Zahvaljujem.

Kao što obećah, ideja DS, ideja DOS-a, ekonomski program DOS.-a, regionalna saradnja, pomirenje sa Albancima, dijalog sa Kosovom, učlanjenje Srbije u EU, ta ideja je pobedila i vi ste politički izvršioci te ideje, i to je dobra vest. Nemojte se boriti protiv toga, pogotovo nemojte poništavati taj svoj identitet ovakvim načinom govora i nemojte vređati ljude koji su glasali za DS, koliko god da ih je, 200 hiljada, 300 hiljada, koliko god da ih je, neko je glasao za nas da budemo u Skupštini.

Mi ne vređamo ljude koji su glasali za vas. Ja tvrdim da je to njihovo pravo, pravo na izbor, ali ću biti protiv, baš zato što je ideja DS pobedila, ideja DOS-a, ekonomski program DOS-a, regionalno pomirenje, saradnja sa susedima, pomirenje sa Albancima, dijalog sa Kosovom, evropske integracije, sve to što smo nosili sa sobom kao ideju i pokazali je svima je prihvaćeno, i to je dobro.

Svaka vaša namera da taj jezik nasilja i pretnji, da poruke tipa „spakuj četkicu za zube i ćebe“, i sličan humor može da dobije samo odgovor – već bih ja bila tamo da ideja DS nije pobedila. Imam malu torbicu iz 90-ih, i karte, i cigare, i sitan novac, jer sam bila tamo gde ste me slali, kao što sam bila u sali Narodne skupštine kada ste pročitali jedno ime ubijenih na ulici, u dvorištu Vlade, kada sam gledala lica mnogih od sada ovde prisutnih kako mi se cinično smeju u lice i pitaju me – šta se to danas dešava u skupštini? Komemoracija predsedniku Vlade, kažem ja, a oni se i dalje smeju. E, i to je pobeđeno.

Zahvaljujem.

Pitanje za gospodina ministra, s obzirom na maločas iskazanu tvrdnju o tome da je zakon savršeno, profesionalno pripremljen, pažljivo odmeren i da mi, poslanici koji imamo primedbe, sa amandmanima ili bez, to ne razumemo.

Ja vas pitam koja verzija je profesionalna, ona koja je poslata ili ova koja je izmenjena amandmanima, pošto smo amandmanima ključne odredbe ovih malo članova izmenili? Na čega je Narodna banka dala mišljenje, na prethodnu verziju ili na ovu koja je amandmanima izmenjena?

Amandmanima je promenjen rok, promenjen uslov o izuzetnosti. U oba zakona imate da se amandmanima koje podnosi ili odbor ili poslanik, što je potpuno i legalno i legitimno, potpuno menja ono što je osnovni predlog izmena i dopuna i u jednom i u drugom zakonu.

Dakle, ako u ime Vlade kao ovlašćeni predstavnik Vlade kažete da je zakon savršeno, profesionalno pripremljen, ja vas pitam koja verzija zakona i na koju verziju odredbi je Narodna banka dala mišljenje i da li je uopšte konsultovana?

Nije ovaj zakon ni pitanje političkog folklora, niti je pitanje odnosa između političkih stranaka, ali jeste pitanje političkog folklora da ovlašćeni predstavnik Vlade tako mirno saopšti da je zakon besprekorno, profesionalno pripremljen i da taj zakon bude u ključnim delovima svojih odredbi izmenjen amandmanima poslanika. Ne može oba, ili je prvo ili je drugo.

Odgovor da je Narodna banka imala i dala svoje mišljenje, koje ste dali narodnom poslaniku Marku Đurišiću, koji je postavio isto pitanje koje ja sada ponavljam, iziskuje da vas pitam na šta je Narodna banka dala mišljenje, na amandman koji je usvojen juče i danas na Odboru za finansije i usaglašen na Odboru za ustavna pitanja i zakonodavstvo ili na osnovni tekst izmena predloga zakona?

Ne može da da mišljenje na oba, pošto nema kad da da mišljenje na ovaj drugi slučaj kada narodni poslanik ili kada Odbor za finansije podnosi amandman koji se onda usaglašava tako da postaje sastavni deo predloga zakona.

O amandmanima koje je podneo odbor neće se glasati. Oni su postali sastavni deo predloga zakona. Nemam ja ništa protiv da vi pokušavate, javnosti radi, da govorite o tome da je to savršen predlog i da nema nikakvih izmena, ali to prosto nije u skladu sa činjenicama, nije u skladu sa onim što smo čitali kao osnovni predlog izmena i dopuna i sa ovim kako je zakon već promenjen.

U danu za glasanje samo ćete glasati protiv ili nećete uopšte glasati, ne vi, ministri ne glasaju, ali narodni poslanici neće glasati, neće se izjašnjavati o amandmanima narodnih poslanika za koje su odlučili da ih ne prihvate.

Nije dovoljno ozbiljno i nije dostojno, ja mislim, naše zajedničke uloge pri donošenju zakona, da se tako olako daju izjave o profesionalnom pisanju zakona i o mišljenju Narodne banke, jer ćemo o posledicama lošeg rešenja u oba zakona zajednički snositi posledice.

Gospodine ministre, mi imamo različite definicije oko toga šta su značajne, a šta beznačajne izmene. Ako predlogom zakona, na koji je dala mišljenje Narodna banka, utvrdite da postoji rok, a onda ga amandmanom izbrišete, meni je to značajna izmena. Ako predlogom zakona ne utvrđujete četvrtinu, a amandmanom utvrdite, to je vrlo značajna izmena, što bi rekao moj kolega poslanik Vladimir Đurić, to je kao da u porodici kažete imamo dve hiljade evra za letovanje, pa na dan pred put kažete – nemamo, nego 500.

