Pitanje je za Komisiju za sukcesiju Vlade Republike Srbije. Radi se o državljanima Republike Srbije i našim sugrađanima koji su u statusu penzionisanih vojnih lica čija je imovina ostala na prostorima bivših republika Jugoslavije. Radi se o oko tri i po hiljade oficira i podoficira koji su otkupili svoje stanove u vreme službovanja u bivšim republikama SFRJ i kojima su ti stanovi oduzeti.

Da li je predmet sukcesije između sada već nezavisnih država sa prostora bivše Jugoslavije i povraćaj tih stanova, odnosno imovine tih naših sugrađana? Ujedno, kako bi oni mogli da rešavaju svoj problem, jer danas zaista žive u neprimernim uslovima?

Uvažena predsedavajuća, poštovani gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, na član 9. Predloga zakona o odlikovanjima Republike Srbije podneo sam amandman kojim smo dodali jednu medalju u odnosu na tri predložene. Pored Medalje za hrabrost, Medalje za zasluge i Medalje zasluga za odbranu i bezbednost, dodali smo, kao prvu, Zlatnu medalju za hrabrost ''Miloš Obilić'', uz sledeće obrazloženje: da se ona dodeljuje za dela u odbrani Republike Srbije u kojima je do snažnog izražaja došla lična hrabrost.
U proteklom periodu i u proteklim godinama s kojima je naša država bila suočena imali smo sijaset slučajeva gde je lična hrabrost zaista doprinela odbrani srpskog naroda, pogotovo preko Drine, a tu bih posebno istakao ličnu hrabrost pripadnika Vojske na Kosovu i Metohiji prilikom NATO agresije na našu zemlju.
Ukoliko je predlagač prihvati, Medalja za hrabrost ''Miloš Obilić'' bila bi kruna nečega što je cilj svakog vojnika i ratnika, da se istakne u borbi, u očuvanju svoje države i svog naroda.
Naravno, ne umanjujem vrednost Medalje za hrabrost, kao ni ostale dve medalje koje su predviđene ovde, ali mislim da bi se prihvatanjem ovog amandmana i dodavanjem Zlatne medalje za hrabrost ''Miloš Obilić'' u velikoj meri oplemenio ovakav predlog zakona kada su u pitanju medalje.

Na član 11, koji je po mom skromnom mišljenju zaista siromašan i sadržan u jednoj rečenici, podneli smo amandman kojim tražimo da se dodaju još pojašnjenja šta su to spomenice i na koje se spomenice konkretno odnosi ovaj član, tako što smo stavili dve vrste spomenica: 1) Spomenica za učešće u odbrani zemlje od 1990. do 27. aprila 1992. godine i 2) Spomenica za učešće u odbrani zemlje 1999. godine, tj. za vreme NATO agresije.
Kao direktan učesnik svega toga, zaista bih bio zadovoljan ako bi Ministarstvo bar nešto od ovih predloga prihvatilo, što bi u svakom slučaju omogućilo da par stotina hiljada građana koji su državu branili kada je bila napadnuta dobije malo više razumevanja i prihvatanja svega onoga što su te moje kolege ili što smo svi zajedno radili u to vreme.
Dodelom spomenica se nekada odavalo veliko priznanje učesnicima rata. Imamo albanske spomenice, spomenice iz Drugog svetskog rata, pa zašto ne bismo i spomenice iz poslednjih ratova, jer je zaista veliki broj građana Srbije branio ovu zemlju.

Hvala, gospodine predsedavajući. Ovo je još jedan pokušaj našeg poslaničkog kluba i mene lično da malo doradimo i pomognemo da ovaj zakon zaista ima smisao.
U članu 15. piše: "Licu koje se prvi put odlikuje određenim ordenom ili medaljom to odlikovanje daje se, po pravilu, u najnižem stepenu". Samim tim se nečije delo, da bi dobio orden ili medalju, ne gleda po visini dela, nego po nekoj stepenosti, da krene od najniže stepenice.
Moj amandman je bio da se brišu stavovi 3. i 4. ovog člana, gde kaže: "Nosiocu ordena ili medalje izuzetno se može dodeliti isti orden, odnosno medalja, u istom stepenu. U slučaju iz stava 3. ovog člana ne dodeljuje se ponovo odlikovanje, već posebna oznaka koja se nosi na prethodno dodeljenom odlikovanju".
Po meni je to malo deplasirano. Smatram da, ako neko dobije medalju ili orden za neko delo koje je učinio, bilo da je u pitanju odbrana države ili neko delo za koje nadležna kancelarija proceni da treba da se dodeli odlikovanje ili medalja, treba da ostane autentično i da ponavljati dva, tri, četiri puta, jer ovde nigde ne stoji koliko puta može da se dodeli u istom stepenu jedan orden ili medalja, jednostavno nije dobro.
S druge strane, u zadnjem stavu kaže da se dodeljuje posebna oznaka, koja se odnosi na prethodno dodeljeno odlikovanje. Šta znači posebna oznaka? Znači, neko će dobiti jedan orden ili jednu medalju i jedno šest lenti pride, za šest dela koja je učinio. Zato smatram da stavove 3. i 4. treba izbrisati, ostaviti stavove 1. i 2. i na taj način omogućiti da orden ili medalja koji se dodele za neku zaslugu imaju svoj smisao, a ne da bude ovako besmisleno formulisano kao što je sada.

