedan ovakav vid organizovanja.
Poslanička grupa SPS i ja lično kao predsednik Pokreta veterana će podržati sve ove sporazume i u danu za glasanje ćemo za njih glasati. Na samom kraju bih istakao potrebu da kažem da su svi pripadnici mirovnih misija sami po sebi profesionalni ratnici i vojnici, a samim tim i veterani. Moram da istaknem potrebu da ovaj parlament već jednom donese zakon o boračko-invalidskoj zaštiti, koji, u svakom slučaju, odnosiće se u jednom segmentu i na pripadnike oružanih snaga koji u mirovnim misijama obavljaju tu dužnost.
Sve u svemu, verujem da će biti uvećanja naših vojnika i da će se svi živi vratiti sa teritorija na kojima će braniti mir i sprovoditi svoje aktivnosti. Da poželim srećan put onima koji odlaze i da se svi živi i zdrave vrate svojim porodicama i državi Srbiji. Hvala.

Poštovani predsedniče, uvažena ministarka, drage kolege, u ovom kratkom vremenu ja ću se osvrnuti samo na jedan predlog izmena i dopuna zakona, mislim na Zakon o privatizaciji, nešto o čemu u ovom momentu i u današnjoj raspravi, je bilo ili nije bilo, i ako je bilo, bilo je veoma reči.
Jedan tako važan akt koji je danas pred nama i koji ćemo mi usvojiti, napokon omeđava nešto što se zove restrukturiranje preduzeća koja su u procesu privatizacije ili propala ili su poništene privatizacije. Napokon, dolazimo do nekog datuma koji se omeđava sa 30. junom 2014. godine što smatram da je izuzetno brz rok i da se napokon sve privatizacije u Srbiji na jedan način kako to odgovara građanima i završi.
Zbog čega sam izabrao samo da o ovome pričam? Očigledno da je o javnim preduzećima, podeli plena i nadzornim i upravnim odborima bilo puno reči, ali mene zanima kao predsednika odbora, dok sam bio predsednik Odbora za predstavke i žalbe građana, nekoliko hiljada za tri godine, bilo je žalbi građana, od čega je blizu 80% svih tih žalbi od raznih udruženja, malih akcionara, zadrugara, sindikata, odnosilo na privatizaciju.
Mislim da je to jedan veliki problem sa kojim je suočeno ovo naše društvo i nadam se da ćemo ovim potezom na ovako omeđenom graničnom roku kada Vlada Srbije sa svojim namerama planira da završi proces restrukturiranja napokon dovesti veliki broj građana i pokazati da Vlada Srbije i država misli o svojim radnicima i o građanima koji su suočeni sa procesom privatizacije, a ne mali broj puta su iznosili i loše karakteristike kada je u pitanju sam proces privatizacije.
Tu bih posebno istakao uticaj, ulogu Agencije za privatizaciju koja je u velikom broju slučajeva, moram da priznam i da budem otvoren, ponašala se i prema ovim skupštinskim odborima i prema nama kao poslanicima, jednostavno bahato, niste mogli da dobijete ni jedan podatak iz Agencije za privatizaciju, jer prosto to nije postojalo kao mogućnost da sa nekim možete nešto da razgovarate, makar bila u pitanju i argumentacija koja je imala smisla.
U svakom slučaju, verujem da će do ovog datuma koji je u ovom zakonu, a jedan od najkraćih zakona koji je došao u Skupštinu, ima svega dva člana, prostije rečeno, biti završen i proces restrukturiranja preduzeća i napokon će se znati šta je prodato, a šta nije prodato, šta je vraćeno državi, šta će država ponovo prodati, a radnicima i građanima zainteresovanim za ovu materiju doneti koliko toliko miran san za budućnost njih i njihovih porodica.

Poštovane kolege, uvaženi ministre, s obzirom da mi je ovde već drugi mandat, već četvrti put za redom kako uporno tražim povećanje sredstava za boračko-invalidske organizacije, za udruženja koja neguju tradiciju oslobodilačkih ratova i služe kao jedan, mogu slobodno da kažem, amortizacioni faktor kada je u pitanju odnos države i vlasti i samih korisnika veteranskih prava.
Naime, ovim predlogom budžeta predviđeno je da za organizacije, isto kao i prošle godine, bude izdvojeno 59 miliona dinara i da tih 59 miliona dinara idu kroz projekte i kroz određene konkurse i da se podeli. Negde oko 60 organizacija na čelu sa Savezom boraca NOB-a, sa SUBNOR i mnogih drugih organizacija boračkih, invalidskih itd. pokušavaju da za korisnike ovih prava iznađu nekakav bolji status u društvu u odnosu na onaj koji trenutno imaju.
Naravno, amandman je odbijen. Pojasniću radi javnosti da smo našli i momenat i mesto gde ta sredstva postoje i mislimo da mogu da se preslikaju i izdvoji 50 miliona, a to je iz sektora za dotacije nevladinim organizacijama, zaštite i unapređenja položaja osoba sa invaliditetom gde je predviđeno 343 miliona dinara. Mislimo da tih 50 miliona dinara odatle skinutih i prebačenih na ovu jednu poziciju gde bi se povećao ili da kažem uduplao iznos za boračko-invalidske organizacije od 109 miliona, ne bi puno napravio remećenje kad je u pitanju realizacija projekata osoba sa invaliditetom i njihovih organizacija, a izuzetno bi mnogo doprineo radu ovih organizacija kada je u pitanju boračko-invalidska zaštita.
U obrazloženju Vlade koji smo dobili, naravno stoji sve ono kako je napisano, međutim, ima tu nekoliko nelogičnosti i sada bih ukazao na njih ministru, apelujući da ipak još jednom ministar razmisli da li postoji mogućnosti i voleli bi smo da se ovo pokaže kao jedna dobra volja ili da kažemo zasluga tim ljudima koji su branili državu. Ovde se kaže da se ova sredstva za aproprijaciju osoba sa invaliditetom izdvajaju za SOS usluge, uklanjanjem arhitektonskih barijera itd. Sve je to tačno, ali sve to rade i lokane samouprave, sve to rade kroz projekte i druge organizacije ili državni organi. Mislimo da ova sredstva, na ovakav način predviđena ne odlaze sva za tu namenu, to je jedna stvar.
Druga stvar, takođe je napomenuto da je u pitanju mogućnost da se u ovom sektoru konkuriše kada su u pitanju osobe sa invaliditetom, to je tačno i može da se odnosi na udruženja ratnih-vojnih invalida, ali ne i na organizacije boraca koja okupljaju preko dve stotine hiljada boraca i ona su oslonjena strogo samo na ovaj prvi set, gde je u pitanju 59 miliona.
Elem, vodeći računa o tome šta se sve u okruženju dešava kada su u pitanju nesrećni događaji koji su nas zadesili od devedesetih, koliko države vode računa prema svojim, nazovimo ih veteranima, ipak smatramo i lično smatram da ova vlada može barem na neki način pre nego što u ovu skupštinu uđe zakon o boračko-invalidskoj zaštiti, koji je preko potreban našoj državi, da barem na ovakav jedan način nađe malo sluha i pomogne organizacijama da amortizuju veliko nezadovoljstvo koje eskalira čak i u sudskim postupcima, dolazeći do Strazbura.
Verujem da ćete vi ministre o ovome malo razmisliti pre Dana za glasanje i da ćete ovaj amandman prihvatiti, a apelujem na vas i očekujem da to tako i bude. Zahvaljujem.

