Zahvaljujem.

Moram da ponovim, pošto se očigledno i dalje ne razumemo. Dakle, dosledno iz amandmana u amandman, pažljivo slušajući ministra sa obrazloženjima za odbijanje amandmana, pažljivo slušajući argumentaciju svakog narodnog poslanika, kažem da ću podržati amandman. Samo vas molim da nam svima ne oduzmete tu mogućnost da izrazimo svoju podršku, ništa više, ništa manje.

Dakle, cela ideja je, ponavljam, legitimna. Saslušam amandman, saslušam obrazloženje i ostajemo u nesporazumu da se vi ljutite na mene i tako neke reči izgovarate, nešto svašta, to što inače baba nauči decu da se to ne govori u javnosti, ali, dobro, nema veze.

Zašto ljutnja? Zato što ja želim da glasam za amandman koji smatram dobrim, uz puno poštovanje, prođite kroz stenogram, ako hoćete, i ministru za njegova objašnjenja i svakom od vas ponaosob. Šta dobijem za uzvrat? U pravu ste, naš nesporazum je dubok, ali, svejedno, nemojte da ukradete te amandmane za dan za glasanje, da glasamo svi kada su dobri, za investitore.

Zahvaljujem.

Ova tačke dnevnog reda sednice koja je u toku ima dve osobine, u generalnom smislu. Prvo je što se radi o tačkama dnevnog reda koje retko, ali evo, dešava se, u suštini nisu spor između vladajuće većine i opozicije. Može da bude spor oko imena pa da se ospori izbor, ali nemate spor o političkom stavu, a da ne govorim o kadrovskim rešenjima za Narodnu banku, Komisije hartije od vrednosti, nadzor nad javnim finansijama, o čemu će moje kolege u raspravi govoriti. To je prva osobina ove sednice.

Druga osobina ove sednice, što je ovo verovatno poslednji ili među poslednjim putevima da Narodna skupština bira išta što se tiče pravosuđa, da li sudijskim funkcija ili tužilačkih funkcija. Dobro je da u kontekstu u kojem imamo konsultacije o radnom tekstu amandmana na Ustav Republike Srbije vidimo na delu šta se menja i zašto. U ovom svom obraćanju ću govoriti samo o izboru sudija i zamenika tužilaca i predsednika sudova, ne o drugim tačkama dnevnog reda, kažem, manje više su nesporne, a što se mene tiče i ovo je nesporno. Javnosti radi, imamo struku pred sobom, dakle, Visoki savet sudstva, Državno veće tužilaca, koji ima svoje postupke i svoje procedure za izbor na neke funkcije. Onda dolazite u Skupštinu i šta imamo ovde, da na nadležnom odboru nema osporavanja kandidata, na sednici da ima osporavanje kandidata. Da imate osporavanje kandidata na osnovu rekla-kazala i da naravno imate osporavanje kandidata na osnovu uputstava da ih se ima osporiti.

To je kontekst ustavnog rešenja. Jedna sam od osam narodnih poslanica koja nije glasala za Ustav 2006. godine. Ako ustavni amandmani, o kojima su konsultacije u toku, nastave da budu u raspravi u uskom krugu prijatelja, promena Ustava, ko kanda, neću glasati opet za taj Ustav. Ne zato što su rešenja loša, ne zato što ne mogu biti menjana, zaista kroz javnu raspravu, nego zato što ne poštujemo pravo struke da kaže šta ima, kao što često ne poštujemo ovde prava jedni drugih da kažemo šta imamo i zloupotrebljavamo proceduru.

Da li će kontekst koji delim sa vama nešto promeniti u danu za glasanje, u izboru zamenika tužilaca, odnosno sudija i predsednika sudova, ne znam, to zavisi od telefoniranja i lobiranja u sledećih, onoliko sati koliko nas deli do dana za glasanje. To je ono što se ovde dešava. Svako ko izađe odavde i sklopi veličanstvene rečenice o nezavisnom Tužilaštvu, nezavisnom sudstvu, mora prvo da objasni ovo što se danas dešava na ovoj sednici. Struka kazala, na Odboru ništa, dva osporavanja, pri čemu ja nemam apsolutno ništa protiv da bilo ko ospori bilo koje druge kandidate, ali to je život. Ne velike reči, o tome da smo za nezavisno sudstvo, nego ovo što se dešava, da dodatni kontekst oko izbora tužilaca su informacije koje dolaze iz jednog sektora struke i iz drugog sektora struke i dovode nas narodne poslanike u poziciju da odlučujemo.

Ko kod mene kao neko ko će glasati, ima kredibilitet, Alumni Pravosudne akademije ili Državno veće tužilaca. Zašto bih ja verovala da je onako kako kaže Državno veće tužilaca, a ne onako kako kaže Alumni Pravosudne akademije, ili obrnuto. Neko će nam kazati ko je lagao, jedni ili drugi, i to je kontekst izbora koji verovatno više neće biti sprovođen na ovakav način u državi u kojoj živimo.

Šta je tu stanje stvari svih onih koji su se kandidovali? Prošli su jedan proces po Zakonu o visokom savetu sudstva, po Zakonu o izboru u svojoj struci, sada prolaze drugi proces u Narodnoj Skupštini. Koliko god ja razumevala šta je to kada si pred očima javnosti, pred očima struke, ja bih glasala za predlog da Narodna skupština više uopšte ne učestvuje nikada i nikako u izboru sudija i tužilaca, baš zato da niko više ne prolazi ono što danas prolaze neki ljudi. Zaslužili da tako bude ili ne bude, nije dobro po sve nas.

U danu za glasanje videćemo rezultate glasanja i za predsednike sudova i za one koji su se kvalifikovali, kako smo čuli da budu zamenici i da budu tužioci, i pitanje je s kakvim stavom će svako od nas glasati. Nemam nikakav etički problem da glasam za bilo koga za koga mi predstavnici izborni članovi Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužilaca kažu da je prošao kriterijume. Moj glas kada nije samo za kandidata, jer ja njih ne mogu da poznajem, moj glas je glas poverenja institucijama koje su stvorene zakonima za koje smatramo da će ustanoviti potpunu nezavisnost pravosuđa, dakle, i sudstva i tužilačke funkcije.

Šta bi me dovelo, kao narodnu poslanicu, do toga da kažem za ovog kandidata neću da glasam, poslaničko pravo da osporim nekog kandidata. Zašto neću da glasam? To nije samo odricanje za glas kandidatu koga je neko predložio to je poruka ne verujem u kredibilitet sistema izbora predsednika sudija i tužilaca. Da li je to nekad potrebno? Ne znam da procenim. Da li je moguće da sistem u Državnom veću tužilaca i u Visokom savetu sudstva bude takav da Narodnoj skupštini ponudi nekog potpuno nedostojnog funkcije? Verovatno jeste. Ali, onda mi imamo problem ne samo sa osobom koja je nedostojna funkcije koju ste nam ponudili da glasamo za, nego i sa sistemom u kom je moguće ćutke ponuditi pravosudnom sistemu Srbije nedostojnog kandidata.

Ponavljam, kontekst ove sednice je da se to verovatno neće više događati, a proteklih šest meseci je izbor ovih sudija i tužilaca pratila u javnosti jedna rasprava, što o postupku, što o ustavnosti, što razlozima zašto sada hoćemo pred ustavne promene da biramo ljude. Ne znam da li iko među ljudima koji su prošli konkurse i provere i dobili preporuke zaslužuje da se danas o njima govori lično. Ja imam taj etički problem, osim ako nije potpuno jasna stvar da se radi potpuno nedostojnoj osobi da ičije ime i prezime spomenem sa diskvalifikacijom zato što mi neko nešto ispričao o njemu ili njoj, ili zato što sam dobila uputstvo da tako nešto kažem o njemu ili njoj.

Ali, to neće ukloniti zajednički problem koji imamo kada je izbor sudija i tužilaca u pitanju. Taj problem se svodi na to zaista, koliko mi ispunjavamo svoju ustavnu nadležnosti da pravosuđe, odnosno sudstvo i tužilaštvo garantujemo nezavisnosti i samostalnost, a koliko struka smatra da treba da bude pozicionirana samostalno i nezavisno.

