Zahvaljujem.

U prethodnom obraćanju govorila sam o potrebi da se naučimo razlici između propagande i činjenica, i to ostaje kao tvrdnja i kao potreba iz jednog vrlo jednostavnog razloga.

Ideja komisije kojoj je predloženi kolega Laketić za predsednika, koji će predložiti mali sastav operativni od pet ili šest, kako smo čuli, je da se utvrdi uzročno-posledična veza između mesta na kojima su bacani projektili sa osiromašenim uranijumom i razvoja različitih vrsta oboljenja kod stanovništva, kao i posledice po životnu sredinu, zemljište, vodu i vazduh. Tih mesta je na teritoriji Kosova 81, na drugim delovima Srbije devet, u Crnoj Gori jedno.

Kako ćemo utvrditi tu uzročno-posledičnu vezu? Tako što morate imati proverljivu naučnu metodologiju kojom ćete dokazati hipotezu koja je ovde svima prihvatljiva, jasna, skoro da ne izgleda da je potrebno da se dokazuje, da postoji direktna uzročno-posledična veza između projektila sa osiromašenim uranijumom i broja i vrste bolesti kod stanovništva. Ta vrsta istraživanja, metodološki, mora da bude takva da dokaz bude nedvosmislen, jer ovo je komisija radi istine, da bude proverljiv i da je svaki put moguće ponoviti dokaze u prilog hipotezi da je osiromašeni uranijum proizveo trajne posledice po zdravlje ljudi.

Ja sam i u uvodnom delu pozdravila ovu odluku iz jednog, možda za mnoge, neobičnog razloga. Bez obzira što Srbija nema direktnu i neposrednu nadležnost nad teritorijom Kosova, najveći broj ljudi koji danas žive na Kosovu je albansko stanovništvo, i dobro je što će Srbija istinu o tome, kakvu i da li je štetu napravljenu projektilima sa osiromašenim uranijumom, nadam se, predočiti albanskom stanovništvu. Važnije od toga, prve žrtve su pripadnici Vojske, policije i bezbednosnih snaga Srbije kojima takođe treba biti predočena istina, nepobitno utvrđena o uzročno-posledičnoj vezi nastanka bilo kojih vrsta oboljenja i osiromašenog uranijuma.

Nije problem ovde dokazati da je osiromašeni uranijum hemijski izuzetno štetan, radiološki manje ali radiološki. To je kvo demostrandum. To je nepobitna činjenica, niti se ova komisija osniva da se dokaže da je uranijum štetan. Naravno da jeste. Ova komisija treba da dokaže jedan poseban slučaj.

Moj motiv da govorim o potrebi da razlikujemo propagandu i činjenice je zato što sam ja za činjenice, za istinu koja nam nedostaje i koja uvek izgleda nemoćno pred propagandom. Mali nivo zabrinutosti ću da podelim sa vama zbog nepodeljenog stava da štete od bombardovanja trpi narod, zemljište, voda i vazduh. U to će poverovati svi ljudi koji žive u Srbiji. U to će poverovati svi ovde. To je svima očigledna istina i da je šteta takva da imamo nemerljiv broj obolelih od raka, da imamo posledice toksičnog dejstva uranijuma i da je to stanje stvari u našoj zemlji. To je nepodeljeno ubeđenje.

Šta je problem sa tim? Delila ja to ili ne, ja očekujem da gospodin Laketić utvrdi istinu i činjenice o uzročno-posledičnoj vezi na ovim lokalitetima gde su projektili sa osiromašenim uranijumom bacani.

Problem je u tome što će vesti o takvom duhu naše rasprave u medijima ići stranu ili dve kasnije ili ranije o vestima gde se isto tako ispravno zalažemo za podizanje nataliteta. Problem je što će te vesti o tome da smo zagađena, otrovana, toksična zemlja zbog bombardovanja ići stranu ili dve sa vestima u kojima govorimo o potrebi da se ekonomija razvija u ovoj zemlji, da dođu investitori i da razvijamo ono što treba da se razvija da bi društvo moglo da napreduje, da ne stagnira. Problem je što će ove vesti, a na žalost smo već svedoci tabloidne interpretacije onoga što se govori u ovoj sali, za šta ne smatram odgovornim nikoga od nas, ali politika je percepcija … DŽabe nam to što piše u novinama da mi ovde tvrdimo da je utvrđeno, nije utvrđeno, nego je posao komisije kojoj će predsedavati gospodin Laketić, što inače, ponavljam, smatram greškom. Trebali smo da se dogovorimo da to radi neko iz opozicije. Takvo je prosto stanje stvari, ne zato što je sličan anketnom odboru, nego zato što stvarno hoćemo da utvrdimo istinu.

To su manje ili veće štete sa kojima ćemo imati posla svi mi koje će pitati koliko ste zagađeni, koliko je vas bolesnih, koliko će dece biti rođeno sa deformitetima, koliko će biti smanjena plodnost, koliko će ljudi umreti pre nego što bi možda srećno i dugo živeli da nije bilo NATO bombardovanja.

Ako hoćemo zaista da komisija posluži svrsi radila ona dve godine, 10 ili 15, moja molba je da budemo vrlo pažljivi sa iznošenjem naših ubeđenja i stavova na koje imamo pravo sa ponavljanjem nepobednih, očiglednih činjenica da je osiromašeni uranijum hemijski toksičan i štetan i sa našim strpljenjem da sabiranjem svih dokumenata koji do sada nisu objavljeni, sa svedočenjem svih ljudi koji do sada nisu svedočili, zaista ponudimo nepobitne proverljive i dokazive činjenice.

Ako ne budemo tako postupali u okviru komisije, trpećemo jednu nepotrebnu i dodatnu štetu od naše iskrene želje da se istina utvrdi i da imamo nekakve preporuke i zaključke.

I s time sam završila svoj prethodni stav. Ako zaključci ne budu da je Srbija ta koja traži zabranu u UN projektila sa osiromašenim uranijumom, ako zaključak ne bude da ratifikujemo i konvenciju o zabrani kasatnih bombi, ako zaključak ne bude jasne informacije, pre svega, pripadnicima Vojske i policije i bezbednosnih snaga Srbije i zaključak da se podeli sa svima u Prištini sve do čega smo došli, onda ćemo promašiti osnovnu ideju ove komisije, a to je istinom i činjenicama protiv svake propagande. Hvala vam.

Replika, ako mogu da dobijem, gospodin Lazanski je pogrešno razumeo.

Kasetne bombe ubijaju i kada padaju po Srbiji i ubijaju kada padaju na bilo koju drugu zemlju. Projektili sa osiromašenim uranijumom ubijaju tamo gde su izbačeni, od udara i eksplozije, besmisleno je govoriti o udisanju na toj lokaciji, jer ste već mrtvi. Ubijaju tako i da li su u Persijskom zalivu, u Avganistanu, u Iraku, gde god da su. Kada kažem da je moje zalaganje za inicijativu Srbije da se zabrane projektili sa osiromašenim uranijumom ja iza toga stojim. Da, znam, da će mnoga vojna industrija jako patiti kada bi se to desilo, ali će mnogi ljudi ostati živi.

