Još jednom zahvaljujem što je članica vladajuće koalicije predložila amandmane – briše se, za druge članove ovog zakona, kao i narodni poslanik Dušan Pavlović.
Dakle, član 156. predlažem da se briše, zbog toga što neću da bilo koji član ovog zakona stupi na snagu, zato što podrazumevam da će biti neprimenljiv zbog normativnog optimizma, zbog nejasnoća i zbog koječega što smo u toku ove rasprave došli u debati i u razgovoru, kao spornog.
Pošto je pri kraju rasprava, ja ću uz član 156. koji je logičan da se briše, zato što podrazumeva kako će da prestane da radi Republička agencija za stanovanje, jer se ukida i sve njene nadležnosti se prenose na Ministarstvo. Čak i da nisam imala stav da je ovaj zakon neprimenljiv, nije dobro imati stav da Ministarstvo može da radi sve moguće vrste poslova. Nije dobro. Nije dobro ni prenositi Agenciju za hemikalije na Ministarstvo, nije dobro ukidati nezavisna tela kao što su uprave i prenositi na Ministarstvo.
Mi ćemo izgleda morati da prođemo jednu fazu, da svi uočimo, da to nije dobro, pa ćemo se onda vratiti. Malo ćemo tu gubiti vreme, ali verovatno je neminovno. Zato valja meriti ono što želimo da menjamo.
Prestanak rada Republičke agencije za stanovanje je, recimo, jedan od članova ovog zakona koji će biti primenjen i ne uzimam ga kao ilustraciju da neće, ali želim da pri kraju ove rasprave, još jednom ću se javiti, ponovim da bez obzira što ministarka ne učestvuje u raspravi stalno, da je dobro što ipak imamo dijaloga koji su određeni amadmani važni i amandmani prihvaćeni.

Član poslednji u Predlogu zakona govori o danu stupanja na snagu i stupiće na snagu osmog dana od dana objavljivanja u „Službenom glasniku Republike Srbije“, tako da će 2017. godina početi sa ovim zakonom na snazi.
Pošto moj amandman da ovaj zakon ne stupi na snagu neće biti prihvaćen i zakon će sa ponekim amandmanima stupiti na snagu. Imam molbu za ministarku, Ministarstvo i za javne servise, da dogovore poseban protokol o informisanju o odredbama Zakona o stanovanju.
Ne sumnjam da Ministarstvo to možda ima u planu, ali je neobično važno da ljudi budu na vreme, valjano, blagovremeno i pravovremeno informisani o rokovima, o obavezama i novčanim i pravnim koji iz primene ovog zakona, ja bih rekla pokušaja primene ovog zakona, proističu za sve građane koji žive u Srbiji.
Između ovog zakona i Porodičnog zakona u Srbiji koji je mali Ustav i Ustava koji je najviši akt je razlika samo u tome kad su porodice u pitanju onda je to zakon koji se odnosi na sve nas žive pripadnike koji činimo državu Srbiju, a ovaj zakon koji se odnosi na stanovanje čini da će uticati na živote svih nas koji u nečemu živimo u Srbiji.
Ne sumnjam da će Ministarstvo imati u vidu koliko je važna pravovremena, jasna i blagovremena informisanost o rokovima, o obavezama pravnim koje proističu za sve nas koji živimo u Srbiji. Možda će vam biti dosadan na početku, ali je važno da to ljudi znaju.

Naš amandman menja stav 1. člana 46, koji u originalnom tekstu zakona glasi – transport opasnog tereta na putu kontroliše policijskih službenik u redovnoj kontroli učesnika u drumskom saobraćaju, u skladu sa ADR. Mi smo tražili da taj stav 1. glasi – transport opasnog tereta na putu kontrolišu inspektori sa položenim ispitom za savetnika u bezbednosti transporta opasnog tereta, u skladu sa ADR.
