Zahvaljujem.

Određivanje koliko će dece predškolske aktivnosti imati na jezicima nacionalnih manjina mi smatramo da ne treba da se određuje procentom roditelja i zakonskih zastupnika dece. Jezik životne sredine ili fakultativno učenje jezika koji se inače govori u društvu kakvo je Srbija, srećom, bi trebalo da je vrednosno dobra stvar.

Odrasla sam u delu Novog Sada gde je odlična Osnovna škola „Vasa Stajić“, gde smo imali fakultativni mađarski jezik. Nije se tražilo da roditelji to utvrđuju, niti je trebalo 50%, kao što ima drugih škola gde deca kojima je maternji jezik jedan uče fakultativno i drugi jezik. Da ne govorim o bilingvalnoj deci čiji su roditelji sa različitim maternjim jezicima, srećom, imam u porodici i takvu decu.

Dakle, zašto bi ostavili da se za to treba opredeliti najmanje 50% roditelja? Ako je očigledno da vam treba jezik nacionalne manjine, koji god da je, što vam trebaju spiskovi od 50% roditelja, što vam trebaju procedure za to? Zašto ne kažemo – ovo je dobro, dobro je za svakog, kakav god da mu je jezik kojim su ga učili mater i otac, da ga zna za ubuduće, da može da se sporazume sa onim ko mu je u komšiluku, da radi sa ljudima koji govore drugačiji jezik? Ovo nije dobra poruka ni onima koji govore jezik većine, koji god da je, niti jezik manjine.

Ono što je poseban problem, znam da ćete vi reći da se ovo ne odnosi na to, ali imate sredina gde je većinski jezik – manjinski jezik, jer su drugi jezici relativna manjina. Hoćete li njima tražiti da 50% njih kaže – e, mi hoćemo da učimo srpski? Nemojte to da radimo. Znati jezike, imati ih u svojoj okolini je bogatstvo i kažimo – takvi smo, govorimo šest jezika, što bi rekao Mika Antić, dobro je. Nemojte procente.

Zahvaljujem.

Izmene i dopune Zakona o predškolskom vaspitanju i obrazovanju ovde nudi novu odredbu kojom će se obavezati predškolska ustanova, odnosno osnovna škola koja ostvaruje pripremnu predškolski program da vodi evidenciju o deci, roditeljima, odnosno o drugim zakonskim zastupnicima i o zaposlenima, a u skladu sa Zakonom koji uređuje osnovne sisteme obrazovanja i vaspitanja.

Mi predlažemo da dodate i deo koji kaže – i u skladu sa Zakonom o zaštiti podataka o ličnosti. Znam da ljudi hoće da kažu to se podrazumeva i da onda dočekamo skandal sa podacima o ličnosti, pa da onda vidimo da se ne podrazumeva. Zakon o zaštiti podataka o ličnosti neće nestati iz našeg sistema, može samo da se komplikuje, nažalost, komplikovaće se baš u obrazovanju zbog prikupljanja podataka osetljive vrste, različitih uzrasta i slično i mislim da bi bilo dobro da obavežemo sve one koji će rukovati tim podacima da moraju imati i onog ko je ovlašćen za rukovanje podacima o ličnosti. Hvala.

Član 3. predlažemo da se ukloni iz ovog zakona, radi se o detaljno u jedan, dva, tri, četiri, pet, šest, sedam, osam stavova evidencije o detetu. Čak i da se saglasimo da je potrebno u zakon bez upozorenja o potrebi da se poštuje Zakon o zaštiti podataka o ličnosti, da se unosi evidencija, ovo što je uneto u zakon u zakonu ne treba da piše. Evo, samo da vam kažem pretposlednji stav – podatka kojim se određuje zdravstveni status deteta je podatak o tome da li je dete obuhvaćeno primarnom zdravstvenom zaštitom. Vi ste stavili to u zakon kao podatak koji može, a ne mora biti obuhvaćen obavezama iz Zakona o zaštiti podataka o ličnosti. Da ne govorim o tome da delite podatke, kaže – podaci kojima se određuje socijalni status deteta.