Hvala, gospodine predsedavajući. Član 24. je jedini član u ovom predloženom zakonu koji reguliše oduzimanje odlikovanja i ovde je jasno, bar bi trebalo da je jasno, stavljeno da se odlikovanja oduzimaju zbog određenih postupaka odlikovanih lica.
Moj amandman se odnosi prevashodno na to da se ratna odlikovanja, tj. odlikovanja u smislu ratnih zasluga, ne mogu oduzeti. Predlagač je, naravno, odbio ovaj amandman. Međutim, ja i dalje stojim pri stanovištu da za izrazito pokazanu hrabrost prilikom odbrane države i naroda zaista treba imati više razumevanja i smisla.
Drugo, u samom članu 24. u stavu 1. kaže se sledeće: „Odlikovanom licu može se oduzeti odlikovanje ako postupa suprotno javnom poretku i moralu ili iz drugih razloga koji ga čine nedostojnim položaja nosioca odlikovanja“.
U stavu 3. kaže se: „Predlog za oduzimanje odlikovanja mogu podneti ovlašćeni predlagači po postupku predviđenom u članu 14. ovog zakona“.
Kad pogledamo član 14. ovog zakona i vidimo ko su mogući predlagači za odlikovanja, medalje itd., stoji jedna, po meni verovatno štamparska greška - organi autonomne pokrajine. Radi se o jednini. Pretpostavljam da su u pitanju bili - organi autonomnih pokrajina (da bi bilo malo jasnije gledaocima i slušaocima).
Smatram da odlikovanja koja su dobijena po pitanju ratnih zasluga treba da budu nešto što je za odbranu naroda i treba voditi računa o tome, a kao posledicu toga možemo imati i buduća pokolenja, koja sutra treba da brane ovu državu ukoliko to zatreba.
Iskreno se nadam da neće više trebati, ali nikad ne reci nikad.

Reklamiram član 103. stav 1, koji kaže: ''Govornik može da govori samo o pitanju koje je na dnevnom redu.'' Imam obavezu, u okviru vremena za reklamiranje Poslovnika, da kažem u ime preko stotine hiljada ratnih dobrovoljaca koji su položili svoje živote 90-tih godina na oltar za spas srpskog naroda, da se ne ponovi 1941. i 1945. godina, braneći srpski narod preko Drine, pretežno u Srpskoj Krajini i Republici Srpskoj, da smo to časno i pošteno radili, jer sam i ja sam jedan od njih.
Drugo, želim da demantujem jednog prethodnika koji je izjavio da je Srbija imala nekakve logore. Lično znam, a i siguran sam i državni organi, na teritoriji Republike Srbije nikakvi logori, ni za kakve zarobljenike, nisu postojali. Čisto, radi javnosti, i radi toga da se zna šta je istina.