Obrazloženje zašto ne prihvatate je da se ne prihvata jer je sadržina našeg amandmana propisana u članu 62. stav 6, ali član 62. stav 6. kaže – inspektor mora da ima sertifikat za savetnika za bezbednost koji se izdaje u skladu sa ovim zakonom, kao da ispunjava uslove za inspektora propisane zakonom kojim se uređuje inspekcijski nadzor. Vi ovde opisujete šta mora da ima inspektor, a ja kažem da mora da bude sa teretom. To su dve različite stvari.
Bilo bi dobro da ste ovaj amandman prihvatili. Pitanje je samo vremena kada ćemo menjati ovaj zakon, jer policijski službenik ne bi trebalo da po Predlogu zakona bude taj koji će da u redovnoj kontroli učesnika saobraćaja, nego da to bude inspektor koji je sa ispitom savetnika za bezbednost transporta. Može i ovako, ali mi smatramo da rešenje koje nam je neminovno bolje da bude primenjeno odmah nego kasnije.

Zahvaljujem.
Pitanje za ministra prosvete, gospodina Šarčevića i ministra policije, gospodina Stefanovića, koje se tiče događaja vršnjačkom nasilja u školi ''Takovski ustanak'' i postupak, kako tokom samog događaja i direktorke škole Branke Žižović.
Naime, u toj školi je došlo do vršačkog nasilja, majka je prijavila da joj je dete maltretirano, tučeno. Otišla je kod lekara, da se vide i dokazi o nasilju koje je šutiranjem, od učenika starijeg, u učinioci, naneseno, da bi direktora Branka Žižović dala izjavu koja u slobodnom citatu glasi – da ona ne razume zašto se to diže na neki viši nivo i zašto se u jedno koškanje među decom uključuje i Centar za socijalni rad i druge institucije.
Dakle, ministra prosvete pitam, u kom je delu proces unutar Ministarstva, u nadležnim sektorima, razgovor i sa školom i sa direktorkom škole, i postupanje Ministarstva po Pravilniku o postupanju ustanova u kojima se odigrava nasilje, koje je na snazi. A ministra policije, u kom delu je i kojoj fazi je postupanje odseka u Ministarstvu, koje u saradnji sa Centrom za socijalni rad, takođe po Protokolu o postupanju u slučajevima nasilja u ustanovama treba da bude.
Zašto je ovo moje pitanje važno i zašto očekujem od oba ministra odgovor u roku od 15 dana, uz svest o tome šta je direktorka kazala? Direktora je kazala da je to minimalno što se desilo, da je nevažno. Direktorka je dala javnu podršku vršnjačkom nasilju. To osim što je zabranjeno zakonima i propisima kojima se definišu sve vrste nasilja, uključujući i propise koji su podnosili ministar prosvete i ministar policije, to je nedopustivo. Nedopustivo sa od strane nekoga ko obavlja dužnost direktorke škole.
Naša visoka tolerancija na nasilje, naš prezir prema patnji dece koje su žrtve vršnjačkog nasilja je nedopustiv. Iz ova moja dva pitanja, moja molba svima nama koji prirodom svog posla imamo nekakvu javnu funkciju, javnu obavezu, nekakvu moć javne reči, da pazimo šta govorimo kada je u pitanju vršnjačko nasilje, kada je u pitanju nasilje prema ženama, kada je u pitanju nasilje prema osobama sa invaliditetom, da jako pazimo šta govorimo. Ako imamo zle stereotipe u glavama da je to oduvek tako bilo, oduvek su se deca tukla da te stereotipe zaboravimo, jer su oni zabranjeni kao ponašanje. Propisima o kojima smo zajedno odlučivali u ovoj Skupštini, i vlast i opozicija, bilo bi dobro da ovaj slučaj, prvo da nema tragičan ishod kojim će biti okrivljena majka i dete žrtva i da neće biti tragičnog ishoda kojima će se direktorki tolerisati minimiziranje slučaja vršnjačkog nasnjilja, bilo bi dobro da nam svima dopre do svesti.