Da bude potpuno jasno na šta ja imam primedbu, daleko od toga da imam primedbu bilo koje vrste, na pravo odbora ili na pravo bilo kog poslanika da podnosi bilo koji amandman, ali imam primedbu na to da sa lakoćom kažete – profesionalan, savršen predlog zakona, koji je korenito promenjen amandmanima, i neka je promenjen, pravo Odbora za finansije, kao i pravo poslanika koji komentariše da mi kaže da ja ili neko drugi ko nije u Odboru za finansije ne znamo o čemu se radi. Pogrešna percepcija.

(Goran Kovačević: Manje razumete.)

Kako kažete, kolega? Oni znaju više od mene, to kažete?

Ja najviše volim kad neko zna koliko ja znam ili ne znam. To je jako zgodno.

Dakle, to je sve i legitimno i legalno, ali nije legitimno i legalno da nam kažete u ime Vlade da se to ne dešava, kada se dešava svima nama pred očima.

Razumela sam ja šta ste vi meni kazali. I, kada se sluša između redova, što ja ne radim skoro uopšte, vrlo retko, ali ovo sada prosto ste proizveli da čitam između redova, hajde, nema veze šta se priča, imamo par rečenica da ih stalno ponavljamo, samo da prođe rasprava. To se tako ne radi. Ja to tako ne radim i osetljiva sam po ušima kad čujem da drugi ministri to rade. To poslanici mogu da rade, njihovo pravo, vaše nije. Znači, šta će poslanici da kažu jedni drugima ili vama, njihovo ustavno pravo, ali ako vas ja pitam na koje od rešenja koje je sada važeće ili na ono koje je bilo predloženo, Narodna banka ima mišljenje, onda nema ovlašćeni predstavnik Vlade prostora da mi kaže – to je minimalna izmena, prosto, nemate prostora.

Da li ja podržavam zakon ili ne, da li ja znam više ili ne od kolege poslanika koji smatra da samo članovi Odbora za finansije mogu da diskutuju o tome, pri tome, ministra Vujovića sabira u člana Odbora za finansije što je bruka i sramota, pošto on član Odbora za finansije biti ne može nikako, ali dobro to je vaša volja, nemam ništa protiv, važno je da nam kao Vlada kažete zašto je beznačajna izmena o četvrtini sredstava i ukidanju roka? Ako je beznačajno, zašto ste je donosili? Ako nije beznačajna, da li je Narodna banka Srbije dala i na to mišljenje? Ako je Narodna banka dala taj sadržaj amandmana, zašto Narodna banka nije konsultovana o osnovnom predlogu izmena i dopuna? To je tema za raspravu ovog zakona zato što nedostatak svih odgovora proizvešće negativne posledice u primeni zakona.

Zahvaljujem. U Srbiji ima bar 140, ako ne i više, predsednika sudova koji odlično, savesno i na osnovu Ustava i zakona obavljaju svoj posao. NJihovi dobri rezultati će biti zaboravljeni ovom raspravom. Čestite sudije koje je posvećeno i izborom sudijskog poziva obavljaju svoj sudijski poziv kao predsednici sudova. Zašto smo to sebi dozvolili?

Ovaj član 3. koji mi predlažemo da se briše može tačno da definiše zbog koga smo to dozvolili. Ako i progutamo potpuno nerazumnu i neodgovornu nameru da se pet godina, odredbom zakona, stavlja na četiri pa onda u mogućnost reizbora, član 3. vam pokazuje ko su ljudi zbog kojih se ovaj zakon pravi. Znači, tražite predsednika suda kome sudijska funkcija prestaje u narednih osam dana, ili funkcija predsednika suda, zato što je prihvaćeni amandman kojim zakon stupa na snagu narednog dana od dana objavljivanja. Zašto to radimo? Zašto to radimo?

U junu će biti rasprava u Briselu o tome na koji način primenjujemo Akcioni plan i kakva su merila za Poglavlje 23. Ovaj će, ili ovi ko god da su, a naći ćemo ih, ja ću imati poslaničko pitanje za Visoki savet sudstva i za ministarku pravde da mi dostavi imena ljudi kojima sudijska funkcija ističe u narednih osam dana i imena ljudi kojima radni staž ističe u toku 2017. godine. Jer, ne radi se o svim predsednicima sudova u Srbiji. Radi se samo o ovima zbog kojih je napravljen član 3.

Da li je sva ova rasprava vredna toga? Da li je vredna vređanja rada dobrih predsednika sudija? Da li je vredna kada za koji mesec budemo ovaj isti zakon stavljali van snage, ali će predsednici sudova već biti predsednici sudova i neće biti razrešavani? Mi ćemo ovaj zakon morati menjati, kao što ćemo morati do kraja decembra da predamo predlog izmena Ustava u kojima se na ustavan način ukidaju trogodišnji izbori sudija u kojima se menja položaj i sastav VSS i drugih sudijskih tela dajući im punu nezavisnost, izuzimajući Narodnu skupštinu iz bilo kog dela kada je pravosuđe u pitanju.