Uvažena predsednice, poštovani ministre, dame i gospodo narodni poslanici, predlog ovog zakona je krajnje restriktivan pristup ovoj problematici. Pravi se oštar rez kada su u pitanju tradicionalna odlikovanja u Srbiji i zapostavljaju neke ključne ličnosti i događaji iz istorije srpskog naroda. Nema odličja koja bi nosila imena istorijskih ličnosti kao što su sveti Stefan, sveti Sava, car Dušan, Miloš Obilić, Karađorđe, Miloš Obrenović. Nema odličja pobede i slavnih bitaka, nema junaka iz ranije i novije istorije srpskog naroda.
Pri izradi i donošenju ovakvog zakona bilo je potrebno da se dublje i šire sagleda problematika, razvrstaju odlikovanja i priznanja i po kategorijama, na primer - vojna, civilna, državna, opšta i, naravno, po stepenima - prvi, drugi, treći stepen, i da se, koliko je to moguće, održi kontinuitet u pogledu tradicije, istorije i državnosti.
Jasno je da je potrebno donošenje jednog ovakvog zakona, jer zakon iz 1998. godine, kako su istakle kolege, nije primeren današnjem vremenu. Međutim, pokušali smo da svojim amandmanima malo poboljšamo ovakav predlog zakona, nadajući se da će predlagač imati razumevanja za to i prihvatiti neke od njih, ako ne i sve. Krenuću redom.
Amandman koji smo uložili na član 8. jasno govori da predloženih šest ordena, razvrstanih po stepenima ovako kako su u Predlogu zakona, nije dovoljno kako bi se zadovoljilo ono što je potrebno, društvena zbilja, a to je da se uvedu i odlikovanja iz oblasti nauke, kulture, pa smo svojim predlogom pokušali da poboljšamo takav stav.
Na taj način bi se Srbija odužila ne samo dobitnicima odlikovanja, već i velikanima svoje istorije, nauke, kulture, prosvete čija imena nose. Upravo ovi ordeni predstavljaju specifičnost odnos naše države prema prošlosti, prema budućnosti, i bez njih bi zakon o odlikovanjima bio nepotpun i bez potrebne snage i dostojanstva koja sa sobom treba da nose državna odlikovanja.
Na član 9. uložili smo amandman i predložili još jednu medalju - Medalju za hrabrost Miloša Obilića, kao najviši stepen nečega što može jedan građanin Srbije da dobije. Naravno, meni je, kao vojniku, ratniku, to veoma važno, ali je veoma važno i svim ratnicima koji su u ranijem periodu branili ovu zemlju i koji će je, nadam se, opet braniti ukoliko za to bude potrebe.
Član 11. reguliše spomenice. Izuzetno je kratak. Spominje se samo da se spomenici dodeljuju radi obeležavanja događaja od velikog značaja za Republiku Srbiju.
Mi smo u svojem ranijem zakonodavstvu imali albanske spomenice, spomenice 1941-45. i neke druge spomenice. U svakom slučaju, po ovom predlogu zakona, nosioci spomenica su svedeni na zahvalnice donatorima.
Smatramo da to nije dobro, a kao predstavnik Pokreta veterana, i inače uz saglasnost poslaničkog kluba, podneo sam amandman gde smo uveli još jedan stav, koji kaže da su spomenice: Spomenica za učešće u odbrani zemlje od 1990. do 27. aprila 1992. godine i Spomenica za učešće u odbrani zemlje 1999. godine, odnosno od NATO agresije.
Naravno, stvar je, po ovom predlogu zakona, predsednika Republike da li će nekome tu spomenicu da da ili neće, ali smatram da su ljudi koji su ovu državu stvarali i branili, pogotovo 1999. godine, zaslužili ovakav vid priznanja od strane države.
U članu 15. jasno je definisano sve što je napisano, međutim predložili smo da se stavovi 3. i 4. brišu. Smatramo da u stavu 3, koji glasi: „Nosiocu ordena ili medalje izuzetno se može dodeliti isti orden, odnosno medalja, u istom stepenu“. To su neke kolege ranije izlagale. Smatramo da je dodela istog ordena istog stepena istoj osobi u stvari devalviranje jednog priznanja i mislimo da to treba izbrisati.
U amandmanu na član 24. kaže se - iza stava 1. dodaje se novi stav 2, koji glasi: „Ne mogu se oduzeti Orden heroja, Orden Karađorđeve zvezde, Orden belog orla sa mačevima, Orden zasluga za državu ''Nemanja'', Zlatna medalja za hrabrost ''Miloš Obilić'' i Srebrna medalja za hrabrost.“
Jasno je da je tu bila velika dilema da li predsednik može da oduzme nekome medalju, međutim mislimo da u ovom članu nije dobro definisano kako se oduzima nekome medalja i da bi to ovde trebalo ispraviti i dopuniti, a nadamo se da će do toga doći. Ipak, jedno stečeno odličje, bilo da je orden, medalja ili spomenica, ako ga je neko dobio, očigledno ga je dobio na osnovu svog herojstva, junaštva, i ne može se tek tako lako oduzeti zato što je promenjena politička ili ideološka struktura u državi. Treba da se kompletira da to može da se desi samo u slučaju najtežih zločina, eventualno veleizdaje i tako nečeg. Ovako je ostavljen širok prostor da se, promenom političke strukture, mogu čak i takve stvari desiti, da nekom ko je branio državu, puno se zalagao za to, čak bio ranjen ili poginuo, nekim potezom tek tako oduzme.
Smatramo da bi od ovih pet amandmana predlagač mogao da prihvati svih pet, ali nadam se da će prihvatiti što veći broj, kako bismo što kvalitetnije pospešili ovaj predlog zakona. U tom smislu ćemo u narednim danima razgovarati sa predlagačem, pa ćemo videti. Što se tiče samog predloga zakona, njegove potrebe za donošenjem i našeg glasanja – da, mi ćemo u Danu za glasanje za njega glasati. Hvala.