Da ne govorimo o tome da u stavu 3. imate da izjašnjenje o nacionalnoj pripadnosti nije obavezno, a u stavu 5. da je jedan od podataka da se da podatak o individualno obrazovnom planu, maternjem jeziku i nacionalnoj pripadnosti u skladu sa zakonom. Ako ste već rekli da nije obavezno, što sad ga uvodite u stavu 5? Nije dobro da ovo ostane u zakonu.

Prateći i ono što prati moja Vlada, koja hoće da menja zakonodavstvo u skladu sa EU, imaćete nepotrebno u glavi koja je privremeno zatvorena i dobra uz male asistencije nas koji tako molimo – hajde, uradite već odmah kad može, imaćete primedbu od evropske komisije. Ovo ne sme da stoji u zakonu.

Dodat je nakon člana koji definiše evidencije o roditeljima, pa člana za evidenciju o detetu, sada i član evidencije o zaposlenima. Kao i u prethodnom slučaju, tražimo da se taj član briše.

Zašto je to razumno učiniti? Ako je ideja da će biti jedinstvenog informacionog obrazovnog broja, šta će vam ovde išta? Ako je ideja da osnovni zakon pokriva obavezom da se mora poštovati i Zakon o zaštiti podataka od ličnosti, šta će vam ovde išta? Ako je ideja da to bude samo prelazno rešenje koje može da bude i u podzakonskom aktu, ministarstvo je vlasno da sve ovo, o tome šta treba da sadrži evidencija zaposlenih u predškolskim, stavi u podzakonski akt, šta će vam u zakonu? Nije racionalno i nije razumno zadržati u zakonu sve ove članove koji se tiču ličnih podataka.

Većina kojoj pripadate ima prava da ukloni i stavi van snage i Zakon o zaštiti podataka o ličnosti, i nezavisno, šta god hoćete, to može da se stavi u raspravu i da kažemo – to u ovoj državi neće biti problem. Ali, dok je na snazi, mislim da je dobro da imamo u vidu svaki put kada radimo predlog da se evidentira nečiji lični podatak, da imamo u vidu šta hoćemo da uradimo za godinu dana, za dve, šta je na snazi, šta smo propustili da uradimo, a šta možemo zato što imamo Zakon o zaštiti podataka o ličnosti.

Amandman kojim smo predložili da i lica bez državljanstva i tražilac državljanstva ima pravo, uvodi i kategoriju tražioci azila. Objasniću zašto.

Svaka moja Vlada Srbije koja bude radila strateški na evropskim integracijama, odnosno na menjanju Srbije u saglasnosti sa EU, koja bude radila na normalizaciji odnosa Beograda i Prištine, imaće moju javnu i aktivnu podršku. I ova Vlada je to radila, nedovoljno dobro, ali to je za kritiku, zato što imate pravo i da kritikujete i baš onda kada podržavate.

Ovo što je Vlada Srbije uradila u tretmanu talasa, pa reke izbeglica je treći dodatni razlog za podršku, jer smo jedina zemlja koja je rešavala izbegličku krizu sa aspekta ljudskih prava. To je upravo razlog, jer jeste etički problem da li da unosite tražioce azila. To je upravo razlog zašto unosimo i ovu izmenu, jer migranti koji prelaze i prolaze Srbijom nisu talas, nisu jednokratni. Radi se o tome da je reka ljudi koja će kroz teritoriju Srbije ići od juga ka severu, odnosno što se nas tiče u zemlje EU. To je jedini razlog zašto smo hteli da se i ovim zakonom omogući i onima koji su tražioci azila, bez obzira koliko bio mali broj, jer znamo da jako mali broj ljudi traži azil u Srbiji, neverovatno mali broj, oni ne žele da ostanu u Srbiji, oni su na putu ka drugim zemljama EU, ali i za taj mali broj, više kao da ostane zabeleženo da je Srbija rešavala probleme izbeglica i migranata sa aspekta sa ljudskih prava. Azil jeste ljudsko pravo. Hvala.