To smo mi kazali u Poglavlju 23 da tako hoćemo, a danas, 15. maja, menjamo zakon zbog koliko imena? Ko su ti ljudi? Čime su oni zaslužili da ponizimo sami sebe i još mnogo važnije od nas, znamo mi nas, narodni poslanici sa manje ili više uživanja u folkloru razmena nepotrebnih jezičkih bravura o tome ko je kome šta uradio i kada, šta su nam uradili dobri, čestiti predsednici sudova da im priuštimo ovakvu raspravu? Nemojte više to da radimo nikada. Imate 126, ko god ima, ko god da bude 126, a imena ljudi koji će postati predsednici sudova će svima nama biti poznati i hoćemo da kažemo da se o imenima tih ljudi radi, a ne o imenima svih predsednika sudova u Srbiji. Hvala.

Zahvaljujem.

Slušajući raspravu i, nažalost, čitanje obrazloženja ministra, u Skupštini se govori, kod kuće se čita, ali dobro, ne zameram to. Ali, slušajući celu raspravu, mislim da duboko grešimo u pristupu. Nije ovo zakon koji je stručan. Ovo je duboko politički zakon, najpolitičkiji kojim se ova Skupština u ovom sazivu bavila. Ovim zakonom vi menjate etiku i društvene odnose u jednoj oblasti, isprovocirani tehnologijom i pravilima koje je tehnologija donela.

Ja sam, naravno, za uređenje ove oblasti, pogotovo zato jer Srbija spada u jednu od retkih zemalja gde je rođena beba druge generacije iz vantelesne oplodnje 2014. ili 2015. godine. Dakle, devojčica koja je začeta 1994. godine, postala je majka prirodnim putem, što je redak slučaj. I razumem tačno koliko je važno da društvo, da institucije, da ministar, da svi mi koji vodimo računa o budžetu kažemo – novac iz budžeta treba koristiti tako da bude kontrolisan kako se koristi, da bi medicinski potpomognutom oplodnjom nekog usrećili, bez obzira da li je u paru ili je samostalan roditelj.

Ali, bi bilo važno da smo ovde više govorili o etici, o posledicama koje će ovaj zakon proizvesti u drugim zakonima. Mi ćemo morati menjati definiciju šta je majka. Mi ćemo morati menjati definicije u Ustavu šta smatramo onim što je novi model u društvenim odnosima. Zbog toga mi se čini, uz puno poštovanje ogromnog napora stručnih ljudi koji su napisali zakon, pazeći da sve ono što treba da bude pokriveno i definisano tako i bude, ali da razumemo da se ovde postavljaju duboko etička, odnosno time i politička pitanja. Koja su prava moja ako sam vantelesno medicinski potpomognutno rođeno dete? Koja su prava moja ako bude izmena i bude dozvoljeno surogat majčinstvo? Koja su prava moja kao donora? Dakle, sva ta vrlo delikatna etička pitanja su u suštini ovog zakona.

Meni je drago što je zakon bio dovoljno u proceduri da ga pročitamo. Volela bih da se usvoje neki amandmani koji su u proceduri i volela bih da mnogo više pričamo, bez čitanja obrazloženja, o tome šta ovim zakonom menjamo za tih 2.000 ljudi kod kojih će uspeti, verovatno, medicinski potpomognuta oplodnja tokom godine i kakvu poruku šaljemo za nekih drugih 4.000 ljudi sledeće godine šta ova država hoće da uradi, na koji način, da bi se njima omogućilo da postanu roditelji.

Zašto ovo govorim? Vi to znate bolje od mene da u Velikoj Britaniji imate dete sa tri roditelja, imate genetski materijal dve majke i jednog oca. To su duboko etička pitanja. Ja sam zahvalna lekarima, istraživačima i vama, što su nam omogućili svojim znanjem, svojim tehnološkim napretkom i svojom hrabrošću u intervenciji da pokrenemo i etička pitanja koja vašim znanjem nastaju, nadamo se, praveći sreću onima koji decu na ovakav način uspeju da dobiju. Hvala.

Zahvaljujem.

Pošto nema teksta bez konteksta, reč dve o kontekstu u kojem se održava ova sednica, započeta prvim radnim danom redovnog prolećnog zasedanja i zamišljena za rutinsku verifikaciju raznih sporazuma, a u međuvremenu odložena zbog izbora i sada teče sa Vladom u padu. Nisam znala da će tako brzo opasti broj ministara od juče do danas. Ne sporim proceduru. Dovoljan je jedan ministar. Znajući prisutnog ministra, sasvim dovoljno.

Četrdeset dana nas deli od formalne ostavke predsednika Vlade i formalnog pada ove vlade i to je druga neobičnost ove sednice, osim što je smišljena kao rutinska, pa odložena kao sasvim nerutinska, da se ne bi pričalo o kandidatima za predsednika Srbije i sada imamo ministre koji su u vrlo velikom broju juče u entuzijazmu došli, no danas imaju važna posla n ego da budu u Skupštini. Razumem ja to.

Sa žaljenjem moram da konstatujem da je premalo pažnje posvećeno suštini od nekoliko sporazuma i to je, nažalost, naš zajednički manir i naša zajednička šteta, prezir prema sadržini onoga o čemu odlučujemo i ponos da prpošno iznosimo svoje političke stavove, smatrajući ih zanimljivim za ljude koji nas gledaju, ne razmišljajući o posledicama koje će pojedini sporazumi u ovom slučaju, a predlozi zakona u drugim slučajevima proizvoditi. To je loša navika od koje nadam se da će početi da se oslobađa sledeća vlada, pošto je ova defakto pala. Ovih šest nedelja biće tek toliko da se tučemo po novinama ko će šta da bude u buduće, što je isto tužno, ali dobro, šta se tu može.

