Amandman je na član čiji je rubrum donošenje nacionalnog programa, a član glasi: „Radi obezbeđivanja uslova za dugoročni razvoj i unapređenje aerodroma u Republici Srbiji donosi se nacionalni program razvoja u Republici Srbiji, u daljem tekstu – nacionalni program.“ Taj nacionalni program donosi se na period od pet godina, u drugom stavu, i nacionalni program donosi Vlada, na predlog ministarstva nadležnog za poslove saobraćaja.
Drugi član je onaj koji razrađuje sprovođenje nacionalnog programa. Ono što je moje pitanje je – šta ste smislili da napišete u nacionalni program? Da li je to dokument gde ćete nam govoriti o planu koncesije?
Malo pre kažete – sve će biti javno. Ovaj nacionalni program neće biti u Skupštini, on je dokument Vlade, kao i neke druge strategije i ja nisam protiv. Ja mislim da jedan broj strategija i programa i treba da bude u nadležnosti Vlade, a da Skupština samo izveštava. I kakav je to dugoročni razvoj od pet godina? Šta vam je onda kratkoročni razvoj? Srednjoročni? Mesec i po? Godinu dana?
Sad ste kazali – Ugovor o koncesiji imaće uvid u Skupštini. Ovde u zakonu ne piše. Ako je vaša tvrdnja da će Skupština da ima raspravu o ugovoru o koncesiji, to je meni potpuno nov podatak. Ili ja nisam vas dobro razumela u odgovoru za bilo koji budući ugovor o koncesiji?
Ali, ova tri stava kratka vam pokazuju zašto je ovo „kič leks specijalis“ u odnosu na pravi „leks specijalis“ koji smo imali za „Beograd na vodi“. Dakle, samo da kažete da se dugoročni razvoj i unapređenje donosi na pet godina, šta vam je onda kratkoročno?

Razumem da vi imate zamisao o ovom zakonu, ali vaša zamisao ne piše u stavovima ovog zakona. ovde piše drugi stav – nacionalni program donosi se za period od pet godina. Tačka. Da li razumete da ja ne mogu da komuniciram sa vašim idejama, koje ja podržavam? Dakle, to vi sve što predstavljate kao sliku, to dobro izgleda, ali to ne piše ovde. Ovde piše u prvom stavu – dugoročni, a onda piše da se donosi za period od pet godina. Ta dva ne mogu u istom članu, osim ako se ne dogovorimo da je dugoročno pet godina, a mi se slažemo da nije.
Kada sam govorila o javnosti, rekla sam da ja smatram da strategije treba da budu u izvršnoj vlasti. Jedan dobar njih ne smatra da strategija razvoja obrazovanja treba da bude u Vladi i ostala sam tu u manjini, ali smatram da dugoročni nacionalni program razvoja treba da bude na Vladi, ali nemojte da onda pišete, kao što piše u ovim članovima, da je to pet godina. Niko ni jednu vladu, ni jednog ministra ne sprečava da menja strategija kad ko hoće. U vašim je rukama, kao što je u vašim rukama, narodnih poslanika, zakon. Koji god hoćemo možemo da promenimo kad mi hoćemo.
(Zoran Krasić, s mesta: Ako imaš većinu.)
Ako imaš većinu, dopunjavaju poslanici, s pravom. Podrazumeva se da imaš većinu. Ne možeš da menjaš ako nemaš većinu.
Taj problem će biti zajednički, neće biti vaš, neće se on rešiti da ja dođem, pa da onda kao deca govorimo jesam vam kazala, jesam vam kazala. Nije u tome stvar, stvar je u tome da svi mi znamo šta ovde piše i da ja imam obavezu da pitam, zašto je kod vas dugoročni razvoj, nacionalni program razvoja radimo na pet godina? Ništa više. Ne zahtevam odgovor.

