Hvala lepo.

Slušajući raspravu kojoj smo svedoci danas u sali Narodne skupštine, a povodom rešenja budućeg, verovatnog usvojenog Zakona o upravljanju vanrednim situacijama i katastrofama, stiče se utisak, bar pažljivo slušajući amandmane do sada da postoji velika verovatnoća ako se ne pouzdamo u profesionalce u Vladi da nam se poplave opet dogode, pošto mi ovde na žalost ne pričamo o rešenjima u zakonu i o tome šta je bolje nego ili imamo sastave kako smo se proveli poplavama ili klasičan folklor kojim se promoviše svoja Vlada …

(Poslanici SNS: Kako te nije sramota.)

Narodni poslanici dobacuju, a ja sam držala noge u lavoru. Ako tamo može za sve ja ću imati par minuta po srpskoj listi na Kosovu, o dosijeima svih članova Srpske liste i o Milanu Radojčiću, ako ima toga s obzirom na to da vas veseli da koleginici poslanici dobacujete prostakluke. Ja neću sa vama razmenjivati prostakluke ali hoću o vanrednoj situaciji i katastrofalnom stanju u Prištini s obzirom na biografiju poslanika Srpske liste i predsednika Vlade Ramuša Haradinaja i sav profil kriminaliteta i dosijea i kod jednih i kod drugih, tek da se uklopim sa ovim folklorom.

Dakle, da se vratim na zakon. Odredbe ovog zakona pažljivo gledajući koliko se razlikuju prvi zakon 2009. godine i izmene i dopune 2011. godine, u suštini su svedene na to da se jasnije zna kako će se uspostaviti sistem organizacije da se za najkraće moguće vreme zna tačno ko će šta da uradi i da se zna ko će da izmeri da li je rezultat ispravan i da li je pravi. Dosta se ovde govorilo o preventivi. Meni je žao da je ovo izgubljeno vreme za one koji nas posmatraju i da smo mogli mi poslanici ovde da govorimo o preventivi, da smo mogli da upozorimo da se ne seče drveće da se ne bi stvarale erozije, da se ne baca đubre u reke, potoke, da se ne zapušavaju odvodni kanali, jendeci, šarampovi, da se ne zaorava odvodni kanal pored regionalnih puteva ili seoskih puteva.

Da u svakoj zgradi se pobrinemo da postoji mali protivpožarni aparat i da se zna kako se upotrebljava, da obavestimo ljude čitajući i saznavajući koliko nam vremena treba od prve meteorološke prognoze do trenutka kada je nemoguće izbeći određenu količinu vode po kvadratnom metru, kada ćete imati bujicu pa ćete imati. Da razgovaramo o svemu tome što je preventiva kada su u pitanju olujne kiše, bujične vode ili stradanje terena od erozija. Da uputimo jasnu poruku da retenzije nisu sanirane kod vodotokova u Srbiji i da je potrebno da ne gradi svako sebi vikendicu u retenziji jer je baš lep pogled. Da se podsetimo da nisu inovinarane karte erozije za Srbiju, što stvara ogroman problem svima onima koji hoće da rade na preventivi i da govorimo o osnovnim parametrima klimatskih promena koje proizvode manje ili više promene koje doživljavamo kao olujne kiše, poplave, klizišta ili da neki slučaj usput požara kao posledičnih događaja.

Dakle, šta mi građani možemo sve da uradimo od danas, od sutra da bi bili smanjeni rizici od onoga što se napravi kao posledica kada zaore jendek, kada se zapuši jendek, kada se poseče drveće, kada se ne sluša vremenska prognoza, kada nemamo požarni aparat u kući, kada ne radimo čišćenje odvodnih kanala ili kada prosto ne znamo kuda ide kanalizacija koja može da proizvede. Dakle, ne govorim o pojavama stogodišnjih visokih majskih voda dunavskih ili niskih niti o slivovima s vremena na vreme imaju ekstreme. To je priroda protiv koje ne možete ništa, ali ono što možete je zaista preventiva.