U istraživanja koja su u Srbiji rađena 30,7% dece, urađena je na uzorku od preko 57.000 dece u školama u Srbiji je trpelo neki vid verbalnog nasilja, zlostavljanja, 15% dece u školama trpi neki vid fizičkog zlostavljanja. Ako mi ne razumemo kolika je to panja deteta u uzrastu od šest, sedam do 15 ili 18 godina, onda uzalud donosimo propise u ovoj Skupštini, ako ćemo prećutati nerad institucija koje su plaćene iz budžeta kao i svi mi da spreče vršnjačko nasilje, da deluju preventivno, da pruže podršku žrtvi, da pruže podršku i nasilniku, onda ćemo samo svedočiti samo zgražavanjem slučajevima nasilja i u školi i u porodici i na ulici. Zgražavanje zaglupljuje. Molim vas da se ne zgražavamo, nego da delujemo i zato pitam oba ministra – u kojoj fazi su na osnovu protokola o postupanju u slučajevima nasilja u ustanovama poslovi, sektori u njihovom ministarstvu? Hvala.

Zahvaljujem.
Koristim vreme ovlašćene predstavnice poslaničke grupe DS, sa željom da dam podršku amandmanu koji je obrazložio narodni poslanik Marko Đurišić.
Čak i da sam imala dileme kada na argumentaciju zašto ne treba prihvatiti slušam čitanje obrazloženja i lake male eseje ni o čemu, onda sam potpuno sigurna da niko ko bi želeo da kaže nemojte prihvatiti amandman Marka Đurišića u stvari ne zna zašto bi to uradio, bar tako zvuči u ovoj sali. Ja se nadam da zna, pošto je besmisleno da sedi ovde i da ne zna zašto je protiv amandmana koji je sasvim prihvatljiv. Bilo bi dobro za Vladu da ga prihvati, kao što bi bilo dobro da Vlada otkloni svaku sumnju da duh ovog zakona i da nepreciznosti koje se amandmanom kolege Marka Đurišića ispravljaju ne vodi u svojevrsnu legalizaciju – daj mi ga, moj je, prvi sam ga video korupcije, čega smo svedoci u slučajevima i kada nema zakona. Kad to stavite u zakon, onda svi zajedno imamo problem. I naši amandmani, kao i amandman kolege Đurišića su samo sa jednim ciljem, da izbegnemo probleme koji nam ne trebaju. Hvala.

Zahvaljujem.
Koristim vreme ovlašćene predstavnice poslaničke grupe Demokratske stranke.
S obzirom da je ministarka imala komentar o tome šta, i kad, i kako je počeo napredak Aerodroma. Smatram da bez ikakve potrebe omalovažavate rad jednog jako dobrog ministra u Vladi 2008-2012. godine, gospodin Milutin Mrkonjić je razna dobra posla uradio. To što nije hteo da daje pare iz budžeta Arapima, mislim da je dobro to uradio. Zašto je posle glasao? Šta će, mora se nekad.
Dakle, ako želite da polemišemo sa percepcijom ili sa vizijom koju imate kao predstavnica vladajuće koalicije ili Srpske napredne stranke sa nekim iz Demokratske stranke, predlažem vam da promenimo pristup i da gledamo šta je urađeno, a ne ko je radio.
Na primer, ja mislim da vi radite odličan posao kao neko ko vodi Koordinaciono telo i da su rezultati koje ste ostvarili uprkos realnosti, nešto što će se pamtiti po dobru. Kao što smatram da Radna grupa koja u vašem Ministarstvu radi poglavlje jedne od retkih koja u izveštaju ima napredak. Četiri ukupno sektora imaju, jedan je vaš.
Dakle, to što radite dobro, to hoću da kažem, kao što mislim da je gospodin Milutin Mrkonjić jako puno dobrih stvari uradio. Ja se sa njim ne slažem ni politički, ne slažem se ni sada, ali to ne može da obriše realnost onoga što je rezultat. Ne možemo sve svedemo na to da su jedni crni, drugi beli, jer je to detinjasto poricanje realnosti i odakle i naši amandmani.