Rokovi. Ovaj član i drugi u prelaznim i završnim odredbama govori o rokovima i to je najveći problem normativnog optimizma. Mi stavimo u odredbe rokove u kojima se ili menjaju osnivačka akta ili će se doneti podzakonska akta i onda se to ne desi. I to će da bude, odnosno ne treba da bude ozbiljan problem. Skupština Srbije je juna 2013. godine čak donela Rezoluciju o zakonodavstvu u Srbiji kojim je obavezala Vladu bar za objašnjenje zašto nam zajedno sa predlozima ne dostavlja i podzakonske akte.
Dakle, u prelaznim i završnim odredbama vi tražite da osnivači operatera aerodroma i operateri aerodroma da usklade osnivačka akata sa odredbama ovog zakona u roku od tri meseca od dana stupanja na snagu. Operateri aerodroma dužni su da svoja opšta akta usaglase sa ovim zakonom i osnivačkim aktom u roku od 60 dana od dana usklađivanja osnivačkih akata sa odredbama ovog zakona. Na izbor predlagaču da ima procenu da će se, znači, do kraja marta kompletan posao završiti. Tako bi trebalo da bude da bi ovaj zakon bio u primeni zaista.
Ja navijam da tako bude, jer bi to značilo pomak napred u odnosu na to što nam je svima zadatak, a to je primena i nadzor nad primenom zakona. Pošto ćete ostati kod ovih rokova, mi ćemo ostati pri obećanju da ćemo pitati za tri meseca kako je primenjen član 21, da li su operateri doneli i uskladili osnivačka akta. To je način koji će kod vas možda naići opet na reakciju – ma šta gnjavite, ali to je način da pomažemo izvršnoj vlasti. To nam je posao.

Zahvaljujem.
Član 22. u prelaznim i završnim odredbama obavezuje u primeni zakona da podzakonski akt iz člana 15. stav 4. ovog zakona bude donet u roku od 90 dana od dana stupanja na snagu ovog zakona.
Šta je stav 4. člana 15? Kaže da Vlada bliže uređuje način i kriterijume, odnosno merila za dodelu podsticajnih sredstava za aerodrome. Dakle, o tome će Vlada doneti podzakonski akt i obavezuje sebe da to bude u roku od 90 dana.
Ovaj član, koji ja smatram neminovnim kad se pravi ovakav kič leks specijalis, je povod da prvo, kao i sve ostalo, tražim da ovaj zakon i ne stupi na snagu i da ga nema, da se po postojećem Zakonu o koncesiji rade poslovi, pokazuje da ne poštujemo ni mi iz Skupštine svoje sopstvene akte. Dakle, iz mnogo dobrih razloga, ovo nema veze sa vladom, bilo kojom, Narodna skupština je donela Rezoluciju o zakonodavnom procesu, gde je propisala da uz predlog zakona dolazi i predlog podzakonskog akta.
Otpor da se to stvarno dogodi sa potpuno besmislenim obrazloženjima, kao – ne možemo da znamo kako će izgledati zakon, pa zato ne možemo da imamo podzakonski akt. Pa, možeš da znaš kako će da izgleda podzakonski akt kad imaš zakon. A, ako je obrazloženje – ne možemo da znamo kako izgleda zakon, pa niste znali kako će izgledati ni ovaj zakon. Prihvaćeni su amandmani, promenjen je, nije onakav kakav je ušao u Skupštinu.
Na moju veliku žalost, mi u Narodnoj skupštini nemamo dovoljno snage i svesti o tome da svaku vladu treba da obavežemo da nam podnosi i predloge podzakonskih akata. Hipotetički, samo zamislite da je uz ovaj zakon došao predlog podzakonskog akta u skladu sa odredbama kako ste ga predložili da niko ništa ne menja, koji bi odredio, kako Vlada kaže, kriterijume i način, odnosno merila za davanje podsticajnih sredstava.Koliko bi stvari bile jasnije, koliko bi i meni i vama bilo lakše, koliko bi bilo bolje za ljude u Srbiji da imamo i taj akt koji podrazumeva da mora biti donet za 90 dana.