Detaljnije ću da dam opaske o tri ili četiri, od kojih ću prvi Sporazum o amandmanima ih Dohe, zbog toga što je ministar prisutan, i time želim da mu odam poštovanje što je tu.

Ne sumnjam da i ministar i ja znamo o čemu se radi, kao što isto ne sumnjam da većina javnosti u Srbiji ne zna o čemu se radi i kada je Kjoto protokol u pitanju i kada je u pitanju njegova primena, rok trajanja, sukobi koji su postojali između raznih država i formalnih i neformalnih moćnih pozicija, koji su sprečavali primenu Kjoto protokola, sukoba kroz koje je pokušano da se dođe do zajedničke svesti o tome šta radimo planeti zemlji sa zagađenjem životne sredine, pa sve do trenutnih teškoća da se ratifikuju i primenjuju i amandmani.

Zašto smatram da je dobro da Srbija ratifikuje ovaj sporazum? Mi nemamo kao nerazvijena zemlja ili zemlja zaustavljena u razvoju obavezu da merimo emisione kapacitete ili da njima trgujemo, kao što su to radile ili rade druge zemlje, ali mislim da imamo obavezu prema sopstvenoj zemlji, koliko god da je zaustavljena u razvoju, da detaljno razgovaramo o tome ovde zašto je na planeti došlo do Kjoto protokola, kakvi smo mi to ljudi kada smo uništili vodu, zemlju i vazduh bez kojih ne možemo da živimo, a mi smo takvi ljudi, ne mi iz zaostalo razvijenih zemalja, nego ljudi iz najrazvijenijih zemalja.

Da dodam, zašto je važno da se o tome govori? Imate u poslednjih 25 godina jednu vrstu posebne promene u Kini koja je ponovila sve greške koje su pre nje uradile zemlje koje su se razvijale i razvile se ekonomski pre nje. Koliko moraš biti glup da gledaš pred sobom Frankfurt ili Drezden iz 1965. godine, da gledaš Majnu iz 1970. godine i da isto to napraviš svom Pekingu i svojim rekama? Meni je to tema par ekselans za Skupštinu, međutim, nikom drugom nije. To što sam ja u manjini, ne znači da nisam u pravu.

Žao mi je zato što znam da u Ministarstvu poljoprivrede i zaštite životne sredine ima kapaciteta da se u ovoj Skupštini razgovara o tome što mrzimo ovu zemlju Srbiju. Tri godine prolazim pored divlje deponije kod Banovaca, idem po Novom Sadu pa zaklapam kontejnere koje moji sugrađani, ne Romi, ostavljaju otvorene, a svi bacaju đubre gde god im padne na pamet. Zdrav vazduh, šta nas briga. Ibar, najlon kese, šta nas briga. Nismo obavezni za Kjoto protokol. Ako hoćemo da budemo glupi kao Kinezi, ja nemam ništa protiv. Ja odbijam i da se od mene pravi budala, bilo ko, i da budem glupa i da kažem – dobro, ovo je rutinska sednica, ovi Doha amandmani, to ide pa ide, to se na nas i ovako ne odnosi, to samo da stavimo recku da smo ih usvojili. Nema te recke dovoljno debele koja se stavlja društvu koje propusti svoju šansu da razgovara ozbiljno o temi zbog koje su Kjoto protokol i Pariski i ovi Doha amandmani nastali.

Nadam se da sam otklonila svaki nesporazum da se ovde radi o tome da držim ministra odgovornim ili ovu Vladu za stanje, ali držim vas odgovornim za to da ne gradite dijalog, jer vam je to posao. Koliko god taj dijalog bio težak, koliko god bilo recitacija i besmislenih pesmica, umesto pravog razgovora o tome na šta će da liči Ibar za pet godina od danas, na šta će da liče klizišta jer nismo dali 10 miliona za erozivne karte, na šta će da liči vazduh, jer smo menjali zakon, pa ćemo da dozvolimo šest meseci da prlja, pa da prlja još šest meseci, pa da prlja još godinu dana, da zaradi čovek, teška stvar, teško zaraditi pare u 21. veku.

Dakle, ako to ne budemo razumeli da je vezano za temu Kjoto protokola, onda ćemo dočekati neku sledeću generaciju za 25 godina koja će to razumeti. Ja mislim da nije čak stvar političke perspektive, nije etički, nije ljudski da to uradimo. To govorim zbog toga što će doći nova Vlada. Nisam protivna da vidim i ovog ministra u novoj Vladi, ne znam šta će da mu se desi u međuvremenu, ali bih volela da dijalog o tome da buduća Vlada preuzme.

Druge opaske tiču se sporazuma kojim se govori o poštovanju Prokola o eliminaciji nezakonite trgovine duvanskim proizvodima. Na odboru na kojem je o ovome bilo reči ja sam čula nepojamnu rečenicu od strane nadležnih iz Svetske zdravstvene organizacije, čiji su predstavnici ovdi, koji su kazali – sav taj novac koji se dobije kada ukinemo šverc duvana ide direktno u zaštitu zdravlja. Te, tim povodom vas molim da mi ne šaljete više takve dečake na odbore, jer je to, kako da kažem, nepristojno. Morala sam da pitam državne sekretare – hoće li se ovde neko uozbiljiti, kada je u pitanju zakon i protokol koji se tiče nelegalne trgovine duvanom.