Mi se ne slažemo da se „Etihadu“, da se „Er Srbiji“ daju pare iz budžeta. Da ste vi neko ko pripada mojoj stranci, koja je na vlasti, ja se isto ne bi slagala. Dakle, imamo različitu percepciju o tome šta treba raditi sa novcem iz budžeta. Ja to što sebe zove investitorom, smatram grebatorima, jer jesu grebatori, jer su izmišljeni posle 2008. godine, posle ekonomske krize, kada više nema para, pa mora da se uzima iz budžeta, pa se iz budžeta dalo bankama, to se zvalo dejl aut, pa se sada daje onome ko se zove investitor.
Dakle, mi se ne slažemo strateški, vaše pravo i moje pravo. Ja svoje pravo u okviru svoje stranke koristim da vam kažem, podneli ste nam zakon od koga odustaju zemlje u regionu. Odustaju od koncesije auto-puteva, odustaju od javno-privatno partnerstva. Imate oko sebe primere, ne ponavljajmo tuđe greške. To je sve što vas molimo, amandmanima briše se. Hvala.

Zahvaljujem.
Rubrum nad ovim članom 5. glasi: „Uslovi i načini obavljanja delatnosti upravljanja aerodromima i sticanja statusa operatera aerodroma“, i ne valja rubrum. Dakle, samo da ovaj član ima u celom zakonu da se briše, trebalo bi da se briše, jer u članu 5. nema govora o tome kako se stiče status operatera aerodroma. To je posledica tog procesa koji ja zovem normativni optimizam i čemu sam bila veliki protivnik, sa vrlo malim uspehom. Ne očekujem ja sada uspeh ni za sebe u stavu – hajde malo da pazimo na kopi-pejst i sa idejom, ima ljudi koji čitaju stvarno. Zašto? Jer u članu 5. u četiri tačke se definiše delatnosti upravljanja aerodromom može da obavlja. Znači, on upravlja aerodromom, ne treba da ga stiče. To se dešava u Zakonu o vazdušnom saobraćaju. Javno preduzeće, pod jedan, pa pod dva, društvo sa ograničenom odgovornošću i akcionarsko društvo, odnosno društvo kapitala, čiji je jedini vlasnik Republika Srbija, autonomna pokrajina ili jedinica lokalne samouprave, kao i zavisno društvo čiji je jedini vlasnik društvo kapitala, pod tri, društvo kapitala u kome je većinski vlasnik Republika Srbija, autonomna pokrajina ili jedinica lokalne samouprave i pod četiri, druga društva kapitala i preduzetnik kome je nadležni organ poverio obavljanje delatnosti upravljanja aerodromom.
Ko od njih će da stiče status operatera? Vi ste ga stavili u zakon. Ko od ovih, koje ste naveli, stiče status operatera? Kako? Ne valja, promakne, ali ima ljudi koji pažljivo čitaju.
Zašto član u celini ne valja? Zato što normativni optimizam podrazumeva da pokupim iz različitih zakona, ne pazeći kakve to posledice ostavlja u drugim zakonima, jer vam u tri poslednja stava ovaj član služi da kažete da se na poslovanje ovih društava kapitala, tačka 1) stav 1, primenjuju propisi koji uređuju, naravno, pravni položaj privrednih društava, da se kod obavljanja delatnosti poveravanja akcionarskom društvu primenjuju neki drugi propisi, da bi na kraju kazali da delatnost upravljanja aerodromom može biti predmet koncesije, kao i javno-privatno partnerstvo, u skladu sa zakonom kojim se uređuje javno-privatno partnerstvo i ovim zakonom.