Zahvaljujem.

Kao i prethodni, ovaj amandman spada u grupu amandmana koje sa kolegama podnosim, a koje je kolokvijalno zovem vaspitni amandmana. Koji su to vaspitni amandmani? Kada imate zakon čije ste izmene i dopune doneli i onda prosto morate da imate nekoliko drugih propisa koji su vezani zakonom, neminovno da ih unosite u proceduru izmena i dopuna. Mi smo ovde zato podneli amandman da bih mogla da obrazložim ideju koju nose, pod znacima navoda, vaspitni amandmani, a da tekst u prethodnom tekstu zakona smatramo boljim, jer svi ovi zakoni su došli posledično zato što smo menjali zakon. Znači, to mora da prođe kroz Skupštinu, pa mora.

Šta je bio naš predlog kada su u pitanju ovakve procedure? Kao što imate u Rezoluciji o zakonodavnoj aktivnosti Republike Srbije, doneta je jednoglasno 2013. godine u junu mesecu, da predlagač donosi podzakonske akte zajedno sa predlogom zakona, i to je jedino rešenje koje će Vladi olakšati posao, koje će učiniti razumljivijim kakav je uticaj zakona, tako sam imala predlog da kad donosite izmene i dopune zakona, iz kojih proističu neminovne posledice, da ih unesete odmah i da to bude deo Poslovnika Narodne skupštine. Tako rade moderni parlamenti. Više vam objašnjavam zašto ja ove kolokvijalne amandmane zovem vaspitno, nego da li ćete zadržati postojeću ili staviti ovu. Razlike su minimalne, zaista.

Zahvaljujem.

Potpredsedniče, bili ste dužni da, u skladu sa članom 107. i članom 27, objasnite narodnim poslanicima koji se rugaju izrazu „lice sa posebnim potrebama“ da je to nedopustivo.

Objasniću, nije problem. Dakle, kao što je iz govora podrazumevano, izbačeno da nekom govorite da je bogalj ili da ga vređate zbog fizičkih nedostataka ako ima bilo koji invaliditet, tako je nedopustivo da se za političku metaforu koristi da je autističan, jer je to vređanje osoba sa autizmom, i da se sa veseljem rugamo, želeći da sasvim razumljivo i opravdano kritikujemo one koje smatramo političkim protivnicima izrazom „lice sa posebnim potrebama“, i to iz nekoliko razloga. Prvo, radi se o licima sa smetnjama u razvoju, bez obzira na uzrast, a drugo što se to ne radi.

Molim vas, naše zajedničke Skupštine radi, nemojte to da dozvoljavate. Ako hoćemo da omalovažimo političkog protivnika, radimo to bez uplitanja izraza koji se odnose na živote mnogih ljudi, dece i odraslih, koji su ceo svoj život označeni izrazom „lice sa smetnjama u razvoju“, svih nas radi, a ostalo udrite, to bar nije sporno.

Amandman je praktično jedan od onih koje sam nazvala kolokvijalno-vaspitnih. Oni nisu ključni amandmani, niti kao amandman kada predlažemo azil, kada hoćemo da obeležimo trenutak u zakonu kada će biti možda dvoje tražilaca azila. Ovde se samo radi o malo promenjenoj formulaciji i smatramo da naša predložena formulacija bolje definiše i oblike i programe vaspitno-obrazovnog rada.