Ova sednica bi bila dobro iskorišćeno vreme da smo govorili pojedinačno o svakom od rešenja gledajući manjkavost kao što sam ja pokušala i da smo dali svoj doprinos na to šta je zaista preventiva? Šta je to što svako od nas preuzimajući lično odgovornost treba da uradi da bi se smanjio rizik da neko u nekakvoj nesreći u katastrofalnoj situaciji, koji se definišu po članu ovog zakona, da ne bi stradao on ili materijalna dobra.

U maloj digresiji verovatno smo svi svedočili u filmovima sa lepom arhitekturom San Franciska i sa onim čuvenim požarnim stepenicama koje su sada ukras. One nisu postojale pre požara koji je uništio jedan dobar deo grada i nažalost u kojem je poginulo strašno mnogo ljudi i od tada imate te čuvene požarne stepenice na zgradama u San Francisku a i inače.

Dakle, požarni putevi koji imamo u zgradama. Jesmo li rekli našoj deci šta da rade u zgradi ako nismo tu, to je preventiva. Dakle, da osposobimo sve nas da znamo da vreme koje živimo bez ikakve elementarne nepogode, bez katastrofe, da nije vreme ikoje drugo osim ono do trenutka kada će se tako nešto dogoditi.

Kažu za zemljotrese, nema preventive. Ima. Ima, građevinarstvo, izgradnja kuća je preventiva za zemljotrese, kuće, mostovi, podzemni objekti se u Japanu ili Indoneziji grade na potpuno drugačiji način, nego u drugim delovima sveta.

Da hoćemo da govorimo o tome koje su to moguće trusne tačke na teritoriji naše zemlje s obzirom da znamo gde su moguće pojave zemljotresa i onih koji su se događali, ali konfiguracije tla i sudara ploče.

Dakle, ako smo već hteli da doprinesemo da se jedan zakon koji je na snazi 2009. godine inovira i da se zaista poboljša rešenjima koji će omogućiti da organizacija saniranja nesreća i katastrofa bude glatkija. Ništa nije pisalo u zakonu što bi sprečilo da se 2014. godine cela organizacija odigrava mnogo glatkije.

LJudi su u pitanju, a ne ono što piše u zakonu. I ako ovako rešimo da dragoceno vreme podelimo na to šta je bilo i kako smo se proveli u prethodnim poplavama, to vam je narativ društva koji kaže – ovima će se to desiti opet.

Ja to ne bih volela, to je poslednja stvar zato i delim ovo što znam o tome šta je preventiva.

Zašto je važno da se o preventivi govori i sa strane ministarstva, i sa strane poslanika, eventualno mediji koje to zanima, zato što je to onda zajednički napor koji ljudi počinju da shvataju ozbiljno.

Tako se događaju promene u ponašanju. Pa, ako svi mi kažemo nemoj u potok koji je inače bujični bacati šut, đubre, najlon, nego to odloži na neko drugo mesto, valjda razumemo da je to preventiva da ako naiđe bujica da ćete vi imati nesreću ne zbog prirode bujice, nego zbog prepreka od đubreta ili zapušenih kanala koji su ljudi svojim šutom i ostalim smećem napravili jer ih nije briga.

Ja taj deo isto ne razumem, ali dobro imaju prava da ih nije briga, ali onda je naš posao da im kažemo šta je to što je preventiva u svakoj situaciji kada se radi o vanrednim situacijama i o upravljanju vanrednim situacijama.

Kažu da je najbolje da ljudi imaju vrlo jasan sistem za upravljanje vanrednim situacijama i da imaju snažno raširenu nadu da se one nikada neće desiti. To je najbolje uložen novac da ga ne potrošite nikad na saniranje ili na spasavanje, ali neke vrste nepogoda prosto ne možete da izbegnete bez obzira da li su prirodne ili su izazvane veštačkim acidentima bilo koje vrste.

I to su otprilike moje opaske koje se tiču tema koje delimo na ovoj sednici Skupštine sa nadom znajući rad sektora i kada je donošen zakon i da ponovim da i danas mi je žao što nam nije uspelo sa ministrom Dačićem da to bude zakon o civilnoj zaštiti, onako kako bi trebalo da bude, ali nije uspelo nije bilo većine. Dakle, ne sumnjajući da ste i tada umeli da odgovorite zadatku i da ispunite sve svoje nadležnosti ja vam želim u tom sektoru što manje posla. Samo preventivu, edukaciju i nabavku osnovnih sredstava a što manje ako nikako rada na zaista saniranju bilo koje vrste elementarne nepogode koja nas zadesi zato što ne možemo da utičemo da se ne dogodi. Hvala.