Uvažena predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi predstavnici Vlade, poštovani ministre, set ponuđenih predloga zakona iz ove oblasti ima za cilj da unapredi  i uredi oblast koja se odnosi na Vojsku Srbije, odbranu Republike Srbije, vojnu, radnu i materijalnu obavezu, civilnu službu i upotrebu Vojske Srbije u multinacionalnim operacijama van Republike Srbije.
Posle ratova koji su vođeni na prostorima bivše Jugoslavije, ova oblast je ostala krajnje neuređena ili sa zakonskim rešenjima, najblaže rečeno, u pokušaju. Posle usvajanja predloženih zakona verujemo da će se pre svega pripadnicima Vojske Srbije, ali i oružanim snagama olakšati zadatak koji imaju ispred sebe, a to je pre svega zaštita građana, imovine, ukratko zaštita državnosti Republike Srbije na celoj svojoj ustavno definisanoj teritoriji.
Kroz istoriju stvarane svetle tradicije srpske vojske nameće se obaveza svima nama da i u današnjosti učinimo sve kako bismo omogućili profesionalizaciju Vojske Srbije, a u svrhu zaštite, pre svega, suvereniteta Republike Srbije.
Predlog zakona o odbrani je po opštem mišljenju kvalitetno pripremljen. Posebno je za pohvalu deo koji predviđa saradnju sa nevladinim sektorom u svrhu sprovođenja projekata koji afirmišu i imaju za cilj poboljšanje odbrambene gotovosti oružanih snaga Srbije.
Posle ratnih sukoba koji su se odigrali na prostorima bivše Jugoslavije, kao posledicu imamo veliki broj učesnika ratnih veterana okupljenim u raznim organizacijama, a koji mogu biti kvalitetan partner državnim institucijama u sprovođenju Zakona o odbrani Republike Srbije.
Predlog zakona o Vojsci Srbije izazvao je veliku polemiku u javnosti, posebno kod korisnika vojnih penzija i socijalno zdravstvenog osiguranja vojnih osiguranika.
Kontradiktorne izjave u javnosti stvorile su sliku da bi moglo doći do redukovanja stečenih prava kod ovih korisnika i njihovo stavljanje u jedan neravnopravan položaj. Problem je složen i sveobuhvatan, ali ne bi bio on toliko velik da nisu u pitanju živi ljudi, njihova socijalna sigurnost, zdravlje i egzistencija. Radi se o sudbini stotine hiljade građana Srbije čija su ostvarena prava iz oblasti socijalnog prava vojnih osiguranika, u većoj ili manjoj meri, dovedena u pitanje.
Postavlja se još jedno ozbiljno pitanje, a to je način na koji predlagač definiše rešenje vojnih penzija. Smatram da je neophodno razmisliti o načinu usklađivanja istih, jer ponuđeno rešenje nije dobro, vojne penzije po mom mišljenju treba da prate rast plata u Vojsci i to bi bilo krajnje prirodno.
Predlog zakona o vojnoj, radnoj i materijalnoj obavezi dobro je urađen. Celovito reguliše predmetnu materiju i državi daje odrešene ruke da koristi ljudske i materijalne resurse za odbranu zemlje. Uz navedene dobre strane Predloga ovoga zakona, ostaće nejasnoća i to šta je profesionalizacija Vojske i drugih oružanih snaga i bezbednosti, ako je odbrana opšte pravo i obaveza, ako svi građani Srbije podležu opštoj vojnoj obavezi. Verujem da je predlagač predvideo kroz podzakonske akte zaštitu građana od moguće zloupotrebe tih prava, koje se inače mogu široko sagledavati i primenjivati.
Predlog zakona o civilnoj službi pored pristojno uređene zakonske regulative koju reguliše nameće i dilemu da li je ova problematika mogla biti i deo Zakona o odbrani, a ne poseban zakon.
Predlog zakona o upotrebi Vojske Srbije i drugih snaga odbrane u multinacionalnim operacijama van granica Srbije detaljno reguliše način učešća oružanih snaga van granica Republike Srbije. Potrebno je voditi računa o načinu odlučivanja za slanje pripadnika oružanih snaga u misije, pre svega mirovne, ali i humanitarne. Jer oružane snage Republike Srbije čine više faktora, a Ustav Srbije obavezuje donošenje skupštinskih odluka o slanju pripadnika samo jednog od faktora, a to je Vojska Srbije.
Na kraju svega iznetog, naglašavam da su zakonski predlozi koji su predmet razmatranja i rasprave po ovoj tački prihvatljivi za Pokret veterana. Poslanički klub SPS-JS će u danu za glasanje će glasati za navedene predloge. Hvala. (Aplauz.)