Žao mi je što i o tome nemamo dijalog, ne samo o ljudima koje biramo. Šta hoće tužilaštvo? Da li smatra da je položaj koji je sada ovim Ustavom dat ili predlozima koji idu kroz konsultacije u krugu prijatelja o raspravi zaista ono što Tužilaštvu treba. Šta smatraju sudije? To su stvari koje mi propuštamo da razgovaramo o njima u Narodnoj skupštini.

To nema veze sa strukom i sa ljudima koji su svoj život posvetili sudskom ili tužilačkom pozivu, osim kao neko ko bi trebao na jednom javnom slušanju da dođe i da nama poslanica oslika kakav bi trebao da bude položaj i sudstva i tužilaštva, tako da struka kaže – ovo su garancije.

Posebna tema o kojoj ću vrlo kratko su razlozi zbog kojih ne sprovodimo čak do kraja ni ova kadrovska rešenja, a koja su opet vezana za radni tekst ustavnih amandmana. Sve to zajedno mene dovodi da imam samo jedan jasan stav, a to je da iskreno navijam za sve ljude koji će biti izabrani na ove funkcije u danu za glasanje, a svoj su profesionalni život rešili da posvete sudskoj ili tužilačkoj funkciji.

Iskreno navijam da budu samostalni i nezavisni u obavljaju svoje funkcije. To je ono što treba njima, ali paradoksalno, to je ono što mnogo više treba nama, koji koristimo ove sednice da bi imali uputstva, ili opise zašto za nekog ne bi trebalo glasati.

Ne sumnjajući da će se objasniti spor koji je u javnosti nastao između Alumnog kluba Pravosudne akademije i Državnog veća tužilaca i ne smatram da je baš skroz Skupština mesto gde o tome može da se priča. Međutim, ne bi bilo zgoreg, javnosti radi, ceo postupak kandidovanja od avgusta prošle godine do pred kraj decembra, koji je pratio i komentar Ustavnog suda i nas koji smo zainteresovani, kako se to kaže, na nivou malih informacija, spletki i tračeva, zašto se to baš radi prošle jeseni. Dakle, nezavisno od svega toga, ja zaista želim da navijam da ljudi koji budu izabrani imaju prostor, imaju šansu da budu ostavljeni na miru da rade svoj tužilački i sudski posao onako kako su profesionalno obučeni da rade i kako su na ispitima zaslužili dobre ocene i da će umeti da ih rade. Hvala.

Zahvaljujem. Mada nije nezanimljivo gledati kako unutar vladajuće većine ima varnica. No, to je sve u Skupštini. Još je zanimljivije slušati reakcije narodnih poslanika.

Dakle, procedura je kultura, postupci i procedura. Ako pogledamo unazad ovu raspravu, videli bismo da smo uglavnom govorili o proceduri i o postupcima i o onome što je inače folklor u skupštinama i što je možda glavni argument da ni prvih izbora ni bilo kojih izbora ni u sudstvu ni u tužilaštvu ne bude u Skupštini, da bude nadzora, naravno, nad kvalitetom rada, kao što mora da bude nadzora, ali da uredimo procedure i postupke tako da budu van svake sumnje jednoznačni, da bude vladavine zakona, a ne vladanja pomoću zakona, onako kako nam odgovara ponekad da menjamo postupke i procedure.

Zašto smatram važnim da ovo podelim sa vama? Koleginica Vjerica Radeta je spomenula jedan skoro folklorni detalj koji zaista nema veze sa izbornim članovima ni Veća državnih tužilaca ni Visokog saveta sudstva, o ostavci Zorana Pašalića. Hipotetički, moguće je da većina ne potvrdi ostavku. I šta ćemo da imamo u „Službenom glasniku“ objavljeno?

Pažljivost pri izboru postupaka i poštovanje procedure zato što je ona dobra za sve je posao koji je prevashodno naš, ali bez vašeg učešća u tom poslu, u stvaranju kulture sigurnosti pravne tako da su unapred poznate sve procedure kako se ta kultura izgradila, svi ćemo biti na šteti, mi ovde u Skupštini sa svojim manjkom dobrih procedura i postupaka i vi u svakom sektoru, u ovom slučaju sudstva i tužilaštva. Zašto mislim da su postupci i procedure najvažnija stvar koju treba da zapamtimo iz ove rasprave? Ne imena, ne čak ni ova hipotetička stvar da je moguće da se ne potvrdi ostavka Zorana Pašalića. Zato što mi nemamo jasne postupke za izmene Ustava koje nas očekuju. Nema ih, prosto ih nema, pa će biti ili tumačenja ili će biti samovolje zato što ćemo prvo staviti ljude, a onda ćemo staviti postupke i procedure. Šteta od toga je što kako vam se izmaknu ljudi, tako vam nestanu i procedure i postupci.

Navela sam primer ostavke gospodina Zorana Pašalića više kao folklorni primer nego što zaista mislim da mu se neće izglasati ostavka, ali je važno da zapamtimo da mogu takve stvari da nam se dešavaju potpuno nepotrebno i da nam komplikuju nadležnosti izborne koje Narodna skupština ima.

Kad sam kod procedura, jedna najavljena zloupotreba Poslovnika Narodne skupštine predsedavajućem, većina je odlučila da se uvrsti tačka dnevnog reda. Nedostaje procedura da se obavesti pisarnica da ću biti ovlašćena i za tu tačku dnevnog reda kad je uvrstite u dnevni red. Znam da to ne može usmeno, ali evo, u nekom budućem radu, da pretpostavimo i takve slučajeve.

Hvala predstavnicima i Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužilaca na strpljenju, sa nama narodnim poslanicima. Ne mogu da pretpostavim sa kakvim ćete utiscima izaći iz ove sale, ali kakve god utiske da ponesete, mi nemamo nikoga drugog osim što imamo jedni druge. Šta god mislili jedni o drugima, i kako god smešno zvučalo ovo što ja izgovaram, ali nema drugih ljudi da utvrdi postupke i procedure da vrši kontrolu i nadzor nad postupcima i procedurama i da zajedno gradi i temelji vladavinu prava, ne zbog nas, sada ovde u Skupštini i vas u pravosuđu i u tužilaštvu, nego zbog onih koji će doći posle nas. Tome služi ova generacija. Hvala vam.

Zahvaljujem.

Deo obrazloženja za razrešenje generalne sekretarke glasi: „Kako generalni sekretar svojim činjenjem u prethodnom periodu nije vršio poslove utvrđene zakonom i Poslovnikom, svojim postupcima ugrozio je funkcionisanje i rad Narodne skupštine stekli su se uslovi za podnošenje predloga za razrešenje. Neophodno je da se ova odluka donese po hitnom postupku, kako bi se što pre stvorili uslovi da Narodna skupština nastavi nesmetano da obavlja poslove iz svoje nadležnosti.“

Moja primedba se odnosi, ne dovodeći u pitanje Zakon o Narodnoj skupštini i pravo predsednice Narodne skupštine da podnosi ovakav predlog za razrešenje, jednak kao pravo za izbor, na hitnost koja je nepotrebna zbog svih nas. To je opet izbor kakva kultura se želi za procedure u ovoj Skupštini.

Hoću da uz tu opasku dodam svoju molbu da probamo da se uzdržimo od zloupotrebe ili upotrebe medija kada je naš rad u pitanju. Nikada se ne uzdržimo od kritike, ko god da je predmet kritike, ali od upotrebe medija da pokušamo, jer je šteta zajednička. LJudi koji bi trebalo da imaju poverenje da se mi ovde na ozbiljan način bavimo njihovim životima, jer to nam piše u Ustavu i zakonu, radije čitaju, da li tabloidne, manje ili više, tekstove o Narodnoj skupštini.

Ako išta dobro može da izađe iz hitnosti ove procedure za razrešenje, ja bih volela da bude naša zajednička odluka da svoje političke strasti, folklor koristimo kako god nam padne napamet i gde god, ali da pokušamo da instituciju u kojoj smo se zakleli ovde da ćemo obavljati neke poslove izostavimo iz svake vrste tabloidnog izveštavanja svih nas radi. Hvala vam.

