Poštovani predsedavajući, uvažene kolege, član 32. se odnosi na obaveze nezaposlenih. U amandmanu koji sam podneo zajedno sa kolegom Krpićem sledeće sadržine – da se briše stav 1. tačka 2), ovog člana, koja glasi: "utvrdi sa Nacionalnom službom individualni plan zapošljavanja i da poštuje sva prava i obaveze koje po njemu ima".

Smatramo da ne treba utvrđivati obavezu donošenja individualnih planova za sve nezaposlene, jer bi to bilo previše administriranja pri donošenju, na primer, preko 800.000 individualnih planova za nezaposlene. O ovome je bilo dosta reči u raspravi u načelu, pa pretpostavljam da razumete i zbog čega smo podneli jedan ovakav amandman.

Međutim, individualni plan zapošljavanja treba donositi za lica koja su dugoročno nezaposlena, odnosno duže vremena su na tržištu rada, na primer, duže od šest meseci ili godinu dana, kao i teže zaposlive suficitarne profesije, lica sa neodgovarajućom školskom spremom, osetljive populacije, kao što su npr. interno raseljena lica, osobe sa invaliditetom itd.

Takođe, u ovom amandmanu predložili smo da se stav 2. istog člana briše. Sada bih obrazložio zbog čega. Smatramo da od osobe prema kojima nacionalno tržište rada nema finansijskih obaveza nije prihvatljivo tražiti potvrdu o aktivnom traženju posla, a sa krajnjim ciljem da se takva osoba briše iz evidencije zaposlenih.

Posledica za nedostavljanje dokaza o aktivnom traženju posla može biti gubljenje materijalnih i drugih pogodnosti, ali ne i skidanje sa evidencije nezaposlenih, čime se direktno ugrožava ustavno pravo na rad. To je bilo obrazloženje ovog amandmana. Hvala. (Aplauz.)

Poštovana predsednice, poštovano predsedništvo, poštovani narodni poslanici, Predlog zakona o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti i Predlog zakona o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom, koji je podnela Vlada Republike Srbije, napokon uvodi red u oblast koja je veoma značajna za osobe sa invaliditetom i koje sa velikim nadama očekuju usvajanje, a naročito primenu ovih zakona.
Posebno bih se osvrnuo na Predlog zakona o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom. U dosadašnjoj praksi bilo je više pokušaja da se invalidi bar približe radno sposobnim osobama. Nekadašnje specijalizovane firme, poput DES-a, u današnje vreme se ne uklapaju. Naravno, moje mišljenje je da su takve firme opravdale svoje postojanje, a invalidi koji su u njima radili sebe doživljavali kao ravnopravne sa fizički potpuno zdravim radnicima.
Ovim predlogom zakona otvaraju se nove mogućnosti za profesionalnu rehabilitaciju i zapošljavanje invalida. Podsticaj preduzećima da zapošljavaju osobe sa invaliditetom najzad postaje i obaveza preduzeća da u svojim aktivnostima daju šansu i invalidima, da se sa svojim radnim angažovanjem što lakše i brže integrišu u društvene tokove života.
Novina u zakonskim rešenjima koja su predložena jeste i to da obavezu zapošljavanja osoba sa invaliditetom poslodavci mogu i da ne ispune, ali su obavezni da u tom slučaju u zaseban budžetski fond uplaćuju određena sredstva. Iz tog fonda će se finansirati participacija preduzećima koja zapošljavaju invalide, kao i osnivanje specijalizovanih preduzeća za profesionalnu rehabilitaciju i zapošljavanje osoba sa invaliditetom, tzv. zaštitnih radionica.
U Predlogu zakona o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom, uvedena su i prava za kategorije osoba sa invaliditetom koje do sada nisu bile predmet zakonske zaštite. To su ratni vojni invalidi, mirnodopski vojni invalidi i civilni invalidi rata. Ovo je veliki pomak u zakonskoj zaštiti navedenih invalida i invalidnih lica, te je za svaku pohvalu nastojanje Vlade da pomogne građanima koji su svoju invalidnost stekli braneći svoju otadžbinu u ratovima koji su vođeni na prostorima bivše SFRJ.
Ovim predlogom zakona predviđena je i velika mogućnost profesionalne rehabilitacije invalida, a troškove ove, za invalide veoma značajne aktivnosti, snosiće organizacija nadležna za poslove zapošljavanja. To će mnogim invalidima omogućiti da, posle izvršene procene preostale radne sposobnosti i obavljene prekvalifikacije, započnu da rade.
Članom 36. Predloga zakona jasno je definisana obaveza preduzeća za rehabilitaciju i zapošljavanje, da ima najmanje 50% zaposlenih osoba sa invaliditetom. Predlogom ovog zakona predviđeno je refundiranje u navedenim preduzećima iz budžeta Republike Srbije i budžetskog fonda u visini od 50% od prosečnog ličnog dohotka u privredi, što pozdravljam, jer će mnoga preduzeća upravo ova sredstva stimulisati da zapošljavaju osobe sa invaliditetom.
Formiranje radnih centara, pod okriljem lokalne samouprave ili Republike, omogućiće i onim invalidima koji ne mogu da se pronađu u preduzećima kao radno angažovane osobe da rade i stvaraju, a pri tom i da zarade. Osećanje korisnosti u okviru društva je nešto što je najneophodnije osobama sa invaliditetom.
Na kraju, kaznenim odredbama definisanim u čl. 49. i 50. predloženog zakona po prvi put je država uzela u ozbiljnu zaštitu invalide od nesavesnih poslodavaca i pružila im mogućnost da se osete ravnopravnim sa ostalim zaposlenima.
Uz već usvojen Zakon o zabrani diskriminacije, osobama sa invaliditetom pruža se mogućnost da lakše dođu do radnih mesta.
U danu za glasanje Poslanički klub SPS-JS podržaće Predlog zakona o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom. Hvala. (Aplauz.)