Ono što imam kao ozbiljnu primedbu i ono što smatram pogrešnim u Zakonu o ministarstvima koji je sada na snazi, ne znam da li će za 40 dana kada Vlada formalno padne biti novog Zakona o ministarstvima, ja ću ga gledati, tražiću od Ministarstva za zaštitu životne sredine odmah da kažete svima koji budu pisali da će biti dosta naporno objasniti mi zašto četvrti put ova Vlada ne može da ima Ministarstvo za zaštitu životne sredine. Umem da budem dosta maštovita kada hoću da budem naporna, ne volim to, ali tvrdoglavi ste.

Znači, za ove protokole o švercu duvana, zašto Ministarstvo zdravlja, aman, pogotovo sa tom argumentacijom da to ide u bilo koje zdravstvene usluge? Prvo, ne ide. Ovde se odlučuje o tome koliko će para koje ministar traži na Vladi ići u koje zdravstvene usluge.

Drugo, ako hoćete da pričate da Ministarstvo zdravlja treba da bude zaduženo za to da meni dođe ovde i priča o švercu duvana, pa što ga ne zadužite i za oružje? Oružje isto ubija, droga isto ubija, bombe, svašta. Neka radi Ministarstvo zdravlja i to. To je, kako da vam kažem, vratiću se na Kjoto protokol, vratiću se na prezir prema dijalogu o tome šta radimo, o čemu razgovaramo, šta hoćemo sa zakonom koji suzbija šverc duvana.

Zašto ide teško ratifikacija? Zašto je dobro i lako išla, i ja se slažem s njom? Ujedinjene nacije, kada su predložile opšti propis o zabrani, o štetnosti duvana, zašto je to išlo lako? Zato što je tačno. Mi pušači maltretiramo one koji ne puše u zatvorenim prostorima. Ne smemo da ih maltretiramo. Zašto ovo ide teško? Zašto to nama nije objašnjeno? Zašto neće ljudi da ratifikuju ove protokole? Ko ima koristi od toga da imate šverc duvana i nezakonitu trgovinu? Na koji način ćete uspostaviti licenciranje? Ko je u stvari zainteresovan da ovog protokola bude, ratifikovan ili ne? Na čega se svodi teškoća da druge zemlje prihvate ratifikaciju i teškoća primene jednom kada je mi prihvatimo?

Nije sporno da pratimo ratifikaciju protokola na koje smo se već obavezali jednom posle 2006. godine, ali je sporno da nećemo da razgovaramo kada ja pitam – a što to radi Ministarstvo zdravlja? Kakve veze ima Ministarstvo zdravlja sa švercom duvana? Iste kao i sa švercom oružja.

Međutim, ilustracija vam je – ne moram s tobom da razgovaram, ja sam vlast, ja sam moć, ja radim šta ja hoću. To što će od toga da bude zajedničke štete, to retko kome, nažalost, pada na pamet. Taj stav arogantnog odbijanja da porazgovaramo zaista o sadržini nečega o čemu glasamo je zajednička šteta. Neće od toga nikome biti bolje, nažalost.

Sasvim na kraju i ovlaš, ali neminovno, sporazum koji se tiče sporazuma sa Katarom. Ja sam imala nekoliko puta opaske o toj modi - ne možemo bez stranih investicija kojima mi dajemo pare iz budžeta. Manje – više, i jednostavnim jezikom, na to se svodi. Volimo strane investitore, a oni vole naš budžet, pošto je budžet uvek takav da ima novaca. Odakle ta moda koju nismo mi izmislili? To je izmislio razvijeni svet, isti onaj koji je prvo isprljao Evropu, isti onaj koji sada prlja Kinu, isti onaj koji prlja Rusiju, nažalost. Dakle, ideja je – ja sam investitor, ali neću da ja rizikujem sa mojim novcem, a banke su dosta okrunjene posle 2008. godine, a ja kao investitor dođem i od tvog budžeta tražim da deliš sa mnom rizik. To se zove – plati mi radno mesto i to je takva štetočinska politika da ćemo to gledati kao što gledamo kako smo pre Kjota zagadili zemlju, vodu i vazduh.

Ovde smo zagadili pravo društva da odlučuje o svom razvoju nametnutom odlukom da mi ne možemo da imamo radna mesta, osim ako, onima koji sami sebi zovu investitorima, mi iz budžeta ne damo novac kojim delimo rizik. Bila oduvek protiv, kada su me u prvom komentaru… I na to se svodi Katar, da bude jasno. Na to se svodi Katar. Ja sam tražila šta to od proizvoda ima u Kataru da mi kupimo kao robu. Našla nisam. Šta ima od usluga? To sam našla. To su se zovu fondovi. Tamo rade moje kolege fizičari, koji su obrukali struku izmišljajući krize na berzi i u Americi i u Londonu, a boga mi eno ih i u Saudi Arabiji, a i u Kataru.

Dakle, kada sam prvi put kazala da je to da dođe neko ko sebe zove investitorom, kao što će se pojaviti čuveni katarski fondovi, i kaže – ja ću da investiram u Srbiju, da razvijam Srbiju, mnogo volim Srbiju, a ti mi daj 1000, pet, sedam, 12, koliko god se dogovore, ruka na ruku, mi smo drugovi, po radnom mestu, dakle, kada sam prvi put to kritikovala, onda mi je spomenut „Fijat“ i objasnila sam tada, a objasniću i sada. Godine 2001. svi ljudi koji su bili bez posla u „Fijatu“ su stavljeni na budžet da budu plaćeni iz budžeta za poslove koji ne postoje i ne rade. Zašto? Zato što smo 2001. godine upalili svetlo nad nečim što ne postoji, a što još uvek u percepciji ljudi postoji uspešna privreda, giganti, preduzeća. Uz 10 godina propadanja to postojalo nije.