Pošto je ostalo još malo vremena od poslaničke grupe, jasno je to meni, ali očekujem ovde da vi kao neko ko predstavlja Vladu ipak ste pripremljeni čak i na ovakve neke stvari. Verujem da će resorni ministar voditi računa kad se sutra bude glasalo o tome, a da ćete vi već možda ovu dilemu možda u toku popodneva ili večeri sa njime raščistiti, pa možda sugerisati nama kao poslanicima. U svakom slučaju pozvaću sve poslanike i ovim putem pozivam sve poslanike da podrže ovaj amandman. Zahvaljujem se.

Moje pitanje je upućeno Ministarstvu rada i socijalne politike koje je nadležno za boračko-invalidsku zaštitu i odnosi se na sledeće: Kada će i kako će Ministarstvo rada i socijalne politike rešiti problem ratnih veterana u Srbiji koji ovih dana polako izlaze u žižu javnosti po nekoliko osnova.
Pre svega, Međunarodni sud pravde u Strazburu je doneo jednu presudu kojom se prava ratnih veterana u Srbiji u potpunosti vraćaju u nadležnost naših pravosudnih organa, međutim, sa jasnom odlukom da je u pitanju diskriminacija ranije donetih presuda a samim tim da država Srbija ratnim veteranima treba da isplati zaostale dnevnice i uskladi sve svoje obaveze prema ratnim veteranima. To će verovatno po budžet Republike Srbije u narednom periodu, pretpostavljam u 2013. godini, biti izuzetno veliki udarac i dovešće do neplaniranih sredstava, verovatno, koje će iz budžeta morati da se isplate ratnim veteranima.
Da bi sve to bilo predupređeno, u nekoliko navrata, tačnije pet puta, je u ovaj dom dolazio Predlog zakona o boračko-invalidskoj zaštiti i pet puta je zbog raznih političkih nesuglasica on iz ove skupštine povlačen. Jednostavno, Zakon o boračko-invalidskoj zaštiti, koji reguliše i prava veterana, važi od 1998. godine. Danas taj zakon više nije primenjiv u punom kapacitetu i potrebe su da se donese novi.
Pitanje je – kada će Ministarstvo izaći sa predlogom Vladi ili Skupštini da se donese Zakon o boračko-invalidskoj zaštiti i da li će tim zakonom biti obuhvaćeni i ratni veterani, kako bi izbegli sve one spekulacije i mogućnosti da se ratnim veteranima opet pripiše da su neko i nešto što ruši ugled ove države, a oni to nisu i mi smo dužni da to priznamo.

Poštovana predsedavajuća, uvažena ministarko, dame i gospodo narodni poslanici, pred nama su tri sporazuma, dva ugovora, sve je već davno potpisano i već duboko u realizaciji i u konkretizaciji postupaka predviđenih ovim sporazumima u ugovorima, tako da neka velika priča oko ovoga ne bi dala pun efekat, onako kako bi to bilo da smo sve ovo dobili pre samih potpisivanja, proteklih pet, šest meseci ili kada je već koji sporazum ili ugovor potpisan.

Kako stvari stoje, želeo bih da se osvrnem samo na jedan sporazum, na Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Hrvatske o saradnji u oblasti odbrane.

Nekoliko stvari, koje su ovde napisane, jasne su, precizne i verovatno će u nekom narednom periodu dovesti do toga da nekada duboko zaraćene strane počnu zajedno da učestvuju u mirovnim misijama, kako pod okriljem evropskih bezbednosnih snaga, tako i pod okriljem UN. Ne treba smetnuti činjenicu da je Hrvatska već uveliko član NATO pakta i da, kao član NATO pakta kroz misiju KFOR, na trenutno administrativno okupiranoj teritoriji KiM ili pod protektoratom UN, sprovodi određene aktivnosti, koje su predviđene zadacima misije KFOR.

Jedna od stvari koje smo bili svedoci u proteklih mesec dana, kako su hrvatski helikopteri prolazili albanske carinike na Jarinju i Brnjaku, što je verovatno zadatak misije KFOR i možda ne treba zameriti hrvatskim helikopterima i pilotima, ali prosto predstavlja pitanje svežih rana i svega onoga što smo mi donedavno imali kroz neku vrstu saradnje.