Zahvaljujem.
U članu 3. u rubrumu značenje izraza ima stav zbog kojeg… Član je inače obiman i podrazumeva vrlo detaljno definisanje svih izraza u celoj ideji zakona i u načelnoj raspravi sam obrazložila zašto smatram da ceo predlog zakona neće biti primenjen, niti će doneti boljitak, jer nije izmereno ono što ovim zakonom hoće da se menja. Ko ne ume da meri, taj ne ume ni da upravlja. Ne radi se o ministarki ili o Vladi, radi se generalno o našem narativu da volimo napamet da predlažemo rešenja.
S obzirom da znam vrlo dobro svoje razloge zašto hoću brisanje svakog člana. Mislim da mi je obaveza da kažem i kog mi je stava za brisanje strašno žao. Da postoji način da ostane samo ovaj stav u članu 3, ja bih napisala amandman, ali ne može.
Dakle, prvi stav u članu 3. kaže – svi termini u ovom zakonu upotrebljeni u muškom rodu podrazumevaju se i u ženskom rodu i obrnuto. Za ovaj stav je trebalo hrabrosti, trebalo je znanja i trebalo je svesti o tome kolike posledice dobre može da proizvede čak i ovakvom zakonu.
S obzirom da stojim kod ideje da ne želim da na bilo koji način poboljšavam zakone, smatram da to nije moguće pre nego što počnemo od osnovnih stvari, a to je koliko ima skupština stanara. Zaista smatram da mi je obaveza da kažem ministarki da će ovo ostati zapamćeno i da je sreće bilo bi u svakom zakonu. Zašto je važno? Zato što se ovde razgovara o imovini, o pravima koja su se uvek definisala samo sa muškim rodom. U ovom predlogu kaže nam se – postoji i ženski rod u Srbiji. Mislim da je dobro da to zabeležimo. Hvala.

Zahvaljujem.
I ovaj amandman na član 7, kao i ceo zakon smatram da će proizvesti više problema, nego što će napraviti koristi, da neće biti primenljiv i zato želim da se briše, a dokaz je drugi stav ovog člana 7, koji govori o promeni namene posebnog dela zgrade. Ovde se u Predlogu zakona kaže – o promeni namene odlučuje se na zahtev vlasnika posebnog dela u postupku propisanim ovim zakonom i propisima kojima se uređuje planiranje i izgradnja.
Kada stavite dva propisa u stav koji su slični, naravno, jer se odnose na istu materiju, onda možete samo da napravite problem u zavisnosti od toga ko će da tumači kako se primenjuju delovi postupka propisani ovim zakonom, a kako planiranja i izgradnji i da ne bi slučajno ostalo bez komentara, recimo, kod ovog određivanja postupka, ako je svejedno da li to rade muškarci ili žene, neka onda samo rade žene. Neka piše. kada je svejedno. Kao što. ako je svejedno da li su građani i građanke, neka onda budu samo građanke, ako je svejedno. Ili, ako je vlasnik i vlasnica svejedno, onda neka budu samo vlasnice. Mislim, kad je već svejedno. Zato što nije svejedno, ni da li smo žene ili muškarci, tako nije svejedno kad stavite u ovaj stav, postupak iz jednog zakona i iz drugog zakona.
Ne tražim da mi objasnite, ali znam da čitam zakone koji pokazuju ovde će da se pojavi problem. Poseban deo zgrade, neko treba da odlučuje, koristiće se po nekoga povoljniji propis.