Potpuno razumem interes vojne industrije, imam poštovanja za znalce, ali imam brigu za žive ljude. Gde god da ginu od projektila sa osiromašenim uranijumom, i tačno znam zašto četiri puta u UN ne može da se postigne saglasnost o tome da su projektili sa osiromašenim uranijumom takvi da budu svrstani u borbena sredstva koja treba zabraniti, kao što je jednom i onomad bilo bitke da se zabrane bojni otrovi posle Prvog svetskog rada. Ja to isto milim o kasetnim bombama.

Znam tačno koliki je to problem u Srbiji i ja znam će Srbija teško to ikada ratifikovati i imam potpuno razumevanje za razloge. Ali, ja da prestanem da se borim da kasetne bombe padnu bilo gde, na bilo koga, ne mogu i znam tačno šta one proizvode. Tako da, nadam se da smo otklonili nesporazum kada su u pitanju moje inicijative za zabranu obe vrste oružja. Hvala.

Zahvaljujem.

Zahtev za potpunom informacijom ministru za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja. Sadržaj informacije čije dostavljanje zahtevam tiče se štrajka u „Kajzenu“, koji se dogodio nedavno i informacija koju zahtevam od ministra je da mi odgovori na pitanje - šta je iz delokruga svoje nadležnosti uradio ministar, odnosno nadležni u Ministarstvu i šta je u postupanju učinjeno tokom štrajka u „Kajzenu“?

Verujem da svi znamo šta se dogodilo za poslednjih nedelju dana. U „Kajzenu“ su radnice stupili u štrajk sa zahtevom za isplatu zaostalih zarada, prekovremenog rada i sa zahtevom za poboljšanje rada, uobičajeni sindikalni zahtev u svim normalnim državama. Ono što nije uobičajeno, i to treba da bude sadržaj informacije koju zahtevam od ministra, je reakcija poslodavca i izostanak reakcije bilo koga od nadležnih.

Dakle, poslodavac se javnosti obratio da je nedavni štrajk u našoj kompaniji, da je bio bez osnova, da nije bio organizovan u skladu sa zakonom, da štrajk nije bio najavljen, pri čemu informacija od radnica u štrajku je da on zabranjuje sindikalno organizovanje, što je takođe povreda Zakona o štrajku i nadležnost Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja.

U drugoj fazi ovog arogantnog, nezakonitog i nadasve štetnog po sve u Srbiji javljanja poslodavca „Kajzena“ je da im nije bila data mogućnost da odgovore na zahteve zaposlenih, da pokušaju da postignu dogovor, a da je obustava proizvodnje ugrozila ispunjenje obaveza našim internacionalnim klijentima i prouzrokovala veliku reputacionu i finansijsku štetu za „Kajzen“.

Moja poruka i ovaj deo mog zahteva za informacijom nije upućena ministru, upućena je poslodavcu, odnosno ljudima koji vode „Kajzen“. Vaša reputaciona šteta je sramota da držite žene 12 sati na radu, da im ne date sindikalno organizovanje i da ih tretirate kao roblje. To je poslovodstva reputaciona, finansijska i svaka druga sramota i šteta.

Moje pitanje je zašto je to uopšte moguće da se dešava u Srbiji? Odgovor na to pitanje je dosta lako naći. Znate, ta iluzija i neprekidno ponavljanje da mi treba da pravimo poslove, da kreiramo radna mesta, da posla nema, jedna od najstrašnijih i najtragičnijih zabluda po elementarna prava svakog čoveka, žene i muškarca koji žive u Srbiji. Posla ima, i robovi su imali posla. Žene imaju posla svaki dan, vasceli dan, od rana jutra do noći. Zarade su problem.

Da ljudi u Srbiji kažu poslodavcima, a u ime ljubavi, da će raditi džabe, svi bi imali posao. Ovakvo postupanje poslovodstva je, osim što je nezakonito po propisima koje je ova Skupština donela, ja mislim, dobar početak da se otvori dijalog odakle nam prava da uskraćujemo radnicima ono što je u tim propisima zapisano? Odakle vam prava da govorite – ćuti, za 22 ili 25 hiljada, jer može da bude i gore? Odakle vam prava da zabranjujete sindikalno organizovanje radnika i da u isto vreme isti ministar od koga zahtevam potpunu informaciju o postupanju u slučaju „Kajzen“ govori o tome da se mi menjamo po receptu evropskih integracija?

U toj Evropi, po kojoj na rečima govorite da se menjamo, u realnosti se ne dešava ništa osim ruganja evropskim integracijama. U toj Evropi radnici imaju prava na štrajk, sindikati su obavezni u dijalogu sa poslodavcem i Vladom i štrajkovi su uobičajena pojava u demokratskom društvu. Maltretiranje radnika i zabrana štrajka, kao i – evo ti 25.000 i to ti je puno, omalovažavanje, ponižavanje i sve ono što se očigledno dešava ne samo u „Kajzenu“ i ovo ruganje poslodavca koji je obećao 800 radnika, a zapošljava 350 se ne dešava u Evropi. Kad se desi, onda ministar kaže – ne može. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.

Trudiću se da zaslužim vašu pažnju u vremenu ovlašćene predstavnice DS, jednim prilogom raspravi gde ću o osiromašenom uranijumu i o posledicama koje je projektilisao osiromašeni uranijum, govoriti kroz prizmu propagandi i činjenica. Potpuno svesna da činjenice nemaju apsolutno nikakvu šansu pred propagandom i još svesnija da, ukoliko i nas malo odustane od činjenica, onda će šteta od propagande o projektilima sa osiromašenim uranijumom biti još veća nego što je sada, ovde ili bilo gde u svetu.

Šta je propaganda, šta su činjenice, kada su projektili sa osiromašenim uranijumom u pitanju? Prvo da naglasim da mi ovde vodimo raspravu o tome da se formira komisija koja će istražiti posledice NATO bombardovanja, odnosno osiromašenog uranijuma i svih drugih posledica po život, zdravlje ljudi i okolinu.

Dobro je da se setimo da ovom raspravom dokazujemo naučnu istinu, koja kaže da države gube i dobijaju ratove, a društva su uvek na gubitku, bez obzira da li država dobila ili izgubila rat.

To nije nauka iz društvenih, ali će naša diskusija biti prilog dokazivanju te činjenice. U razmeni pitanja i odgovora između predsednice Narodne skupštine, Maje Gojković, na njeno pitanje - hoćemo li podržati komisiju, rekla sam - naravno, i predložila sam sebe za predsednicu komisije i smatram da duboko grešite što ste koncipirali komisiju sa predsednikom vlasti. To je propaganda. No, legalna je.