U članu 1. ovog sporazuma, to je ono na šta bih hteo da se fokusiram, kaže se: "Saradnja saglasna ovom sporazumu zasniva se na principima uzajamnog poštovanja i ravnopravnosti i realizuje se u skladu sa nacionalnim zakonodavstvom država strana, kao i pravilima i principima međunarodnog prava." Sve je to lepo napisano i verovatno bi to trebalo da bude tako, da poslednjih mesec dana nemamo jednu paradoksalnu situaciju koja nam postavlja i ovo kao primer za budući period, da li će se baš ovaj član poštovati.

Naime, mi smo u proteklih nekoliko godina preuzeli, od strane hrvatske države, osuđene za navodne ratne zločine, za počinjene zločine tokom rata. Neki od tih ljudi, naših sugrađana, i dan danas izdržavaju kazne tako što mi poštujemo zakonodavstvo Hrvatske, ispoštovali smo njihove presude da su ti ljudi načinili ratni zločin ili počinili zločin u toku rata, kako god. Ti ljudi danas u Sremskoj Mitrovici ili u Požarevcu izdržavaju kaznu koju je izrekla Republika Hrvatska.

Onda smo mi kao država, to jest Ministarstvo pravde i nadležna tužilaštva, prosledili Republičkoj Hrvatskoj određeni niz procesuiranih predmeta sa jasno preciznim dokazima da su određeni ljudi u toku rata počinili stravične zločine kada su u pitanju pripadnici našeg naroda. Dobili smo kao uzvrat opet šamar, dobili smo u Saboru usvojen zakon da se ništavi sve ono što smo mi dostavili.

Postavlja se pitanje - šta će onda nama takvi sporazumi? Da bi zadovoljili normu pravila diplomatije da u tom pravcu posmatramo i kažemo – mi ćemo jednog dana sa Hrvatskom biti u mirovnim misijama? U redu, ako to tako treba i ako to zahtevaju međunarodni standardi i sve ono što potpisuje međunarodna diplomatija, u redu, hajde da i to uradimo, zaista se postavlja pitanje do kada ćemo trpiti sve to što se od nas traži na ovakav način?

Naravno, mi ćemo kao poslanička grupa podržati i ovih pet predloga zakona, pa i ovaj predlog sporazuma, jer je prosto on potpisan pre nekih pet meseci i tu nema mesta nekom posebnom pitanju. Opet postavljam pitanje – do kada ćemo mi sve ovo da tolerišemo?

U oblasti saradnje i u oblicima saradnje postavljene su tačke koje definišu, citiram: " Druge oblasti od zajedničkog interesa o kojima se strani ili nadležni organi dogovore". Šta to mi možemo da se dogovorimo sve sa njima, to je sve pitanje. Postupanje sa tajnim podacima, citiram: "Ni jedna strana neće bilo kojoj trećoj strani dostaviti tajne podatke razmenjene tokom sprovođenja ovog sporazuma bez pisane saglasnosti druge strane". Ovaj sporazum sigurno neće važiti za Republiku Hrvatsku ili biti važniji od sporazuma koji su oni potpisali kada su postajali članica NATO-a. Pitanje je koliko naši podaci koje možemo da razmenimo sa njima mogu da budu relevantni u situaciji kada, ponovo se vraćam na početak, a to je da Hrvatska učestvuje u misiji KFOR-a i na jedan vidan i značajan način doprinosi nestabilnosti na severu naše AP KiM.

Da zaključim, zaista stvar o kojoj nije trebalo možda čak i da govorimo, ali kao neko ko je to što je morao sam da skrenem pažnju javnosti i našim državnim organima, pa i Ministarstvu pravde i da ovim putem apelujem na postupanje svih diplomatskih kanala da pokušate da nađete način da se poništi ona ništavnost, jer zaista sklapajući sporazume na ovakav način, sprovodeći sve ono što se od nas zatraži od strane potpisnica sporazuma, u ovom slučaju Republike Hrvatske, dovodimo sebe u jedan položaj da pred građanima kao mi parlament usvajamo određene stvari, usvajamo ovakve sporazume, a drugi nam se smeju i prosto ništave sve ono za šta ste vi kao Ministarstvo pravde i tužilaštvo napravili fantastični pomak prikupljajući dokaze, koristeći sve moguće relevantne činjenice koje su skupljene na terenu od strane bezbednosnih službi, bivše vojske JNA, posle toga svih onih naših nesretnih vojski, da bi se dokazalo da su Merček i ostali jednostavno zločinci, a oni sve to ponište.

Sve u svemu, poslanički klub SPS – JS i ja lično, kao predstavnik Pokreta veterana, ćemo podržati svih pet predloga i u danu za glasanje glasaćemo za njih. Hvala.

Uvažena predsedavajuća, poštovani predsedniče Vlade i ministri, dame i gospodo narodni poslanici, imam dva pitanja i krenuću, pošto ministri koji treba da odgovore nisu tu, krenuću od pitanja Vladi.
Pitanje za Vladu je – šta Vlada preduzima, nastaviću tu gde je kolega Halimi stao, on je bio konkretan sa Preševom, a ja ću pitati – šta je sa privatizacijama u Vojvodini, zemljoradničkih zadruga, poljoprivrednih dobara, koje ovih dana u velikoj meri mali akcionari, dokazujući da je privatizovano zemljoradničko zemljište koje je privatizovano, po njima, protivzakonito, šta Vlada radi da bi taj deo utvrdila, da li je tačno da je dokumentacija koju podnose mali akcionari ispravna ili su u pravu agencije za privatizaciju i vlasnici koji su to kupili?
Naime, svedoci smo da su posle svake kupovine jedne zemljoradničke zadruge ili poljoprivrednog dobra ljudi u kratkom vremenskom periodu ostajali bez posla, tako da su nam zamrla mnoga sela, otpuštani su radnici zato što su vlasnici imali kod sebe ideju da mogu da rade sa mnogo manje radnika i ta sela su zamrla. U mnogim mestima živi se od penzija i ljudi su skupili dokumentaciju, predali je i ovde skupštinskom Odboru za predstavke i predloge i tužilaštvu i agenciji za privatizaciju i odgovora ni odakle.
Drugo pitanje je da je u postupku dokazivanja da država duguje korisnicima borilačko-invalidske zaštite određena sredstva iz namene isplata njihovih prinadležnosti koje je država zakonom regulisala. Jedan izvestan vremenski period sudovi su presuđivali u korist korisnika borilačko-invalidske zaštite koji su naplaćivali svoje zaostavštine, tj. zaostala primanja i usklađena primanja, a onda jednim stavom Kasacionog suda je sve to presečeno.
Imamo priliku da mnoge naše kolege će ići sve do Strazbura kako bi dokazali, jer bukvalno po jednom istom osnovu nekome je presuđeno, a za drugoga ne postoji mogućnost da se vodi postupak, a kamoli da dobije presudu u svoju korist. To bi bila ta dva pitanja i očekujem odgovor.

