Zahvaljujem.
Samo da dodam tehničku izmenu pravopisne vrste. U amandmanu – „Službeni glasnik RS“ od Republike Srbije, da uštedim tehničku redakciju na Odboru.

Jeste. Radi se o tajpu koji je slučajno unesen. Jasno je da se radi o Republici Srbiji.
Samo da dodam da se zaista živo nadam da ćemo imati debatu i da ćemo kroz debatu o medijskim slobodama, o uređivačkoj politici medijskih servisa i Srbije i Vojvodine, konačno odustati od toga što tako pažljivo negujemo među nama, što nam čini štetu, a to je osvetnički duh među nama. Ne osvete, nego saradnje.

Zahvaljujem.
Logično je bilo da i na ovaj Predlog zakona podnesem amandman u istovetnom tekstu, odnosno i po tonu i narativu ove rasprave i po onome čemu smo svedočili proteklih godina, jednu i dve i po godine, je da nam nedostaje ideje, da nam nedostaje i vremena i da nam nedostaje dijaloga da bi se problem kako finansirati javne servise zaista rešio.
Bez obzira da li opravdanje – nisam rekao taksa, rekao sam pretplata, da li je – imali smo izbore, pa smo izgubili šest meseci, dakle, umesto opravdavanja i objašnjavanja, vreme je da se suočimo sa realnošću i da vidimo kolika je ogromna dubina problema koje imamo u pokušaju da dođemo svi do slobode medija, da dođemo do javnog interesa koji bi bio finansiran održivo, koji bi bio sa uredničkim sastavom, uređivačkom politikom ostavljen na miru, a i deo, neprekidan deo društvenog dijaloga o tome šta je javni interes, šta je to što svi mi koji gledamo RTS i RTV treba da imamo da bismo imali zadovoljenu glad, žeđ za informacijama, pravim informacijama, pravovremenim, pristojnim, tačnim, blagovremenim, osvetljenim sa više strana. To rade uspešna društva.
Ova rasprava pokazuje da mi ne želimo i da ne umemo da budemo uspešno društvo, da mi jednostavno nećemo da uložimo ni mrvu dobre volje da čujemo onog drugog ko priča bilo šta, da saslušamo i da koristimo išta, osim rugajućeg rečnika. Naravno da se to preslikava u medije. Mediji su ogledalo društva. Naše društvo nije strukturisano, nemate javnu scenu, nemate kritičke segmente unutar društva koji bi vodili računa da se jednom definisan javni interes održava u definiciji, da se o tome vodi debata. Mi smo stanovništvo, a ne društvo i zato smo neuspešni i hoćemo da mitskim, da rugajućim, da poričućim stignemo do uspeha. Bez obzira što nam to ne uspeva, a mi i svedoci i učesnici, mi na verbalnom nivou opstajemo u tome.
Moj amandman je bio – hajde da jedni drugima damo svest sa svešću o tome kakav nam je problem, dovoljno vremena da se pomaknemo iz žabokrečine, mitskom, predpolitičkog, autodestruktivnog, rugajućeg diskursa u društvu i da počnemo da počnemo da razgovaramo. Jel nam treba javni servis? Koliko to košta, kako to možemo da uradimo? Da li je ikome u Srbiji u interesu da nema javnog servisa, legitimnog, neka kaže ko je? Da li je ikome u interesu da se za godinu dana vidimo i da se lažemo opet, kao što smo se lagali prošle godine, kao što smo se lagali pretprošle godine, kao što se lažemo u toku ove rasprave o tome da li je taksa ili je pretplata? Jednom detinjasta faza društva mora da se završi.
Odgovornost za to da se pređe u odraslo doba je jednako na onima koji imaju moć za upravljanje javnim poslovima i na onima koji su tu da paze i da vode računa da se ta moć upotrebljava kako treba javno, transparentno, u dijalogu oko kojeg imamo svest da mora da traje. Ja ne znam da li ćemo ovo rešiti za dve godine. Ne znam. Ali znam da je ova sednica važna da neki od nas promene svoje mišljenje o tome koliko će nam biti udobno da budemo moćni u društvu koje je stanovništvo i koje pretpolitičko i mitsko. To može da traje, ali nema razvoja, a koliko smo spremni da uložimo u to da bude dijaloga, da bude razvoja i da za dve godine od danas, pa za četiri godine od danas, vidimo razliku na bolje. O tome se ovde radi, o slobodama i zato ova rasprava tako dugo traje.