U kratkoj tridesetsekundnoj digresiji, meni je žao što nikako nisam mogla da napravim nijedan vaspitni amandman koji bi se ticao onoga što zovem predškolsko vaspitanje od treće godine, nažalost, ali ostajem privržena tome da nam je strašno potrebna ozbiljna debata da ne da bude predškolskog, nego da znamo u naseljima i sa 2.000 ljudi da postoji neko dete koje od treće godine kreće u socijalizaciju. To su strašno važne stvari.

Izvinjavam se na digresiji, ali nigde nisam mogla, osim ovde u smislu obrazovnih programa.

Zahvaljujem.

Član 17. koji, kao i svi drugi članovi, imamo predlog da se briše, jer smatramo da je zakon o dualnom obrazovanju loš, da ne donosi nikakve koristi ni roditeljima, ni sistemu, niti unapređuje znanje u Srbiji, da je nastao na dogovoru eksperata švajcarske privredne komore, da nije autentično srpski i da nema ni načina da za dve godine, kada počne da se primenjuje, da mi pokušamo da izmerimo šta će on dati za 15 godina. Zgodan je za folklor i za ovako razmenu, kome šta padne napamet da priča, i to je zdravo, ljudi se istresu, nalupetaju se svašta, ali im posle bude lakše. Ali, to nema veze sa obrazovanjem dece za bilo koju profesiju, pa tako ni za onu koja će biti na listi dualnih obrazovanja.

Član 17. traži od škole i PKS, da u roku od 15 od zaključenja ugovora o dualnom obrazovanju, da objavljuje na svojoj zvaničnoj internet stranici osnovne informacije o planu i programu nastave i učenja i druge informacije od značaja za izvođenje učenja kroz rad. Koje su to druge informacije? Na koji način se objavljuje ugovor?

Ovaj zakon je, čak i da prihvatimo da Švajcarci znaju šta treba i kako treba urediti dualno obrazovanje u Srbiji, čak i da prihvatimo ovde u članovima koji definišu ugovore i u drugima, vidimo niz manjkavosti koje su nedopustive.

Svaka vrsta odbrane da je naša kritika o lošem dualnom obrazovanju vezana sa bilo kojim događajem iz prošlosti, evo ja ću da vam olakšam da ne morate više da koristite folklor, otkud mi u ovoj situaciji u 2000-tim godinama, kada su 1990-te, bile zlatno doba Srbije, BDP je rastao 4,5% godišnje, banke su bile ugledne, putovalo se svuda, nije bilo rata, pa nismo ni mogli učestvovati u ratu, pa nije bilo ni ratnih zločina, nije bilo nijednog dana bez blagostanja u Srbiji. Devedesete su bile omen blagostanja i sreće u kojem su ljudi uživali. Slažu se poslanici većine, i onda nekako, u nekim godinama, posle 90-ih, eto DS sa koalicionim partnerima SPS, SDP Rasima LJajića, SVM, da upropasti svo to blagostanje, a da se sada opseti i dođe k sebi kao koalicioni partner SNS, isti ti ljudi, iste te stranke.

Da nije bilo tog blagostanja 1990-ih, možda bi mi umeli ovde da razgovaramo, a ne da koristimo folklor, međusobno ruganje, diskvalifikaciju ljudi, vređanje žena, umesto dijaloga o oblasti koja je značajna za nekoliko hiljada dece, za dve godine od danas.

Ako će vam tako biti lakše, eto vam, 1990-te su bile blagostanje i svi problemi su nastali 2001. godine, pa tako i ovi koje imamo sa obrazovanjem. Poricanje realnosti, milo dušama raznih, neće tu realnost promeniti. Hvala vam.

Zahvaljujem.

Član 19. kao i rubrum smo predložili da se briše, pošto je ovaj zakon o dualnom obrazovanju loš i neće doneti ni jednu dobru posledicu niti u obrazovni sistem, a ni u sistem rada na koji se ovde toliko pozivamo.