Zahvaljujem.
Potpuno je akcenat koji ne izgleda da je deo zakona, ali samo zakonodavstva Republike Srbije radi, govoriti o različitim polovima i razlikovati uloge rodova je zakonom obavezno. Mi imamo Zakon protiv diskriminacije, mi imamo Zakon o kojem smo glasali, koji zabranjuje ponašanje zasnovano na predrasudi.
U svojoj glavi možemo da imamo predrasuda koliko god želimo, svojim predrasudama, kao sa svojim demonima da se borimo kako god znamo i umemo, ali nam je zakonima Republike Srbije zabranjeno da sve te svoje predrasude pretvaramo u ponašanje, u dela.
Zbog toga je bila moja opaska da je uvesti takav stav zasnovan na Zakonu o sistemu Srbije i u ovaj zakon važna stvar, i da je dobro što se neko usudio da to uradi. Nije dobro rugati se nikome na osnovu ličnog svojstva. Nije dobro po onoga ko se ruga, zato što takva vrsta komunikacije uvek govori više o nama kada ih izgovaramo, nego o bilo kome, kome hoćemo da se narugamo, zbog bilo kog ličnog svojstva, da li je žena, da li je muškarac, da li je transrodna osoba, da li ima različito seksualno opredeljenje, boju kože, kulturu, veru, naciju, to su lična svojstva.
Ako ima stvar na koju sam ponosna, kada je Srbija u pitanju, je što smo uspeli da donesemo propise kojima smo jasno kazali – to je zabranjeno. Ponašati se tako što ćete ljude kvalifikovati na osnovu ličnih svojstava je zabranjeno ponašanje.
(Srđan Nogo, s mesta: Replika.)

Zahvaljujem. Kao ovlašćena predstavnica DS.
Na nivou folklora je ovo bavljenje Demokratskom strankom. I ako se meri privrženost i lojalnost svojoj stranci time što ćete ružiti drugu stranku, ja onda imam jedno lepih sat i 45 minuta da objašnjavam zašto nikada ne bih bila u SNS.
Evo, dobacuju narodni poslanici – nemojte molim vas. Neću, naravno, pošto to mislim da je stil koji ova Skupština ne zaslužuje. A, da je zanimljivo da se bavite DS, to razumem, apsolutno, da u replikama pomešate da je narodni poslanik Dragoljub Mićunović živ, a da je pisac Borislav Pekić pokojni, to isto razumem, ponese čoveka. Kaže – to je stranka u kojoj su bili Mićunović i Pekić. Dragoljub Mićunović je u stranci, živ i zdrav, ja mu od srca želim da tako i nastavi.
Sa potpunim razumevanjem da je neophodno da se diskvalifikuje neko drugi zato što pripada stranci, ja vas ipak molim da to ne činimo zbog toga što ako takva pravila budu važila, izgubićemo jedan dobar ritam rasprave koji smo imali s vremena na vreme i nerviraćemo ljude koji gledaju ovo. Nećemo naše navijače, oni to vole, pa onda šalju SMS, pa udri ga, udri ga, udri ga, ali nismo mi ovde zbog naših navijača. Mi smo ovde zato da ljudima u Srbiji objasnimo šta treba i šta umemo o Zakonu o stanovanju. Hvala.