Poštovano predsedništvo, uvaženi ministri, uvažene kolege, imam dva pitanja da postavim Vladi Srbije i s obzirom na to da nijedan resorni ministar nije tu, postaviću pitanje Vladi Srbije. Ratne vojne invalidnine se isplaćuju svakog meseca i usklađuju se sa rastom i padom ličnog dohotka. Poslednja invalidnina koja je isplaćena porodicama palih boraca i ratnih vojnih invalida je umanjena za 25%, što je mnogo više nego pad ličnog dohotka u januaru mesecu.
1) Pitam Vladu Srbije: šta se desilo pa je to tako?
Drugo pitanje je za Ministarstvo odbrane:
2) Šta Vlada Srbije, konkretno Ministarstvo odbrane čini na rešavanju problema vojnih beskućnika, kojih je u Srbiji zaista preko 5 hiljada, koji žive u garnizonima i koje mere Vlada preduzima da se taj problem reši?
Svesni smo da je nemoguće sve probleme odjednom rešiti, ali čisto da imamo informaciju šta se radi na tom planu. Hvala.

Poštovano predsedništvo, uvažena predsednice, uvaženi članovi Vlade, poštovane kolege narodni poslanici, reklamiram povredu Poslovnika čl. 226. i tražim određena obaveštenja.
Od sedam sati jutros u svojoj kancelariji primao sam ratne veterane iz desetak gradova sa juga Srbije koji danas dolaze ispred Vlade Srbije da traže svoja prava. Želim ovom prilikom, pre svega, radi narodnih poslanika, ali i radi javnosti, da obavestim da u Srbiji ima preko 400.000 veterana koji očekuju jednak tretman prema njima i njihovim porodicama, kao i ratnim veteranima koji su naplatili socijalnu pomoć, 10.000 njih u sedam opština na jugu Srbije. Meni je jasno ...