Uvažena predsednice, poštovane kolege, poštovani ministre odbrane, Strategija nacionalne bezbednosti Republike Srbije i Strategija odbrane Republike Srbije su u ovom trenutku u kojem se nalazi naša država značajna dokumenta, koja su preduslov da naša država napokon utvrdi svoj pravac i da započne kreiranje svog puta ka ustrojavanju pitanja nacionalne bezbednosti i odbrane Republike Srbije u svojoj budućnosti.
Srbija mora posle dugo godina lutanja, kao i velikih ratnih razaranja i stradanje, da uspostavi svoj bezbedonosni put, podigne svoju borbenu moć, a sve u skladu sa svojim istorijskim nasleđem, kao i ekonomskom situacijom u kojoj se nalazi. U ovom trenutku važno je biti krajnje realan prema mogućnostima kojima raspolažemo, kako bismo sproveli u delo predložene strategije. Činjenica da se na delu teritorije Republike Srbije nalaze strane oružane snage, pre svega NATO pakt, otežava sprovođenje predloženih strategija, jasno je da se radi o teritoriji AP Kosovo i Metohija, a po našem važećem Ustavu, Kosovo i Metohija je još uvek, a nadam se i zauvek, sastavni deo Republike Srbije.
Ukoliko realno sagledamo činjenice, Republika Srbija, evidentno, ne može da svoje strategije u potpunosti sprovodi na celokupnoj teritoriji.
Na ukupno bezbednosno stanje u Republici Srbiji u znatnoj meri utiče posledica višegodišnjeg rata vođenog na prostorima nekadašnje SFRJ, međunarodne izolacije, nametnute sankcije SRJ i kao krajnji metod represije – NATO bombardovanje. Sastavni deo teškoća u sprovođenju bezbednosti predstavlja sprečavanje ili spor povratak prognanih, izbeglih, raseljenih Srba sa prostora bivše SFRJ u svoje domove i na svoja imanja.
Sistem odbrane mora biti strukturno uređena celina snaga i subjekata odbrane, čiji je osnovni cilj zaštita interesa Republike Srbije od oružanog ugrožavanja mogućeg spoljnog neprijatelja. U tom slučaju, Vojska Srbije je osnovni subjekt sistema odbrane. Potrebno je da sistem bezbednosti bude jedinstven, i to kao uređena celina snaga i sredstava, čiji je cilj zaštita nacionalnih interesa u domenu unutrašnje bezbednosti.
O unutrašnjoj bezbednosti potrebno je da okosnicu unutrašnjih snaga predstavljaju MUP, kao i bezbednosne službe. Ova činjenica je posebno važna kada znamo da je opasnost od terorizma velika i da od terorizma niko nije pošteđen. Pretpostavka da je agresija na Republiku Srbiju malo verovatna istu ne isključuje. Sama agresija postavlja se kao pretpostavka oružanih sukoba globalnih ili regionalnih razmera. Ipak mišljenja sam da je potrebno da naše odbrambene snage budu spremne za neposredne kontakte u smislu pre svega oružanih provokacija, pogotovo na rizičnim područjima na teritoriji Republike Srbije, kao i spremnosti u cilju zaštite našeg naroda na prostoru AP Kosovo i Metohija.
Predložene strategije su potrebne našoj državi. Mi smo svojim sugestijama i predlozima smatrali da će navedeni predlozi strategija biti poboljšani. U svakom slučaju, želeo bih da naglasim da će Poslanički klub SPS-JS podržati u danu za glasanje predložene strategije. Hvala. (Aplauz.)

Imam tri pitanja za Vladu Srbije, konkretno za tri posebna ministarstva.
Krenuo bih prvo od pitanja za gospodina Gorana Bogdanovića, ministra za KiM.
Pitanje glasi - kada će početi sa radom komisija koja je formirana unutar Ministarstva, a nadležna je za rešavanje problema iz radnog odnosa naših raseljenih sugrađana, koji su naši građani koji žive u Srbiji, a prijavljeni su na Kosovu i Metohiji?
Konkretno, šta se dešava sa zahtevom preko 30 radnika javnih preduzeća iz opštine Podujevo, koji su danas sa prebivalištem u Kuršumliji i koji jednostavno nemaju ni zdravstveno, ni penzijsko, nikakvo drugo osiguranje, a u nadležnosti su, bar su upućeni na Ministarstvo za KiM da im se reši problem?
Navodno je formirana komisija. Zanima me šta ta komisija radi i da li nešto radi?
Drugo pitanje je za ministra odbrane. U pitanju je rešavanje problema vojnih beskućnika, preko 3.500 naših časnih oficira i podoficira danas živi u kasarnama sa svojim porodicama, oni su svoje stanove ostavili u bivšim republikama bivše Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije i danas nezasluženo, da bude blaže rečeno, žive u udžericama, u štalama ili u raspalim kasarnama, nemajući načina da reše svoj problem, očekuju od ministra odbrane ili od Ministarstva odbrane da taj problem napokon počne da se rešava. To je drugo pitanje.
Treće pitanje je upućeno ministru rada i socijalne politike i resornom ministru za rešavanje problema ratnih veterana, znači šta se dešava sa problemom ratnih rezervista.
Ratni rezervisti, pogotovo Treće armije, svakim danom sve više okupiraju lokalne samouprave tražeći svoje jednako pravo kao i rezervisti sedam opština sa juga Srbije koji su to pravo rešili.

Uvažena predsednice, poštovani narodni poslanici, povlačim ovaj amandman na član 10, s obzirom da je Odbor za rad, boračka i socijalna pitanja usvojio jedan amandman koji je gotovo u istovetnom tekstu jednak mom amandmanu.
Iskoristio bih vreme da se zahvalim, pre svega, predlagaču koji je imao razumevanja za stav poslaničkog kluba SPS-JS o potrebi da se u okviru ovog zakona u određenim članovima imenuju i određene kategorije građana koje do sada nisu imale prednosti u okviru ostvarivanja stambenih pitanja.
Tu bih apostrofirao lične vojne invalide, porodične vojne invalide i civilne žrtve rata, koji ovom prilikom i ovim zakonom dobijaju jedan način za sticanje prava po prioritetu za rešavanje jednog od najvažnijih pitanja za svakog našeg građanina, a to je stambeno pitanje. Još jednom se zahvaljujem.