Zahvaljujem.
Kao i za sve druge članove, želim da izbrišem i ove odredbe, odnosno ne želim da zakon u ovakvom obliku amandmanima popravljen stupi na snagu. S vremena na vreme ću argumentovati zašto smatram to ispravnom odlukom.
Dijalog koji upravo prolazi od člana 15, pa sada na član 16, koji u rubrumu kaže – pojam i pravni status stambene zajednice. Znači, u osam ili devet stavova definiše se stambena zajednica, šta je stan. Naš ulaz jedan, mi smo stambena zajednica i biramo skupštinu, skupština bira upravnika, ako ne umemo, ako ne možemo, onda dobijamo prinudnog upravnika, i to je otprilike, kroz stavove, definisanje pojma i pravnog statusa stambenih zajednica.
Poslednji stav u ovom članu kaže – stambena zajednica ima matični broj, ima PIB i tekući račun i vezan je sa diskusijom od malopre zbog toga što ćete ostaviti da se tumači Zakon o računovodstvu.
Pogledala sam i član 4, i kako se tretira i znam skupština stanara koje sada imaju ugovor, imaju tekuće račune i ne podnose izveštaje. To su samo one skupštine stanara koji imaju neke prihode. Da li imaju prihode od zakupa lokala u svom prizemlju, da li imaju prihode od, bilo je i to, zakupa antena koje traži „Telekom“, VIP, šta znam. Šta god bilo da bilo, oni imaju neke prihode i ti prihodi, naravno, idu kroz tekući račun i oni za sva održavanja, uglavnom, sa malim i srednjim preduzećima, koji održavaju i sklapaju ugovore za tekuće, da ne govorimo, investicionom održavanju.
Kada sada budete tražili određeni rok da to rade svi i oni koji nemaju prihode, i bez uputstva da oni ostaju, u dosadašnjoj praksi, za ovaj vrlo mali broj ljudi koji su sa prihodima za svoje stambene jedinice, dakle biće neophodno da, ili zajedno sa Ministarstvom finansija ili direktno, date jasno uputstvo i tumačenje člana koji se odnosi na obaveze davanja finansijskih izveštaja.
Ne tražim da se to izrikom stavi u zakon, ali mislim da će proizvesti nepotrebnu zabunu, upravo zbog toga što se sada svima stavlja u zahtev da dobiju matični broj, da dobiju PIB i, naravno, da otvore tekući račun.

Rubrum člana 17. kaže – pravila o međusobnim odnosima vlasnika posebnih delova u stambenoj zajednici. Malopređašnji dijalog o tome da dva vlasnika u stambenoj zajednici, pa skupština stanara, pa stambena zajednica, može lako da dovede u situaciju da imamo novi izraz u onim čuvenim rečenicama – Rastaje se od stola, postelje i stambene zajednice, tako da bi trebalo da razmislite da za samo dva stanara ne bude rešenja.
Ovaj član 17. je uvod u kasniji član o registru stambenih zajednica i ono što je boljka zakona uopšte, zbog čega ja smatram da ne treba da stupi na snagu ni u kakvom obliku, čak ni u amandmanski promenjenom, je da imate stavova kao što su tri poslednja stava u ovom članu 17. koji kaže ovako – svaki vlasnik posebnog dela zgrade može pokrenuti inicijativu za donošenje pravila vlasnika; uvid u sadržinu pravila vlasnika može izvršiti svako zainteresovano lice; pravila vlasnika registruju se i objavljuju registru stambene zajednice u skladu sa ovim zakonom, pri čemu je sastavni deo pravila vlasnika evidencije posebnih i zajedničkih delova zgrade.
Dakle, kad napišete ovako stavove doći ćemo u situaciju kada se bude ustanovljavao registar stambenih zajednica i kada budemo pokušali po ovom zakonu da uvedemo reda, da ćemo imati goru reakciju nego što je kada smo uvodili e-upravu, pa onda još punih sedam godina imali ljudi koji traže fotokopiju lične karte koja ima čip. Ovo je još gore, zato što ostavlja još više prostora za tumačenja, kao što i član 4. u računovodstvu ima stambene zgrade, ovaj ima stambene zajednice. Svi mi koji smo hodali po upravi znamo šta govorimo. Nemojte to tako ostaviti.