Zahvaljujem.
(Saša Radulović, s mesta: Dali ste gospodinu Đukanoviću repliku. Kako tako dajete tamo, a ne dajete opoziciji? Isti aršini, gospodine prededavajući.)

Zahvaljujem.
Sa podsećanjem da je trenutno na dnevnom redu produženje rokova zakona kojim se privremeno uređuje i da je kolega narodni poslanik mene pitao zašto ne govorim o RTV, ja sam vam na raspolaganju ako hoćete da kršimo pravila dnevnog reda, da govorim i o nasilju i o lažima i o pljački i o policajcima u civilu na RTV, o kršenju novinarskog kodeksa, o bezakonju održavanjem sednice upravnog odbora, o svemu tome sam vam na raspolaganju kada to bude na dnevnom redu, ali sada nije. Sada je na dnevnom redu produžavanje rokova. O progonu novinara takođe, o pretnjama novinarima, o lažima kome će hvaliti dlaka s glave ili ne, takođe sam na raspolaganju da vam odgovorim, kao što sam na raspolaganju da vam odgovorim i o tome šta je bilo RTV i Televiziji „Most“ 5. oktobra 2000. godine. I tu sam vam na raspolaganju, ali to sve nije tema.
Tako da, nažalost ste dali doprinos mojoj tužnoj tvrdnji da nema ni volje, ni znanja, ni sposobnosti za dijalog, ali ja vam svejedno stojim na raspolaganju za onaj dan kada te volje bude bilo, jer ja od nje neću odustati. Hvala vam.