Ne smatram da je legitimna nijedna propaganda, ali je legalno. Kako je počela propaganda sa osiromašenim uranijumom u Americi, da ne misli neko ovde da smo mi izmislili propagandu ili da su Nemci izmislili propagande ili da su Amerikanci izmislili propagandu? Propaganda je deo ljudskog društva svih oduvek.

Dakle, sedamdesetih godina je trajala po televizijama i po medijima u Americi, jedna priča o tome da je Sovjetski savez napravio oklopna oružja razne vrste vozila potpuno neprobojna. Zgodna okolnost je da se od 40-ih godina od kada postoji industrijsko korišćenje nuklearnog materijala, postoji skladištenje osiromašenog uranijuma i odatle kampanja za korišćenje projektila sa osiromašenim uranijom. Nekoliko zemalja je to prihvatilo, spiskove možete naći u literaturi. Neke zemlje ne koriste osiromašeni uranijum.

Šta je još bila propaganda kada je osiromašen uranijum bio? Izveštaj UN, koji su proizveli posledice i u sudu u Hagu kod nekadašnjih tužiteljki Karle Del Ponte u Luiz Arbur, koje su tražile da se to kvalifikuje kao ratni zločini i ostali smo bez dovoljno činjenica.

Šta je još bilo propagande u sukobu sa činjenicama? Izveštaj koji je sa nama deo izveštaja, koji je sa nama podelio predloženi predsednik komisije, o tome šta se dešavalo u italijanskom Senatu. Taj anketni odbor je u italijanskom Senatu formiran zbog propagande da su svi drugi vojnici, pripadnici svih drugih snaga koji su došli na Kosovo bili obavešteni o svemu samo italijanski vojnici nisu. Tako je počelo.

Činjenica je da niko nije bio obavešten.

Ja sam vas vrlo pažljivo slušala. Nijednom prekinula nikoga nisam. Tako da bih bila zahvalna da se tako saslušamo, a može i drugačije ako baš birate.

Šta je propaganda, a šta činjenice o rezultatima izveštaja periodičnih koja je Italijanski parlament Senat i donji dom imao? Da se interpretiraju činjenice koje su davane onako kako nekome odgovara, pa ili je interpretirano da nema nikakvog uticaja, to je ona čuvena rečenica da niko nije kriv zato što su stradali italijanski vojnici, ili je interpretirano da se sakriva namerno istina. Kada god imate sukob propagande i činjenica, činjenice su na gubitku. Ovde u ovoj raspravi postoji jedna činjenica koju niko ne spominje, na koju sam ja vrlo ponosna.

Dakle, ako i kada ova komisija bude predložena, sastavljena, ako je bude predsednik predložio u raspravi sa imenima i svi prihvatimo, koji budemo bili u njoj, ta će komisija pokazati vrlo jasno jednu stvar koju inače Srbija ne pokazuje decenijama, a to je brigu o zdravlju albanskog stanovništva na Kosovu, jer se 81 mesto sa projektilima sa osiromašenim uranijom nalazi na teritoriji Kosova, devet u Srbiji. Takođe vas nisam prekidala, ako neko misli da nije istina onda dajte mi druge podatke. Podaci koji su dostupni je 81 mesto na teritoriji Kosova, devet na teritoriji drugih delova Srbije i jedna u Crnoj Gori.

Tu gde su te lokacije žive Albanci. Posebno mi je drago zbog činjenice da će rad ove komisije, takođe, brinuti o zdravlju pripadnika vojske i policije koji su bili na Kosovu za vreme bombardovanja, ne nažalost onima koji su poginuli, po meni dostupnim podacima, 1.031. Nažalost, dostupnih podataka o broju civilnih žrtava bombardovanja nema. To smatram neverovatnim nedostatkom samopoštovanja ovog društva koje je na gubitku, kao i albansko društvo, ratom koji interpretiraju ko ga je izgubio ko ga je dobio.

Dakle, ukoliko ova komisija bude uspešno radila manje će brinuti o zdravlju Albanci na Kosovu i manje će brinuti o svom zdravlju porodice i rođaci i sami pripadnici službe vojske i policije koji su bili neposredno u blizini 81 lokacije koja je gađana projektilima sa osiromašenim uranijumom.

To je dobra vest. To je jedna od retkih stvari koje Srbija čini i pokazuje da brine o albanskim građanima iako nema stvarnu punu nadležnost na teritoriji Kosova. Ti ljudi koji tamo žive će imati najviše koristi od istraživanja, ako ga uspešno okončamo. To su dobre vesti kada su činjenice. Šta će bilo ko, od tih činjenica da uradi kao propagandu, ne mogu vam reći koliko ne marim.

Za naš posao parlamenta, komisiji koja će biti formirana, nadam se nakon predloga koji će predsednik komisije dati, ostaće nejasno čime se bavi ta komisija. Svima nama koji iole išta znamo, a ima nas u ovoj sali puno, o naučnoj metodologiji, o ciljevima istraživanja i o mogućnosti provere naučnih hipoteza nedostaje kako će to komisija da radi. Šta hoćemo da dokažemo? Nije moguće da hoćemo da dokažemo da je osiromašeni uranijum štetan, to je gubljenje novca i vremena i prilična sramota ako hoćemo bilo kome, bilo kome naukom, da dokažemo da je osiromašeni uranijum štetan.

Jedan od izotopa, a izotop je zato što se nalazi na istom mestu u periodnom sistemu elemenata sa drugim uranijumima je klasifikovan kao štetan, jer ima raspad koji prouzrokuje elektromagnetna zračenja, alfa, beta i gama zrak, koji imaju različite efekte u zavisnosti od sredine u kojoj se prostiru. To ne treba dokazivati. Uranijum je štetan.

Tako da vas molim da definišemo zadatak komisije.

Šta mi hoćemo da dokažemo? Hoćemo istraživanje koje će raditi, pod organizacijom narodnih poslanika, neko stručan, koji će povezati broj, vrstu i učestalost nekih vrsta oboljenja od udaljenosti od lokacije, količine i vrste korišćenja projektila sa osiromašenim uranijumom. To hoćemo da dokažemo. Sve dok se to ne dokaže, imaćemo uvek izbor da biramo između propagandi i činjenica na volju i uvek da znamo da će pobeda biti na strani propagande. Niko ne voli činjenice. Činjenice su uporne, lako proverljive, tvrdoglave. Propaganda je slatka, lepa, zavodljiva, interpretativna i na volju je svakome.

Kako ćemo to da dokažemo? Kako ćemo da dokažemo vezu između onoga što se dogodilo u nekom određenom danu, na jednoj od 81 lokacije na Kosovu, devet lokacija na drugim delovima Srbije i jednoj lokaciji u Crnoj Gori, sa neposrednim posledicama onih koji tu žive, jer oni su prva tema istraživanja?