Imali ste izbor tada i da te ljude stavite na budžet ili da glasate, i sa velikim teškoćama se za to glasalo, da im platite zaostale doprinose zdravstvene i penzione za njih, u prvoj turi 350 hiljada, da bi mogli da povežu staž ili da kažete – ne zanima nas, to su ovi pre nas radili. Nažalost, ostalo je tog prezira i nedostatka dijaloga i danas i traženja krivice za to šta je neko pre drugi radio, a ne rešavanje problema.

Kada je prvi put davano investitoru po radnom mestu, to je značilo da oni više nisu na budžetu, i to je bio „Fijat“. Sve ovo ostalo posle, što će da bude i Katar, bićemo mi ovde, je da vam dolazi investitor za poseban propis kojem mi dajemo najpovlašćeniju naciju, da bude Katar, i da se sa svima dogovaramo o našem razvoju. Koliko morate biti, kako da vam kažem, daleko od želje da se za Srbiju stvarno nešto učini? Ako kao Vlada birate da se dogovarate sa nekim iz Katara o razvoju Srbije, a odbijate da se o razvoju Srbije razgovara ovde u ovoj Skupštini, koliko će da nas košta još jedan od takvih paradoksa?

Možda vam liči da ni za jedan od ova tri sporazuma, koja sam ovlaš spomenula, ja ne govorim o stvarima koje će oni proizvesti kao posledice, u godinama pred nama najmanje proizvodnje, posledice ćemo videti od Doha amandmana, osim kao recka da smo ih usvojili, ali ćemo posledice od toga da nismo razgovarali otkud ovoj planeti Kjoto protokol i Doha amandmani videti svaki dan oko sebe u svojim ulicama, u svojim kvartovima, u svojim rekama, u svojim šumarcima, gde god da prolazimo.

Ako ne budemo razgovarali o tome ko je za šta nadležan, kao što je slučaj Ministarstva zdravlja i nelegalne trgovine duvanom, imaćemo saradnju u kojoj se Ministarstvo zdravlja praktično neće mešati, jer to jeste posao finansija i policije i moguće da će biti, ja se nadam, dobrih rezultata u suzbijanju nelegalne trgovine duvanom, ali izostanak dijaloga o tome zašto to radi Ministarstvo zdravlja, dovešće nas do toga da ćemo opet imati da neko radi nešto za šta nije nadležan i za šta ga nije briga i zajednička će biti šteta.

Ukoliko, a pretpostavljam da će to biti vrlo uskoro, u ovu Skupštinu dođe da se ratifikuje bilo kakav ugovor i sporazum sa Katarom zbog ovog sporazuma koji sad potpisujemo, ja ću morati, nažalost, ponoviti sve ono što sam ponovila o štetočinskoj ideji, da zbog toga što je 2008. godine hazarderskim igrama pukao praktično balkanski finansijski sistem koji je legao na budžete razvijenih država, da su investitori smislili – nema para, zaraditi moram, volem da imam, a gde ću nego da tražim od budžeta. Šteta od toga da sa njima o tome razgovaramo, a ne ovde u Skupštini, ne morate sa mnom, nemojte tako da me gledate, razgovarajte sa kim god hoćete, ali da bude razgovora koje će ljudi čuti o tome šta stvarno treba za razvoj Srbije.

Za sledećih 40 dana želim vam da budete zdravi, živi i veseli. Vi ste jedna od najdužih Vlada koja je u padu, a kada bude izbora nove vlade, nadam se da će, bar u nekim od segmenata, biti reči – dijalog, koju nisam čula ni u jednom ekspozeu, osim u jednom u prvom 2001. godine i nigde više.

Molim vas, potpredsedniče Milićeviću, da ne kršite više član 27. Poslovnika Narodne skupštine, koji vas obavezuje da se starate o redu na sednici. Poslednjih 15 minuta koji se događaju na sednici Skupštine su direktno vaša odgovornost. I vaše interpretiranje kojim puštate verbalno nasilje i verbalno zagađenje kroz povrede Poslovnika i kroz tekstove koje poslanici izgovaraju kada to rade pripadnici vladajuće većine, a ne dopuštate ni obrazloženje kada govori predstavnik opozicije je dokaz da ste proizveli atmosferu nepotrebno trenutno na sednici Narodne skupštine. Vrlo smo strpljivo slušali i vrlo pažljivo slušali dok nije prekardašilo. Onda ste vi dodali kršenjem Poslovnika i ne primenjivanjem člana 27, veselje i ruganje ljudima zbog verbalnog nasilja. Ja vas molim da to ne radite. Zbog toga su ljudi na ulicama. Molim vas da to ne radite.

Zahvaljujem.

Četrdeset sekundi za odbrojati 40 dana u kojima ova Vlada pada, tako da, sve što možemo reći je da se nadamo da će buduća Vlada u ekspozeu pogledati naše diskusije u toku ove rasprave i u toku eventualno drugih rasprava, ako ih bude u sledećih šest nedelja koliko Vlada bude padala do formalne ostavke predsednika Vlade i da će bar u Zakonu o ministarstvima, budućem, uneti nešto od ponuda, predloga, razmišljanja i perspektiva koje smo podelili tokom ove sednice.