Zahvaljujem.
Dvadeset i sedam tačaka dnevnog reda mogu se podeliti u najmanje četiri grupe, jedna je potpuno nezanimljiva, to su sporazumi koji dolaze na red, pa dolaze.
Druga su novi zakoni o kojima ću govoriti, posebno kada je u pitanju Zakon o tržištu kapitala, kao izmena i dopuna, i onda još ove dve grupe jedna kojom se produžavaju rokovi i najzanimljivije što se tiče predstavljanja Petrohemija i pretvaranje u javni dug.
Ministar Antić nam nahvali Petrohemiju za 2015. i 2016. godinu, 21 milion dobit 2016, 59 prihod, prihod 300 miliona evra, itd. Ja, ne bih kamioni, milioni, avioni, ja bih da se svedemo na dijalog, ako je ikako može ikada, što pre to bolje, i tu ću spomenuti prvu grupu zakona gde produžavamo rokove.
Nema tog folklora i nema te volje da bolje prikažem sebe nego što jesam koja će nas spasiti od toga što nismo rešili taksu za medijski servis. Nismo. Tačka. Pogrešno smo procenili koliko nam vremena treba. I, to se neće desiti samo od sebe. Takvi su rokovi produženi za nekoliko zakona, jer nismo na vreme uradili svoje poslove. I, to će nam se dešavati. E, tako i za Petrohemiju, nismo na vreme uradili svoje poslove.
Predstavljati pretvaranje duga Petrohemije u javni dug je, naravno, pravo na političku percepciju i propagandu, vid, mene što sam pametan, ali je onda moja obaveza da objasnim o čemu se tu u stvari radi.
Radi se o tome da ima nas 42 stanara u zgradi i jedan od stanara je napravio dug, voli čovek kocka, voli ove „hedž“ fondove iz tržišta kapitala, tako, i dođe glavni u zgradi i kaže – njegov dug ćemo svi da podelimo. Nas 42 stanara kažu – mi nemamo ništa ni sa kockom, ni sa „hedž“ fondom, ništa nismo radili, to je ovaj Antić, ne Petrović sa petog sprata, on je napravio ceo dug. Ne, ne, to će cela zgrada da plaća. E, to je javni dug. Ne treba puno mudrosti da bi se to smislio, znate. Očas posla očistite sve dugove kada sve pretvorite u javni dug, samo onda imamo svi problem zbog toga što svi mi to treba da vraćamo, zbog toga što onda bude manje za društvene funkcije u budžetima.
Ne krivim vas za to, radile to sve vlade, i one koje sam ja podržavala i one kojima sam opozicija. Ni jedna nije htela dijalog. Nijedna, jer su svi jako pametni i dođu i kažu sada ja ovo ispričam jer sam popularan. Nema veze da li sam ja podržavala ili sam bila opozicija. Dok to ne ustanovimo da je nepoželjno ponašanje dotle ćemo ovde imati politički folklor, gde se uz sva moguća kršenja Poslovnika priča šta hoće, pa ćemo za dve godine opet da dođemo ovde, da radimo šta? Da produžavamo rok za medijsku taksu, pa ćemo za godinu i po dana da dođemo da radimo šta, da pretvorimo i drugi deo sa Petrohemiju ili sa nekim novim kome ne treba UPPR jer ima dobit i profit, ali eto. To se tako ne radi.
Znam ja da nema ušiju za ovo što pričam, ali na moju veliku žalost, to ne smanjuje istinitost ovoga što ja s vama delim. Nije bilo još godine u ovoj Skupštini, a da se decembra nisu produžavali rokovi za zakone gde smo se zaklinjali i čvrsto obećavali da će biti 31. decembra. To je recept za neuspeh. Možemo ga mi ispunjavati čime god hoćete, on neće biti otklonjen, i mi ćemo iste razgovore voditi i za godinu dana i za dve godine dana od danas, ako ne promenimo ponašanje.
Nešto što će promeniti ponašanje na tržištu kapitala su izmene i dopune Zakona o tržištu kapitala. Pažljivo gledala, pričala sa stručnjacima, kada sam pogledala prvi put izmene i dopune liči mi. Na šta mi liči? Liči mi na ono što se pojavilo posle 1999. godine na svetskim berzama, na igranje hazardersko, na klađenje na kredite, na to mi liči.
Onda se pitam zašto, šta će to nama? Imamo Zakon o tržištu kapitala, ni njega nismo primenili. Zašto ovo donosimo? Šta će da se desi? Nisam našla odgovor. Ne sumnjam da će odgovor biti od ministra finansija ili bilo koga ko je zadužen, da će da bude super, da će da bude odlično rešenje, i videćemo za godinu dana sve, i onda ćemo se videti za godinu dana i ja ću postavljati ista pitanja kao za medijske takse, i postaviću ista pitanja kao za pretvaranje duga Petrohemije u javni dug. Što se time ponosimo? Nema jednostavnijeg rešenja nego pretvoriti neke druge dugove u javni dug, odnosno pare kojima budžet garantuje. Da li će ih isplatiti ili neće, ja u to ne ulazim, ali to je način kako radimo. Zašto onda očekujemo da budemo uspešni?
Pitanja koja proizilaze iz ova moja tri kratka komentara o tome da produžavamo rokove za javne servise i za takse, o tome da Petrohemiju predstavljamo kao izuzetan biznis uspeh Vlade, i o tome da ostaje nejasno šta će nam ove izmene i dopune Zakona o tržištu kapitala, dakle sva ta tri pitanja svode se prevedeno na bolje pitanje – kada će ministar kulture, januara, februara, marta, doći u Skupštinu da razgovara o svim poslanicima o tome kako možemo da rešimo problem taksi, i ono što odlažemo, kada su medijski servisi u pitanju. Svodi se na to da ministar i Antić i ministar Knežević, ko god, da dođe u Skupštinu pa da razgovaramo o tome šta je još problem sa preduzećima u restrukturiranju. Koliko ima preduzeća sličnih u Petrohemiji, koliko će zahvatiti iz budžeta, i da pričamo o tome tako što pričamo o činjenicama i hoćemo da nađemo rešenje.
Može posle opet folklor ali ćemo se pomeriti značajno za dijalog koji nije postojao o važnim problemima u ovo Skupštini. Da ne govorim o činjenici da je Skupštini ponuđena biografija Danice Marinković, na koju mi imamo pravo na komentar. To je mesto odbora u Agenciji za borbu protiv korupcije. Javno mesto, javna ličnosti, javna odgovornost. Ako iz dve strane biografije koju je koleginica Marinika Tepić čitala, ja nemam nijednu rečenicu kojom se ona preporučuju za borbu protiv korupcije. Onda ja moram da pitam, šta je razlog zašto većina želi baš tu kandidatkinju koja je u penziji. Imaće vremena, nema drugih obaveza može da bude samo u Odboru za Agenciju za borbu protiv korupcije. Prihvatam, pri čemu ja ne sporim većini, izabraće koga hoće, ali zašto pravite pravilo od oblika biografije koji ne bi smela da postoji u ozbiljnoj raspravi na odboru koji ozbiljno bira člana Odbora Agencije za borbu protiv korupcije. Zašto smatrate da to treba da bude pravilo? Zašto nećete da porazgovaramo o tome kako treba da izgledaju biografije ljudi koji nam se obraćaju?
Hajde da napravimo i taj pomak, opet će političke stranke na moju veliku žalost, ja nemam blistavu političku karijeru, zato što ne pristajem na to da političke stranke budu vrhovne sudije svega i svačega, nego tražim da sposobnost ljudi koji se kandiduju bude kriterijum za sve. I, uvek se čudim ljudima, koji kažu – ja to mogu da radim. Kako možeš čoveče, ni škole, ni iskustva, ni znanja, aman, kako možeš? Dala mi stranka. Ne valja. Kako da vam kažem, ne valja.
Dakle, ili ćemo uspostaviti kriterijume kako moraju da izgledaju biografije kandidata koji obavljaju strašno važne javne funkcije ili ćemo nekoj drugoj Danici Marinković razgovarati nekom sledećom prilikom. O tome se radi i na ovoj sednici, o večitom ponavljanju istog recepta za neuspeh. Ja u tome učestvujem pitanje, kad će to da prestane. Odgovor je – ne zna se. A ja vam kažem da je vreme da sednemo i da se dogovorimo kada će to da prestane. Hvala vam.