Trebaće vam, nama svima, nekakva saradnja nad teritorijom na kojom nemamo stvarnu i punu nadležnost, ako hoćemo ozbiljno da se bavimo istraživanjem. Hoćete još jedan podatak, da je neko izlio tone hlora u Savu komotno. Samo ne znam ko će od toga da ima koristi ikakve. Ako hoćete još jedno istraživanje o tonama žive koje su bačene u Dunav komotno. Ko će od toga da ima koristi?

Ako hoćemo zaista da dokažemo i da se suprotstavimo odlukama veća u Hagu, koje je odbilo da proglasi bombardovanje osiromašenim uranijumom ratnim zločinom, ako hoćete da se zaista suprotstavimo onima koji neće da klasifikuju osiromašeni uranijum u konvenciji Rezolucije kojima bi bili zabranjeni, onda vam treba vrlo ozbiljno istraživanje, vrlo jasna naučna metodologija.

Ne da nemam ništa protiv da Skupština to organizuje, finansira, sve što treba uradi za bilo koju naučnu kuću ovde ili bilo gde, nego naprotiv, vrlo ću rado podržati učešće ljudi koji znaju kako da naučnim metodama dođu i dokažu šta se desi ako imate toliku i toliku količinu projektila sa osiromašenim uranijumom na 81 lokaciji na Kosovu, kako i zašto stradaju vojska i policija i kako i zašto i koliko će dugo stradati stanovništvo na neposrednim lokalitetima, kako i zašto će stradati stanovništvo udaljeno od neposrednih lokaliteta, koliko udaljeno, zašto baš toliko. To su stvari koji se rade kao naučna istraživanja.

Osiromašeni uranijum ima mnoga manja uobičajeno definisana radiološka dejstva, on ima hemijska dejstva, mnogo više nego što to imaju klasični izvori nuklearnog zračenja, kao što su uranijum 238 ili kao što su eksplozije atomske bombe nakon hidrogenske, kao upaljača, ili, opet ću vam dati primer između propagande i činjenica, kao što je to bila čovekovom greškom izazvana tragedija u Černobilu 26. aprila 1986. godine.

Propaganda je bila da je Sovjetska vlast tražila da se ćuti, nažalost, i naša vlast je tražila da se ćuti. U danima neposredno nakon Černobila, kada ima puno smisla govoriti o radioaktivnim oblacima, što nema smisla govoriti kod osiromašenom uranijumu, to treba da dokažemo, ja pripadam školi koja smatra da nema smisla govoriti o radioaktivnim oblacima, ali o radioaktivnim oblacima kada je Černobil bio u pitanju i te kako je imalo smisla govoriti. Pa je propaganda odlučila da o tome ne informiše javnost – i beloruska i sovjetska i mađarska i rumunska i naša. Mogu o tome da vam govorim i detaljno, ako se zaista dogovorimo o pravom sastavu komisije.

Ingestione doze, poslanik Laketić je spomenuo. Imala sam zadovoljstvo da budem saradnica dr LJiljani Čonkić, koja je jedna od prvih uvela ingestione doze, uprkos protivljenju klasične škole nuklearnih fizičara i merenje radona, kao prirodnog radioaktivnog zraka u tlu, merenje radona zato da ne gradimo škole, kuće i ostalo na mestima gde njega ima, nego da gradimo garaže, prostore koje ljudi ne koriste, borila se činjenicama i teško je prolazila protiv propagande škole da je to nepotrebno. Drugu ingestionu dozu je uvela zbog toga što pri zračenju malog intenziteta ono je bezopasno, možete tuširanjem da sklonite alfa zrake, ovde je neko govorio o kosmičkim zracima kao o alfa zračenju. Dobro bi bilo da svi malo nešto pročitamo pre nego što tražimo. Dakle, dva protona, dva neutrona, teške čestice i u radioaktivnoj misiji alfa zrake najbrže eliminišete i ne računate ih u opasnost po ljudsko zdravlje, ali ako udahnete, onda se malo rastojanje koje može da prođe alfa čestica završava u vašim ćelijama.

Svaka priča o tome da je neko udahnuo prah, vazduh sa osiromašenim uranijumom proizvodi moje pitanje – gde je to učinio i koliku je dozu primio? Ako hoćete da nas ozbiljno shvate, onda moramo naći način da imamo proverljivu metodologiju kojom ćemo pre svega pred nas, pred albansko stanovništvo na Kosovu, pred naše vojnike i policajce, pred one za koje ćemo imati strategiju, izaći pa kazati – ingestione doze su bile takve da su proizvele maligna oboljenja.

Zašto insistiram na razgovoru o razlici između propagandi i činjenica, ne sporeći bilo kome izbor i uzimajući svoj izbor da u ovoj raspravi, kao i u svakoj drugoj, govorim samo o činjenicama? Zato što je najlakše za sveukupno stanje u kojem se nalazimo kao društvo, uplašeni da ćemo se razboleti od svega i svačega, uplašeni da nećemo imati para da se lečimo, uplašeni da će neko naš biti bolestan, a mi nemamo novca da ga lečimo, strašno pažljivo treba koristiti propagandu, strašno pažljivo, i još pažljivije treba koristiti činjenice. To će biti moj doprinos i ovoj komisiji i svakoj vrsti rasprave, kada se radi o projektilima sa osiromašenim uranijumom, o mestu gde se najviše tih projektila ispalilo, na 81 mestu na Kosovu, sa ponovljenom opaskom da sve što bude trebalo od tih istraživanja, unapred vam kažem da, svojom dobrom voljom zemlje koja ume da razume tragediju društava koja su gubila ili dobijala ratove, ponudimo albanskom stanovništvu, jer se na njih prvenstveno odnosi. Naša je dužnost da se staramo da jednom dokazano sve što se kao posledica učešća u borbenim dejstvima u odnosu na vojsku i policiju Srbije njima predočimo ili sa predlogom obeštećenja ili sa predlogom zakonodavnih akcija u UN ili u EU o zabrani korišćenja oružja sa osiromašenim uranijumom.

Imamo jednu priliku da dokažemo da smo ozbiljni. Pred nama stoji Konvencija o zabrani kasetnih bombi onoliko dugo, ali mi joj ne pristupamo. Ima raznih razloga i raznih izvora koji nam kažu zašto nećemo da pristupimo zabrani upotrebe kasetnih borbi. Ako rezultat rada ove komisije bude nedvosmislen i jasan, naučno potkovan, proverljiv dokaz o vezi između hemijskog dejstva osiromašenog uranijuma i učestalosti broja i zdravlja ljudi specijalno na bubrezima i slezini i ako Skupština smogne snage da traži zabranu i oružja sa osiromašenim uranijumom i potpis na ratifikaciju zabranu kasetnih bombi, zaista ćemo uraditi jedan ozbiljan posao i to će biti činjenica, neće biti propaganda. Hvala vam.