Jasno mi je da za ovom govornicom je teško govoriti o ratnim veteranima, o ratu, o nečemu što se dešavalo na prostorima bivše SFRJ.
Meni je to jasno, ali vi, drage moje kolege i koleginice, morate da znate da 400.000 porodica u ovoj Srbiji postoje koji su direktno učesnici i koji su najviše doprineli da onaj krvavi pir koji je bio više ne bude.
Nama je najmanje stalo do rata, verujte mi, zato tražimo da se reše problemi što elegantnije i na što adekvatniji način. Nastaviću dalje. Pojedinci koji su predvodili ranije proteste i za vreme prethodne vlade dobili socijalnu pomoć u sedam opština juga Srbije, danas na jedan volšeban način pokušavaju da omalovaže napore sadašnje Vlade da na adekvatan način pokuša da reši nastale probleme.
Stav Pokreta veterana Srbije koji radi u poslaničkom klubu SPS-JS jeste da problemi veterana ne mogu da se rešavaju selektivno, kako je to radila ranija Vlada, već da su ratni veterani diljem Srbije od severa, od Subotice, pa do Preševa, apsolutno isti. U vreme kada je NATO agresija bila, ratovalo se na svim teritorijama.
Očekujem danas od premijera Cvetkovića ili predstavnika Vlade Srbije da prime delegaciju i da napokon u skladu sa onim što je njihov zadatak, a to je rešavanje problema građana Srbije, započne da rešava i ovaj vitalni problem za ratne veterane, da ne bismo dolazili u situaciju da pojedini politikanti i malverzanti rade ono što se desilo pre neki dan u Kuršumliji. Hvala.

Po Poslovniku, član 226. Želim da obavestim Narodnu skupštinu, narodne poslanike i širu javnost, znači opštu javnost - da su malopre u zgradi Skupštine bili predstavnici ratnih veterana koji danas protestuju na ulicama grada Beograda i koji su doveli malo do blokade određenih ulica, te da sada zatražim da nas predsednica, koja je prisustvovala tom razgovoru, izvesti da li će gospodin premijer Cvetković da primi delegaciju.
Sa ovog mesta ga molim da primi delegaciju i da započne razgovore o rešavanju problema koji su evidentni i veliki i narastaju svaki dan sve više i više. Hvala.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, javljam se po članu 225. koji kaže da narodni poslanik ima pravo da bude obavešten o svim pitanjima potrebnim za vršenje funkcije narodnog poslanika.
Želim da postavim pitanje, pre svega, želim da obavestim narodne poslanike i građane Srbije da se danas obeležava 94 godine pobede srpske vojske nad austrougarskim osvajačima u čuvenoj Kolubarskoj bici u Prvom svetskom ratu.
Danas se taj dan obeležava stidljivo. Predstavnici veteranskih organizacija nisu ni konsultovani, a kamoli pozvani na ovu proslavu.
Postavljam pitanje nadležnom ministarstvu – da li se nadležno ministarstvo Vlade Republike Srbije stidi svojih veterana i njihovih potomaka, kad ih ne poziva na ovakve proslave? Da li će, po ko zna koji put, značajne datume pobede srpske vojske u svojoj istoriji obeležiti desetak predstavnika ministarstava, koji na te proslave dolaze u crnim limuzinama, i od tih desetak većinu čine radnici iz ministarstva, a ratnike i potomke o tome obaveštavaju putem medija?
Ovim putem tražim odgovor od nadležnog ministarstva i nadležnog ministra, koji je ujedno i predsednik Odbora za obeležavanje tradicija srpskih oslobodilačkih ratova. Hvala.

Gospodin Vasiljević jeste državni sekretar, ni on nije pozvan na ovu proslavu, kao i niko odavde iz ove skupštine, a ovde ima, koliko znam, barem deset ratnih veterana, na čelu sa dvojicom generala i nekoliko nas koji smo bili obični vojnici i ratni vojni invalidi usput.