Dopunsko pitanje odnosilo bi se konkretno na preduzeće a.d. "Njegoš" iz Lovćenca. Radi se o poljoprivrednom preduzeću koje je privatizovano i koje je u toku postupka privatizacije od same privatizacije izdvojilo određena značajna sredstva, negde oko šest miliona evra trenutno stoji  kod poslovnih banaka, od čega sami mali akcionari poseduju negde oko dva miliona evra koja treba da im se isplate shodno onome što su godinama radili i ulagali u samo to preduzeće. To je negde čak i uslov ugovora o privatizaciji i kupoprodaje.
Znači, pitanje je zašto se to ne sprovodi? Veoma je prosto pitanje. Ljudi ne očekuju da se poništi ta privatizacija, već očekuju samo da se shodno svojim dugogodišnjim radnim stažom to pomnoži sa određenim brojem novčanih sredstava i oni isplate. Taj novac je, kako su nas iz Agencije za privatizaciju obavestili, kod poslovnih banaka. Prosto, malo je nelogično, a ne treba, naravno, biti previše pametan pa shvatiti šta bi dva miliona evra u poljoprivredi značilo za taj potez tamo Bačke ili samog Lovćenca i samih građana. Znači, pitanje je kada i kako će se to regulisati?

Poštovani ministre, uvažene kolege, vratiću se na ono što tišti naše građane i na ono što je predmet današnjih razgovora mnogih naših građana kada je u pitanju ovaj povraćaj imovine i obeštećenje. Govoriću u ime jedne populacije ili grupe građana koji su me zamolili da danas podnesem amandman.
Podneo sam amandman na član 31. stav 3. i zarad javnosti, citiraću ga: "Po odredbama ovog zakona, može se ostvariti ukupno obeštećenje po osnovu oduzete imovine jednog bivšeg vlasnika po svim osnovama iz člana 1. ovog zakona koji u opštem interesu ne može preći iznos od 500 hiljada evra." Svojim amandmanom predlažem da se tu ne završava, već da se nastavi dalje rečima: "izuzev obeštećenja pravnih lica od posebnog značaja, kao što su organizacije boraca, vojnih invalida, porodica palih boraca i drugo".
Možda to sad ne bi izazvalo ništa posebno kad imovina ove grupacije koja je sticana posle Prvog svetskog rata, Drugog svetskog rata, zaista nije vredna i ogromna, ali je u dobroj meri posle Drugog svetskog rata i kasnije nacionalizovana. Znači, tu imovinu su sačinjavali razni domovi, klubovi, lečilišta, drugi objekti, poslovni objekti u kojima su ti veterani iz tih prošlih ratova, i prvih i drugih, prosto sticali ono što država nije mogla u tom momentu da im da.
Država Srbija je posle Prvog svetskog rata imala ogroman broj, tada su se zvali bogalji, danas se zovu vojni invalidi. Da bi našla način kako da im pomogne, kralj je tamo 20 i neke godine doneo ukaz da mogu jedan dan u mesecu da prose. Posle Drugog svetskog rata došlo je do neke druge prilike i prema učesnicima NOB-a se malo više obratila pažnja, sticala se imovina, postojala su lečilišta u raznim mestima, ja verujem da kolege poslanici dobro znaju da iz svojih gradova odakle dolaze postoji svugde po nekakav dom koji je predmet ili zadužbinske ostavine, poklona, legata, ili je iz nekih invalidskih fondova kupovana i sticana imovina.
Nekih godina je to sve nacionalizovano. Imamo primer Doma vojske u centru Beograda, imamo primer Doma ratnih vojnih invalida na Savskom trgu gde je osam hiljada kvadrata nacionalizovano. To sada treba organizacijama koje to vode i paze o tome. Ne može se vratiti naturalno, naravno, mora se obeštetiti.
Bio sam na nekih 50-ak mesta u Srbiji gde to postoji, gde postoji tačna imovina, katastarski zapisana da je vlasništvo tih organizacija. Postavlja se pitanje da li je 500 hiljada evra u stvari prava mera vrednosti da se možda napravi nekakav dom veterana, dom invalida, bilo čega što bi vratilo svrhu upravo ovog zakona o kome sada pričamo? Mi smatramo da treba izuzeti ovaj deo. Naravno, nismo pristalice toga da to može da bude epohalno vraćeno u jedan dinar, ili u evro, s obzirom na to kolika je to vrednost bila, ali, treba izuzeti ovakvu vrstu, jer mislimo da ona to zaslužuje.
Vidimo da je amandmanom jedne poslaničke grupe na Predlog zakona o javnoj svojini, jedan fond, mislim da je penzioni, u specifičnoj situaciji, jer je izuzeta imovina i sklonjena u stranu kod tog zakona. Ne vidim razloga da to ne može i ovde da se uradi. Naravno, kasnije treba da se nekim drugim aktima, u razradi ovog zakona o povraćaju imovine i obeštećenju, to uradi da bude onako kako treba da bude i da se ova populacija tj. ovi građani zaštite na način koliko je to u ovom trenutku moguće.
Naravno, ne očekujemo da mi delimo, da imamo privilegiju bilo čega, ali da delimo sudbinu sa svojim narodom pod istim uslovima, ovih dana smo slušali sve i svašta kad su u pitanju učesnici NOB-a, posle toga foksdojčeri. Prosto smatramo, treba o ovome razmisliti i pozivam ministra da u ime Vlade razmisli o ovom amandmanu ili da ga možda uz neku ispravku, ili kako li već bude prikladan i prihvatljiv za Vladu. Hvala.