Zahvaljujem.

Spominjati da je DS potpisala bilo kakav sporazum, u trenutku dok je činila vladajuću koaliciju, je definicija sopstvene nemoći. Ako imate 60% nema tog sporazuma koji ne možete promeniti, izmeniti, staviti van snage, uraditi sa bilo kojim sporazumom šta god vam volja. Skrivati se iza politike DS verbalno podržavati ceo dnevni red koji je DS promenila u Srbiji nakon ratova, sankcija, izolacija, svega strašnog iz 90-ih, pre svega ljudi u Srbiji, i onda kazati – pa, šta mi možemo, mi ne možemo ništa sa tim sporazumom, je izraz velike nemoći i osećanja nelagode što se neke stvari prihvataju kao sopstvena politika.

Meni je drago da je današnja Vlada izvođač političkih ideja DS, loš izvođač, sa dosta ruganja evropskim vrednostima i evropskim integracijama, ali ipak izvođač. I, da bih vam dokazala kolika je razlika među nama, kada su u pitanju zaista ozbiljne teme, kao što su i pristupanje Srbije Partnerstvu za mir. Evo, na ovoj tački ću vam pokazati.

Nama ste u Skupštini dali obaveštenje da je narodna poslanika Maja Gojković ovlastila narodnog poslanika Laketića da bude ovlašćeni predstavnik. To ja znam da ne može, to vi znate da ne može, pošto je potpisnica Predloga odluke narodna poslanica Maja Gojković. I, ne da nemamo nameru da razgovaramo o tome da se jednom neverovatnom procedurom sami rugate jednoj ozbiljnoj temi, nego to ne bismo ni spomenuli da ne insistirate da objasnite sopstvenu nelagodu što vodite ili pokušavate da vodite evropsku politiku koju je stvorila i utemeljila DS.

Zahvaljujem.

Potpuno je očekivano da ljudi misle da ako negativno, ruženjem i klevetanjem definišu druge, da onda sami ispadaju bolji. Čovek je stil. To je svačiji izbor i svačije pravo. Nije meni namera da bilo kome zamerim što misli da će izgledati bolje ako bude ružio DS. Na čast vama.

Moja namera je bila da objasnim da je moja privrženost ozbiljnosti ove teme kroz odustajanje od zamerke da se jedna narodna poslanica tretira kao cela Vlada Srbije po analogiji i da Služba skupštine i mi svi dozvolimo da jedna narodna poslanicima da ovlašćenje nekome ko nije potpisnik odluke da bude ovlašćeni predstavnik na tačke.

Kako da vam kažem, sad ste ustanovili pravilo. Nemojte posle da bude ko je prvi počeo, ako dobijete stotine papira gde bilo ko predlaže bilo koga da bude ovlašćen po bilo kom osnovu.

Nije meni namera ni da to tražim da se ispravi, niti mi je namera da osporim gospodinu Laketiću da brani, ali mi je namera da svima uvek jasno kažem. Ima ljudi koji vole kad od njih pravite budale, ima nas koji ne volimo i onda to kažemo.

Hvala.

Zahvaljujem.

Zaista, više neću ni tražiti replika, pošto poštujem volju, mislila sam zajedničku, da ova sednica prođe bez replika i ovo je poslednja, da ostavim van svake sumnje da da sam htela da povredama Poslovnika osporavam obaveštenje koje smo dobili o tome da narodna poslanica koja je potpisala predlog odluka i na tom predlogu odluke stoji samo njen potpis, da nas obaveštava kao narodna poslanica da je ovlastila nekog za predlagača, dakle, da sam htela da to bude tema, ja bih sednicu počela sa povredom Poslovnika. Ali, nisam, jer ne smatram dostojnim volju većine da daje analogno jednom narodnom poslaniku, jednoj narodnoj poslanici, koja je sama potpisala odluke, da prihvata cela Skupština da ona određuje ko će biti predlagač po toj odluci, pri čemu nije potpisnik odluke.

Samo sam vam napomenula – očekujte tu praksu ubuduće onda. Niti sam želela da sporim, niti smatram da će kolega Laketić to raditi sa manje kredibiliteta i znanja od Maje Gojković. Ali, samo da iskoristim ovu repliku da uvek ima ljudi koji vole da od njih pravite budale. To nije loše, ko voli, ali ima nas koji ne volimo, pogotovo ako ćete verbalizovati jednu strašno važnu temu, kao što je odluka o ovoj komisiji i istovremeno raditi potpuno suprotno. Hvala vam, potpredsedniče, na ovoj prilici.

Zahvaljujem.

Svaki narodni poslanik, pa i narodni poslanik Boško Obradović ima pravo na svoj stav, procenu i mišljenje, a Poslovnik omogućava da intervenišemo i da kažemo da negde loše procenjuje, ne misli dobro ili iznosi klevete.

No, ponovo u duhu toga da se ova sednica zaista vrati temi oko koje smo se sastali i obrazovanju komisije, moja replika će se sastoji u tome da slobodno, kome god treba da bi sam izgledao lepši, naruži i okleveće Demokratsku stanku, samo napred, samo lepo možeš ružiti, zavist treba i zaslužiti, izvolte do daljnjeg, a sa nadom da ćemo se sada vratiti temi zbog koje smo se sastali. Hvala.

Treću godinu već predlažemo anketni odbor da bi se utvrdile sve činjenice o tragediji koja se dogodila 13. marta, kada je naredbom tadašnjeg ministra odbrane obavljena spasilačka misija „Helikopter“ spasavanjem bebe koja je bila u nemogućnosti da bude prebačena vozilom, zbog odrona. Nikada nisu sleteli živi ni na VMA, ni na aerodrom „Nikola Tesla“, a ono što smo saznali iz istrage koju je uradio Generalštab, iz nezavisne istrage, su razni podaci u kojima se jasno vidi da je naredba za misiju „Helikopter“ išla van subordinacije, da je ministar naredbu dao usmeno, da je bilo ozbiljnih propusta u radu. Imamo i dve disciplinske kazne za dva generala koji nisu mogli da se žale.

Nedostaju nam dva ključna odgovora na dva ključna pitanja - od koga je ministar odbrane dobio informaciju da je potrebna opravdana neophodna spasilačka misija „Helikopter“, na osnovu čega je on usmeno naredio da se misija ima obaviti? Drugo pitanje - ko je menjao plan leta tokom leta i otkud komunikacije privatnim mobilnim telefonima?