Uvaženo predsedništvo, poštovani predstavnici Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, očigledno da je ovo veoma važan zakon čim se ovoliko narodnih poslanika prijavilo da o njemu diskutuje i ovako temeljno razgovara.
Zakon o udruženju građana za nas iz poslaničkog kluba SPS-JS je veoma važan, kao što je važan za društveni život u Srbiji.
Dosadašnje rešenje koje, mora se priznati, bilo je dobro za neko prošlo vreme, danas se ne uklapa u potrebu da i ovaj segment društvenog života prati rešenje koje diktiraju potrebe građana za udruživanjem. Udruženje građana mora imati jasne ciljeve oko kojih se građani okupljaju, a državi omogućiti da u udruženjima nađe partnere za sprovođenje određenih potreba građana zbog kojih se građani upravo i udružuju.
Dosadašnji zakon o udruženjima, kao i razne izmene i dopune istog, te nekolike uredbe nisu uspele da uspostave red i u uvoj oblasti društvenog života. Nadležnost je, zbog postojanja paralelnih organa vlasti na saveznom i republičkom nivou, često puta duplirana, pa smo imali apsurdne situacije da jedno udruženje odbije da registruje republički nadležni organ, a registruje ga savezni nadležni organ, i obrnuto.
Kada se usvoji Predlog zakona o udruženjima i u ovoj oblasti se uvede red, to će se napokon u okviru jednog ministarstva voditi registar svih udruženja. Značaj vođenja registra udruženja na jednom mestu je od izuzetne važnosti. Centralizovanje evidencije omogućiće kvalitetnije praćenje rada udruženja u ostvarivanju svojih ciljeva i zadataka nadležnih organa.
U Predlogu zakona predviđeno je da posebne kategorije imaju status udruženja od javnog interesa. Veliki broj oblasti koje su zakonom predviđene predstavlja dobar znak države da želi saradnju sa udruženjima. Želim da verujem da je samo greškom predlagača iz ove kategorije ispuštena kategorija ratnih veterana, ratnih vojnih invalida i porodica palih boraca, kao i izbeglih i raseljenih lica sa KiM. Siguran sam da će predlagač prihvatiti podnete amandmane poslaničkog kluba SPS-JS, te ispraviti ovu gršku.
Takođe, veoma bitne promene u odnosu na prethodni zakon odnose se na broj osnivača udruženja. Novim predlogom, kako je ovde već više puta rečeno, predviđeno je da umesto dosadašnjih 10 osnivača to mogu biti samo tri građanina. Lično smatram, da apsurd bude veći, svega je jedan dovoljan da bude državljanin republike Srbije. To u ovom trenutku smatram kao izuzetno loše rešenje. Nadam se da će predlagač ipak iznaći mogućnost da nađe kompromis između predloženog i velikog broja amandmana koji je na tu temu dat.
U Srbiji je trenutno registrovano preko 30 hiljada udruženja. Sama ta činjenica dovodi do zaključka da će, ukoliko se usvoji ovakav predlog o broju osnivača, u najmanju ruku broj udruženja biti dupliran, što će, mora se priznati, dovesti do lošijeg rada samih udruženja, kao i najverovatnije lošije saradnje sa državnim organima.
Posebnu pažnju treba posvetiti delu Predloga zakona koji se odnosi na imovinu udruženja.
Veliki broj udruženja danas koristi značajnu imovinu koju su na korišćenje dobili od zadužbinara, ktitora ili su u prošlosti istu sticali od priloga iz svojih sredstava.
Predlagač zakona je predvideo, po meni veoma loše rešenje, da ukoliko udruženje ne dokaže da je ulagalo sredstva u imovinu ona prelaze u vlasništvo države. Predlagač nije vodio računa o volji donatora koja je u celom civilizovanom svetu svetinja.
Smatram da je krajnje pošteno da Vlada kao predlagač mora da prihvati realnu situaciju, te da u najmanju ruku bude ravnopravna sa udruženjima i da dokaže svoja ulaganja u imovinu koju koriste udruženja kako bi stekla pravo da s njom raspolaže. U suprotnom, ovakav predlog bi mogao izazvati posledice od strane udruženja koje bi verovatno na taj način izgubilo imovinu kojom sada gazduje.