Uvažena predsednice, predsedniče države, ministri, dame i gospodo narodni poslanici, došlo je vreme da preduzmemo određene korake kako bismo našem narodu na KiM poslali jasnu poruku i ovo je jedinstvena prilika, posle celodnevne rasprave da usvajanjem ovog dokumenta i deklaracije, započnemo, da prikažemo jednu sliku jedinstva i iskreno verujem da će ova deklaracija biti usvojena sa maksimumom mogućih glasova u ovom trenutku.
Našem narodu na KiM danas, a verujte mi da sam se čuo sa mnogima, čak su i video bimovi postavljeni da bi se pratilo zasedanja ovog parlamenta, u očekivanju da kod nas danas ovde proradi jedinstvo i verujem da će to jedinstvo do kraja, do samog završetka i glasanja dobiti pun kapacitet. No, mnogi su pričali danas kad je u pitanju odnos naše države ili Međunarodne zajednice prema našoj državi. Svega smo svesni i svi smo svesni koja je snaga naše države u trenutnom društveno-političkom uređenju kako vlada u svetu. Zato, odavde treba zaista jedinstveno da podržimo Vladu Srbije, da podržimo sve napore koje Vlada Srbije preduzima kako bi se zaštitio naš narod na KiM, da podržimo pregovarački tim da što pre započne ponovo pod evropskim nadzorom pregovore sa Albancima, da svi zajedno damo pun doprinos u ovom trenutku, a trenutak nije zaista ni malo lak.
Naši sunarodnici, pre svega, na severu, ali i na jugu i južno od Ibra, od nas očekuju to, od nas traže to, traže iz ovog parlamenta danas, tj. kasno večeras jedinstven odgovor, jedinstvenu poruku našim državnicima, da jedinstveno nastupe u borbi za njihova prava, da jedinstveno nastupe u borbi za prava Srba i nealbanskog življa, ali pre svega srpskog naroda na KiM, da to urade Gandijevskim metodama, onako kako se to sada radi kako u Leposaviću, tako i u Zubču i u svim ostalim mestima. U to ime, mi ćemo ovu deklaraciju podržati i daćemo pun svoj doprinos svemu tome i daćemo pun doprinos kompletnom pregovaračkom timu, kompletnoj Vladi Srbije, kako bi našla iz ovog teškog trenutka izlaz, izlaz koji bi bio dostojan dostojnog života, života dostojnog čoveka na KiM, života koji će garantovani bezbednost i sigurnost svakom građaninu KiM, kao autonomne pokrajine, koja je definisana samim našim Ustavom.
U to ime, još jednom, mi ćemo podržati deklaraciju i pozivam sve narodne poslanike, bez obzira na političku ostrašćenost ili bez obzira na političku pripadnost, da ovim činom večeras pošaljemo jasnu poruku narodu, a to je da smo uprkos svim nejednakostima ipak jedinstveni u ovom pitanju. Hvala.