Zašto su te informacije važne? Zbog toga što su se nakon te tragedije i smrti sedam ljudi u helikopteru u javnosti pojavila prvo klevetanja pilota Omera Mehića. Drugo, pojavila su se monstruozna objašnjenja zašto se uopšte traži istraga. Kako nemate srca za želju da se spasi jedno dete i zato što je ta količina neodgovornosti koja je u opisu tragične smrti sedam ljudi u helikopteru paradigma onoga što se smatra bahatost, samovolja i ruganje i procedurama unutar Ministarstva odbrane i vladavini prava u celini?

Zbog toga je naš predlog za obrazovanje anketnog odbora neophodan i kad tad će ova Narodna skupština u bilo kom sazivu imati anketni odbor kojim će predsedavati opozicija, ko god bio vladajuća većina, koja će detaljno utvrditi ko je odgovoran za smrt sedam ljudi.

Sve ono što možemo da čujemo od naknadnih informacija u javnosti može da se stavi u jednu jedinu rečenicu, kao repliku iz čuvenog filma „Otac na službenom putu“, i to je rečenica koju ću kao pitanje ja postavljati svim učesnicima i sada u zaveri ćutanja, koji su na bilo koji način odgovorni za spasilačku misiju helikopter, a pitanje je - morete li spavat? Hvala.

Zahvaljujem.

Amandman koji je u pretresu glasi: „Vojnim obrazovanjem obezbeđuje se sveukupni razvoj Republike Srbije, s posebnim osvrtom na prava izbeglih i prognanih lica“. Vlada je obavestila Skupštinu da nije prihvatila taj amandman, zato što prava izbeglih i prognanih lica nisu predmet uređenja ovog zakona, što je tačno. I meni kao poslanici opozicije nije baš lako da kažem da je Vlada u pravu, ali ovaj put jeste u pravu.

Rasprava koju smo imali o ovom amandmanu otkriva jedno pitanje koje se u suštini ne postavlja u javnosti, nažalost, i za koje nije nadležan ni ministar odbrane, ko god on bio, a ni predstavnici Vojske Srbije ili Ministarstva odbrane, a tiču se teme oko koje smo ovde razmenili stavove, izbeglih i prognanih lica.

Ti ljudi su izbegli i prognani zato što je bilo nekih ratova, a mi nemamo odgovor na pitanje za ratove 90-ih, da li je Srbija te ratove izgubila ili je u njima pobedila? Nije to vaša tema, to je tema nas u ovoj sali, političara koji se kandiduju da rešavaju nasleđena pitanja, ko god za njih bio odgovoran i da razmatranjem tih pitanja u kontekstu sadašnjosti umeju da naprave plan za budućnost. Koga god da pitate koje smo ratove izgubili a u kojima smo pobedili, nećete dobiti odgovor.

Ja imam odgovor koji nije tema ove rasprave i zato ga ne delim sa vama. Delim poštovanje za sve one koji su učestvovali u okviru vojske tada Savezne Republike Jugoslavije, jer je to deo istorije Vojske Srbije i ako bude zaista neke rasprave o tome kakav je deo te istorije, onda će biti i odgovora na pitanje koje smo mi to ratove izgubili 90-ih a u kojima smo pobedili.

Zašto od tog pitanja bežimo, a zašto ja mislim da to pitanje treba da bude tema vojnog obrazovanja? Znači, ne ovog zakona, sada pravim malu digresiju od samog amandmana i od člana kojim se definiše vojno obrazovanje u Srbiji, treba da bude tema kurikuluma, planova i programa koji se izučavaju i na nivou srednjeg obrazovanja, pogotovo visokih. Visokog obrazovanja, zbog toga što će time sama Vojska Srbije odnosno predstavnici u obrazovnim institucijama dati svoj doprinos da neke greške iz prošlosti pokušamo da više nikad ne ponovimo, a još mnogo važnije, da se sa nekim greškama suočimo pošteno, hrabro, časno i čestito, kakvi smo često na rečima kada hoćemo da govorimo o Vojsci Srbije. Ne mislim tu na pripadnike, mislim na nas političarke i političare. Kod vojnika i kod pravih pripadnika ne manjka ni hrabrosti, ni čestitosti, ni časti da se suoči sa onim što se desilo 90-ih.

Komentar ovom amandmanu ja ću završiti sa predlogom kako možda možemo da počnemo da razgovaramo o budućnosti vojnog obrazovanja tako da bude bolje, sa posebnim osvrtom na činjenicu da teško da će biti vremena da sa ministrom direktno, sa Vladom, razgovaram o našem predlogu da po završetku vojne gimnazije učenici automatski postaju kadeti, odnosno studenti, da i tri najbolja učenika Srednje stručne vojne škole bez učešća na konkursu, koje raspisuje Ministarstvo odbrane. To je naš amandman zato što za nastavak školovanja u toj vojnoj visokoškolskoj ustanovi mi namećemo obavezu polaganja prijemnog ispita za studijske programe osnovnih i integrisanih akademskih studija i znam vrlo dobro da je to lako odbiti sa stanovišta ministra. Ponavljam, nemam problem sa argumentacijom za odbijanje ovog amandmana, ali ako stvarno hoćete da napravite negde iskorak, a nadležni ste za taj iskorak, to je da prihvatite ovaj amandman ili da napravite svoj amandman sa odborom koji će pokazati da hoćete da najbolji dečaci i devojčice iz tih vojnih škola budu u visokom obrazovanju integrisani bez prijemnog ispita. To je stav. To je poruka. To je mnogo delotvornije nego sve prazne fraze koje izmenjujemo ovde ili u tzv. medijskoj sferi ili javnosti koja se bavi statusom vojske Srbije.

Imam duboko poštovanje za sve one koji osete poziv da služe vojsku, da budu u snagama bezbednosti, da budu u sektoru sigurnosti, jer mislim da je to poziv, to nije zanimanje, i moja želja kao političarke koja donosi odluke o zakonima jeste da omogućimo svima onima koji osete taj poziv da ga obavljaju na najbolji mogući način. Jedan od je da podržimo najbolje među vama koji treba da budu najbolji među studentima. To je naš predlog za obrazovanje.

Ovo drugo pitanje – koje smo ratove izgubili, u kojim ratovima smo pobedili, to nije pitanje za vojsku Srbije i nije pitanje za Ministarstvo odbrane. To je, nažalost, pitanje koje će ostati bez sagovornika sve dok ne prestanemo da budemo mitska zajednica koja govori o mitovima i o stvarima koje ne postoje i da počne da se bavi životom, realnošću, suočeni sa činjenicama koje postoje. Samo tako ćemo zajedno naći odgovor na pitanje – koje smo to ratove izgubili 90-ih, u kojima smo pobedili, jer ova izbegla, prognana lica, lica interno raseljena postoje zbog nekih ratova. Svakom je ostavljeno na volju i na političku interpretaciju da o tim ratovima govori kao o pobedama ili kao o porazima. To nije dobro za vojsku Srbije. To nije dobro za budućnost Srbije. Snaga u jednom društvu ogledaće se u tome umemo li da od samovoljnih interpretacija o ratovima 90-ih pređemo na vojno obrazovni dijalog u kome ćemo zaista razmenjivati činjenice. Hvala.