Malopre je ministar Antić govorio o guranju pod tepih. Ako vas je uvredilo to što ja govorim milioni, kamioni, avioni, izvinite za avione, ali ja to govorim zato da ne ponavljam milione evra jer to ljudima ništa ne znači.
Dakle, plaćati taksu na električno brojilo je bilo i svi su ovde kazali – ne valja, pa uveli drugačije, pa kaže ne valja ni to, pa vratili taksu na električno brojilo. Ministre, ili ćemo imati dijalog pa kazati – građani Srbije, RTS, javni servis medijski, mi ne umemo da radimo kao što plaćate kablovskim operaterima i vi plaćate svoj internet, mi umemo samo da vam stavimo taksu na brojilo i skinimo više produžavanje rokova, ili ćemo da kažemo – uvešćemo im kasante, ili ćemo da kažemo – uvešćemo posebnu službu koja će uraditi samo pretplatu i to je poseban dijalog od toga koliko para treba medijskim javnim servisima. To nije pitanje dogovaranja između direktora i vas, to je pitanje usluge koju programom taj medijski servis pruža. To košta i to se još nije desilo.
Dakle, ja imam predloge za vas i zbog toga govorim o tome da sam dala amandman – dve godine i molim vas usvojite ga. Evo, napišite da nisam ja potpisala, pošto je ovde važno ko piše, a ne šta piše, jer ćemo za godinu dana biti ovde, isti zakoni na snazi i produžavaćemo za godinu dana.
Dakle, nije meni cilj da dokažem da je neko glup da pravi rešenja. To ne možete sakriti. To se vidi. Meni je cilj da u dijalogu zajedno budemo manje glupi, jer to podrazumeva da smo našli rešenje, da li ćete posebno. Da li se pitate zašto ljudi plaćaju kablovsku? Nemaju problema. Kako kablovski operateri uzimaju naplatu? Zašto Medijski servisi to ne umeju? U čemu nam je problem? Nakačimo na brojilo, pa je ljudima krivo jer im se stavlja na brojila koja nisu u koristi i slično. Ja o takvoj vrsti dijaloga pričam i zato je moj amandman za dve godine, a ne za godinu dana.