Kao primer ovakvog delovanja navešću sudbinu Doma ratnih vojnih invalida u Beogradu i Doma ratnika, poznatijeg kao Doma vojske. Dom ratnih vojnih invalida građen je kao zadužbina od 1934. godine do 1937. godine na preko 11.700 kvadratnih metara. Danas ratni vojni invalidi tj. udruženja koja koriste tu imovinu imaju na raspolaganju 3.288 kvadratnih metara, a preko 8.000 kvadratnih metara je uzurpirano i otkupljeno od samih fizičkih i pravnih lica.
Nacionalizacija koja je završena 1964. godine dovela je do toga da određeni kvadratni metri, mogu čak i da citiram, Beograd film preuzme 680 metara kvadratnih, "Agrooprema" 1.100, Poslovni prostor Savski venac oko 700 itd, doveli su do toga da ratni vojni invalidi, kojima je kralj Petar kao zadužbinu ostavio Dom ratnih vojnih invalida, izgube tu imovinu i danas ne mogu njom da raspolažu.
Usvajanjem ovakvog predloga, bez izmena koje su predložene u amandmanima poslaničkog kluba SPS-JS, ponovo nas vraća u vreme nacionalizacije, što je u suprotnosti sa tendencijama povraćaja oduzete imovine i pripreme zakona o denacionalizaciji, kao i puta kojim se kreće Srbija prema Evropskoj uniji. Pored mnogobrojnih udruženja koja su se obraćala poslaničkom klubu SPS-JS, kao i meni lično, svoje protivljenje energično su uputili sindikati koji raspolažu imovinom, a koja je sticana decenijama.
Poseban problem predstavlja imovina boračko-invalidskih organizacija, koja je u većini slučajeva sticana između dva svetska rata kada je u Srbiji bilo zlatno vreme zadužbinarstva. Po nekim našim podacima, ta imovina se trenutno procenjuje na negde oko milijardu evra i u Drugom svetskom ratu je veliki broj dokumenata kojim bi se udruženja legitimisala kao vlasnici imovine jednostavno nestao, izgoreo ili prosto udruženja nisu u situaciji da mogu da se legitimišu kao vlasnici, što po vašem predlogu, tj. po predlogu Vlade, automatski prelazi u nadležnost države.
Usvajanjem ovakvog Predloga zakona država preuzima upravljanje nad nečim čemu nije doprinela finansiranjem, a to lično smatram u najmanju ruku nekorektnim.
Na kraju želim da istaknem sledeće, vodeći se interesima građana da se udružuju, predlagač zakona pokušao je da predloži najadekvatnija zakonska rešenja koja bi mogla da budu prihvatljiva i za građane, kao i za narodne poslanike.
Potrebno je da predlagač zakona prihvati predložene amandmane ili bar deo njih, koji poboljšavaju Predlog zakon, te da omogućimo građanima lakše udruživanje u cilju stvaranja uslova za rešavanje programskih ciljeva i zadataka zacrtanih u osnivačkim aktima i statutu udruženja.
Naravno, u pripremi današnje sednice mi smo već obavili neke razgovore i jedan deo amandmana je, da kažem, načelno prihvaćen, u pojedinostima će biti reči dalje.
Ono što je nama veoma važno i za šta sam zamoljen od velikog broja boračkih invalidskih organizacija da ovde sugerišem i ukažem, a to je da je imovina koju poseduje SUBNOR, koju poseduju savezi penzionera, rezervnih vojnih oficira, podoficira, starešina itd. nije mala i jednostavno veliki broj tih organizacija nisu u situaciji da mogu da dokažu poreklo te imovine da je njima ostavljena.
Zadužbinarstvo, kako sam već naveo, bilo je takvo, dosta imovine su ljudi dobre volje ostavljali. Danas imamo nekoliko fondova zadužbine i fondacija kojima gazduju nepoznati ljudi. Slažem se da treba uvesti red, ali tamo gde je to izuzetno poznato i gde postoje organizacije koje su nasledile tradiciju negovanja nekih ranijih organizacija koje su gazdovale tom imovinom, tu bi trebalo imati malo više razumevanja od strane predlagača.
Ono na čemu insistiramo, to je broj osnivača. Ovde je dosta rečeno o broju osnivača kao nelogičnim predlogom od tri, lično smatram da taj broj bi možda mogao se zadržati iz postojećeg zakona, a to je deset, pri tome vodeći računa o sugerisanju iliti predlogu Evropske unije da to bude najmanje dva, ako sam dobro razumeo iz prethodnih razgovora, što znači da nas ne ograničava u nekom većem broju. Mislim da bi tu trebalo poraditi na tome i naći zajedničko rešenje.
Dosta je bilo reči i o poslovnoj sposobnosti maloletnih građana i mislim da tu treba voditi računa, pogotovo što je sadašnjim predlogom predviđeno da samo jedan građanin, državljanin Republike Srbije, jeste dovoljan kao osnivač u aktu o osnivanju udruženja, a dva mogu biti stranci.