Nije to neobično da Vlada koja je pala radi i ponaša se kao da joj nije ništa i da je sve kobajagi i često biva da to bude manje štete nego kad je Vlada za ozbiljski. Hvala.

Zahvaljujem.

Evo, za nekoliko nedelja smo od 13. marta 2017. godine, godišnjice tragedije spasilačke misije helikopter, koji je usmenom naredbom tražio tadašnji ministar odbrane u kojoj je život izgubilo sedam osoba. Sve to vreme od tog tragičnog dana tražim da Narodna skupština Republike Srbije donese odluku o obrazovanju anketnog odbora radi utvrđivanju činjenica i okolnosti, koje su dovele do helikopterske nesreće u kojoj su život izgubili ljudi. Da ne govorim o kampanji neposredno pre nesreće u kojoj su ljudi nezamislivo klevetani, o njima lagano i korišćeni za jednu kampanju koja je neprimerena bilo kakvom pristojnom društvu.

Istrage koje su radile vojne komisije, disciplinske kazne koje su dobile dvojica generala, tužilaštvo koje je reklo da još uvek radi, svi ti papiri koji su nama dostupni, ostali su bez odgovora na dva ključna pitanja koja su neophodna da bi bilo pravde za žrtve i da nikom više ne bi palo na pamet da se bahati preko procedure, preko subordinacije i preko pravila i propisa koji važe za sve u celom javnom sektoru i za sve u državi.

Prvo pitanje koje je ostalo bez odgovora – od koga je ministar odbrane dobio informaciju da je potrebno narediti spasilačku misiju? Ko mu je dao informaciju? Na osnovu kojih informacija je doneo takvu odluku? Odgovora na to pitanje nema nigde, nagađanja o odgovoru su neprimerena, a ova Skupština ima pred sobom zahtev da taj odgovor nađe. To je ključno, ko mu je rekao – spremi helikopter i spasavaj.

Drugo pitanje koje je ostalo bez odgovora je – ko je menjao plan leta helikoptera? Sporadične informacije o korišćenju mobilnih telefona tokom leta i glasine o tome da je let menjan nemaju uporište u onome što su dostupni rezultati istrage vojne komisije.

Oba ta pitanja bi bila na korist svima i onima koji misle da smrt sedam ljudi treba zataškavati i može se zataškavati i onima koji misle da mogu da ruže pilota Omera Mehića i onima koji misle da je percepcija kampanje iznad svake istine, iznad svakog ljudskog života. Za sve bi bilo korisno da mi danas glasamo da se anketni odbor osnuje i da se takve tragedije više nikada, nikome ne ponove. Hvala vam.

Zahvaljujem.
Predlog izmena i dopuna Zakona pred nama, nadam se da je potpuno jasno građanima Srbije, jer zbog njih vodimo ovu raspravu, je da je Vlada donela Zakon o platama, da se obavezala pred nama da će doneti druge propise, jedan koji se odnosi na plate u lokalnoj samoupravi, drugi u javnim službama i da Vlada nije uspela da to ispuni i zbog toga kaže – dajte nam još godinu dana. Ja kažem – evo vam još dva meseca.
Vlada u obrazloženju kaže da je ono što predlaže – još godinu dana, definisano kao realnije i potpunije. Ako je 7. decembra gotov jedan zakon, ako ste sve završili, zašto je realnije godinu dana nego dva meseca?
Zašto ja podnosim ovakav amandman? Zbog toga što je ova paradigma kako hoćemo da menjamo i da upravljamo, a ne umemo da merimo. Znate kako to izgleda? Kao da dođete kod šnajderke i da kažete – vidi, fin šantung, svetlo plavi, da li možete kostim da mi napravite? Ona kaže – može, kako ne, da vas izmerim. Ne treba, ali da mi stoji kao saliveno. Tako radimo sve i zbog toga je važno da se o tome razgovara.
Niti smo znali kada smo donosili platu, Zakon o platama, na osnovu čega smo izmerili da nam je dosta 31. decembar, niti sada znamo zašto smatramo da nam je dosta 31. decembar 2017. godine. Kažem vam – evo vam dva meseca, naterajte sebe da izmerite sve što treba za ova dva meseca. Idu izbori raznih vrsta, naterajmo zajedno sebe da završimo posao do 1. marta 2017. godine.
Kako merimo, i znam za podatak od 478 hiljada, kao i za razna mešanja podataka o broju, ali, evo, ne možemo da saznamo da li je gospodin Miša Vacić zaposlen u Kancelariji kod direktora Marka Đurića ili nije, četiri dana ne možemo da saznamo. Narodni poslanici dobacuju – nije. Eto, to vam govorim, niko ne bi da meri, svi bi da kroje. Ne biva koristi od toga.

Nije bilo u ovoj Skupštini da je opozicija izlazila i da oni koji su ostali su vikali – zatvorite vrata za njima. I ništa od toga nije bilo dobro, ni po vlast, ni po opoziciju.

Pokušala sam, ali vlast viče – zatvorite vrata.

Rado, ali oni vole da pričaju samnom.