Zahvaljujem.
Dana 13. marta 2015. godine u 19,15 časova je bivši ministar odbrane Bratislav Gašić izdao usmenu naredbu i time je prekršio subordinaciju, što je utvrđeno u izveštaju. U 20,15 časova je poleteo helikopter sa pilotom Omerom Mehićem i negde oko 23 časa te večeri se helikopter tragedijom srušio blizu aerodroma „Nikola Tesla“, donevši smrt za sedmoro u helikopteru.
Bilo je izveštaja, bilo je istraga. Generali Bandić i Živak su dobili disciplinsku prijavu zbog toga što, kaže se, oglušili su se o sistem koordinacijom. Mogli su da biraju da li će da ih kazni ministar Gašić da su odbili usmenu subordinaciju ili da se kazne šest sati kasnije u ruganju vladavine prava, pošto generali nemaju prava na zaštitu vladavine prava, kao što na zaštitu nemaju prava sedmoro mrtvih u helikopteru.
Kroz sve izveštaje, kroz rad svih komisija dva pitanja su ostala bez odgovora i kad tad, kao u pesmi koju svi znamo iz osnovnih škola, da će se i grobovi naši boriti s tim lažima, naći ćemo odgovor na pitanje ko je ministru Gašiću dao informaciju da je potrebno narediti spasilačku misiju o bebi Ademović, kako je on to saznao, ko ga je obavestio, ko mu je dostavio informaciju? Toga nema ni u jednom izveštaju, niti ima u bilo kojoj informaciji koja se tiče ove strašne tragedije u kojoj su, da stvar bude još gora, nakon tragedije oklevetani nečasno, sramotno i pilot Omer Mehić i članovi posade.
Drugo pitanje koje je ostalo bez odgovora je ko je menjao let kada je helikopter već poleteo ka aerodromu „Nikola Tesla“, odnosno ka Beogradu, ko je menjao let i na koji način i zašto ima informacija o privatnoj komunikaciji u helikopterskoj kabini?
Ponavljam, bezčašće kojim su najviši predstavnici vlasti oblatili Omera Mehića, ruganje vladavini prava, kojim se rugaju i tužilaštvu, lažima kojima su nas obasuli da tužilaštvo neće da pokrene istragu, sramoćenjem zamenice koja je napustila tužilačku karijeru i otišla u notare, brukanjem generala Živaka i Bandića svim onim što prati tragediju kojom smo izgubili sedmoro ljudi, svim zataškavanjem nećete sprečiti da se istina kad tad sazna.

Rubrum govori o poveravanju upravljanja profesionalnom upravniku. Kao i svi drugi članovi, predlažem da se briše zbog toga što ne smatram da će odredbe ovog zakona biti primenjene.
Ministarkin komentar je da sa kim god se slažemo oko brisanja amandmana ili neprimenjivanja zakona, da su to politički savezi. Ja sam onda u najčešćem savezu sa Srpskom naprednom strankom – glasam za Briselski sporazum, za normalizaciju, podržavam Srspku naprednu stranku u evropskim integracijama i, gde god me pitaju, govorim o tome kako Vlada dobro rukovodi tragičnom izbegličkom krizom. To su još čvršći politički savezi nego kada narodni poslanici iz Dveri zajedno sa mnom smatraju da ovi članom neće biti primenjeni, jer neće.
I koliko god se pokušalo da diskvalifikujete to da ljudi imaju svoju perspektivu i svoje viđenje o tome šta biva sa Zakonom, time što ćete kazati – ha, ha, ha, vi to ne mislite zato što stvarno mislite, nego zato što ste iz ove, iz one stranke, to neće pomoći onome što ovaj zakon svojim normativnim optimizmom hoće da uradi. Ja to razumem i to je ono što ja govorim etika namera. Ovaj zakon hoće da menja narativ, mentalitet, odnos ljudi u Srbiji prema svojoj imovini, prema opštem interesu, prema kulturi stanovanja, prema kulturi onoga što je mala ili šira lokalna zajednica, ali način na koji su napisani ovi članovi udaljiće nas sve zajedno od toga cilja, a trebalo bi da nas približe. Zato ja smatram da rešenja o profesionalnom upravniku ili prinudnom nisu dobra i da neće doneti dobro i zato smatram da ovaj član treba brisati. Hvala vam.