Amandmansko vreme, zaboravila sam da u ovom delu dok sam kao ovlašćena predsednica dodam osobine, biografije i kriminalne dosijee poslanika Srpske liste i Ramuša Haradinaja, i njihov uticaj na štetu u životnoj sredini. Mile Radojčić, sigurno, svima dostupni kriminalni dosijei, a i ostali poslanici Srpske liste, sve što rade na Kosovu je da prave štetu životnoj sredini.

Dakle, da prave štetu onome što bi trebalo da čuvaju. Ako imamo sve jedno lice sa kriminalnim dosijeima, ako imamo predsednika Vlade u Prištini sa kriminalnim dosijeom, a ovde svi smatramo da je Kosovo neotuđivi deo Srbije, onda smatram da je razgovor o tome kako ti kriminalci imaju nameru da u vanrednim situacijama i katastrofama rade, da o tome podelimo informacije.

To su informacije koje postoje u javnosti, dakle, nisu izmišljotine, kriminalna dela koja su svi učinili postoje u javnosti, predsednik Vlade je izbegao odgovornost za svoja kriminalna dela, za sada. Postoje u javnosti informacije o kriminogenim strukturama sa kojima se sarađuje vrlo glatko i jednostavno i mene brine, nebriga u ovoj sali da nikoga ne zanima šta će biti na tom delu zemlje u slučaju katastrofalnih situacija, elementarnih nepogoda, i svega onoga što se dešava.

Kako će ljudi sa kriminalnim dosijeima zatvorskim kaznama i oni koji od zatvora beže, poput predsednika Vlade u Prištini koji je u koaliciji sa Srpskom listom gde su isti takvi, kako će se oni i na koji način, kojim kredibilitetom izboriti sa vanrednim situacijama i sa katastrofama koje su moguće, pošto je jedan deo rasprava ovde takođe o kredibilitetu.

Ja ne sporim, kao što sam već rekla, kredibilitet predstavnika MUP, niti zasluge eksperata bilo gde, ali s obzirom na vesti u javnosti i te kako sporim kredibilitet ljudi koji su čas u Vladi, čas nisu u Vladi, čas jesu za zatvor, čas neće da idu u zatvor, čas jesu organizovani kriminal, čas nisu po potrebi, kao što sporim da se jednostavno taj deo teritorije uopšte ne spominje kao da tako ne žive ljudi, a ovamo imamo vrlo velike i strasne izjave o tome zašta smo sve spremni i kolike smo sve žrtve, zato što treba da napravimo dijalog i normalizaciju između Beograda i Prištine.

To što je to licemerno to se podrazumeva. Etika je nestala iz politike i otuda taj ogroman prostor moralne korupcije u kojima se bira koga ćeš da razapinješ, a koga nećeš. Ja ne biram. Zato što nema etike, zato i može da nam prođe cela sednica i da se ona svede na to što ja zovem, jer tako zvuči, sastavima koji se dele ovde. Usput, sve i jedan amandman je Vlada odbila.

Naravno, ja to ne sporim većini. To je način da svaki poslanik dođe do reči. To je način da istakneš uspehe svoje Vlade. To je način da održiš imidž onoga što smatraš da je uloženo jako mnogo posla da bude rezultat. Taj deo ne sporim, kao što ne sporim da se to uradi u dogovoru sa Vladom, to je jedan od načina.

Ako vam se neko obrati sa idejom da sednica i vreme može da se iskoristi mnogo bolje, onda prosto nemate dozvolu da se kikoćete verbalnim nasiljem i dobacivanjem. Ne očekujem od predsedavajućeg da tu reaguje. To ne može a da onda ne podelimo i ovu temu koja je stvarno ozbiljna i za koju ja mislim da bi trebalo da bude, takođe, ozbiljan deo razgovora u ovoj Skupštini, ako vam je zaista do onoga na šta se pozivate da jeste. Ne može oba. Ne može i iskren problem koji predsednik Srbije najviše ima i da se ovde ponašamo kao da to ne postoji. To ne može. Zato sam vam rekla – ovo je, nažalost, jednako folklor kao i čuvena mantra da su žuti za sve krivi i da, pre nego što je 2012. godine SNS pobedila prvi put, nismo imali ništa, a onda je neko došao i odneo nam sve, kao kad god što je bilo polovinom prošlog veka. Hvala vam.