Zahvaljujem.

Zahtev ministru Nebojši Stefanoviću za dostavljanje izveštaja o primeni Zakona o sprečavanju nasilja u porodici, koji je stupio na snagu 1. juna prošle godine, sa dodatnim zahtevom da izveštaj bude sačinjen u saradnji sa nadležnima u tužilaštvu, Ministarstvom za rad, socijalna pitanja odnosno centrima za socijalni rad i Visokim savetom sudstva, a da sadrži sledeće podatke.

Ukupan broj prijava slučajeva porodičnog nasilja u Srbiji od trenutka kada je zakon stupio na snagu, ukupan broj izrečenih procena rizika koje su jedinice policije na licu mesta napravile. Ukupan broj izrečenih hitnih mera za slučajeve nasilja u porodici, ukupan broj pokrenutih procesa i krivičnih prijava na osnovu krivičnog dela činjenja nasilja u porodoci i broj završenih sudskih procesa.

Zašto mislim da je strašno važno da imamo ovaj izveštaj, nezavisno od toga što je MUP i ministar lično, zajedno sa ljudima iz radnih grupa i tužilaštva, centara za socijalni rad, medijima davali informacije.

Nama je važno zbog toga što je ovo prvi put da ćemo moći da poredimo primenu zakona u poslednjih šest meseci 2017. godine sa prvih šest meseci 2018. godine.

Svi pokazatelji izveštaja od dana stupanja na snagu su jasno ukazivali na to da se poboljšava situacija, da su ljudi u Ministarstvu bolje opremljeni, da tužilaštvo bolje reaguje, ali ljudi u porodicama ipak stradaju.

Od početka 2018. godine, za ovih 10 nedelja, devet žena i tri muškarca je ubijeno u porodičnom nasilju. Ako se nastavi nasilje na takav način, ostaćemo do kraja godine bez 55 do 60 ljudi, zato što imamo prepreka u primeni Zakona o sprečavanju nasilja u porodici.

Izveštaj koji mi bude dostavljen, zamoliću kolege u nadležnim odborima i telima ovde u Skupštini, da bude predmet naših dijaloga i naše debate, jer smatram da bi ministar Nebojša Stefanović taj izveštaj morao da dostavi uz sopstvenu procenu o tome šta su prepreke za bolju primenu Zakona o sprečavanju nasilja u porodici.

Cilj vladavine prava je spasiti život. Zadatak nas u Skupštini je da nadzorom i kontrolom svih u izvršnoj vlasti omogućimo da bude vladavine prava koja spasava živote.

Pitanje upućujem ministru Zoranu Đorđeviću – kada planira da na sednici Vlade Republike Srbije usvoji Predlog zakona o rodnoj ravnopravnosti?

Ovaj zakon već priličan broj meseci prati jedna metafora krpene lopte koja se šuta između različitih ministarstava, prate neverovatne informacije o tome da ministri procenjuju šta je primenjivo a šta nije, zaboravljajući da je to zadatak ove Skupštine i prati jedna atmosfera koja je potpuno nepotrebna, jer ja mislim da nema nikog ko će biti protiv rešenja u Zakonu o rodnoj ravnopravnosti, na koji smo se obavezali da ćemo ga doneti još u Poglavlju 23 za prethodni i poslednji kvartal 2017. godine.

Dakle, kad ima plan da zakon ide i na Vladu i postane predlog?

Pitanje za ministra kulture, gospodina Vukosavljevića – u kojoj fazi je izrada predloga o finansiranju javnih medijskih servisa? On je jedan od ministara ove Vlade, retkih, koji je imao dovoljno razuma da pre više od godinu i po dana prihvati moje amandmane kojima se produžava finansiranje javnih medijskih servisa za dve godine, a ne za jednu, kako su predložili. Ta druga godina je u toku, teče prvi kvartal. Vreme leti i pre nego što se okrenemo oko sebe, doći ćemo u situaciju ili da u decembru ministar traži nastavak finansiranja kako jeste, pa da ja opet dajem amandman za duže, što ću rado učiniti, ili da nas obavesti u kojoj fazi je rad na uspostavljanju stabilnog i održivog finansiranja javnih medijskih servisa Radio-televizije Srbije i Radio-televizije Vojvodine? Hvala vam.

Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o policiji, četiri pitanja, jedna opaska, gde je opaska u suštini vezana sa jednim od pitanjem, sa nadom koliko će vaši odgovori pomoći meni da bude jasnije, što je još važnije, da bude jasnije svima onima na koje će se zakon neposredno odnositi.

Dakle, prvo pitanje je zašto se produžava vreme za podzakonske akte? Tako sam razumela, da se produžava i zašto? Sa tim pitanjem je povezana opaska o tome da nedostaju u zakonu uslovi pod kojima se vrši snimanje policijskih službenika.

Ja ću vama sada zvučiti relativno neprirodno, ali ja sam izrazito protiv ideje koja je uvedena, da snimanje rada policijskih službenika rešava probleme. Ja mislim da će se ta mera pokazati lošom i u mestima gde postoji već nekoliko godina, jer to bi moglo da bude u nekom podzakonskom aktu, mada ja mislim da bi trebalo da bude u zakonu.

Drugo pitanje o roku za podzakonske akte, tu samo da ponovim da ja čvrsto stojim na tome da svaki predlog zakona treba da uđe sa predlogom podzakonskog akta. To je način na koji bi zaista imali potpuno jasno način primene zakona. Sa ovim rokom o podzakonskim aktima mi ćemo danas da raspravljamo, za neki dan će biti dan za glasanje, a kada će odredbe zakona stvarno biti primenjene, to zavisi od toga da li će i kada biti doneti podzakonski akti u datom roku.

Drugo pitanje je o dostojnosti za obavljanje policijske službe Vrlo važna stvar. Ja spadam među one poslanike koji smatraju da je našoj Skupštini neophodan etički kodeks, da je integritet narodnih poslanika relativno lako dostići i on je u jednoj rečci koja glasi „ne“, kada ti neko traži da uradiš nešto što nije u skladu sa Ustavom i zakonom, ali se kod policijskih službenika ili kod ljudi na javnim funkcijama u policiji to ipak razlikuje. Dakle, da li je ugao samo bezbednosnih smetnji ono što ga definiše po dostojnosti ili ima još kriterijuma?

Dva pitanja koja verovatno nisu zanimljiva za široki auditorijum, ali ja ih smatram važnim sa stanovišta funkcionisanja policije, onako kako treba da funkcioniše u budućnosti, to su izmene u delu javnosti disciplinskog postupka nekad i sada, šta je tu na bolje u zakonu koji je pred nama i izmene u radu Sektora unutrašnje kontrole. Oko toga je bilo raznih komentara. Ja sam morala da proveravam stavove koji su poslanici ovde delili, pošto znam da je jedan deo fasciniran unutrašnjom kontrolom.

Bilo bi mi važno da oni koji budu neposredno podvrgnuti merama iz ovog zakona, da im bude potpuno jasna kakva je razlika ako su nekada ili sada u Sektoru unutrašnje kontrole. To bi bila moja pitanja samo o tom zakonu.

Neki od amandmana koje ste prihvatili ćemo da vidimo kako menjaju u suštini zakon. Teško je pratiti sve amandmane koje su podneti, ali ja ću ponoviti samo svoj apel iz načelne rasprave, a to je da se u odredbi koja se odnosi na pravo na ranije penzionisanje, da se uzmu u obzir podzakonskim aktom i službenici zaposleni od 1988. godine na ovamo na elastičniji način nego što je to direktno zakonom primenjeno, uz rizik da neko drugi optuži ministra da to radi samovoljno i zato što mu je baš tako palo na pamet, ali uz dobar podzakonski akt i o tom delu odredbi u zakonu ja mislim da bi to zaista bilo osećanje pravde za pripadnike službe koji su tamo od 1988. godina, koliko god godina sada imaju, lako nam je izračunati, tu su negde naših godina, najboljih. Hvala vam.

Zahvaljujem.