Hvala predsedavajući. Dame i gospodo narodni poslanici, uvažene kolege, predstavnici, poverenici u razmišljanju kako danas započeti razgovor na ovu temu, prosto nametala se činjenica kada sam pročitao ova dva izveštaja koja su danas na dnevnom redu, da možda nema šta da se kaže, da je možda sve rečeno u samim izveštajima, da je dosta toga rečeno i u samoj javnosti.
Međutim, nije baš tako i iz toga sam danas ipak osetio obavezu da prvo pred građanima Srbije a onda pred kolegama poslanicima a i pred vama uvaženi poverenici kažem nešto pre svega kao predsednik Odbora za prestavke i predloge Skupštine Srbije koji proteklih godinu i po dana, od kako radi u tom sazivu, prosto suočen sam sa velikim brojem predloga sa kojima ste i vi sami u svom radu suočeni. Nekako građani osete potrebu da se obrate i vama i zaštitniku i svim nezavisnim telima, ali onda i Skupštini i Vladi itd. Kako to obično biva svi mi njih saslušamo, porazgovaramo, međutim, vrlo malo možemo tu da im konkretno pomognemo. Onda naravno pogledam i vaš izveštaj Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštite podataka od ličnosti i uverim se da i u tom pravcu nastaje isti problem tj. nastaje problem kada mi na potrebu građanina ili više građana od reagujemo prema institucijama izvršnih vlasti i u velikoj meri nailazimo zidove. Nekad su ti zidovi premostivi, lako, ali u velikom broju slučajeva oni su za nas nepremostivi.
Pojedini činovnici daju sebi za pravo da jednostavno ignorišu probleme sa kojima su suočeni građani, da ignorišu načine na koji građani iskazuju svoje probleme i tada dovode kompletnu instituciju države jedno pitanje, da li država uopšte funkcioniše?
Naravno, hoteći da svemu tome pomognemo i sebi i građanima, mi smo ovde izabrali i usvojili predloge koje ste imenovali nas kao nezavisna regulatorna tela, kao predstavnike, kao nezavisne predstavnike koji moraju da sasvim nezavisno tj. kako bi se to obično reklo, "ni po babu ni po stričevima", sude o onome što je problem i o onome na šta građani nailaze kad iznose nešto što se zove – njihov problem.
U vašim izveštajima jasno stoji da ste određivali niz aktivnosti, dosta vidim tri i po hiljade predmeta ste dobili i veliki broj obradili, prosledili državnim institucijama, pojedincima, ministarstvima, agencijama, itd, itd. Veliki broj njih je i dao nekakve odgovore na ono sa čime su suočeni, da li su možda neke podatke, možda ne celovite, ali u svakom slučaju opet ostaje pitanje, bar nama se u odboru jave ljudi koji su prošli sve institucije od vas, od gospodina Jankovića, itd. Koji se na kraju obrate i nama jer nisu rešili ono što se zove problem sa kojim su počeli da rade.
Naravno, vi ste vaš deo onako kako vam je propisano uradili, vi ste svoje uradili. Javnosti ste izuzetno dostupni u smislu davanja saopštenja o pojedinačnim slučajevima, generalno učestvujući u panel diskusijama, okruglim stolovima i svemu onome što se tiče upravo materije koju vi predstavljate, gospodine Šariću.
Sa te strane zaista ne bih imao ništa posebno i epohalno, niti da vam kažem niti da vam dodam, ali, uzimam za pravo kao predsednik Odbora da vam stavim zamerku na, nazvaću ga odbijanje, možda nije odbijanje, jednostavno ne odazivanje Odboru za prestavke i predloge, da zajednički podnesemo neku aktivnost u interesu građana. Mi smo pozvali sva nezavisna i regulativna tela, jedino ste vi odbili. Uzimam da ste bili sprečeni, uzimam da niste mogli da se odazovete, ali mi taj kontakt nismo ostvarili
No, u svakom slučaju i dalje ćemo nastaviti da prema vama idemo i prema vašem telu idemo u potpunosti onako kako smo i do sada išli a to je da sve ono što imamo iz domena rada vašeg tela onako kako je propisano mi vama prosledimo ili vi Skupštinskom odboru.
Što se tiče godišnjeg izveštaja poverenika za zaštitu ravnopravnosti, izveštaj kao jednostavno sadrži zaista dosta podataka u osnovi je rekapitulacija rada poverenika, jednostavno opisan je kompletan, kompletna problematika od samog nastajanja, od sami kancelarija koje su dugo, dugo bile problem za rad gde građani nisu mogli da dođu, nisu mogli da se jave. Gde smo pronalazili načina kako da premostimo u donjoj zgradi a sada već objektivnije da može i konkretnije da se posveti radu.
Gospodin Krasić je malopre dosta toga rekao i stavio kao primedbu Povereniku za zaštitu ravnopravnosti. No, problem s kojim se on suočava u ovom segmentu i u ovom izveštaju nije baš do kraja dorečen, postavljeno je dosta stvari ovo je samo, znači, malo grublje onako stavljeno u izveštaj, ostavljeno je dosta stvari. Diskriminacija je nešto što u našem društvu zaista još uvek postoji i to postoji u velikom obimu. Svi zajedno treba da radimo na tome da ta diskriminacija, jednostavno ne bude više prisutna ili bude barem prisutna onoliko koliko je to podnošljivo za sve države ili za sva društva sveta.
Navešću jedan primer diskriminacije, klasične diskriminacije, gde prosto niko ne može da pomogne, a to je zauzimanje stava pravosudnih organa. Pravosudni organi su nezavisni i u to, zaista, ne treba niko od nas da se meša. Međutim, imate diskriminaciju u pravom smislu te reči kada u jednoj grupaciji ljudi sudite po ovoj istoj osnovi, dosuđujete presude, a onda odjednom stavom Kasacionog suda jednostavno to se preseca i više se ne dosuđuje po istom osnovu. To jeste jedna vrsta diskriminacije, to jeste jedan veliki problem i taj problem će se u narednom periodu rešavati u međunarodnim sudskim organima. Ostavlja gorak ukus da ni Poverenik za zaštitu ravnopravnosti, ni mi kao Skupština, ni bilo koji izvršni ili zakonodavni organ nije uspeo da reši nešto što je, eto tako stav, nečiji stav, nekog organa koji sebi uzima za pravo da diskriminiše građane Srbije, na takav najgrublji način.
Potrebno je još dosta toga uraditi u ovom društvu. Potrebno je odbaciti dosta predrasuda sa kojima smo svi komplet kao društvo i kao pojedinci obuhvaćeni. Ne ide sama tranzicija promenom samo na način da smatramo da smo u pravu, moramo da vidimo i kad nismo u pravu. Sve to nije tako lako i znam da je vaš problem najviše fokusiran na izvršne organe, da se izvršni organi, kao i nama iz Skupštine, jednostavno često prenebregnu činjenicu da se od njih nešto traži. Ostavljaju to po strani i puste da prođe neko vreme, a problemi su sve veći i veći. Naravno, u smislu samih izveštaja nema ništa posebno dodati, vidi se jedna velika štedljivost u budžetu ova dva današnja predmeta, da ste vi skoro 50% projektovanog budžeta za prošlu godinu, a što je u svakom slučaju za pohvalu, a verovatno je to tražilo još veći napor vaš i vaših saradnika da date što veći napor na tolikom broju predmeta, kako biste ih rešili, ali da ne potrošite sav novac. To je za jednu veliku pohvalu. Isti je slučaj i sa Poverenikom za ravnopravnost, te u tom smislu svi trebamo tako da se ponašamo i Parlament i nezavisna tela, ali i izvršni organi Vlade Srbije, a što će u svakom slučaju doneti uštede drastičnih u budžetu, do ušteda sredstava koje možemo možda upravo prema onim građanima da usmerimo, onim građanima koji su se obratili za pomoć koju imaju, bilo da je po osnovu dobijanja informacije ili po osnovu neka diskriminacija.
Sve u svemu, naša politika evropskog puta, naše tendencije i težnje da dovedemo naše društvo posle dve decenije onog što smo svi zajedno prošli kao negativne situacije, prosto da postanemo jedno dobro oplemenjeno, pre svega, ljudsko društvo i da se okrenemo oko sebe i da svi zajedno idemo napred. Naravno, poslanički klub će podržati ovaj izveštaj u svakom slučaju i neće staviti nikakve drastične primedbe. Ostaje i dalje gorak ukus, kažem, da treba malo bliže da sarađujemo ili kao nezavisna regulatorna tela ili kao najviši organ i zakonodavni organ i odbori, kao najvišeg zakonodavnog organa. Kad su u pitanju izvršni organi, a pogotovo nižeg intenziteta, a tu mislim na direktore raznih agencija koji su sebi zaista uzeli veliko pravo da gazduju u tim agencijama, kao da im je to ostalo u nasledstvo, a ne da su dobili zadatak da rade u interesu građana. Imamo raznih direktora agencija koji su završili na sudovima, još uvek se procesuiraju, a neki su u zatvoru itd. Svi zajedno moramo da postanemo jedna savest tih ljudi da oni, zajedno sa nama, radimo u interesu građana.
U tom smislu, izveštaj ćemo podržati. Nadamo se boljoj saradnji i verujemo da ćemo svi zajedno doprineti da Srbija i građani osete boljitak nekog evropskog puta i borbe za prava svih građana. Hvala.