Član 19. je predložen za brisanje, jer govori o raskidu ugovora od strane škole, pa kaže u tački 3. – ako poslodavac izvrši povredu zabrane iz člana 10. ovog zakona, tada škola raskida ugovor. Član 10. u dva stava kaže sledeće, u prvom stavu – da se zaštita prava učenika o dualnom obrazovanju ostvaruje u skladu sa zakonom kojim se uređuju osnove i sistem obrazovanja i vaspitanja, zakonom kojim se uređuje srednje obrazovanje i vaspitanje, zakonom kojim se uređuje oblast rada i zaštite na radu, propisima kojima se uređuje zabrana obavljanja opasnog rada za decu i ovim zakonom.

Već smo imali komentar da mi nemamo listu opasnih poslova, koja je inače utvrđena, mi to nismo usvojili, nismo ratifikovali, oblast opasnog rada za decu, takođe, izmene i dopune Zakona o radu tek slede i to je legalno, idete zakon po zakon, pa ćete menjati jedan i drugi.

No, drugi stav, ovde kaže – tokom učenja kroz rad, kod poslodavca zabranjeni su diskriminacija učenika fizičko, psihičko, socijalno, seksualno, digitalno i svako drugo nasilje, zlostavljanje, zanemarivanje učenika, u skladu sa zakonom kojim se uređuju osnove i sistem obrazovanja, vaspitanja i drugim zakonom.

Vi ste u dva stava člana 10, na koji se član 19. poziva prepisivali odredbe iz jednog zakona, ne sve, a ne možete da prepišete odredbe iz drugih zakona koje ste naveli u članu 10. jer ih nema ni u Zakonu o radu, kao što nemamo listu opasnih poslova.

Stojimo čvrsto na tome da je situacija sa dualnim obrazovanjem takva da posla ima i robovi su imali posao, posla uvek ima. Žene znate, imaju posla po ceo dan, samo što taj posao nije plaćen. Na tom besplatnom ženskom radu se zasniva što šta, a vi ovde predlažete da se razvoj Srbije zasniva na besplatnom dečijem radu. Loše i neprihvatljivo.

Zahvaljujem.

Član 25. se odnosi na uslove pod kojima se ugovor raskida od strane učenika, odnosno roditelja i drugog zakonskog zastupnika.

Predložili smo da se i ovaj član, kao i ovi drugi brišu, jer zakon smatramo lošim, jer se argumentacija zakona zasniva na ideji ideologije siromaštva, da se razvoj Srbije zasniva na besplatnom dečijem radu i jer se u folklornoj argumentaciji ne nudi apsolutno ništa što bi išlo u prilog da će za dve godine, kada počne primena, za 15 godina, kada vidimo prve rezultate, to ličiti na uspešne modele.

Šta je poseban problem sa članom 25? Tačka 2, kaže – učenik trajno izgubi zdravstvenu sposobnost za rad u zanimanju za koje se školuje. Gde je on izgubio zdravstvenu sposobnost? Da li je izgubio u zanimanju za koje se školuje ili je izgubio bilo gde? Srećnim ili nesrećnim slučajem?

Ovde se praktično prave tri vrste ugovora. Ugovor škola, dete i poslodavac, poslodavac i škola, poslodavac i dete. Ko će da tumači ovo? Ko će da tumači da je neko dete od 16 godina izgubilo trajnu zdravstvenu sposobnost? Poslodavac će reći – pa to se desilo na radnom mestu. Škola će reći - ja ne znam, on je radio tamo. Verovaće se detetu. Zašto, ako već hoćete to da uradite, zašto ne govorite o trajnom gubitku zdravstvene sposobnosti? Ona se može desiti i naletom genetske bolesti, može se desiti bilo gde. Ne. Vi ovde meni kažete – učenik trajno izgubi zdravstvenu sposobnost za rad u zanimanju za koje se školuje.