Dve opaske o toku rasprave u kojoj smo učestvovali. Jedna kojom se, samo želim da potvrdim, da u ovu Skupštinu nikad još nije ušao zakon u nekom obliku, a da je u istom obliku izašao. Da li će to biti 150 amandmana, 170 ili 90 nebitno, ali je važno da rasprave dovedu do toga da se saslušaju amandmani, da se isprave propusti u tekstu i da se na kraju ako može poboljša tekst zakona.

Druga opaska koju želim da podelim sa vama je moja nada. Nije mnogo snažna, ali ja sam dosta uporna, a to je da su svi ovi zakoni o kojima smo razgovarali, koji su o slobodi, pravdi, bezbednosti, da ćemo bez ikakve sumnje odavde svi mi poneti poruku da su ljudska prava i bezbednost dve strane istog novčića.

To se zaboravilo u Evropi. To nikada nije bilo potpuno jasno u SAD. To znaju Kanađani, to se ne zna po Africi po Bliskom istoku, a to je jedna od najvažnijih stvari koje možemo obezbediti ljudima za koje radimo, da su njihova ljudska prava i njihova bezbednost dve strane jednog istog novčića, pa bez obzira da li se radi o ljudskim pravima građana, migranata, ljudima koji prelaze granice u slobodi kretanja ili se radi o ljudskim pravima zaposlenih u MUP, onih koji treba da čuvaju naše podatke, sve to su ljudska prava koje smo zaboravili kao da nam ne trebaju.

Zaista se nadam da je ovde rečeno dovoljno da Srbija bude zemlja koja, kada jednom ovi zakoni u izmenjenom obliku, usvojenim amandmanima, postanu deo dobre ocene za poglavlje 24, najveći deo njih i da ćemo takođe biti zemlja za koju će ljudi reći, oni češće govore o ljudskim pravima, nego drugi u regionu, a i mnogi drugi u EU.

(Marija Janjušević: Po Poslovniku, imam li ja pravo na nešto ovde?)

Sloboda, pravda, bezbednost. O tome je reč u ovim zakonima, skoro u sve jednom koji je pred nama. Sloboda, pravda i bezbednost su sadržaj Poglavlja 24 koje nam pomaže da na vreme, o roku o kom sami odlučimo, bude novih propisa koji će doneti više slobode, više pravde i više bezbednosti, što se sa ovim predlozima zakona i desilo, sa malim probijanjem rokova za akcioni plan, ali u principu, bili su predviđeni za usvajanje u Skupštini do kraja 2017. godine.

Zašto je meni važno da ovde govorimo o slobodi, pravdi i bezbednosti? Zato što neki mi poslanici smo spremni, kada se radi o kvalitetu rešenja u zakonima da kažemo – sve je super, a neki drugi da kažu – sve je bezveze. Ja to dosta dobro podnosim, dok nisu teme kao što su sloboda, pravda i bezbednost u pitanju, a onda ponudim ipak drugačiji pristup, kao u čuvenom vicu kada vide Lalu da vadi krompir, pa ga pitaju – je li, Lalo, jel ti krupan taj krompir? On kao – pa ovaj veliki još kako, a ovaj mali baš nikako. Pa je ideja da proberemo šta od ovih rešenja valja, šta bi moglo da bude bolje i kako će neka rešenja iz ponuđenih predloga zakona doneti više slobode, više pravde i više bezbednosti za ljude koji žive u Srbiji. To je moj pristup, ja znam da sam u manjini, vazda bilo, ali to što sam u manjini ne znači da sam u pravu. I to je vazda bilo, nažalost.

Tri grupe ocena o slobodi, pravdi i bezbednosti ću ponuditi i saradnicima i ministru. Prvi je primer, kada jednom budu usvojeni neki od ovih zakona, šta se dešava sa ženom koja je žrtva trgovine ljudima, strana državljanka, oslobođena iz ralja i kandži trgovine ljudima na teritoriji Srbije, nema dokumenata i ima teškoće sa verbalnom komunikacijom? Koji od ovih zakona se primenjuju i kako i zašto, ako njoj nije moglo nikako da se pomogne dok ovih zakona ne bude bilo? Zato što o tome treba da bude razgovor kada je bilo koji zakon u pitanju, kako on menja moj život. U ovom slučaju, kako menja život strankinje koja je žrtva trgovine ljudima, a nalazi se na teritoriji Srbije. Tome zakoni služe, da svim ljudima bude jasno kako, jednom primenjeni, menjaju na bolje ili na gore svakodnevne živote ljudi.

Zašto smatram da je odgovor na ovo pitanje važan? Zato što ćemo često čuti, uz slobodu pravde i bezbednost, da mi to radimo zato što imamo direktive EU. Znate šta? Ako nam nisu drage sloboda, pravda i bezbednost, nema te direktive koja će u našem društvu napraviti više slobode, viša pravde i više bezbednosti. I nije nas niko nikad sprečavao da donesemo zakone koji vode računa o svakom pojedincu, koji su javni, koji su lako kontrolisani u primeni i koji zaista menjaju život pojedinca na bolje.

Zašto kažem, a imam i dokaze, da nas niko nije sprečavao? Ja spadam u one retke koji su javno od 2015. godine do danas imale reči dobrih ocena i pohvala za Vladu Republike Srbije u tretiranju problema migracija. Nije nas niko terao i nije bilo direktive da te ljude posmatramo kao ljudska bića, ali jesmo. I to je bilo dovoljno da gde god odemo u Evropu, kažem – a vi pravite zidove, šutate izbeglice po poljanama, zatvarate ih u munkaš, hoćete da ih izbacite iz EU bilo gde, e, znate, mi u Srbiji to ne radimo. Mi u Srbiji svašta radimo, ali to ne radimo. To je poenta zaista vrednovanja slobode, pravde i bezbednosti za sve ljude.

Jedna digresija uz pitanje šta se dešava sa strankinjom koja je nađena. I ovde se čulo da postoje izbeglice, to razumemo ko su, to su ljudi koji nemaju izbor da li će da krenu na put. Ako ostanu tamo gde su, biće mrtvi. To nije neki izbor u životu. I onda odjedanput imamo – šta da radimo sa ljudima koji hoće bolji život? Ja sam zaprepašćena što je to postalo krivično delo. Ti što ovde nećeš da zaradiš pare, šta ćemo s tobom? Ako hoćemo da sprečimo ljude da idu na tržišta ili u zemlje sa boljim standardom, onda je vreme da u EU to neko javno, jasno i glasno kaže. Biti neko ko traži bolji život je krivično delo i EU neće to trpeti, neće trpeti Amerika, neće trpeti Kanada, Australija itd. Da je takva generacija ljudi imala stav pre 100 ili 200 godina, bile bi bogami prazne i Amerika i Australija i Kanada, čemu bi se Indijanci verovatno radovali, ali to je druga priča.

Dakle, ja bih volela da se iz Srbije jasnije govori, da se i zahtev ljudi da traže bolji život daleko od mesta gde žive nema smatrati krivičnim delom i ne može se tretirati kao ideja da bude penalizovano na bilo koji način. Nisam sigurna da ćemo uspeti, pošto je prevaga od kič nacionalizma po Evropi da ti migranti, ti strašni Sirijci, Pakistanci, Avganistanci, oni dolaze da menjaju kulturu tamo i da budu strašno zli. Ima toga i u Srbiji. U mom univerzumu je to sramota, ali malo ko me sluša po tom osnovu.

Poslednji deo koji hoću da podelim sa vama je šta vidim da valja, a šta ne valja ili bi moglo bolje u samo dva zakona. Prvo, kraća primedba koja se odnosi na Zakon o bezbednosti saobraćaja tiče se tehničkih pregleda. Ja ću da podelim sa vama narativ sa terena. Nisam sigurna da li je sve tačno, ne mogu da navodim imena, pa ću kao – bilo jednom preko sedam mora i sedam zemalja i sedam gora. Ti imaš agenciju koju osnuješ očas posla, ona ti isposluje tehnički pregled koji nikad nije obavljen. Kažu da se to dešava. LJudi koji stvarno rade tehničke pregleda imaju zbog toga nelojalnu konkurenciju, kako bi se reklo, a po meni mnogo važnije je da imate vozila koja de fakto nisu prošla tehnički pregled.