Samo zarad javnosti, da budemo apsolutno realni. Nisam rekao da sam vas pozvao na sednicu Odbora, već da sam vas pozvao po imenovanju Odbora da uspostavimo relaciju u saradnji i sve ostalo. Od svih nezavisnih regulatornih tela koji su pozvani preko Službe jedino vaš resor nije se odazvao tome, uz obrazloženje da niste imali vremena, da ste  bili sprečeni itd. Vi proverite u vašoj službi, a ja ću u mojoj službi da proverim i da vam dostavim tačno kad su kontakti i sa kim su kontakti bili, jer nema razloga da iznosim neistine ovde, taman posla, po najmanje da se bilo kome izvinjavam za nešto što je istina.

Uvažene kolege poslanici, prvo pitanje za ministra Žarka Obradovića, iz njegovog domena, da li će ove godine biti povećana kvota za stipendiju za decu palih boraca, odnosno invalida, ono što se ne kategoriše pod uslovima koji su propisani. To je prvo pitanje.
Drugo pitanje, upućeno je Vladi Srbije, nema resornog ministra i radi se o, znači 10. maja sam bio u selu Zmajevo gde sam imao sastanak sa jednom povećom grupom malih akcionara zemljoradničkih zadruga poljoprivrednih dobara, koji se bore za povraćaj svoje imovine, imovine koja je privatizovana po njihovom, a po našem isto bespravno, otuđenosti zemljišta, napravljen je jedan krš i lom, kada je u pitanju egzistencija, ogromna golja zemljoradnika, pre svega ubacila..(ne razume se).
Radi se o selima Feketić, Mali Iđoš, Maglić, Agrokombinat iz Subotice, Bački Petrovac, itd, jedan ogroman broj sela koji sam kao predsednik Odbora za predstavke obišao i shvatio da tamo zaista sve je tamo privatizacija, tih dobara i zemljoradničkih zadruga umrlo. Ne postoji privreda, ne postoji nešto što može da reaktivira sve to . Oni su se kao udružili i svi naši građani i formirali su Udruženja malih akcionara, oni su kao takvo udruženje pokrenuli jedan veliki broj tužbi, pritužbi, žalbi, molbi, i pre neki dan su bili ispred Doma Narodne Skupštine, i prosto tražili zaštitu od svoje države. Ja sada u njihovo ime postavljam pitanje , šta ćete preduzeti da sve te sulude privatizacije koje su tako urađene, moram biti blag, ne mogu drugačije da nazovem, nego kao jedna gruba pljačka nastala u proteklih 10 godina, i jednostavno se ispita i istina izađe jednom na videlo.
To je drugo pitanje. Imam još vremena za treće pitanje, upućujem ga ministarki pravde, nje nema tu, ali pitanje se odnosi na stav Kasacionog suda. Prosto, desilo se da nekoliko hiljada vojnih invalida naplatilo svoje odštete po Zakonu u upravnom postupku i obligacionim odnosima, i do pre nekoliko meseci, sudskim postupcima dolazilo je do potraživanja svojih,jer država je bila dužna, međutim stavom Kasacionog suda to je obustavljeno i stav je sasvim drugačiji sada, i imamo sada situaciju da je još narednih nekoliko hiljada ljudi se upućuje na razgovor gde će evidentno po istom osnovu uspeti da naplati tako neka potraživanja i dovešće ovu državu, jer prosto znamo kakva je procedura, neverovatan položaj da jedne građane prihvatamo i isplaćujemo nešto što im vredi, a drugim građanima kažemo, ne možemo da vam isplatimo, jer vi to ne zaslužujete.

Naravno, mi pratimo sve šta ministarstvo radi, kolike napore ulaže, s obzirom da znamo koliki vam je budžet vezan za plate i investicije, pa još i da se izdvoji za finansiranje dece koja su, morate priznati, zaslužno, ako ne oni, njihovi roditelji, pa samim tim i ta deca, da im se pomogne.
Mi očekujemo, ja lično očekujem da vi u ovoj godini, i u narednoj, bez obzira na tešku ekonomsku krizu i na izlazak iz teške krize, da se taj broj dece poveća, jer verujemo da oni to zaslužuju.
Ja bih opet skrenuo pažnju na jedan protekli period, a to je da mi žurimo u EU i svi smo mi za to, međutim, imamo mi nešto bliske istorije i prosto moramo da imamo razumevanja da postoji jedna kategorija građana, koja prosto očekuje od te države da njena država ima razumevanja za ono što se dešavalo u proteklom periodu.
U tom pravcu bih postavio još jedno dodatno pitanje ministru zdravlja, gospodinu Stankoviću, da pitamo nešto iz njegovog domena, a to je, vojni veterani, ratni veterani imaju potrebu za lečenjem i tu nije ništa strašno što su oni ostavljeni na VMA, u Vojni centar na Karaburmi, u svakom slučaju su u pitanju vojne ustanove, bez obzira na reforme u zdravstvu što se sada sve to objedinjuje, i mi i dalje očekujemo da VMA ima razumevanja za prijem ratnih veterana, pre svega ratnih vojnih invalida, s obzirom da su njihove povrede takvog karaktera, a vi to najbolje znate, da jednostavno ta medicina koja je zastupljena na VMA, po nama najpogodnija i nekako osećaj pripadnosti… (ne razume se). Da li je to i dalje tako, da svi ratni veterani, pre svega oni koji su lečeni na VMA, i dalje u procesu da mogu da se leče na VMA?