Šta ćete, i to bi moralo da imam vrlo jasan odgovor, i kako ćete primeniti ovaj zakon na tačku koja kaže da već imate aerodrom koji je u koncesiji? Hoćete raskidati ugovor o koncesiji? Hoćete praviti ugovor između starog i novog koncesionara? Ko će o tome da odlučuje? Gde je država tu?
Dakle, naša želja da kažemo - obrišite član proizilazi samo iz jedne jedine činjenice, a to je da je član, kojim tražimo brisanje, ili potpuno neprimenjiv, ili viče sa papira o svojevrsnom legitimnom položaju za netransparentno, ne javno i uvek korupciji sklono delovanje, kada je u pitanju upravljanje aerodromima.
Ne mislim da će te vi prihvatiti jedan od amandmana, ali mislim da je dobro za buduće dijaloge, jer ćemo sa ovim zakonom imati problema u primeni, da se setimo da je važno da zajedno uporedimo slike kako izgleda primenjen ovaj zakon, da bi smo znali koliko normativni optimizam ponekad ne valja. Hvala vam.

U rubrum člana 8. kaže ovlašćenje osnivača, odnosno većinskog vlasnika operatera aerodroma, i ovo je uz član 5. još jedan kristalno jasan primer te sklonosti normativnog optomizmu.
Šta hoće da reši član 8 i šta je rešio loše? Da dodam, strašno želim da ovaj član nikada ne bude primenjen. Nikada. Da samo ostane na papiru, loš, dobar, izmenjen, kako god hoćete. Zato što ovaj član 8. predviđa odredbe u svojim stavovima šta se dešava u slučaju poremećaja u obavljanju delatnosti upravljanja aerodromom. On je u tačkama i u stavovima pomešao.
Ovlašćenja koja Vlada inače ima, ovlašćenja koja agencija inače imaju, ovlašćenja iz vazdušnog saobraćaja, da bi na kraju u poslednjem stavu, dodali, ako koncensionar nije više u mogućnosti da obezbedi uslove za kontinuirano obavljanje vazdušnog saobraćaja, davalac koncesije preduzima mere u skladu sa zakonom kojim se uređuje javno-privatno partnerstvo i koncesije, i ugovorom o koncesiji. Šta će ovaj stavu u ovom zakonu? Šta će? Zašto se vi stavom u članu 8. pozivate na to da se primeni drugi zakon? Naravno da će se primeniti, ili neće.
Kako da vam kažem, to ide kroz sve članove ovog zakona. Razumem zašto. Zato što hoćete da ozakonite jedan proces koji vam se čini da nije dovoljno zakonit, ako ga preuzmete na osnovu Zakona o koncesijama i javno-privatnom partnerstvu, a jeste. Dovoljno je zakonit, a ovde samo unosite nepotrebnu nejasnoću, ostavljate prostor da razni tumače i mešamo delove zakona nepotrebno.
Ako hoćemo da govorimo o tome kad primeniti koncesije, morate da razumete da smo mi slušali predsednika Vlade, koji je na raspravi o budžetu govorio da sledeće godine Aerodrom „Nikola Tesla“ ide u koncesiju. Ako on to nije mislio, žao mi je. To ste morali sa njim na Vladi da kažete da će to biti već nekada. On je rekao da će biti prihoda od koncesija aerodroma. Da li mu je izletelo? Nemam pojma. Dok samo misliš svojim si mislima gospodar, kada izgovoriš svoje misli onda si tim svojim rečima sluga. Mi zbog tih reči imamo ovu raspravu.
Zbog tih reči, možda pažljivije nego druge zakone, sa stanovišta koliko ima normativnog optimizma, gledam svaki od ovih članova. Zbog toga je rasprava. Ne postoji način da bilo ko na časnu reč i na, kako se to kaže majke mi, prođe u ovoj Skupštini, ko god bio, da li ga ja podržavala ili ga ne podržavala. Molim vas da razumete ovu diskusiju.

Koristim vreme ovlašćene predstavnice.