Znam da je takva vrsta, uslovno govoreći, poslovanja negde između i na ivici i da teško možete da definišete, osim prevare, krivično delo, ali bih volela da u okviru toga kako će se obavljati tehnički pregledi ubuduće bude smanjena šansa za snalažljive, pune ideja ljude po Srbiji koji su ovo dosta vešto radili poslednjih meseci.

Ono što je malo duži opis jeste Zakon o policiji, odnosno izmene i dopune Zakona o policiji. Zašto kažem da nas niko ne sprečava kada govorimo o slobodi, pravdi i bezbednosti da to radimo kad god hoćemo? Niko nas ne sprečava ni da radimo analize zakona i dejstva zakona na ljude i na prostor na koji se odnose i da onda kažemo kako je ovde podeljeno. Menjaćemo Zakon o policiji dve godine kasnije, ali evo zašto. Da jednom u Srbiji počne merenje nečega što je rezultat primene zakona. Ono što ne možete da izmerite, time ne možete ni da upravljate, to ne možete ni da menjate.

Ovo što je vidljivo da je izmereno da nije dobro u zakonu iz 2016. godine je da su preciznije definisani zadaci policije, da je uvedeno strateško planiranje za stratešku procenu javne bezbednosti. To mi nismo imali definisano. Znam da je to Ministarstvo radilo, ali je ovo ministarstvo, kao i neka druga, kod nas u percepciji – „to je policija, to je bezbednost, to je nešto strašno ozbiljno, to nemojte dirati“, što je koješta ako hoćete sebe da zovete reformatorom, u smislu direktiva EU. Već navedena bezbedna elektronska komunikacija za nacionalni obaveštajni sistem kriminološki je dragocen, nadam se da će zaista raditi, i detaljno regulisane bezbednosne provere.

Ono što je možda moglo bolje je ovde već pomenuto proširivanje izuzetaka od zapošljavanja.

To je ona poenta gde hoću sa vama da podelim zašto svaki put predlažem, svakom predlagaču zakona, predloži odmah i podzakonski akt. Predloži ga odmah i onda si potpuno izbrisao mogućnost da se kaže, ministar će tu da zaposli rođake, ministar će tu da zaposli bivšeg kriminalca, ministar će tu da zaposli stranačke aktiviste. Zato što tamo piše šta će ministar da zaposli, koga će ministar da zaposli, i onda gubite, kako da vam kažem, gubi se prostor za priču, sve je super apsolutno i sve je bez veze. Super, čim imate podzakonski akt.

Proširivanje opsega lica za bezbednosnu proveru. Znam da su mnogi u Srbiji opsednuti, fascinirani bezbednosnim proverama. Imala sam jedno iskustvo gde su bili došli ovde u Skupštinu i kažu vi kao narodni poslanik da podnesete svoj zahtev za bezbednosnu proveru. Ja, pitam gde se vi jeli poslednji put bunike i šta je posle bilo? Oni kažu – to je važno. Ja da podnosim zahtev kao narodni poslanik. Kaže – po zakonu je. E, nije, zato što predsednica Narodne skupštine stoji kao neko ko ne treba proveru, a njena, u ovom slučaju, kapacitet proističe iz uloge narodnih poslanika. Ali, razumem, to sad, kao da se proveri to.

Važno je isto ovde podzakonski akti. Ako ćete proširivati opseg lica za bezbednosnu, napišite za koga će. Ako nećete ponuditi odmah i podzakonski akt, jer to ne može u zakon, onda ćemo imati prostora za razne narative, koji i ovako i onako ima.

Ono što je meni ostalo kao potreba za objašnjenjem je jedinica za zaštitu. Videla sam kako to stoji, ali bilo bi dobro, ne morate sada u toku rasprave, ako ste umorni, bilo bi dobro zbog javnosti da bude potpuno jasno šta radi jedinica za zaštitu, kao što bi bilo potpuno jasno da je nezavisnost unutrašnje kontrole garantovana. Ne zbog mene, ja uvek mogu da postavim poslaničko pitanje, pa da znam ja. Zbog ljudi unutar samog Ministarstva. Policija kao posebni organizacioni deo, takođe nešto što je trebalo da bude definisano, a nije.

I, poslednja moja opaska ticaće se predloga za ranije penzionisanje. Ja sam sa nekim poslanicima podelila da sam imala etičku dilemu da li da podnesem amandman o ranijem penzionisanju. Etička dilema je zbog toga što znam kakav je stav o tome kada ja potpišem neki amandman. Mislim, ne bih da ponavljam sve maštovite, ružne izraze, koji se vezuju za moje ime i za moju stranku. A bila mi je suviše važna stvar da podzakonskim aktom onda obuhvatite najveći mogući broj ljudi za ranije penzionisanje, bez onog zahteva da mu fali godinu dana. Prosto imate ljude koji su 20 ili 25 godina u policiji, ti ljudi su prošli devedesete. Dajte im ranije penzije. Znam da tako ne piše u predlozima zakona i zato nisam podnosila amandman, ali kako da vam kažem, to je pravda. Ako možete za tu pravdu da napravite podzakonski akt koji bi, nemenjajući ovu odredbu za ranije penzionisanje.

Znam i da će te odredbe za ranije penzionisanje da iskoriste oni koji uopšte nisu zaslužili, ali takav vam je život, kako da vam kažem. Nemojte zbog tih nekih, da zbog nepovezanog radnog staža ili zato što mu je nedostajalo između 1999. i 2001. godine, ili nije sastavio u devedesetoj, da ljude koji su stvarno zaslužili ranije penzionisanje i otpremnine obuhvatite tim brojem. Ako treba podzakonski akt koji bi podrazumevao i izmene u pozicijama budžeta, uradite i to, jer je to pravda.

S nadom čekam sledeće izmene iz Poglavlja 24. i bez nade, da ćemo pričati zaista o izmerenoj slobodi, pravdi i bezbednosti za svakog od nas, jer je to ključ reformi po evropskom receptu, da se ja kao neko ko živi u Srbiji, osećam da zato što se menjaju zakoni, zato što se učlanjujem u EU, zato što se vlada, kako u zakonu piše, a ne vlada se zakonom i zloupotrebom zakona, da ja živim slobodnije, bezbednije i sa više pravde. Hvala vam.

Zahvaljujem.

Dana 13. marta 2015. godine svedočili smo tragediji helikoptera koji je poslat u spasilačku misiju i svedočili smo smrti sedam ljudi, majora Omera Mehića, kapetana Milovana Đukarića, zastavnika Nebojše Drajića i Ivana Miladinovića, lekara DŽevada LJaića, anestetičara Miroslava Veselinovića i petodnevne bebe iz porodice Ademović.

Generalštab Vojske Srbije je sproveo istragu i na našu zajedničku žalost i štetu, ovo je jedan od dramatičnih i tragičnih slučajeva ruganja i vladavini prava i institucijama u koje su nas ljudi poslali da o njihovoj brizi vodimo računa, da se držimo vladavine prava i da poštujemo i život i smrt. Istraga koju je Generalštab sproveo ostala je bez odgovora na dva ključna pitanja. Od koga je tadašnji ministar odbrane, Bratislav Gašić, dobio informaciju da je potrebno narediti spasilačku misiju?

Izveštaj samo kaže da je on postupio potpuno suprotno običaju, odnosno pravilima kako se u vojsci naređuje takva misija, da je promašio subordinaciju, da je dao generalu Bandiću usmeni nalog za spasilačku misiju. To na njegovu savest i to na njegovu dušu, ali, ono što ostaje bez odgovora jeste ko je njemu dao informaciju da je potrebna spasilačka misija?