Zahvaljujem.
Kao i sve druge članove, amandmanom predlažem da se briše, pošto smatram da ovaj zakon neće biti primenjen. Iz zahvalna sam kolegama koji su učestvovali zato što su dali argumentaciju. Ta ideja da nanošenjem sloge uvedete red,, to neće da radi, neće da radi. I žao mi je što se nanošenje sloge ovde meša sa disciplinom i motivacijom ljudi, da samodisciplinom i svešću o cilju i za hitne intervencije i za tekuće održavanje i za investiciono održavanje, misli o svojoj lokalnoj zajednici.
Mi imamo, ponavljam, banalan nesporazum, ali nepremostiv. Sloga se ne može naneti, ona se gradi, dijalogom u kojem definišete šta vam je cilj ovde, u kojem ne govorite o blagoslovenom rešenju da ministar nadležan za poslove stanovanja bliže određuje vrstu, obim i dinamiku delatnosti iz stava 1. ovog člana, koji govori o hitnim intervencijama i tekućem održavanju i investicionom održavanju.
Znam da će ministarstvo, odnosno ministarka potpisati najnačelniji mogući akt za upravnike iz skupština zajednica za profesionalne upravnike i za prinudne upravnike. Kad polako izgovorite tu rečenicu, onda ćete razumeti s koliko kognitivnih disonanci mi pričamo ovde o jednom strašno važnom zakonu i s kolikom lakoćom ne razumemo razliku između discipline i pokornosti. Pokornost se realizuje strahom. Strah ne donosi rezultat. Disciplina se realizuje motivacijom. Da bi ljudi bili motivisani da promene svoje ponašanje kada je lokalna sredina u pitanju, odredbe ovog zakona moraju izgledati drugačije. Hvala.

Zahvaljujem.
Trenutni tok događaja oko promena zakona je u prilog ideji da se svi članovi brišu. Zato što je prihvaćen amandman i bilo bi dobro da narodni poslanici, koji bezrezervno podržavaju ovaj zakon, pročitaju koje amandmane je prihvatila Vlada. Znači, prihvaćen je amandman na prethodni član 58. o hitnim intervencijama, da tu ne može da propisuje ministar. Ostaje član 59. koji govori o hitnim intervencijama.
Možete da kažete da je dovoljno da stoji u zakonu nema veze, a možemo i da razumemo da sada imamo dilemu. Dok nismo izbrisali da ministar radi, što je trebalo da se briše, ovaj član je imao smisla. Kada smo izbrisali da to radi ministar, ko će da radi hitne intervencije, kao propisivanje bližih uslova? Narodni poslanici dobacuju „predsednik Vlade“, što smatram neozbiljnim dobacivanjem i molim da me ne ometate u obrazlaganju amandmana.
Dakle, to se dešava kada imamo zakon koji, slažem se, radili ljudi u Beogradu, bio već jednom, odbijen, prošao javnu raspravu, sve mu se desilo što je moglo da mu se desi, nije dovoljno jer suštinu onoga što ove odredbe menjaju nismo razjasnili. Zato nam se ovo dešava i dobro je što ministarka prihvata amandmane, ali ću da iznesem ovu svoju dilemu, mislim, nije problem ne prihvatiti moj amandman, nikada o tome ne govorim, nego da sa odborom vidite da li vi nemate dilemu, ako ministar više ne može hitne intervencije, šta odbor da radi ili da ne radi?

Zahvaljujem.
Članovi od 71. do 75. sa rubrumom - korišćenja stana za službene potrebe, pa sve do iseljenja, u tih šest članova definišu kako se koristi stan za službene potrebe. Zanimljivost ovih članova, kao i moja ideja da se i ovi članovi brišu, kao i sve druge odredbe ovog zakona, koristiću kao ilustracije pojedinih stavova da se vidi koliko je to opravdano.
Dakle, u članu 71. zanimljiv je stav 2, koji kaže – stan za službene potrebe ne može se otuđiti iz javne svojine. U istom zakonu, a pre podnošenja amandmana bili su članovi 152. i 153, gde se predviđalo otkup stanova koji su službeni. Ministarka je objasnila da su oni imali časne namere i da je to bilo za pripadnike MUP, porodice ubijenih, stradali. Ako su namere časne, kako to da se od tih namera odustalo? Kako to da nismo prepoznali časnost namera? Nešto nije u redu sa tim obrazloženjem.
Ali, zanimljiv je poslednji stav ovog člana 71, koji kaže – ako je više zaposlenih, izabranih ili postavljenih lica podnelo zahtev za davanje na korišćenje stana za službene potrebe, u tom slučaju rešavanje zahteva se vrši po osnovu prvenstva u podnošenju tog zahteva. Da li ste vi ozbiljno smislili ovaj stav, da se rešavanje o davanju službenog stana, kako citiram, piše – vrši se po osnovu prvenstva u podnošenju tog zahteva? Kakvog prvenstva, sadržajnog u zahtevu, u vremenu, ovaj koji je u ponedeljak u deset sati podneo, on mora dobiti, a ne onaj u ponedeljak u dvanaest?