(Aleksandar Martinović: Po amandmanu.)

Zahvaljujem.

Vrlo kratko, nema razloga da se uzbuđuje bilo koji narodni poslanik, uz puno poštovanje za ponovljen stav o svemu onome što smo mi žuti uradili.

Omlatili ste nas, saranili, samo što ne znate da smo seme. Fala vam bar na pokušajima da ovde u ovoj sali razgovaramo jedni sa drugima, a ne da saopštavamo folklorne tekstove o onome šta je bilo i o optužbama ko je crn a ko je beo, i zašto može da se bude dobar samo ako se pokaže da je onaj drugi loš.

Imate na upravljanju Srbiju, nisu vam žuti prepreka, ponavljam, omlatili, više našim naporima, nego više vašim, i saranili. Jedino što niste videli da smo seme. Hvala vam.

Zahvaljujem.

Nema teksta bez konteksta, pa onda za uvod o razlozima i načinima i kriterijumima zašto od 25 zakona i odluka odabir za četiri.

Prvo, koje god zakone da analiziramo, zakoni mogu da se bave sa dve teme – ili se bave slobodama i pravima ili se bave prostorom. Na ovoj sednici su zakoni koji se bave i slobodama i pravima ljudi i bave se i prostorom, zaštitom, unapređenjem, procenama, obradom prostora generalno. I, onda morate da odredite šta vam je prioritet, hoćete li ove zakone koji rade prostor, ili hoćete zakon koji govori o slobodama i pravima ljudi. Moj izbor je bio o slobodama i pravima ljudi u tri slučaja i u jednom o zakonu koji se bavi prostorom.

Drugi vam je kriterijum kako da odaberete analizu zakona, dakle, kada analiziram zakone tako da želim da razumemo argumentaciju svi u ovoj sali, ali je mnogo važnije oni koji su van ove sale, onda prvo gledam zakone da nisam opozicija, da sam vladajuća većina, bi l' glasala za ovaj zakon. To je prvi kriterijum, zato što se tako oslobađate uobičajene kratkovidosti u tome da sve što dolazi od opozicije ne valja i da sve što dolazi od vlasti ne valja.

Srećom po dnevni red ove sednice ovde ima priličan broj zakona, koji uz manje popravke i sitnije intervencije su zakoni za koje bih mogla da glasam, i to su uglavnom zakoni koje je obrazlagao ministar unutrašnjih poslova. Tako da je to kriterijum po kojem će on, praktično, u ovoj mojoj diskusiji biti kao malo na poštedi, osim Zakona o smanjenju rizika od katastrofa i upravljanju u vanrednim situacijama i to ne puno.

Onda gledate drugi kriterijum da li ste dobro razumeli zakon, uzmem svaki zakon i kažem – dobro, sad je ovaj na snazi, šta se dešava onom na koga se zakon odnosi, od prvog do poslednjeg člana. Ja čekam dan da to uradi neko od predstavnika Vlade, bilo koje, koje god da je podržava, jer tako se brane zakoni, zato da bi razumeli oni zbog kojih svi ovde sedimo. Dakle, uzmem zakon i kažem – on se bavi slobodama i pravima, u slučaju besplatne pravne pomoći na koga se odnosi? Od prvog do poslednjeg člana ja moram da razumem šta se dešava tom ljudskom biću. Uzmem Zakon o lobiranju, radi se o bilo kom zakonu za koga se radi lobiranje, šta se dešava? Zakon o zaštiti podataka, šta se dešava?

Nažalost u sva ova tri zakona imam velikih teškoća. Ako je uopšte moguće, sa nadom da je ovde naravno mnogo pametnijih od mene koji bi umeli to da urade. Kako se ovaj zakon odražava primenom na život ljudskog bića, građanina zbog koga se donosi?