To je predlog. I dokle god ne budemo razumeli da se mana ovog zakona neće skloniti time što vi meni kažete – neću da razgovaram sa tobom jer ti je amandman briše se, dotle ćemo imati zajednički problem. Nisam vas pitala da li vam se sviđa moj amandman, pitala sam vas šta će vama stav u članu 8 – ako koncesionar nije više u mogućnosti da obezbedi uslove za kontinuirano obavljanje vazdušnog saobraćaja, o tome je član, koji u nastavku kaže – davalac koncesije preduzima mere u skladu sa zakonom, kojim se utvrđuje javno-privatni prestanak koncesije. To nije ovaj zakon. I ugovorom o koncesiji, njega ne definiše ovaj zakon.
Dakle, možemo mi i dalje da razgovaramo i dalje tako da se vama ne sviđaju moji amandmani, razumem da se ja vama ne sviđam, vi se meni sviđate, po raznim osnovama, ali šta ćemo. Kao i mnogi drugi koji hoće da se bave svojim poslom, ali nema od toga koristi. Ako stavite ovaj stav na esej o Aerodromu u Somboru, koji je ovde spomenut, koji je u koncesiji, po Zakonu o koncesiji, ne može da obavlja, šta će da vam radi ovaj član. Šta ćete da radite koncesionaru u Somboru? Ko će da postupa po ovome?
Stvar je mnogo ozbiljnija nego lakoća kojom možete sa pozicije moći da pokušate elokventno preziranje rada jednog poslanika, bio on opozicioni ili vladajući. Za kraj, mnogo vam je bolje kada vas ja kritikujem, nego kada vam oni čitaju obrazloženje i pohvale, verujte mi. Videće to za koji mesec ili godinu.

Nema tih izbora koji vas mogu spasiti od, ne dao Bog, primene ovog člana, na Aerodromu u Somboru, koji je izdat koncesionaru. Naš nesporazum je banalan, ali dubok i nepremostiv. Ako hoćete da meni uputite prezir zato što je 250.000 ljudi rešilo da glasa za DS, vi arogancijom upućujete taj prezir i tim ljudima koji su glasali za mene. Poštujem svaki glas koji ste vi dobili, od srca i iskreno, jer ljudi za vas glasaju, 1.750.000 ljudi, koji su glasali za SNS, imaju pravo na taj izbor. Branim njihov izbor, jer ako ne branim ne mogu da branim ni svoje. Vi meni osporavate da govorim u ime 250.000 ljudi koji su glasali za nas.
Možda budete imali sreće, možda vam se to čini kao sreća, pa ne bude više nikog ko će hteti da glasa za DS, možda će vam se tada činiti da ste rešili sve svoje probleme, a ja ću i tada, bilo gde i bilo kako, čitati zakone i pitati nekoga drugog – zašto stavljate u zakon stav koji nema veze sa zakonom, ne može biti primenjen, i zašto ga branite otvorenim prezirom prema DS? Od toga nikome nema koristi, a najmanje budućim koncesionarima koji budu čitali ovaj zakon, pa gledali šta treba da rade u slučaju da su privremeno sprečeni na upravljanje.
Lakoća kojom hoćemo da održimo prednost i ućutkivanjem protivnika nikada nije lakoća kojom demonstriramo znanje koje posedujemo, ali je, naravno, folklor ovog parlamenta bio i ostao. Ne zameram ja to vama, ja vas samo molim da, kada budete radili podzakonske akte, bude negde jasno šta radi poslednji stav člana 8. o kojem sada raspravljamo. Ništa više, ništa manje. Na izborima svima koji budu hteli da glasaju za koga god hoće da glasaju slobodno, da glasaju zato što osećaju volju i želju da glasaju i neka vam poklone svo vreme koje smatrate da zaslužujete. To je, kako da vam kažem, stvar za koju se ja borim 26 godina i neću nikada prestati, kao što se borim i za kulturu dijaloga. Hvala vam.