Još jedan član sa rubrumom registar stambenih zajednica kojeg ne bi trebalo da bude. Dakle, u dva kratka stava ovaj zakon kaže – jedinica lokalne samouprave vodi registar stambenih zajednica, u daljem tekstu registar, i organizuje rad registra prema svojoj teritorijalnoj nadležnosti i u skladu sa svojim ovlašćenjima. Nadležna opštinska, odnosno gradska uprava određuje zaposleno lice koje će voditi registar, u daljem tekstu registrator.
Juče sam govorila o normativnom optimizmu i moje učešće u diskusiji će se odnositi samo da dokažem koliko je to normativni optimizam štetan. Kada vi stavite u stav zakona da će lokalna samouprava voditi registar, ali moraće ga voditi u skladu sa svojim ovlašćenjima. No sa čime, nego sa svojim? S tim što ona trenutno u ovlašćenjima nema da vodi registar stambenih zajednica. Ima registar stambenih zgrada, ima formu za koju nije ustanovljena životna primena. Dakle, lokalna samouprava treba da zna da svaka lokalna samouprava mora da ima organizovan registar stambenih zajednica.
I ovaj drugi stav kaže – nadležna opštinska, odnosno građevinska određuje zaposleno lice koje će voditi registar. To je taj normativni viška jezika u zakonima.
Šta hoćemo mi ovim zakonom? Hoćete da konačno znamo koliko ima stambenih zajednica. Koliko ima skupština stanara u Srbiji pošto sad to ne znamo. Rok za ovo, ja znam podzakonske akte, način na koji će se ovo raditi, ko će to da radi. Kazali ste - organizujete obuku. Ko će da radi obuku? Kome radite obuku? LJudima u lokalnim samoupravama ili onima koji se bar povremeno bave u stambenim zajednicama, neće biti primenjivo ovako kako piše. To je jedini razlog zašto ja neću da uopšte onda piše, ako ne može da se primeni.

Član 22. koji predlaže da se briše ima rubrum – pokretanje postupka registracije. Vrlo je kratak i još je jedan snažno ilustrativan za normativni optimizam i za to kako zakon neće biti primenjen, a glasi – postupak registracije pokreće se podnošenjem prijave registru od strane upravnika ili drugog zakonom ovlašćenog lica, a može da se pokrene i po službenoj dužnosti. To piše u članu 22. koji govori o pokretanju postupka registracije, nakon što smo, nadam se, objasnili da se registruje u organu lokalne samouprave, da lokalna samouprava odredi lice koje je registrator. Ovaj član u jednom stavu, kada upravnik podnosi prijavu registru, dotle je u redu. Ko je zakonom ovlašćeno lice? Ako je prinudni upravnik, on je isto upravnik. Znači, normativni optimizam prve vrste, a tek ko pokreće postupak po službenoj dužnosti? Ko je to lice?
Službena dužnost se pojavljuje još u članu 24, 35, a da se u zakonu ne vidi ko je taj koji može da pokrene po službenoj dužnosti prijavu za postupak registracije stambene zajednice, odnosno skupštine stanara. Ko je to lice? To je moje pitanje za član 22, pošto ga ja u zakonu ne vidim i bilo bi dobro da nam odgovorite kako ste definisali ko pokreće po službenoj dužnosti prijavu za postupak registracije.

Član 23. nastavlja razrađivanje postupka registracije i detaljno opisuje pokretanje postupka podnošenjem prijave. U prvom stavu piše šta treba da bude sadržaj prijave koja se podnosi za registraciju skupštine od strane upravnika, zakonom ovlašćenog lica, za koga ne znamo ko bi to mogao biti, i po službenoj dužnosti. Onda u pretposlednjem stavu, odnosno poslednjem stavu kaže – nadležna opštinska, odnosno gradska uprava koja vodi postupak registracije dužna je da dokumenta iz stava 2. ovog člana pribavlja po službenoj dužnosti u skladu sa zakonom kojim se uređuje opšti upravni postupak, odnosno da od podnosioca prijave može da zahteva samo one podatke koji su neophodni za njenu identifikaciju i dokumente koji potvrđuju činjenice o kojima se ne vodi službena evidencija.
Dakle, u ovom stavu se, nevezano sa članovima 22, 24. i kasnije 35, pominje pribavljanje po službenoj dužnosti, s obzirom da je 8. juna ove godine, srećom, stupio na snagu Zakon o opštem upravnom postupku koji pred sve iz državne uprave, lokalne samouprave, gde god da su, stavlja obavezu da se građani ne maltretiraju podnošenjem dokumenata iznova, iznova, nego da su organi države dužni da između sebe razmenjuju.
Vraćam se na član 22. Da li je to isto službeno lice po službenoj dužnosti iz člana 22? Član 22. ne govori o tome da državni organi među sobom po službenoj dužnosti razmenjuje podatke. Član 22. kaže da postupak registracije se pokreće podnošenjem prijave registru od strane upravnika, zakonom ovlašćenog lica, a može da se pokrene i po službenoj dužnosti. Ko radi pokretanje prijave po službenoj dužnosti? Članom 23. ovo se odnosi na razmenu dokumenata za koje je lokalna samouprava i svaki organ uprave kome se građanin obrati dužan po Zakonu o upravnom postupku od juna ove godine da između sebe, a ne da se građani maltretiraju. Ne izgleda isto. Ako je isto, ne valja. Ako nije isto, morate mi reći ko pokreće po službenoj dužnosti prijavu za registraciju skupštine stanara?