To su bili razlozi zašto ću sa vama podeliti nekoliko informacija, svojih opaski i komentara o Zakonu o smanjenju rizika od katastrofa i upravljanju u vanrednim situacijama, Zakonu o lobiranju, Zakonu o besplatnoj pravnoj pomoći, Zakonu o zaštiti podataka o ličnosti.

O izboru sudija prvi put, o uređenju sudova i uopšte o svim odlukama koje se tiču sudstva, ni sada, niti bilo kada neću reći nijednu reč. Ja spadam u one koji veruju da su sudije same sposobne da odlučuju o sebi.

Jedan od razloga zašto nisam glasala u Skupštini Srbije za Ustav 2006. godine, pa naravno nisam glasala ni na referendumu, osim nekoliko pratećih, koji se nažalost ponavljaju, tako da i ustavni amandmani imaju kod mene dobru perspektivu da kao članica Odbora za ustavna pitanja i zakonodavstvo, odnosno zamenica predsednika budem ona koja neće glasati za, kako mi do sada predstavljate donošenje ustavnih amandmana, dakle, jedan od razloga, osim procedure, je bio što se želelo objasniti sudijama da neko drugi bolje od sudija samih znaju kako treba da urede sebi, tužioci, sudije, pravosuđe uopšte. Tada nisam u to verovala i sada u to ne verujem.

Dakle, ne spominjem odluke, ne zato što mislim da su loše, ne zato što mislim dobre, nego što mislim da nije moj posao da govorim o tome ko će biti izabran, gde će biti izabran i šta treba da bude sa predlozima koje daje Visoki savet sudstva ili Državno veće tužilaca.

Prvi zakon, dakle, Zakon o smanjenju rizika od katastrofa i upravljanju u vanrednim situacijama. Zakon koji se bavi prostorom. Znači, vi imate puno ljudi koji radi u upravi, imate prostor koji se zove Srbija i imate sve nas zabrinute ko kako treba da postupa ako se desi bilo šta što ugrožava materijalnu imovinu, infrastrukturu, prirodu kao takvu ili najgore ljudske živote. Tome služi ovaj zakon.

Kada sam pokušala da ga primenim na bilo koju situaciju, dve sam imala kao model, jedno je akcident sa eksplozijom uz povoljne meteorološke uslove u fabrici koja proizvodi azot i druge hemijske uređaje, a drugi je prirodna katastrofa olujnog vetra, nije mi uspelo. Nije mi uspelo da provedem situaciju koja je vanredna situacija, jer je očito, gori rezervoar, duva vetar, ruši drveće, kroz ovaj zakon. Manjkav je u jeziku.

Otuda dva pitanja koja ja želim da podelim sa vama da bi se razumelo zašto je manjkav i šta su teškoće. Znači, u članu 2. u tački 24) kaže se šta je veliki udes. Kaže – veliki udes podrazumeva udes u skladu sa propisima kojima se uređuje zaštita životne sredine. Moje pitanje je kojim propisima, pošto ja nisam uspela da nađem, pa je to već korak napred, možda ću onda umeti da napravim model?

Druga vrsta jezičkih barijera da napravite je isti član, ali tačka 17) koja govori o izloženostima, opasnostima kojima se ugrožava infrastruktura, priroda, voda, zemlja, vazduh, ljudi. Izloženost podrazumeva podložnost ljudi, životne sredine, materijalnih i kulturnih dobara potencijalnim gubicima. Kad je nešto podložno ako nije izloženo i kakva je razlika? Znači, to su samo dva primera koje delim sa vama, kad sam probala da napravim model.

Račun rizika. Ovo vam dajem za pravo. U tački 12) kažete – rizik označava kombinaciju verovatnoća. Nije jedino kako može da se računa rizik, ali dobro. Ono što mi nedostaje je kako vi računate verovatnoću za akcidente. Dakle, ne sumnjajući da je uvek gladak odgovor za pitanja ovakve vrste - to će biti urađeno podzakonskim aktima, ja vas molim da me poštedite tog odgovora. Ja 18 godina slušam šta će biti urađeno podzakonskim aktima i, da izvinite, dođite sebi, više te odgovore ne primamo. Ako to imate nameru da odgovorite, zaboravite, ko da ste mi odgovorili, sve super, ostajemo dobri.