Uvažena predsedavajuća, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, u okviru rasprave o ovom setu zakona koji su na dnevnom redu izdvojio bih zakon o socijalnom stanovanju. Ovaj zakon ima za cilj da stvori preduslove za rešavanje najvećeg broja socijalnog ugroženog sloja stanovništva, koji u današnje vreme nikako ne mogu da reše stambeni problem, koji je za svaku porodicu ujedno i najveći problem.
Subvencije u stambenom sektoru retko su usmerene prema ugroženim socijalnim kategorijama i domaćinstvima sa niskim primanjima. Ovim zakonom stvaraju se preduslovi da se stimuliše izgradnja stanova kroz subvencije u procesu izgradnje, posebno u javnom sektoru.
Protekli ratovi, koji su vođeni na prostorima bivše SFRJ, uticali su na veliki porast socijalno ugroženih građana u Srbiji. Veliki broj ratnih vojnih invalida, porodica palih boraca, civilnih invalida rata, izbeglih i raseljenih lica su kategorije naših sugrađana kojima je rešavanje stambenog pitanja izuzetno otežano, a moglo bi se reći i gotovo onemogućeno.
Nestao je dugo godina građen fond boračkih stanova. Ova kategorija građana ostavljena je bez ikakvih mogućnosti za rešavanje stambenog pitanja. Ovo je prilika da se ljudima koji su branili svoju otadžbinu omogući da reše stambeno pitanje, i to verujem na veoma pristojan način.
Materijalno stanje navedene kategorije naših građana je veoma teško, a u uslovima velike krize kreditna sposobnost je svedena na minimum. O stambenim kreditima skoro da i ne pomišljaju. Rešenje njihovog stambenog pitanja je svedeno na čekanje donacija, kao što bih naveo nedavno dobijenu donaciju Carevine Japana, kada je uz dodatnu pomoć Vlade Srbije i lokalnih samouprava stambeno zbrinuto oko 300 ratnih vojnih invalida i porodica palih boraca.
Ovo je jedinstvena prilika da se u merilima za utvrđivanje reda prvenstva za rešavanje stambenih potreba lica uvrsti i ova kategorija naših građana, koji su svojevremeno dali svoj veliki doprinos u odbrani države. Mislim da je došlo vreme da se zakonski uredi ova neuređena oblast i pokrene stambena izgradnja za sve građane Republike Srbije koji nisu u stanju da na drugi način reše stambeno pitanje.
Nije zanemariva ni činjenica da će se u sprovođenju ovog zakona angažovati i uposliti solidna građevinska operativa, kojoj danas nedostaje posao, a naši građevinari su u svetu priznati i poznati kao veoma stručni i sposobni.
Dobra strana primene zakona o socijalnom stanovanju je ti što će, nadamo se, po pristupačnim cenama zakupa stana mnogobrojne socijalno ugrožene porodice, a danas ih je u Srbiji zaista puno, rešiti svoj stambeni problem.
Poslanička grupa SPS-JS podnela je amandmane za koje smo sigurni da nikako ne remete cilj i smisao predloženog zakona, već ga samo unapređuju, te u tom smislu verujemo da će naše amandmane predlagač razmotriti i uvažiti. Na samom kraju, naglasio bih da će poslanička grupa SPS-JS u načelu glasati za sva četiri predloga zakona koji su danas na dnevnom redu.