Dolazimo u situaciju gde su osnivači dva stranca i jedno maloletno dete, bez obzira na saglasnost roditelja, za šta lično smatram da nije dobro.
Takođe, veoma mi je drago što sam dobio informaciju od predstavnika Ministarstva da će se ispraviti rešenje u članu 36. stav 3, pored postojećih udruženja od javnog interesa građana da će biti uključena i boračka i invalidska udruženja, kao i udruženja raseljenih i izbeglih, pre svega sa KiM, ali i ostalih srpskih zemalja.
To bi u načelu bilo sve ono o čemu sam u ovom trenutku imao da govorim, a uzeću sebi za pravo da u pojedinostima po podnetim amandmanima, ukoliko ministar nešto prihvati biće nam drago, ukoliko ne prihvati pokušaćemo da ga ubedimo da prihvati, pa se nadam da ćemo imati razumevanja i od strane predlagača.
Jer, ipak, kategorija nevladinog sektora u civilnom društvu je veoma važna, a ovde reprezentujem jednu izuzetno brojnu kategoriju, zove se boračko-invalidska zaštita, učesnici nekih nemilih događaja koje bi svi hteli da zaboravimo, i moja je dužnost da predstavim taj problem, jer se radi o velikom broju građana i o nečemu što se zove tradicije. Nisam siguran da to treba porediti sa nevladinim sektorom u pravom smislu reči.
Kontrola u tom smislu reči da, ali ipak kada dva strana državljana i jedan državljanin Srbije, a imate recimo jedan SUBNOR Srbije koji broji stotinu hiljada članova itd, nije to isto, bar mislim da državnim organima ne bi trebalo da bude isto i da oni isto gledaju na jedno i na drugo udruženje, pošto smo u rangu udruženja.
Naravno, nadam se da će amandmane, koje je podnela SPS-JS i ja kao predstavnik Pokreta veterana Srbije, ovde uzeti u razmatranje predlagač i da će po njima postupiti tj. priznati ih. Hvala puno.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, pošto sam i sam ratni vojni invalid i predsednik Udruženja ratnih vojnih invalida Srbije, imam obavezu, pre svega, zbog građana, ali i zbog vas, da vas zamolim da probleme ratnih vojnih invalida ne stavljate kao stranačke probleme, da se prepucavate. To je prvo.
Drugo, vezano za stambenu izgradnju iz donacije Vlade Japana, izgrađeno je 318 stanova i tačno je da je opština Apatin bila u prvom delu, međutim komisija koju je formirao gospodin Lalović, znate kojoj političkoj opciji on pripada, donela je odluku da to ne ide u Apatin, već da ide u Inđiju. Kriterijumi po kojima su pravljeni stanovi vodili su računa o broju ratnih vojnih invalida i porodica palih boraca, a od 318 stanova, negde oko 80% stanova su dobile porodice palih boraca.
Tačno je da je opština Apatin dala saglasnost, međutim nije tačno da je to uradila sadašnja komisija, ili sadašnje ministarstvo, već prethodno. Sadašnje ministarstvo je sprovelo do kraja proceduru izgradnje tih stanova i ovih dana se useljavaju.
Ako bismo gledali aršin koji je ovde naveden kao primer, a to je broj učesnika rata, ili broj raseljenih, izbeglih lica, onda bi Beograd trebalo da dobije mnogo, mnogo više, i zbog odziva na mobilizaciju, a i zbog samog broja članova, tj. zbog samih korisnika, ratnih vojnih invalida i porodica palih boraca. Nažalost, u Beogradu je izgrađeno samo 50 stanova.
Nemoguće je da jedan Apatin dobije 34, iako treba da dobije 134, da svi reše, a Beograd samo 50.
Znači, Apatin je u planu za sledeće rešavanje, Apatin i još 20 gradova, i prednost Apatina će biti što ima već odvojenu i infrastrukturu i plac, ali bih vas, na kraju, zamolio da probleme ratnih vojnih invalida ostavite, to su ljudi koji su moje kolege.
Porodice palih boraca nisu predmet rasprave u Skupštini. Doći će zakon o boračkoj i invalidskoj zaštiti veoma brzo, nadamo se, do kraja godine. Tim zakonom je predviđeno formiranje stambenog fonda i svih ostalih stvari koje treba da poboljšaju život svih nas koji smo branili državu kada je to trebalo. Molim vas da onda pokažete veliki konsenzus i da taj zakon usvojimo. Tako ćete najbolje pomoći ovoj populaciji. Hvala vam.