Ja sve slušam, ja čak i to slušam, a oni dobacuju.
Dakle, o rokovima je jedino reč ovde. Debata koju smo ovde imali pokazuje jednu jasnu stvar, da još uvek imamo problem sa namerama.
Ministri iz Vlade, imaćete sa tim problem koliko god da budete ministri. Ovde je važno reći – ja sam imao dobru nameru da se to uradi, pa nije uspelo, pa šta da radimo. Ne kažem ja da to radi ministar Nedimović i ministar Brnabić, kažem vam da se to vidi u raspravi kojom se komentariše amandman, gde vam ja kažem – ne može godinu dana, evo vam dva meseca. Jednom da merimo odgovornost, jednom da počnemo da merimo odgovornost.
Kad, tad će neko od ministara prihvatiti amandman nekog od poslanika koji će kazati – ne možeš da dobiješ za dobru nameru još godinu dana, ne može da ti se dozvoli da se dođe za godinu dana i da se opravda – ali mi smo hteli. Sada produžavamo za godinu dana zato što smo nešto hteli pre godinu dana, pa smo rekli 31. decembar 2016. godine. Tada nismo merili imamo li sve potrebne parametre da se uradi katalog, ne, nego – desiće se.
Zašto tražim da se to desi za dva meseca? Zato što se to inače radi u sistemima gde se loše upravlja, pri čemu ne mislim loše diskvalifikacija, vas dvoje, Vlada ili bilo ko, nego je mehanizam upravljanja loš i onda morate da imate nekakav mehanizam pritiska da nateramo sve nas koji imamo dovoljno kapaciteta da promenimo tu situaciju, da je promenimo na bolje.
Zbog toga je moj amandman – ne možemo da dobijemo celu godinu i da se vidimo 20. decembra 2017. godine ponovo. Poslovi su odmakli, obećanja su data, odustanite od namera i da krenemo da razgovaramo o poslovima koji imaju rokove i zbog kojih mora neko biti odgovoran ako loše proceni rok. Samo se o tome radi zašto smatram da je dva meseca ovoj Vladi više nego dovoljno.

Zahvaljujem.
Moj predlog je da, umesto ideje predlagača da se za godinu dana produži, se produži za dve godine. Dobro je što ste prihvatili to. To je početak suočavanja sa realnošću. To je uvek zdravo. Sada imamo dve godine na raspolaganju za RTS i RTV i svesni smo da nismo dovoljno uradili u godini, u roku koji je propisan zakonom, da se zaista reši sve ono što imamo kao primedbu na rad RTS-a i RTV-a.
Zašto kažem da je to dobro? Zato što postoji redosled stvari u rešavanju problema društva koje se menja. Prvo znaš šta hoćeš, a onda znaš kako to hoćeš da izgleda.
Ako hoćemo da razgovaramo o uređivačkoj politici RTS i RTV prvo moraju da budu finansirani. Prvo mora ministarstvo i svi mi koji smo zainteresovani za medijske slobode i dobar program Javnog servisa da znamo da je jedan problem rešen na određeni rok dovoljno dug da se svi drugi bavimo drugim temama.
Zašto smatram da je to suočavanje sa realnošću? Zato što je ovo, ja ne znam, četvrti ili peti put da kažemo – daj nam još godinu. Ali, sada prvi put ja mislim da započinje dijalog u kome ćemo, nadam se, od ministarstva i od Vlade, čuti – a šta radimo u toj godini? Šta radimo do marta meseca? Šta radimo do juna meseca? Šta radimo u ovoj godini ako budu raspisani izbori? Šta radimo ako ne bude svih izbora? Šta radimo na jesen? Kad sami sebi damo rok da dođe izveštaj RTS i RTV i da razgovaramo o uređivačkoj politici.
Ja nisam opozicija Srbiji, ja sam opozicija Vladi i ovo je dokaz da šta god ja mislila o uređivačkoj politici jednog i drugog javnog servisa, ja ću braniti njihovo pravo da postoje, jer postoji zakon za koji smo glasali, u kome smo kazali da treba da postoje.
Ako se suočimo sa realnošću na takav način od toga može biti samo dobra po javne servise, po uređivačku politiku, po Vladu i po sve nas koji znamo iz tuđih primera kako ide osvajanje prava i sloboda u društvu koje se menja.
Prvo, prava manjina. Prvo oko toga društvo da postigne saglasnost, jer je to važno da prestane diskriminacija i da razumemo da smo svi jednaki, onda idu medijske slobode, jer je to najosetljivije, pravo na slobodno javno izgovorenu reč, pravo na kritiku, pravo na dijalog, obaveza na dijalog, onda ide pravosuđe i tek na kraju, nažalost, moju idu druga prava koja su Ustavom garantovana ljudima, pravo na rad, pravo na slobodu kretanja, pravo na imovinu i sva ostala prava koja su nama u Ustavu zapisana.
Ako smo ovo još jedno odlaganje tako razumeli, onda ima nade da ćemo biti zadovoljniji programom RTS i RTV. Ovo nije sednica na kojoj govorimo o uređivačkoj politici, ali ako bude sednica na kojoj ćemo razumeti da moramo da slušamo jedni druge kada govorimo o uređivačkoj politici i da mediji nigde nisu vlasništvo privatno, državno, kako god hoćete, bilo koje političke stranke i da zakoni jednako važe za komercijalne medije i za javne servise. To se ovde često zaboravlja. Pravila za komercijalne televizije su jednaka. Ne može da lupeta šta god hoće na komercijalnoj televiziji zato što je privatna televizija. Pravila su ista u istim tim zakonima za koje smo mi glasali.
Ako se u svemu tome budemo razumeli, nadam se da ćemo onda na kraju druge godine od danas imati i održivo, svima jasno, i od svih prihvaćeno rešenje za finansiranje i za važenje Zakona o Javnom servisu. Meni je drago da ću biti deo tog rešenja, kao što želim svako dobro svima koji budu radili na tome u mesecima pred nama.