Drugo pitanje koje ostaje bez odgovora je ko je menjao plan leta helikoptera pri povratku, kada je umesto na heliodrom VMA, helikopter krenuo ka Aerodromu „Nikola Tesla“? Ako i smetnemo sa uma elektronske medije, pisane medije, novine i televizije koje su objavile vest da je helikopter sretno sleteo, da je beba spasena, ako zanemarimo bezčašće kojim je oklevetan major Omer Mehić, ako zanemarimo celu kampanju koju su nosili predstavnici tadašnje Vlade Republike Srbije, bezčašće koje se odnosilo na ljude koji su u tom helikopteru poginuli, jednu stvar ne možemo da zanemarimo, a to je da je naša obaveza, naša dužnost i da je naše ljudsko pravo da nikada ne prestanemo da tražimo anketni odbor koji bi utvrdio sve činjenice, koji bi utvrdio ko je odgovoran za smrt sedam ljudi, koji bi utvrdio ko je odgovoran za oduzimanje prava javnosti da zna od koga je ministar Gašić dobio informaciju, ko je menjao plan leta? I, na kraju, možda ne najvažnije, ali dobro za zdravlje javne scene u Srbiji, ko je poslao medijima vest da je misija srećno završena?

Zahvaljujem.

O odgovornosti. Većim delom rasprava i narodnih poslanika koji su učestvovali i ministarke i potpredsednice Vlade svodila se na to ko je za šta odgovoran i kako da uspostavimo zaista nivo odgovornosti u državi. To je tema kojoj se ja radujem. Sabirajući šta je sve rečeno o četiri predloga zakona, onda ću pokušati i ja da doprinesem ko je za šta odgovoran što su ova četiri zakona na dnevnom redu, ko će biti odgovoran da se zakoni o potvrđivanju ugovora i sporazuma primene i otkud oni nama uopšte na dnevnom redu, ko je to odgovoran.

Prvo bih generalno o odgovornosti vlada. Vrlo podržavam stav ministarke Zorane Mihajlović da postoji lična odgovornost člana Vlade i ona je to i dokazala podnoseći krivičnu prijavu protiv drugog ministra, a smatrajući da ima osnova i za to i za njegove saradnike u odnosu na kvalitet izvođenih radova. Šta nije dobro? Nije dobro što nema doslednosti u ličnoj odgovornosti. Dakle, ako delimo stav da je lična odgovornost odlična, onda ne možemo da skočimo na kolektivnu odgovornost bilo čiju. Meni nikada nije bilo teško da branim ono u šta iskreno verujem i u ono što mislim da je ispravno.

Mislim da je kolektivna odgovornost, kolektivna krivica ne postoji i da je samo klevetanje i ruženje naroda, grupa ljudi, organizacija, čega god. Nema veze da li se radi o veoma popularnom, a nedopustivom nametanju kolektivne krivice i odgovornosti ljudi koji žive u Srbiji, građana Srbije za ratne zločine ili ostalo, nego se radi o odgovornosti za javne poslove koje imaju članovi Vlade. Dakle, doslednost u tome je meni lako da branim. Onda preporuka ministarki – ako hoćete da govorite o ličnoj odgovornosti, onda da bude lične odgovornosti, jer ispada dosta nevešto da delimo odgovornost DS kao kolektivnu odgovornost za vlade u kojima je DS učestvovala sa koalicionim partnerima koji su sada koalicioni partneri SNS.

Za ovih šest godina nećete čuti ni jednu reč ni odgovornosti ni nabacivanja krivice ni na koga od naših koalicionih partnera, ni na SPS, ni na SDP Rasima LJajića, čak ni na G17 plus ili URS, SVM, bilo koga, zato što smo mi sa tim ljudima radili i zato što smatramo da je njihovo pravo da biraju drugog koalicionog partnera za upravljanje javnim poslovima. Sada imamo pred sobom vlade u kojima su svi osim DS i vaš stav da je lična odgovornost dobra kada je u pitanju Milutin Mrkonjić, ali nije dobro kada je u pitanju Diana Dragutinović koja je bila ministarka finansija ili Mlađan Dinkić koji je bio ministar finansija. Ne ide oba. Nepotrebno snižavate sebi kredibilitet.

Srećom, ne radim po mesidž boksovima, nikada nisam radila i neću i lako mi je da branim ono u šta iskreno verujem, a to je da lična odgovornost postoji. Kada uvedemo to kao praksu da odgovornost ima ime i prezime, možda ćemo tada početi zaista da gradimo dijalog o temi, a ne o ljudima i o političkim organizacijama za koje nam je rečeno, kao za DS, samo ih ruži, svaljuj sve na njih, nema veze šta je tačno, a šta nije, to je popularno kod naših birača. To je prva stvar kojom se malo ne slažem sa ministarkom, čiji zahtev za ličnom odgovornošću podržavam. Sve poruke koje imate, čak i ova četiri zakona upućene samo vašoj podršci. To je možda legalno. Legitimnost vam osporavam, zato što se ovde radi o razvoju Srbije i o tome ne mogu da odlučuju samo oni koji su glasali za vas, i za koje vi želite sasvim opravdano da opet glasaju za vas.

O ovome treba da odlučuju svi, i oni koji su protiv zato što piše Kosovo kako piše i oni koji znaju kako je izgrađena Transportna zajednica, bila sam prisutna kada se to radilo, i oni koji znaju kako je teško dogovoriti dobar kredit sa KFV, koji znaju da je KFV organizacija koja samo posebno bira partnere, što je uspeh Vlade Srbije, ko god da je pregovarao. Dakle, to će ispasti na kraju zajednička šteta. Jezik je to otkrio.

U jednom trenutku je ministarka rekla da je odgovornost nešto o čemu odlučuju birači i da su birači odlučili da smo mi iz DS odgovorni 2012. godine i da je potrebno da SNS napravi koaliciju sa istim koalicionim partnerima. Tada ste rekli nešto, na šta sam reagovala, nedopustivo, mislim sa mesta, rekli ste – mi smo dobili izbore, mi imamo Vladu, mi imamo predsednika Srbije. Nemate vi, ministarka, predsednika Srbije. Razumem ako je to vaš stav, ali odbijam da razumem ako je to poruka koju prenosite, zato što je predsednik Srbije odgovoran svim građanima Srbije, i onima koji glasaju za njega i onima koji nikada nisu glasali i nikada neće glasati za njega. To je lična odgovornost. Moja obaveza je da vam to kažem. Kao što ja govorim – moja Vlada ili eventualno kažem – Vlada Ane Brnabić, kada hoću da je kritikujem, jer ja sam opozicija Vladi, nisam opozicija Srbiji, to je opet lična odgovornost.

Kakva je odgovornost svih nas za ugovore o transportnoj zajednici? Ugovor o transportnoj zajednici koji je nastao memorandumom nastao je vrlo teško. U vremenima 2003, 2004, 2005. godina bila sam na mestima gde su se pravili i sporazumi o CEFTA i Evropskoj energetskoj zajednici Srbije i svi sporazumi kojima smo pokušavali da napravimo bar nešto od prostora koji je do koju godinu pre toga bio razaran ratovima, konfliktima, zločinima, rušenjima i NATO bombardovanjem i našim međusobnim ratovima na celoj teritoriji bivše Jugoslavije. Spor za transportnu zajednicu nije vezan za evropske integracije Srbije. Spor za transportnu zajednicu bio je izboriti se da Beograd bude sedište.

Meni je drago da je Vlada Ane Brnabić ta koja je u tome uspela. Drugi deo spora oko transportne zajednice bilo je kako ubeležiti, kako postaviti Kosovo u svim regionalnim ugovorima. To je bio vrlo težak posao i za CEFTA i za Evropsku energetsku zajednicu i za transportnu zajednicu, za sve vrste regionalnih dogovora koji su nam bili nužni. Svi ti dogovori, kao i Transportna zajednica, pravljeni su uz mentorstvo i uputstva EU. Meni bi bilo mnogo draže da smo to uradili sami. Meni bi bilo mnogo bolje da smo to uradili bez predstavnika EU koji su nam nanosili volju za regionalizmom. Svaki put kada čujem da je nekakav samostalni potez preuzet, meni je to drago jer to znači da ljudi žele da preuzmu svoju sudbinu u svoje ruke.