Član 72. u rubrumu kaže – troškovi korišćenja stana za službene potrebe, i u prvom stavu kaže da zaposleno, izabrano ili postavljeno lice koje je dobilo na korišćenje stan za službene potrebe snosi troškove korišćenja stana itd. Onda, u 2. stavu kaže – zaposleno, izabrano ili postavljeno lice koje je dobilo na korišćenje stan za službene potrebe učestvuje u radu skupštine stambene zajednice shodno primenom člana 41. stav 2. Znači, to lice mora da učestvuje ovim zakonom.
Ako je to lice ono što ne dolazi da pravi kvorum, pa na ponovljenoj skupštini kvorum od jedne trećine, srećom, i to je izbrisano, zašto je to lice različito od bilo kog drugog lica koje stanuje u stambenoj jedinici?
Vi stavljate u zakon da neko ko je dobio službeni stan na korišćenje mora da učestvuje u radu skupštine stambene zajednice. Zašto to stavljate u zakon? Zbog čega je status tog lica poseban tako da se naglasi da mora da učestvuje u radu skupštine? Taj član, kao i sve ove članove koji se tiču zakona, a definišu stan za službene potrebe, osim što kao u prethodnom slučaju je potpuno nejasno napisano kako će koristiti stambene komisije koje izdaju da bi rešile ko ima prvenstvo u podnošenju tog zahteva, tako će i ovo biti ogroman problem u primeni iz prirode službenog stana koji je dat na korišćenje, kao i lica koja se u taj stan useljavaju. Zato je to ilustracija za brisanje člana.

Rubrum je „Obaveze korisnika stana za službene potrebe prilikom iseljenja“. Naravno da predlažem da se i ovaj član briše, kao i sve druge odredbe. Koristim vreme koje mi je dodeljeno za obrazloženje amandmana da ilustrujem koliko bi dobro bilo, i za slabu nadu da ovaj zakon bude primenjen, da se odredbe brišu.
Naime, u prvom stavu člana 75. kaže – pri iseljenju korisnik stana za službene potrebe dužan je da preda stan stambenoj komisiji u stanju u kom je primljen, uzimajući u obzir promene do kojih je došlo usled redovne upotrebe stana i stvari. Znate, ne može oba, ili predaje stan u stanju u kom je primljen, ili predaje stan uzimajući u obzir promene do kojih je došlo usled redovne upotrebe stana i stvari. To su dve različite situacije.
Ako je došlo do promena, onda to nije stanje u kojem je primljen i onda zato sastavljate zapisnik koje su to promene nastale usled redovne upotrebe. Kako će sada izgledati u drugom stavu zahtev, zakonski, da su ugovorne strane dužne da zajednički, pisano utvrde stanje u kome se nalazi stan u vreme predaje? Ako je uradio, morao da uradi renoviranje kupatila, da li je to stan u stanju u kom je primljen ili nije? Kako ste zamislili da ova dva stava, ugovorne strane u korišćenju službenog stana pretoče u zapisnik na koji je obavezan zakon i onog ko koristi službeni stan i onog ko mu službeni stan izdaje?
To su stvari koje neće biti prvi put u zakonima jedno izostavljeni, ili jedan nemar o tome gde stoji zapeta, pravi ogromne probleme ljudima na koje zakon treba da se odnosi.

Sledećih nekoliko članova zakona govori o bespravnom useljenju.
U članu 77, u četiri stava, govori se o licu koje se uselilo u stan, ili zajedničke prostorije, ili dela koji ima pravni interes ili ima pravo kod nadležnog itd. Dakle, podnosi zahtev za iseljenje lica.
Postupak za iseljenje iz stava ovog člana je hitan i na njega se ne odnose odredbe o postupku iseljenja i preseljenja iz drugih članova koji slede. Opet navodim, kao ilustraciju, jer su napisane odredbe tako da se ne zna šta je hitan postupak i kada primenjujete član 77, a kada od 78. do 87. Kaže - da protiv rešenja o iseljenju lica koja su se uselila u stan ili zajedničke prostorije stambene, odnosno stambeno-poslovne zgrade, bez pravnog osnova, može se izjaviti žalba opštinskom, odnosno gradskom veću u roku od 15 dana, od dana dostavljanja.
Vi ovim zakonom definišete hitan postupak iseljenja lica koja su se bespravno uselila i morate da ostavite 15 dana za podnošenje žalbe. Ovaj član zakona, u celini, je neprimenljiv i zato ga treba brisati.