Poštovana predsedavajuća, uvažena gospođo ministre, poštovane kolege, posle dugog vremena evo zakona o sportu ispred nas. Naravno, on je izazvao dosta pažnje, izazvao je dosta polemika o nekim stvarima i to je posledica dugogodišnjeg čekanja na ovaj zakon, koji treba da definiše mnogo toga.
S obzirom na vreme koje imam, neću se držati onoga što su mnoge moje kolege izrekle, a to je privatizacija klubova, legalizacija imovine itd. Osvrnuću se na jedan segment, jednu grupaciju koja je izuzetno u sportskim rezultatima afirmisala našu državu, a to su osobe sa invaliditetom, i njihovo učešće u sportu.
Mislim da do sada, bilo da je u pitanju ova sadašnja, bez ikakvih namera da me lično shvatite, ministarstva nisu baš pratila adekvatno ono što su te osobe na velikim međunarodnim manifestacijama ostvarivale kao rezultate. Prosto nisu. Često razgovaram sa njima, prosto su prinuđeni da skupljaju novac da plate kombi da odu negde na neku međunarodnu manifestaciju, pogotovo kada je u pitanju Evropsko prvenstvo, kada je u pitanju streljaštvo, atletika.
Naravno, pomaka ima i, hvala Bogu, zahvaljujući vama, ministre, ali i vašim saradnicima, to se pomera. Pomera se na osnovu projekata, na osnovu svih onih tendera, na osnovu međunarodnih kalendara takmičenja, i to je dobro.
Čini mi se da ovim predlogom zakona nije u potpunosti obuhvaćena, bar ne adekvatno, ova kategorija naših sportista. Naravno, čuo sam da je u pitanju jednakost sportista i to je dobro, pošto smatram da su osobe sa invaliditetom jednake u odnosu na aktivne sportiste.
Dobro je što je nacionalno priznanje, u vidu primanja za osvojene medalje, na istom nivou kada su u pitanju zdravi sportisti i sportisti invalidi, za razliku od nekih zemalja EU; u pripremnim razgovorima sa nama rekli ste da negde imaju umanjeno, svega 30%, kao što je, čini mi se, u Mađarskoj, ako sam vas dobro razumeo. To je izuzetno pohvalno i to je jedna od dobrih stvari. No, ne mogu svi sportisti da osvoje vrhunske rezultate, ponajmanje osobe sa invaliditetom koje se bave sportom. Prosto, to nije ni normalno.
Uzeću još jedan segment, a to je uticaj sporta na svakog, ovde smo dosta čuli od naših kolega, da sport izuzetno utiče na zdrav život, na razvoj itd. Dodao bih tu još jedan mali segment, a to je da na invalide sport utiče dodatno kao važna karika njihove resocijalizacije unutar društva u celini; tada se oni dodatno osećaju važnim. Mislim da tome treba posvetiti možda malo veću pažnju nego što je bilo do sada. Ne možda, nego sigurno.
Prosto, očekujem da u narednom periodu Ministarstvo ima bolju podršku kada su u pitanju rezultati ili pripreme vrhunskih sportista i osoba sa invaliditetom, ali i ostalih klubova i društava u našoj državi koja okupljaju te osobe i invalide i koji se trude da nađu načina, mogućnosti da im obezbede kakve-takve uslove za što adekvatnije treniranje.
Mnogi sportski objekti koji su ovde bili predmet rasprave, i verovatno će biti u narednim danima predmet rasprave, privatizacija tih sportskih objekata, jednostavno nisu prilagođeni tim ljudima. Oni ne mogu da ih koriste. Vrlo malo sportskih objekata, u smislu otvorenih terena, ima sve potrebne atribute da bi se i ti ljudi bavili tim sportom. Neki zatvoreni gotovo da nemaju ništa.
Potrebni su silni napori i organizacija da se stvore neka sredstva, da plivači, koji imaju zaista fantastične rezultate, strelci, koji pogotovo imaju fenomenalne rezultate, ali nemaju adekvatnih streljana, atletičari, koji imaju svega jedan ili dva stadiona gde mogu da odu sa tim kolicima... Videli smo nedavno, naš kolega, jedan sportista, inače, invalid, doneo je značajnu medalju sa Svetskog prvenstva u atletici itd.
U vezi s tim što sam do sada naveo, očekujem i verujem da će ovakav predlog zakona biti jedna dobra polazna osnova, kako za sve ostale oblasti koje je obuhvatio, tako da malo šire obuhvati i ovu oblast, uz malo više adekvatnih pristupa invalidima, prosto da omogućimo da još bolje rezultate postižu.
U prilog tome koliko je to značajno treba izneti činjenicu da su naši paraolimpijci sa Paraolimpijade u Pekingu došli sa izuzetno puno medalja, da to ovde nije propraćeno, bilo je svega nekoliko pasusa u nekim javnim štampanim glasilima; da je prenos otvaranja Paraolimpijade iz Pekinga pratilo pola sveta, ali na našim televizijama ga nije bilo itd.
(Predsedavajuća: Narodni poslaniče, vreme koje je na raspolaganju vašoj poslaničkoj grupi je iskorišćeno.)
Završavam. Verujem da ćete, gospođo ministre, ipak imati razumevanja i posvetiti više pažnje.