Biću kratak. Nisam imao nameru da ikome solim pamet ovde, da mu pričam šta treba da radi u Skupštini. Naravno da ovde sede predstavnici naroda i očekujem da se tako svi i ponašamo. To je pod jedan.
Pod dva, zaista bih vas zamolio za konsenzus u vezi sa zakonom o boračko-invalidskoj zaštiti, gde ćemo imati svi pravo da ispravimo sve nepravde koje su prema ovoj kategoriji građana napravljene. Naravno, očekujem i zaista bih zamolio uvaženu koleginicu da ne smatra da nekome solim pamet, da ograđujem nekoga kako će da deluje. Kako ko deluje ovde, to narod Srbije najbolje vidi. Neka svako radi svoj posao.
Kada sam zamolio da ne pričamo o ovoj kategoriji, kojoj sam pripadam, smatrao sam, mada može da se usvoji, a i ne mora, to je vaše pravo, da zaštita ratnih vojnih invalida i porodica palih boraca mora biti institucionalizovana i uvedena u zakonske okvire, a tu je prednost svih nas zajedno da donesemo dobre i povoljne zakone kojima ćemo to da rešimo. Hvala.

Uvaženo predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predstavnici Vlade, pre svega želim da istaknem da ću kao narodni poslanik Pokreta veterana Srbije, koji radi u poslaničkom klubu SPS-Jedinstvena Srbija, podržati ovaj stav, kao i sve ove predloge, kao i ceo poslanički klub SPS - Jedinstvena Srbija.
Iz seta ovih ugovora hteo bih da izdvojim ovaj predlog za ratifikaciju, vezan za rešavanje stambenih pitanja izbeglica. Pre svega, dobro je da Vlada Srbije, da država počne napokon ozbiljnije da rešava probleme izbeglih i raseljenih lica. U tom setu bih hteo da skrenem pažnju na jednu populaciju građana Srbije koja je, zaista, u jednoj teškoj situaciji.
U pitanju je, negde, oko, 3.500 vojnih penzionera koji danas žive u objektima Vojske Srbije i koji očekuju od Ministarstva odbrane i od države da im reše stambene probleme. Naime, radi se o ljudima koji su branili ovu državu i danas sa punim pravom očekuju da ova država brani njihovo pravo na život, tj. da im reši stambeno pitanje.
Naravno, pri tome ne mogu da izostavim kategorije ratnih vojnih invalida, kategorije ratnih veterana koji su, morate priznati, zaista, ugroženi, a jedno osnovno egzistenciono pravo na život je stambeno pitanje i očekujemo da u nekim ravnopravnim okolnostima, kao i sa svim drugim građanima, ipak nekakav prioritet i ovi građani imaju. Predlog, odnosno način kako će to biti rešavano sa izbeglicama je sasvim adekvatan i prihvatljiv i za ove kategorije – znači, da učestvuju u rešavanju sa nekim svojim sredstvima, koliko oni to mogu.
Naravno, želeo bih da istaknem da su u kategoriji vojnih penzionera ljudi koji su ceo svoj vek proveli braneći ovu državu i da postoji nekoliko kategorija i oficira, i podoficira i civilnih lica na službi, koji s punim pravom očekuju da im se problem reši. Pre neki dan sam obišao jedan takav objekat gde oni žive, gde su, zaista, uslovi, blago rečeno, loši. Verujem da će kroz Nacionalni investicioni plan ili kroz već neke druge saradnje vašeg ministarstva i Ministarstva odbrane i ostalih ministarstava, na kraju krajeva, cela Vlada uzeti ovaj problem i rešiti ga.
Želim još jednom da istaknem i na kraju da zaključim – podržaćemo sva četiri predloga. Zahvaljujem se na pažnji. (Aplauz.)