Zašto je važno da Transportna zajednica ima sedište u Beogradu i zašto je važno da ubuduće u okviru ovog potvrđenog ugovora sa finansijskim institucijama EU razgovaramo o finansiranju regionalnih projekata? Zato što je to budućnost regiona. Znate, kad god pričam u regionu, to je sada ponovo mala digresija o mojoj odgovornosti, i kada mi pričaju kako neće ovi sa ovima, neće oni sa onima, neće ovi da oproste ovima teške reči na račun Srbije, teške reče na račun Makedonije, Bosne, ko god imao teških reči onda im ja kažem – do 1990. godine imali smo i zajedničko tržište i zajedničku infrastrukturu i bratstvo i jedinstvo umesto pluralizma i nije nam se dopalo, dvadesetsedam godina kasnije isto nam se ne dopada. Ako to nije dovoljan razlog da imamo sopstvenu inicijativu u sopstvenim rukama i odgovornost za ono što hoćemo od Transportne zajednice, ja ne znam šta će nam biti razlog.

Druga dva zakona o kojima smo govorili, jedan koji se tiče pruga i kredita sa Kinezima, ja se nadam da ste uz istu onu dozu lične odgovornosti rekli – 49% svega biće domaće kompanije. Zato što vam je ta stvar sa izjavama jedna jako nezgodna stvar. LJudi se sete šta je ko izjavio i onda pitaju, i uvek imate neki duh iz prošlosti koji vas podseti na to šta ste nekada rekli, mislili to ili ne mislili.

Vrlo retko koristim to šta je neko rekao zato da bih skidala njihov kredibilitet, ali koristim za to da zajedno pokušamo da ustanovimo ličnu odgovornost za izgovorenu reč. Dok reči ne izgovorite, vi vladate njima. Neizgovorenim rečima i vašim mislima samo ste vi gospodar. Jednom kad ih izgovorite, reči vladaju vama. I zato se ovde citira bivši predsednik Vlade, jedan, pa drugi, pa treći, pa četvrti, jer reč izgovorena ima težinu. I zato ćemo ovde zapamtiti da ste rekli da nije bilo izgrađenih puteva i kao da će 49% svega biti od strane domaćih kompanija.

Ponavljam šta sam već rekla, KfW i rekonstrukcija vodovodne mreže. Ja bih volela da sam ovde čula reči pohvale za sve ljude koji su unutar Vlade učestvovali da se jedan takav kredit za KfW postigne, kao i da pričamo o razvoju, temeljeći ovaj kredit koji će, očigledno, biti usvojen, jer su vodovod i kanalizacija problemi koje Srbija ima na celoj svojoj teritoriji. I na tome ću vam dati primer kako to izgleda kada govorite o ličnoj odgovornosti, a kako to kada koristite „mesidž boks“ da su „žuti za sve krivi“ i da istorija počinje 2012. godine.

U prvom slučaju, razgovaramo zajedno koliko nam vremena treba da zaista svaki deo Srbije ima i kanalizaciju i vodovod i put. Jel to 2030, jel 2022? Koliko to košta? Ko će to da plati? Kad tu nije od interesa ko će sve da bude na vlasti, to se dešava po prirodi stvari, na izborima, ali mi takav razgovor nikada nismo vodili. Nikada u Srbiji nije bilo razgovora o razvoju.

I onda dobijemo četiri zakona koji jesu potencijalno mesto gde možemo da počnemo da govorimo o razvoju, i mi umesto toga govorimo malo o ličnoj odgovornosti a malo – udri po žutima, to je popularno. Vaša volja…

(Nemanja Šarović:Udri, udri!)

Evo, imate i navijače, viču – udri! Nemojte, koleginice Šarović tako, stvarno nema smisla! Kažu mi da nije on koleginica nego kolega, ali, on je rekao da je to svejedno. On je rekao mojoj koleginici Aleksandri Jerkov da je to svejedno. I ja zato kažem da je to svejedno. Ovde razni vole da kažu da je svejedno da li su muškarac ili žena, pa, kad je svejedno, onda može i ovako.

Zašto govorim da je razvoj tema koja jeste pre svega za vaše ministarstvo, ali i za druga ministarstva u Vladi? Zato što ćemo pre ili kasnije stići do toga da ili će vam neko doći iz EU pa će vam reći šta vam je razvoj, to smo gledali kada smo imali Predlog zakona o dualnom obrazovanju, došlo i reklo – ovo vam treba, ili ćemo mi da sednemo na ovom mestu ili gde god se dogovorimo i da se dogovaramo o izboru Srbije. Tu je onda lična odgovornost neophodna, da nema priča – ovako, onako ćemo, svi ćemo, sad ćemo, zajedno ćemo, oni su, nego samo da ima razgovora o tome na koji način, koji resurs i sa kojom verovatnoćom možemo iskoristiti da bude razvoja u Srbiji i putne infrastrukture.

Zašto ne govorim detaljno o kilometrima koji su izgrađeni tada, onda ili sada? Zato što neće više biti kilometara, ili izgledati da ih je više, ako ih je napravila Vlada sa koalicionim partnerima Demokratske stranke, i vama, nego ako ih je napravila Vlada sa koalicionim partnerima Demokratske stranke i Demokratska stranka. Nema od toga koristi, osim zadovoljstva za navijače, ili izmerenog istraživanja javnog mnenja da to vole da čuju.

Mi nismo probali da kažemo ljudima u Srbiji kako bi izgledala Srbija koja se razvija, pa smo ih navikli da se mi ovde bavimo sobom, odnosno jedni drugima, a ne da se bavimo njima, pa su oni navikli da, hajde, dobro, pusti ih, pa ćemo navijati za ove moje, a neću navijati za ove njihove, i to sve je, ja mislim, vreme da dobrovoljno odlučimo da prestane. Pa, ako razgovaramo o ugovoru o transportnoj zajednici, onda da znamo da svako od nas koji ima uticaja na mestu na kojem je Ustavom i zakonom izabran da bude da uradi, da zna šta treba da uradi, da bi sedište i sve ono što je postignuto za ugovor o transportnoj zajednici zaista pokazalo rezultate.

Zašto kažem da je to neophodno? Zato što smatram da je jako pametno što ministarka nije pominjala Berlinski proces. To pokazuje znanje. Ali, ja mogu o Berlinskom procesu da govorim kritički. I to ću učiniti. Zato što je Berlinski proces svojevrsna zamena za evropske integracije i zato što je poslednji sastanak planiran za, zamislite, Veliku Britaniju, sledeće godine, 2018, sa idejama da ima planova i posle toga. Ali, nije Berlinski proces mesto gde će biti novac od investicija ili gde će biti ljudi koji će znati šta želimo od infrastrukture u svom regionu.

Od jednog od ljudi iz Evropske unije koji su radili i Berlinski proces i transportnu zajednicu čula sam anegdotu, pošto je pitao za savet. Kaže – mi odemo u svaku od republika, pa kažemo: dajte nam ideje za regionalne projekte, a oni svako daju samo ideje za svoju državu…

Ja pitam – i Srbija? On kaže – ne, Srbija je jedina napravila iskorak.
I ja vas molim da u tom smislu i nastavite. Hvala vam.

Zahvaljujem.

Pitanje za ministra unutrašnjih poslova Nebojšu Stefanovića – ko je potpisao izveštaj o iznenadnom i pojačanom delovanju stranih agenata nekih službi i ko je unutar BIA odgovoran za to što je do takvog izveštaja uopšte došlo?

Tražim da mi se dostavi izveštaj sa podacima i sa grupom koja je analizom utvrdila da Srbiji odjedanput prete ogroman broj stranih agenata raznih stranih službi. Ako takav izveštaj ne postoji, onda bih molila i ministra i sve koji se bave kreiranjem kampanje u javnosti da znaju da se u diplomatskim krugovima u Srbiji ovo što se dešava sa informacijama koje su u ozbiljnim zemljama vrlo ozbiljne već odavno to naziva bubble, prazan mehur sapunice.