Ne treba da pričamo o tome svemu. Treba da pričamo ovako. Ja pitam – kako ćete primeniti poslednji stav u članu 8. koji glasi: Ako koncesionar nije više u mogućnosti da obavlja uslove itd. onda će se obratiti Zakonu koji uređuje javno-privatno partnerstvo i koncesiji i Ugovor o koncesiji. O tome treba da pričamo.
Stav člana 8, možete da odmahnete rukom koliko god hoćete, možete da kažete – mante je, nemoj još odgovarati, ovo ostaje u zakonu. Bio je tako jedan što je napisao da treba zakon da stupi na snagu 31. aprila, pa sam ga pitala – da li si ti normalan, a on mi je odgovorio – napiši amandman. Neće da može.
Dakle, ono o čemu treba da pričamo je, pošto vi sa saradnicima nama donosite predlog zakona, da nam kažete kako se i u kojim slučajevima primenjuje poslednji stav člana 8, ni manje ni više. Možete uneti emocije u to, nemam ništa protiv emocija, ali ako me pitate o čemu treba da pričamo, o tome treba da pričamo – zašto pravite zakon u kome ključni stav, kakva su ovlašćenja osnivača u slučaju poremećaja u obavljanju? Poremećaj u obavljanju je definisan Zakonom o vazdušnom saobraćaju. Šta vam radi poslednji stav u članu 8, o tome treba da pričamo. Vi meni kažete – desi se ovaj poremećaj, a ovaj stav primenjujemo onda ovako i ovako. Sve ostalo može, ali je nekorisno, a malo je i posramotno, a za nekoga i pokorisno. Šta da se radi?

Još jedan član koji je direktna ilustracija normativnog optimizma, nepotrebnog. Dakle, šta definiše član 13. i zašto ga treba brisati kao i sve članove ovog zakona? Govori u rubrumu - predlog za eksproprijaciju, administrativni prenos i nepotpunu eksproprijaciju. U prvom stavu kažete ko može da podnese predlog, što je inače definisano i zakonom kojim se uređuje eksproprijacija, a u drugom stavu da se po podnošenju predloga iz stava dalji postupak sprovodi u skladu sa zakonom kojim se uređuje eksproprijacija. Šta će vam ovaj član u ovom zakonu? Da kažete da postoji Zakon o eksproprijaciji po kojem mora da se postupa. To je normativni optimizam.
Nemam ništa protiv da se ima strategija kojom će se iz mnogih zakona pokupiti odredbe u pokušaju da se napravi jedan kič leks specijalis. Imali smo mi ovde i originalni leks specijalis, kada se izgradnja „Beograda na vodi“ na silu proglasila javnim interesom.
Komercijalni stanovi, to ostaje bruka na obrazu svakog ko je rekao - ja sam za, izvanredno, ali, evo narodni poslanici dobacuju – šta fali „Beogradu na vodi“? Kod nas u Vojvodini se kaže – ima sve što mu fali.
Dakle, ovde u želji da ovo ne bude pravi zakon umesto leks specijalisa, vi uvodite ko može da podnese predlog za eksproprijaciju i šta posle sa tim predlogom biva. Razlozi za naše protivljenje su što mi ne smatramo da je potrebno da se u ovakvom zakonu, gde imate, već smo ovde razgovarali, stavova koje ne umete da mi objasnite, gde imate navedene u rubrumu kako se stiče status operatera kojeg nema u članu i da sad imate u članu 13. ko podnosi predlog i šta posle sa tim predlogom biva. Hvala vam.

Ja imam potpuno razumevanje za sve koji nemaju dovoljno snage da razumeju išta i koji smatraju potpuno, predsedavajući je to pažljivo slušao, prirodnim da ovde obrazlaže da ne prihvata amandman zato što ga je potpisao jedan narodni poslanik. Kada bi bilo reda, kao što nema razuma, kada bi bilo znanja kao što nema časti, onda bi se razumelo koliko to izrečeno u sali za sednicom Narodne skupštine je nedopustivo. Onda bi se razumelo kako neko samo iz svojih očiju posmatra svet i misli da su svi isti. Pa, nismo.