Pravimo problem deci i pravimo problem nama. Mojoj Vladi, mom ministarstvu se pravi problem. Otvarate prostor za potpuno nepotrebna tumačenja kada je u pitanju ugovor između poslodavaca i dece. Ovakvih odredaba je pri pažljivom čitanju sijaset, jer zakon znate da komentarišete samo ako vidite ljudsko biće, imenom i prezimenom, koje stavite kroz svaki član zakona i vidite šta mu se dešava, šta joj se dešava, kad se zakon primeni. Ovo je pitanje, ja ne tražim da mi odgovorite, ali vas molim, kada budete radili podzakonske akte, povedite računa da ne bude kako inače jeste, da jedino što je stvarno stradalo je učenik ili učenica od 16 godina.

Zahvaljujem.

Narodna poslanica, naravno. Ja imam identitet koji je u saglasju sa slučajem izbora pola kojim sam rođena, a znam i srpski jezik, gde se imenice slažu po broju, rodu i padežu, što za član 28. ne bi moglo da stoji.

Zašto smo predložili da se briše član 28? Naravno, zato što smatramo da je ceo Predlog zakona o dualnom obrazovanju loš, da ne može ni na koji način ideologija bede i siromaštva doprineti razvoju Srbije korišćenjem besplatnog dečijeg rada i da se ne može izmišljanjem i folklorom zameniti ozbiljan dijalog u razvoju obrazovanja u društvu. To je šteta zajednička i mi odustati nećemo od toga da štetu pokušamo da smanjimo.

Član 28. govori o upisu u registar i nezavisno od toga da li ćete prihvatiti brisanje, vi ovde imate i u drugom stavu i prvom problem sa dve teme vezane za registre, za elektronsku formu i za štampanu formu.

Prva je Zakon o zaštiti podataka o ličnosti. Druga je, drugi stav ovog člana, koji kaže – kopiju ugovora iz stava 1. ovog člana poslodavac može da dostaviti u štampanoj ili elektronskoj formi.

Nije da je nemoguće da elektronska forma ima kopiju, ali malo je verovatno. Kopija se odnosi na štampanu formu kada imate original, imate original ugovora, imate original izvoda, pa pečat, pa svašta, pa onda uradite kopiju, pa overite, pa kako već ide.

Dakle, šta bi bila kopija u elektronskoj formi? Biće malo problem za primenu kada budete radili podzakonske akte. Ako se misli na to da se dostavlja ili u elektronskoj formi ili se napravi kopija od štampane forme, pa se skenira, tek onda imamo problem, jer ništa nismo razumeli o tome šta je e-uprava. Hvala vam.

Zahvaljujem.

Prekršili ste član Poslovnika 27. i 107. u obraćanju direktnom koleginici, narodnoj poslanici, sa vašim ličnim emocionalnim stavovima o tome za šta ja imam ili nemam hrabrosti.

Vi možete da branite svoj stav neutemeljeno ili utemeljeno, to je vaše pravo i kao predsedavajućeg i vi kao poslanika, kao što ja branim svoj stav da znam ko sam, da znam da sam žena i da govorim jezikom u kome se slaže rod, broj i padež.

Nije potrebno hrabrosti za raditi ispravnu stvar, a da nije i u Srbiji i širom sveta pre 100 godina je bilo žena dovoljno hrabrih da kažu - ja sam žena i imam prava, ja sam polovina čovečanstva i hoću pola od svega, ne bi ovde sedela nijedna žena, ne bi sedela nijedna narodna poslanica i zajednička bi šteta bila i za Srbiju i za narodne poslanike i za narodne poslanice i za sve one koji smatraju da bolje od žene znaju kako se ona zove, šta treba da misli, kakav stav treba da ima i šta treba da radi.

Potpuno razumem vas, razumem da imate strah od toga što su žene u politici, ali to vam je što vam je. Nas će biti samo sve više, sve do jedne poslanice, predsednice, potpredsednice i slično. Hvala.

Zahvaljujem.

Koristim vreme poslaničke grupe.