Mogu samo da zamolim da ukoliko je bilo šta od informacija koje se prelivaju sa stranica dnevnih novina i sa televizija izmišljeno jer zabavlja ljude koji su iz budžeta plaćeni da stvarno brinu o sigurnosti i bezbednosti Srbije, samo mogu da ih molim da prestanu sa tim. Inače, zahtevam da mi se dostavi izveštaj o tome i da pitam – ko će unutar BIA biti odgovoran, protiv koga će biti sprovedeni postupci zbog toga što je zbog nečijeg propusta odjedanput došlo do ogromnog delovanja agenata stranih službi.Drugo pitanje ministru inostranih poslova, ministru Ivici Dačiću, pitam i tražim da mi se dostavi plan i ko je unutar ministarstva zadužen za poslove utvrđivanja granice između BiH i Srbije? Jedna od dobrih ideja u javnosti koju je predsednik Srbije imao jeste – hajde da obavimo te poslove nezavisno od EU ili od bilo koga ko bi nas na to terao.

Znam da je od pre dva meseca za decembar zakazan sastanak u Beogradu najviših predstavnika BiH i Srbije i da bi trebalo da se utvrdi dnevni red tih poslova, ljudi koji će raditi, da bi se granica između BiH i Srbije utvrdila.Ministarstvo spoljnih poslova tu mora imati aktivnu ulogu. Zato zahtevam od ministra da mi dostavi plan rada, pošto po svemu onome što o toj granici znamo, ti poslovi mogu biti završeni u relativno kratkom roku.Sa nadom da ćemo se razumeti da volja ministara koji su zaduženi za bilateralne ili multilateralne odnose ili volja ministara koji su zaduženi za bezbednosna i sigurnosna pitanja mora biti predmet vladavine prava i kontrole narodnih poslanika, a ne samovolje.

Zbog toga ponavljam upozorenje. Ukoliko bilo koga iz vlasti zabavlja isprazno verbalno nasilje i huškanje ljudi na ljude, bez obzira da li se radi o ogromnoj pretnji stranih agenata bilo čije službe, koje sa lakoćom informacije sa nama deli ministar, ili se radi o naslovnim stranicama, gde Srbija šalje sa svojih medija poruku o nepostojećim izjavama i širenju lažnih vesti, dakle, ako to ikoga zabavlja i ako smatra da lični rejtinzi koji se na tome dobiju ikome donose koristi, moja je obaveza da sve takve upozorim da su duboko u krivu.

Znam da ne postoji način da nezreli ljudi u politici to prestanu da rade, ali postoji način da mi narodni poslanici kontrolišemo šta oni koji sebe smatraju i državnicima i političarima, a daleko su jedni od drugog, moraju da rade, jer tako piše u Ustavu i zakonima. Hvala.

Zahvaljujem.

Poglavlje VII – materijalno i finansijsko obezbeđenje učenika, takođe obuhvata ukupno tri člana za koja smo predložili da se brišu i čl. 33, 34. i 35. Zašto? Smatramo da je Zakon o dualnom obrazovanju loš, da je nastao kao ideja eksperata švajcarske privredne komore, da će poslužiti dok god bude finansiranja eksperata koji bolje od nas znaju šta treba našoj deci i da nije autentično ni rešenje za kontekst koji Srbija danas u obrazovanju ima, a daleko je od toga da će dati bilo kakve rezultate u razvoju znanja u Srbiji. To je loše.

U digresiji, šteta je što smo 72 sata ovog vremena izgubili na raspravu o ovom zakonu, a da nismo zaista razgovarali o stanju znanja i obrazovanja u Srbiji. Ovde su tri člana koja pokazuju da od besplatnog dečijeg rada ne možete imati razvoj i da sav folklor izmišljenih priča o tome kako će to doprineti bilo čemu u Srbiji ne drži vodu. Videćemo to za dve godine kada počne primena ovog zakona.

Naime, u članu 33. u tački 4) prvi put se spominje osiguranje za slučaj povrede tokom učenja, poslodavac ima obavezu da se tokom učenja kroz rad to osiguranje plati. Nema načina da ovo primenite. Znate. Nema načina. Nema nadzora kojim možete kazati bilo kom poslodavcu – nisi sklopio ugovor o osiguranju, pošto to ne možete ni za zaposlene radnike širom Srbije. Dakle, stavljate jednu fiktivnu odredbu, smatrajući da ima nas koji ne znamo šta je ugovor o osiguranju i šta su prava poslodavca. Loše i za decu, i za roditelje, i za vas zbog toga što ćete imati u rukama zakon koji neće biti primenljiv.

Član 35. govori o nadzori i mi predlažemo da se briše, pošto čak i da bude primene zakona, teško da ovaj član bude moguće primeniti kada je u pitanju nadzor koji treba da radi ministarstvo, kada je u pitanju inspekcijski nadzor i prosvetna inspekcija, uslovi rada, bezbednost, itd, a pogotovo nadzor nad obavljanjem poslova koji su ovim zakonom povereni Privrednoj komori Srbije.

Dosta je diskutabilno, nisam o tome govorila, ali bavim se ozbiljno da pojedinačnom ustavnom žalbom, tražim osnov po kojem vi ovakve poslove poveravate Privrednoj komori. Dosta je diskutabilno.

Međutim, ponoviću da je ideja zakona smišljena od strane eksperata švajcarske Privredne komore, da je ovde oberučke prihvaćena sa pričom – pa, tako je i u Švajcarskoj i u Nemačkoj, gde su konteksti obrazovanja potpuno različiti, pogotovo Nemačka, a da ne spominjem i Švajcarsku koja je nešto drugačija nego Nemačka.

Ono što je zanimljivo, kako to da vam se dopadne da citirate dualno obrazovanje u Švajcarskoj ili Nemačkoj, za novac eksperata koji će biti plaćen novcem građana Srbije, a ne vidite kako u Nemačkoj, ministar odbrane, koji ima plagirani doktorat, podnosi ostavku.

Ne vidite kako u Nemačkoj, u Bundestagu, dijalog koji postoji, postoji zato što razumeju da se Vlada može nadzirati samo zajedničkim naporima vlasti i opozicije. Kako ne vidite poruke novog predsednika Bundestaga, koji govori isključivo o vladavini prava. To je naša zajednička šteta, što mislite da rečenica koju podelimo ovde, što moja Vlada kaže – tako je u Nemačkoj, podrazumeva da svim nanetim obožavanjem uspešne zemlje drugog društva, govorim o zakonu koji je loš, koji kaže da se razvoj Srbije zasniva na besplatnom dečijem radu i koji nijedan nemački ekspert, saslušajući ovde šta se o tome govori, ne bi podržao. Neće proći dugo, pa ćete to čuti od Nemaca lično. Hvala vam.

Zahvaljujem.

Član 37. uvodi prekršaj u iznosu novčane kazne za poslodavca koji u šest tačaka, po predlagaču, ne ispunjava odredbe ugovore iz člana 15. Dakle, vi ste ovde napravili jedan potpuno nepotreban i neprimenjiv član pošto hoćete da se za kršenje odredbi ugovora, čijom sadržinom ste obavezali u članu 15. sve potpisnice ugovora, neko, pretpostavljam, nema ko drugi osim prosvetne inspekcije, ne vidim da za sada, moguće je da ne znam, Privredna komora ima pravo da vrši nadzor i tako da podnosi prekršajnu prijavu. Znači, prosvetni inspektor će gledati da li su prekršajne odredbe ugovora i onda će šta? Da podnese prekršajnom sudu prijavu zato što je prekršena odredba ugovora?

Ako imate neki primer još u našoj praksi u prekršajnom sudu da prosvetni inspektor podnosi prekršajnu prijavu zbog kršenja odredbi ugovora koji je saglasnost volja, ne bi bilo loše da se to podeli sa nama.

Ono što je još lošije, što je ovaj član potpuno jednak kao da Narodna skupština na Administrativnom odboru donese odluku da se svaki član Vlade, svaki član ministarstva, kažnjava prekršajno sa 50 do 100 hiljada zbog toga što zakon nije primenjen, bilo koji zakon, jer vam to piše u ugovoru o radu i to bi imalo jednaki smisao i jednaku pravnu snagu.

Zašto uvodite prekršajne kaznene odredbe nije potpuno jasno ni kod nekih drugih zakona, a ovde ćemo se videti za dve i po godine, tri, sa poslaničkim pitanjem - kako se izriču prekršajne kazne, ko to radi, kako dolazi do suda, prosvetni inspektor nema prava na uvid u tok presude, ko na sudu brani i ko na kraju kaznu plaća? Hvala vam.