Poštovano predsedništvo, uvažene kolege narodni poslanici, cenjeni predstavnici iz Vlade Srbije, Predlog zakona o udruženjima se po peti put nalazi ispred narodnih poslanika, s ozbiljnom namerom predlagača da se i u ovu oblast društvenog života građana i njihovo pravo na udruživanje unese više reda, da se, napokon, ova oblast zaista zakonski uredi.
O važnosti ovog zakona nepotrebno je posebno govoriti. Udruživanje građana svojom slobodnom voljom, u cilju ostvarivanja i realizacije svojih ideja, jedan je od temelja demokratije i tekovina svakog demokratskog društva.
Na prethodni predlog zakona o udruženjima Poslanički klub SPS-JS je uložio nekoliko amandmana, s ciljem da se poboljša predlog zakonskog rešenja. S velikim zadovoljstvom smo konstatovali da je predlagač prihvatio i u novi zakon o udruženjima uvrstio naša dva amandmana. Ipak ovaj predlog zakona, kao i prethodni, ima više rešenja koja se ne mogu smatrati najboljim i primenljivim u praksi. Stoga je izuzetno potrebno to razjasniti.
Na samom početku Predloga zakona o udruženjima, predlagač u potpunosti izjednačuje sindikate s ostalim udruženjima građana. Primena zakona o udruženjima na sindikate imala bi nesagledive posledice, počev od upisa u registar, a novim predlogom se potpuno menja procedura upisa i određuje drugi organ u odnosu na dosadašnja rešenja. Iz Predloga ovog zakona se stiče utisak da se ovo namerno radi sindikatima, iako je u suprotnosti sa svim međunarodnim propisima kojima se definiše položaj i uloga sindikata. Sve konvencije Međunarodne organizacije rada koje se odnose na ovu materiju ratifikovala je i naša zemlja. Ovaj zakon će samo omogućiti stvaranje na stotine i hiljade nevladinih organizacija.
Prema Zakonu o radu, registar sindikalnih organizacija vodi se u Ministarstvu rada i socijalne politike, a prema ovom predlogu zakona, to će ubuduće raditi Agencija za privredne registre, dok bi drugostepeni organ bilo Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja, a ne Ministarstvo rada i socijalne politike.
Smatramo da predloženo rešenje nije dobro, jer je sindikat organizacija vezana isključivo za svet rada. Imajući ovo u vidu, jasno je da sindikat predstavlja organizaciju zaposlenih, te se kao takva organizacija ne može svrstati u udruženja.
Sindikati štite prava radnika iz radnih obaveza, što je jedno od osnovnih ustavnih prava svakog građanina. Nadamo se da će predlagač razmotriti stav Saveza samostalnih sindikata Srbije i amandmane koje smo podneli kao Poslanički klub SPS-JS, te uvažiti naše mišljenje da sindikate izbriše iz nadležnosti na koje se odnosi zakon o udruženjima.
Nažalost, predlagač je ostao i pri ranijim predlozima vezanim za broj osnivača udruženja. Tačnije, članom 10. Predloga i dalje stoji predlog od tri osnivača, za šta smatramo da je mali broj, te da se mogla uvažiti primedba velikog broja narodnih poslanika i povećati broj osnivača. Takođe, smatramo da je neprihvatljivo da maloletna lica sa svega 14 godina mogu biti osnivači udruženja. Ovakvo zakonsko rešenje može biti put ka ozbiljnim zloupotrebama dece.
Nekoliko rešenja iz ovog predloga zakona o udruženjima zaslužuje pohvalu, pa bismo tako izdvojili član 22. stav 5, gde se omogućuje da skupština udruženja, svojim statutom i aktima, omogući, odnosno prenese svoje nadležnosti i na neke druge organe i udruženja. Takođe je pohvalno rešenje predviđeno članom 36. stav 2, gde se omogućuje pravnim i fizičkim licima odgovarajuće oslobađanje od poreskih obaveza, u skladu sa zakonom kojim se uvode odgovarajući javni prihodi, pod uslovom da se pomaže udruženju u cilju sprovođenja statutom predviđenih ciljeva. Predlog zakona o udruženjima uvodi jednu novinu. To je finansiranje kroz projekte velikog broja udruženja koja su svrstana u udruženja od javnog interesa. Ovde bismo posebno istakli da se u udruženja od posebnog interesa svrstavaju u udruženja koja se bave boračko-invalidskom zaštitom, što nam je posebno drago.
Poslanički klub SPS-JS kao pogrešan postupak smatra i promenu u postupku registracije udruženja, koja ovim predlogom zakona o udruženjima prelazi iz nadležnosti Ministarstva za državnu upravu i lokalnu samoupravu i MUP-a u nadležnost Agencije za privredne registre. Ovo je veoma loše rešenje, iako predlagač u obrazloženju iznosi argumente za ovakav postupak, te da je utemeljenje za ovakvo rešenje našao u Zakonu o državnoj upravi. Mišljenja smo da je veoma bitno da dosadašnje rešenje koje se odnosi na registraciju udruženja bude objedinjeno u Ministarstvu za državnu upravu i lokalnu samoupravu, koje je u potpunosti osposobljeno za vođenje registratora udruženja, a nije zanemarljiva ni činjenica o velikom iskustvu u službi unutar Ministarstva koja se do sada bavila ovim poslom.
Ukoliko neka udruženja žele da se bave privrednom delatnosti, ona će statutom predvideti formiranje svojih privrednih subjekata, te upravljati njima putem svojih organa, koje će, kao osnivač, postavljati i kontrolisati, a sve će se u tom slučaju registrovati u Agenciji za privredne registre. Ovako registrovani privredni subjekt, svoju privrednu delatnost mogao bi da usmeri za ostvarivanje ciljeva i statuta svog osnivača, a to su pojedina udruženja.
Poslanički klub SPS-JS je podneo i nekoliko amandmana na Predlog zakona o udruženjima. Podneti su amandmani na član 2, kojim se traži brisanje reči ''sindikat'' iz udruženja na koje se ovaj zakon odnosi, na član 80, kojim se traži da imovina koju su do stupanja na snagu ovog zakona koristile i mnoge društvene organizacije bude svojina tih društvenih organizacija, odnosno udruženja, i na član 81, kojim se zahteva postupak za utvrđivanje vlasništva nad delom i celom svojinom, po tužbi Republike Srbije, koja ima po ovom predlogu zakona nameru da imovinu društvenih organizacija pretvori u državnu, pa onda neka spor pokreće pred sudom. Nadamo se da će predlagač ozbiljno razmotriti ove amandmane, pažljivo ih pročitati i usvojiti. Zahvaljujem.