Zahvaljujem.

Odgovor na pitanje i dve opaske.

Ne da ću podržati stavljanje na dnevni red sastav komisije, nego vam se kandidujem za predsednicu te komisije, pošto za razliku od većine onih koji u javnosti lupetaju o osiromašenom uranijumu, ja znam o čemu se tu radi. Tako da, imate moj glas i za stavljanje na dnevni red i imate moj predlog da me izaberete za predsednicu buduće istražne komisije koja će dati javnosti sve podatke o bombardovanju osiromašenim uranijumom, a ako treba i nekonvencionalnim kasetnim naoružanjem, mada znam da je to nezgodno jer mi nismo potpisnici konvencije niti ćemo biti. Dakle, to je prvi odgovor.

Drugi je dve opaske. Jasno sam i glasno kazala – traženje odgovora na pitanje koje je to ratove Srbija devedesetih izgubila, u kojima je pobedila, to nije tema za Vojsku Srbije, niti za pripadnike Ministarstva odbrane, ali jeste tema za političku javnost i sve one koji hoće da donose odluke o tome šta se to dogodilo, zašto se dogodilo i šta se više nikada neće dogoditi.

Da li treba da se suočimo sa realnošću devedesetih i da vodimo dijalog? Mislim da je čisto u pitanju opaska predsednice Narodne skupštine. Mi smo se suočili sa prošlošću, mi vodimo dijalog jedan koji je zvanična politika Vlade Srbije i koju ja kao opozicija podržavam. Taj dijalog se zove normalizacija odnosa Beograda i Prištine. On je nastao kao ishodište činjenica nakon NATO intervencije, o kojoj s punim pravom Narodna skupština treba da predloži svim narodnim poslanicima da osnujemo istražnu komisiju koja će istraživati sve posledice bombardovanja.

S obzirom na lepe reči o mojoj političkoj biografiji, ja vam se preporučujem za predsednicu. Hvala vam.

Zahvaljujem.

Što bi rekli Montipajtonovci - a sad nešto sasvim drugačije.

Dakle, amandman koji nije prihvaćen zato što se kaže da je rešenje celishodnije, za razliku od svih amandmana čija smo odlična obrazloženja i argumentaciju slušali, koji nisu prihvaćeni od strane Vlade zato što nisu u skladu sa koncepcijom zakona. Svašta ćemo ovde tokom ove rasprave naučiti. Žao mi je samo što Zakon o elektronskoj upravi i geoprostornim podacima neće biti takođe tema na kojoj ćemo moći razmeniti argumente ovog tipa.

Dakle, kao i u amandmanu na član 3. koji sam obrazlagala, mi tražimo da se menja redosled kada se definišu principi nacionalnog okvira kvalifikacija i dobro ih je, bez obrazloženja posebnih, čuti u javnoj raspravi. Šta su principi? Jednake mogućnosti. Važna stvar, zato što govori o dostupnosti i onih koji inače neka većina u nekom dobu razvoja prezire, kao što su osobe sa invaliditetom, ili žene, ili one sa smetnjama u razvoju, i onih seksualnih orijentacija, materijalnog, zdravstvenog stanja itd. Dostupnost, vrlo važna stavka, vrlo važan princip. Otvorenost, takođe. Individualnost. Dakle, da vodimo računa o tome da je onaj ko stiče kvalifikacije centar zakona. Transparentnost, odnosno javnost, relevantnost, celoživotno učenje, partnerstvo i saradnja, obezbeđivanje kvaliteta i uporedivost.

Naš redosled smatramo logičnijim i ne sporeći da Vlada smatra da je celishodnije rešenje koje je predložila, kada su principi nacionalnog okvira kvalifikacija u pitanju, zahvaljujem se na strpljivosti kojom ste slušali ovaj neobičan amandman tokom današnje rasprave.

Zahvaljujem.

Smatrajući prilično nepotrebnim unošenje ovakve vrste živosti u sednicu koja je planirana da bude amandmanska sednica, sa amandmanima koji nisu u konceptu zakona i sa smatranjem da je vlast svetac, pa usklikivanjem tropara, što je sve legalno i legitimno, na komentare o tome šta je i kako je DS uradila sada, nekada ili će uraditi, informacija opšte vrste.

Demokratska stranka za razliku od mnogih, nažalost, u Srbiji zna vrednost i neophodnost opozicije i zna da ni jedna vlast nije svetac i ono što smo učinili pokušavajući da i drugima objasnimo koliko je opozicija svake vrste neophodna i koliko ni jedna vlast nije svetac, nastavićemo da radimo i dalje.

Opozicija nije državni neprijatelj. Jedino Ustavni sud može da razmatra da li neka društvena grupa radi u skladu sa Ustavom ili ne, a atmosfera u kojoj se očigledno to ne razume, pa je opozicija državni neprijatelj, koji služi kao vreća za udaranje i atmosfera koju ćemo mi promeniti ponovo, kao što smo promenili dnevni red Srbije već jednom, od politike izolacija, od politike ratova, od politike sankcija, svega onoga što je pratilo naš rad tokom devedesetih. Promenili smo dnevni red Srbije u politiku evropskih integracija, i to je nešto što je nepovratno.

Izvođači političkih radova evropskih integracija su sada neki drugi i mi to pozdravljamo, a kritikujemo sve to što bilo ko radi loše kada su u pitanju evropske integracije i kritikovaćemo uvek, zato što je opozicija neophodna, a vlast nije svetac. Hvala.

Podrška ideji narodnog poslanika Milije Miletića da se razgovara o nedovoljno razvijenim opštinama, regionima, gradovima, bez obzira što Vlada nije prihvatila ni ovaj amandman, smatrajući da je formulacija iz predloga sasvim adekvatna i da dovoljno dobro povezuje sa evropskim okvirom kvalifikacija. Ali, bez obzira da li će ostati u procesu glasanja, a ako ostane, ja ću glasati za, ne samo zbog sadržaja amandmana, nego zbog ideje da se otvori dijalog o nedovoljno razvijenim oblastima u Srbiji i kakva je uloga Nacionalnog okvira kvalifikacija u tome? Kakva vrsta znanja nam treba da nemamo, koleginica Nada Lazić i ja smo malopre komentarisali Brus kao nerazvijenu opštinu na čijoj je teritoriji Ski centar Kopaonik.

Srbija kontrasta koja je kontrastna na štetu mnogih koji žive u Srbiji, a ne mora. Održivi razvoj i ima još amandmana koji spominju Agendu 2030 što je isto dobra ideja da se uvede kao tema, bez obzira što Vlada neće prihvatiti taj zakon, ali ako od ovih ideja i obrazlaganja ostane seme da treba da razgovaramo o znanju koje je potrebno za ravnotežu razvoja društva, teritorije i države, onda će oni ispuniti svoju svrhu.