U prilog obrazloženju amandmana koje sam potpisala, da se i 1. član kao i svi drugi članovi Predloga zakona o dualnom obrazovanju brišu, zato što je dualno obrazovanje loše, zato što nije smišljeno u Srbiji, zato što je smišljeno od strane par eksperata kojima treba ugovor za rad u švajcarskoj privatnoj komori, zato što se o obrazovanju brinu ti – švajcarska Privredna komora i Privredna komora Srbije i zato što ne čujem od moje Vlade, nego čujem od švajcarskih eksperata da će prvi rezultati biti viđeni tek za 15 godina.

Dualno obrazovanje je loše zbog ove ideologije siromaštva, ideologije bede, koja se uzdiše na pijedestal, zbog obrazloženja koja slušamo o tome da je super i da imaš 10.000 i 15.000 nego da nemaš ništa. Dualno obrazovanje je loše zato što ni na koji način ne doprinosi bilo kom razvoju Srbije.

Volja većine da izmišlja parametre o dualnom obrazovanju je neprikosnovena. Ona je legalna, nije legitimna. Naša je legitimna i volja i stav da je dualno obrazovanje loše po Srbiju. Neće proći dugo, pa ćemo ga u ovoj istoj Skupštini ukidati. Nećemo mi, mi smo graditelji, ni ćete ga ukidati, pošto, kako je izmišljeno i smišljeno, prosto neće biti moguće da vidimo primenu u praksi.

Posebne odredbe zbog kojih sam tražila brisanje, osim ove generalne da je dualno obrazovanje loše, jesu odredbe koje unose i nesigurnost u rad dece, jesu poruke da treba da deca, što pre, prvo nađu posao pa da se onda obrazuju. Društvo koje sebi ukine pravo na obrazovanje je društvo koje sebe istovremeno osudilo da stalno sluša i da bude na periferiji razvoja od 21. veka, nikad da kaže, ono šta ja mislim našem narodu svojstveno, šta stvarno hoće i da bude u centru 21. veka. Zato da se briše svaki član i naslov i sve što je u ovom zakonu napisano. Hvala.

Zahvaljujem.

Narodni poslanik je reagovao na stavove koje sam podelila u Narodnoj skupštini, pitajući se kako to sebi uskraćujemo obrazovanje i šta je to ideologija siromaštva? Promovisanjem, uz neznanje o tome šta se ovde promoviše, time uskraćujemo i obrazovanje i znanje svima u društvu. To je dosta očigledno ako pogledate rečenice od ovoga će deca jako brzo steći znanja potrebna za proizvodnju i otvaraće mala i srednja preduzeća. Pogledajte strukturu ljudi koji otvaraju mala i srednja preduzeća, kako to može? Nađite mi tamo nekog sa dualnim obrazovanjem.

Stav o tome da je super da se nađe bilo kakav posao u petnaestoj godini i da će to promeniti radne navike stanovništva, to je ideologija siromaštva. To je izražavanje prezira prema znanju. Mi ovde ne razgovaramo o tome šta sve u planovima i programima razvoja obrazovanja Srbije treba da uradimo u godinama pred nama. Mi ovde razgovaramo o 70.0000 dece koju treba koristiti kao jeftinu radnu snagu.

Znate, posla uvek ima. Robovi su imali posla, koliko hoćete. Plata robova nije postojala. U tome je ključna razlika ideologije siromaštva koja promoviše jeftinu radnu snagu – budi zadovoljan i sa to malo, jer i bez tog malog možeš da ostaneš. To je zajednička šteta, zato što su sve to naša deca. Svi ćemo mi zajedno živeti u Srbiji, u godinama pred nama.

Nemojte da mislite da se ne čuje i ne vidi ono što je očigledno, a to je da dualno obrazovanje, koje je loše, nije autentičan projekat Srbije, pod jedan. Pod dva, posla ima, robovi su imali posao, a plate nema.