Poštovana predsednice, uvaženi narodni poslanici, zakon o zabrani manifestacija neonacističkih ili fašističkih organizacija i udruženja i zabrani upotrebe neonacističkih i fašističkih simbola i obeležja je apsolutno potreban Republici Srbiji. Potreban je u onom obliku kako to, u stvari, definiše član 1. ovoga zakona i sa čime se mi, u principu, slažemo. Sve dalje, posle tog člana 1, predstavlja problem. Krenuću redom.
U članu 2. stav 3. jasno dolazimo na prvi problem, a to je da bliže uslove za brisanje iz registra iz stava 2. propisuje ministar unutrašnjih poslova, suprotno svim krivičnim zakonima, suprotno Ustavu. Ovo treba da rade sudovi.
Član 3. jasno kaže i poistovećuje nacionalizam sa fašizmom. Mi se s tim ne slažemo. Biti nacionalista, biti srpski nacionalista, za mene je pozitivna stvar, voleti svoju zemlju i biti njoj odan, za nju ginuti, boriti se kad treba, i to ne treba sakrivati. Poistovećivati srpskog nacionalistu i fašistu za mene je uvreda i smatram da predlagač o tome nije vodio računa kada je ovo predlagao.
Član 4. je član koji mene, lično, najviše pogađa, a i sve moje kolege koji su branili srpski narod preko Drine, branili KiM i borili se od 1991. do 1999. godine.
Imamo prilike ovih dana, ili unazad nekoliko godina, da vidimo da mnogi naši sunarodnici koji se vrate u Hrvatsku budu na određenim poternicama hrvatskih sudova. Mnogima od njih se, naravno, ne dokaže nikakva krivica i oni su oslobođeni, međutim, protiv njih se vode tzv. optužnički procesi. Samo po sebi, to ih diskredituje po ovom članu zakona, jer im se zabranjuje okupljanje u raznorazna udruženja kojima bi pokušali da zaštite svoja prava.
Postavlja se pitanje i određenih optuženih koji nisu dočekali da im se presudi ili da im se povuče optužnica, već su preminuli u Haškom tribunalu kao optuženi. Član 4. ovog predloga zakona ih stavlja na stub srama. Mislim da to treba da se izbaci i mi ćemo na tome insistirati.
Član 5. pojačava dejstvo ovoga predloga zakona i uvodi još dve novine, a to je drukčije političko i lično opredeljenje. Otvara jedan veliki problem, a to je da, zbog drugačijeg političkog stava, može da se zabrani određena politička organizacija, stanka, partija ili pokret.
Po članu 5. Ustava Srbije, jasno je definisano da to nije moguće. Naravno, postoje krivični zakoni koji regulišu kako se zabranjuju određene političke partije ili šta se radi s ljudima koji imaju lična opredeljenja koja su protivna Ustavu.
U članu 6. Predloga ovog zakona dolazimo do novih termina, o kojima su prethodno kolege govorile. U stavu 2. je predviđeno da se u propagandni materijal ubrajaju i muzički spotovi, parole itd. Ako prihvatimo član 3. ovog predloga zakona, pa nacionalizam, tj. srpski nacionalizam posmatramo kao zabranjenu stvar, samim tim, svaku srpsku patriotsku i rodoljubivu pesmu smatraćemo nacionalističkom i biće zabranjena.
S tim se ne slažem. Pretpostavljam da će, ono što je najavljeno ovde, narednih dana ovaj zakon biti dorađen i prepravljen i da će Srbija dobiti ono što joj treba, a to je zakon o zabrani fašizma i neonacizma, te svrstati Srbiju tamo gde joj je mesto. Ona će imati zabranu fašizma, kao što je uvek imala zabranu fašizma, jer u Srbiji fašisti ne postoje i nikada nisu ni postojali.
Iskreno se nadam da će predlagač zakona preduzeti određene mere i da ćemo imati priliku da za ovaj zakon, u izmenjenom obliku, glasamo. Ukoliko do toga ne dođe, kao što su rekli moji prethodnici iz Poslaničkog kluba, verovatno ga nećemo podržati.

Uvažena predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, smisao amandmana podnetog na član 12. predloženog zakona je bio da omogući Upravnom odboru Nacionalne službe za zapošljavanje da bude adekvatno zastupljen i podjednako paritetno zastupljen kod predstavnika poslodavaca, Vlade i sindikata.

U ime Poslaničkog kluba SPS - JS ovaj amandman je podnet, jer smatramo da predstavnici sindikata, pre svega kao zastupnika radnika, mora imati veći udeo nego što je predviđeno predloženim članom 12. zakona.

Predlagač je naveo u članu 12. zastupljenost u Upravnom odboru na način kako to, verovatno, njemu odgovara. Naš pokušaj ovim amandmanom jeste da napravimo paritet u zastupljenost sva tri socijalna partnera i to je pokušaj da omogućimo adekvatnije radnicima i onima koji nisu zastupljeni da preko svojih, pre svega, sindikalnih zastupnika budu zastupljeni i u ovom organu tj. u Nacionalnoj službi za zapošljavanje. Stoga se nadam da će predlagač imati razumevanja za ovaj amandman i da će ga usvojiti. Hvala. (Aplauz.)