Kakvo nam je znanje potrebno da nam se ne dogodi da imamo nerazvijenu opštinu na čijoj teritoriji, nadam se da više nije tako, ali da ne bude Brus jedino mesto koje spominjemo, jer ima takvih opština, delova Srbije, regija i šire od Ski centra Kopaonik. Nedovoljno razvijeni krajevi, da ne ostanu sa ehom onoga što je bilo do 1990. godine, sa sve Fondom za nerazvijene, ali je i to bila dobra ideja, nego da bude tema, da uspostavimo dijalog o znanju potrebnom za ravnotežni, ravnomerni regionalni razvoj u Srbiji. Hvala.

Zahvaljujem.

Amandman kojim predlažemo promenu redosleda smatrajući je adekvatnijom ću pokušati da vam argumentujem sa krajnjim ciljem da prihvatite ovaj amandman u toku rasprave.

No, prva stvar je da je zanimljivost da naš amandman nije prihvaćen sa obrazloženjem da je predlog Vlade celishodniji, dok amandmani kolega iz vladajuće većine, koji su se zaista potrudili da stave nacionalni okvir kvalifikacija u sve moguće sektore, nijedan nije prihvaćen, a većina sa obrazloženjem da nije u skladu sa koncepcijom Predloga zakona, a u odnosu na naš amandman, gde je vaše rešenje samo celishodnije.

Zašto ilustrujem ovim obrazloženjima jednu staru istinu, da stvari nikad nisu onakvim kakvim izgledaju da jesu. Niti odbijanje amandmana da nisu u skladu sa koncepcijom zakona kolega iz vladajuće koalicije, niti obrazloženje da je vaše rešenje celishodnije ne stoji, samo izgleda da stoji. No, dobro.

Šta želimo ovim amandmanom? Da navedene ciljeve Nacionalnog okvira poređamo po sledećem redosledu: prvo, obezbeđivanje prepoznavanja i priznavanja neformalnog i informalnog učenja. To zaista smatramo prioritetom, zato što je to prava inovacija i ono što bi trebalo da menja odnos prema učenju i znanju u društvu uopšte.

Ja spadam, u možda retke koje imate priliku da srećete, koja vrlo visoko ceni akcije opismenjavanja u jednopartijskom društvu večernjih škola i kurseve raznih vrsta. Ne zato što su bili ideološki, to na stranu da li su ili nisu, nego zbog toga što vam je tako pokušano da se podigne ugled, stav da je znanje ono što nam svima treba. I kao što to smatram važnim za ta vremena, tako za ovo doba smatram da je ovo prioritet.

Drugo – obezbeđivanje razumljivosti, preglednosti i transparentnosti kvalifikacija, kao i njihove međusobne povezanosti. To je logično drugo po redu. Ako ste već stavili informalno i neformalno učenje u prioritet, onda je logično da iz toga proiziđe da imamo jasan spisak - transparentnost kvalifikacija koje tako zaslužujemo i onda možemo da prepoznamo u nacionalnom okviru kvalifikacija.

Unapređenje pristupa fleksibilnosti puteva i prohodnosti u sistemu formalnog i neformalnog obrazovanja. Ova treća, po nama, je jedna od retkih koje ja umem da čitam u zakonima, koja se direktno vezuje na ljudska prava, od kojih je jedno dostupnost za obrazovanje.

Razvoj standarda kvalifikacija zasnovanih na potrebama tržišta rada i društva u celini. Ja sam imala amandman od kojeg sam odustala nakon diskusije u poslaničkoj grupi i imam vrlo kritičan stav prema lakoći kojom se u našem društvu i u još nekim državama, što članica, što kandidatkinja za Evropsku uniju, govori o toj lakoći potrebe tržišta rada, privrede i obrazovanje, kao da nemamo iskustvo koliko to teško ide i kao da ne znamo šta je potrebno da se desi u sferi kapitala da bi ovo moglo da radi, a što se ne dešava čak ni u razvijenim zemljama, izuzimajući dve ili tri zemlje, uglavnom skandinavske zemlje, Nemačku, Holandiju i Dansku, da se, Francusku izuzimam skroz, ona ima potpuno drugačiji, socijalistički pristup svemu. No, ostavila sam vas bez mog amandmana brisanjem.

Orijentisanost celokupnog obrazovanja na ishode učenja kojim se izgrađuju kompetencije definisane standardom date kvalifikacije. To ova tačka pet, koju u suštini ne menjamo, menjamo prvi redosled, ali jedna od retkih koja uvodi meritokratiju, da se vrednujete na osnovu neutralnih, objektivnih kriterijuma o tome za šta ste vi u stvari sposobni. Meritokratija kao jedna evropska ili evroatlanska, kako hoćete, srž uspešnih društava. Ako uspevam da se izmerim, pod znacima navoda, sa nekim samo na osnovu neutralnih kriterijuma, ja sam dobra i za društvo i za sebe. Ako vam je neko telefonirao da ja baš valjam, možda će meni valjati, meni ne bi, ja se toga etički gadim, ali, generalno možda bi, ali za društvo neće valjati.

Afirmisanje značaja ključnih, opštih i međupredmetnih kompetencija za učenje tokom celog života. Ovo je jedna stvar o kojoj svi treba da učimo. Zašto je važno potvrditi koliko treba da bude važno opšte i međupredmetne kompetencije za učenje celog života? Volja da se učaurite u bilo kom trenutku svog života, iskušenje kome ne odolite pa upadnete u zaborav radoznalosti i stav da sve znate je crv truleži svake osobe na personalnom nivou. Tako umirete, ne kao dete koje je nešto učilo, kao odrastao čovek, koje je savladalo znanja pa počelo da kreira nešto, nego kao osoba kojoj je evolucija dala radoznalost i imaginaciju kao ključne poluge saznavanja svega u svetu. To je celoživotno učenje. Zato ja mislim da treba da bude prvo u prioritetima.

Uporedivost i prepoznatljivost kvalifikacija stečenih u Republici Srbiji sa kvalifikacijama stečenim u drugim državama. Ovo u suštini je jedna od onih odredbi za koje bih ja rekla – relativno dobro stojimo, ako poredite meritokratski, kako prolaze naše kvalifikacije u društvima gde nam se mere kvalifikacije. Mogu da budem i maliciozna pa da pričam o priznavanju diploma Prištine i Beograda, ali nije to tema. Tema je da zaista kroz ove kriterijume razumemo šta je ono što treba da menjamo.

Uz možda neprimeren poetski zaključak, rekla bih da je ključno što treba da menjamo da nam u svakoj drugoj rečenici bude Dositej Obradović i – knjiga, braćo, a ne zvona i praporaca, koliko god to zvučalo posle dva veka da je nepotrebno. Hvala vam.