Dakle, meni je ovde rečeno da sam potpisala amandman zato što znam šta je korupcija. Da ima namere da raspravljam dalje, naravno da bih postupala po onome što piše, vladavini prava, kada bilo ko smatra da mu se može da zasenjuje prostaklukom, neznanjem i bahatošću. Pa, ne može. Nemojte da širite ruke. Svojih reči snosite posledice. To što je to ružno to nije važno, ali je, kako da vam kažem, nezakonito. Kada oduzmete meni mandat na sednici na kojoj ćete glasati o skidanju imuniteta narodnoj poslanici Gordani Čomić, onda možete da osporite amandman koji sam potpisala, a koji je unet po osnovu toga što ste pronašli da ima krivičnih dela korupcije u mom postupanju. Dotle samo treba da vas bude sramota, jako. Ali, da se zna šta je sramota, ne bi se sve ovo nama dešavalo, što se dešava. Hvala.

Zahvaljujem.
Ostaje bez odgovora pitanje koje sam postavila zašto je toliki normativni optimizam, šta krijemo, od koga krijemo i zašto? Ako iko misli da će bilo kakvim ponosom na neznanje i prostaklukom sakriti da ovde piše nešto što je viška kao član, onda je u zabludi.
Da li možete da usvojite zakon bez ikakve izmene? Već niste. Dakle, nije ušao u ovu Skupštinu još ni jednom zakon, a da je iz Skupštine izašao u obliku u kojem je ušao. To je priroda Skupštine, da postavljamo amandmane i da menjamo članove zakona. Vi ste već neke izmenili.
Moja obaveza je da vas upozorim da ćemo zajedno sa ovim zakonom imati problema u primeni, iz dva razloga. Prvi je normativni optimizam, drugi je što predstavlja kič verziju leks specijalisa koji je već napisan za „Beograd na vodi“. Nije nam u interesu da imamo problem. Vi imate svoje motive zašto smatrate da tako treba da bude. Naš je posao da o tim motivima govorimo i da pokušamo da predupredimo probleme koji će nas sačekati kada ovaj zakon bude trebao biti primenjen. To je sve.

Meni nije mrsko. Dok ne budemo naučili da ne može da nam bude mrsko da slušamo nekog kada govori ono što se razlikuje kao mišljenje od našeg, onda će početi razvoj. Dok budemo sedeli ovde rešeni da nam jezik uvrede i omalovažavanja bude jedini način komunikacije, dajemo pravo da govorimo o smrti dijaloga i smrti razvoja u društvu.
Meni nije mrsko da slušam bilo koga. Posao narodnog poslanika je obaveza da slušate svačije mišljenje. Ako samo malo uložimo napora u to da zaista slušamo one druge i da nam ne bude mrsko, da nam niko ne bude mrzak, ko zna šta sve dobro može da se dogodi u ovoj sali. Jedna stvar sigurno može. Može da se dogodi zaista početak dijaloga o raznim temama, početak razmene stvarno argumenata, početak razgovora o tome šta je ono što se govori, a ne ko govori, jer je to razlog zašto skupštine postoje.
Imam puno razumevanje i za jak jezik i za politički folklor. Imam čak i razumevanje za prostakluke, oni uvek pokušaju da zasene strah od argumenata, od činjenica i od onoga što je realnost. Mrsko slušati nekoga nije lepo da se kaže u sali. Zato što poriče suštinu sadržaja posla narodnog poslanika. Naš je posao da se slušamo i da čujemo. Zašto? Zato što kada u ovoj sali počne proces da mi, bez toga da nam je mrsko, slušamo i čujemo jedni druge, onda oni koji nas gledaju s pravom kažu – evo, ovi se razgovaraju iz mojih interesa.