Zahvaljujem.
Rubrum je pokretanje postupka po službenoj dužnosti i član je vrlo kratak i glasi: postupak registracije pokreće se po službenoj dužnosti ako je takva registracija predviđena ovim zakonom.
Naravno, predlažem da se ovo briše zbog toga što je ceo zakon takav da ne bi trebao da stupi na snagu ikada, a važno je jer je u vezi sa članom 23. i 22. gde ste samo u članu 22. kazali da postupak registracije se pokreće podnošenjem prijave registru od strane upravnika ili drugog zakonom ovlašćenog lica. Moje pitanje je koje je to drugo zakonom ovlašćeno lice, a može da se pokrene i po službenoj dužnosti?
Član 24. kaže da se pokreće ako je predviđena takva registracija ovim zakonom. Ko po službenoj dužnosti? Ko je to lice koje po službenoj dužnosti pokreće prijavu za registraciju stambene jedinice? To je važno jer ja to u članovima kasnije ne vidim.
U članu 23. koji prethodi ovom, po službenoj dužnosti pominju se samo organi državne uprave i lokalne samouprave koji su u obavezi da dobrom uslugom građanima, ne maltretiraju ih da donose svu dokumentaciju nekoliko puta, nego od juna meseca, i to je dobra vest bila za građane i nadam se da će ostati, su u obavezi da sami prikupe dokumente.
Prijava za registraciju ne spada u takve dokumente. Ona ne postoji nigde,. Nigde u upravi ne postoji ni prijava, ni dokumentacija, jer je to početak kojim stambena zajednica, koja je izabrala od skupštinu stanara, koja je izabrala upravnika, ili stambena zajednica koja nije uspela da izabere upravnika, pa je dobila prinudnog upravnika, dakle ona pokreće prijavu registracije. Ko to radi po službenoj dužnosti?

Zahvaljujem.
Rubrum člana je zabeležba, a član glasi: „Upis zabeležbe vrši se na osnovu prijave ili po službenoj dužnosti, ako Registrator dođe do saznanja o činjenicama i dokumentima koji su od značaja za stambene odnose.“
Ako se vrši na osnovu prijave, onda nije Registrator došao do saznanja, nego mu je data prijava od strane upravnika ili zakonom ovlašćenog lica. Ako je po službenoj dužnosti, onda ovaj član kaže da taj koji po službenoj dužnosti postupa nije registrator, nego neko drugi, a ne piše ko je.
Dakle, zabeležba predstavlja podatak, činjenicu, proverljiv koji je u vezi sa dokumentima koji su od značaja za stambene odnose. Može da bude bilo šta. Onaj ko vodi stambenu zajednicu, skupštinu stanara, kaže, napravi zabeležbu i šalje i u članu 35. će se ponoviti. Nepotrebno se napravila nejasnoća, kao što se i nepotrebno nije dovoljno promislilo o rešenjima koja se predlažu ovim zakonom i o tome ću vam argumentovati na sledećem članu. Hvala.