To je jedini zakon koji imam nameru da komentarišem iz nadležnosti za prostor. Ima tu još zakona koji su sasvim pristojni u tekstu, kao Zakon o vatrogarstvu ili Zakon o zaštiti od požara. To su zakoni koji istovremeno govore o slobodama i pravima ljudi, ali govore i o zaštiti prostora. To su unekoliko komplikovaniji.

Za sada sa teškoćama vidim kako će Zakon o vatrogarstvu zaista biti primenjen. Ja se nadam da grešim u proceni i da će ići glatko. Ne vidim to, ali zaista navijam da se oformi. Dolazim iz Vojvodine, tamo je 300 godišnja tradicija vatrogasnih tornjeva i vatrogasnih društava i momci se lepo obuku kao vatrogasci, pa dođu na bal i tako svašta, traje. Navijam za to iz nekoliko razloga, ne samo zato da budu imovina i ljudi zaštićeni od vatre i požara.

Sada tri zakona koja se bave slobodama i pravima i koja takođe dele sa ovim zakonom moju nesposobnost da izaberem, ono što se zove model primene zakona, jednu osobu i da na tu jednu osobu, sa tim i tim problemom, primenite ceo zakon. Takođe, ne morate trošiti svoje vreme na to da će to biti rešeno podzakonskim aktima, ništa neće biti rešeno podzakonskim aktima. Nikad nije bilo, pa i neće biti, a da ne spominjem da od 2013. godine ova Skupština ima Rezoluciju, jednoglasno donetu, da su vi predlagači zakona u obavezi da uz predloge zakona donesu i podzakonske akte, a upravo zato da bi bilo primene zakona. No, doći će valjda i takvo vreme.

Evo prvog zakona za komentar – Predlog zakona o lobiranju. Zašto je to zakon o slobodama i pravima? Zato što ljudi koji prate kako poslanici donese zakone imaju pravo da znaju, van svake sumnje, jesmo li taj zakon doneli zato što pouzdano znamo da je to u opštem interesu, da li je na nas neko uticao, da li smo dobro izračunali koliki je i kakav opšti interes koji novi zakon unosi u društvo, bez obzira da li se radi o slobodama i pravima ili se radi o prostoru. Da ne govorim o zakonima koji podrazumevaju budžetski novac.

Dakle, senka sumnje da mi ne znamo šta radimo, nego nas je neko nagovorio ili još gore, to radimo za odgovarajuću naknadu, je nešto što bi Zakon o lobiranju trebalo da uvede u potpuno zakonit prostor. Imaju udruženja, pojedinci prava da izražavaju svoj interes, ali to ne može biti bilo kakav interes. To mora da bude opšti interes da bi uopšte moglo da bude lobiranja. Ceo duh ovog zakona je vođen tom linijom da se pri donošenju opštih akata zna ko je uticao na donošenje opštih akata.

Kao što je đavo u detaljima na sitnim ugovorima, tako i lobiranje, odnosno korupcija nikada nije u donošenju opštih akata. To su na žalost stvari iskustvene iz drugih zemalja, pošto mi do sada nismo imali zakon o lobiranju.

Evo prvog primera koji ja nisam uspela da provedem, sasvim jasno. Dakle udruženje građana smatra opštim interesom da donesemo zakon kojim se uvodi doživotna kazna zatvora. Osnuju udruženje, sve urade. Kako to ide kroz ovaj zakon? Ko objasni kome šta je opšti interes? Ili hoćete pojedinca koji se registruje, svejedno, pa radi za njih. Ili drugi primer, udruženje ili pojedinac koji se registruje želi da dokaže nama da mi prijavimo formalno potpuno sve lobiranje za donošenje bilo kakvog zakona koji predstavlja smanjenje stečenih prava, ali opšti interes. To u ovom zakonu ne piše jasno. To sve može.

I zato ja ne mogu da glasam za zakon, zato što je zakon po svom duhu autoritaran. Smatra se unapred da će vis major znati da rukovodi procesom gde je zakonski prostor zakon o lobiranju. Poznajući ljudsku prirodu i voleći ljude, ja vam garantujem da neće. I ovaj zakon treba ili doraditi, ili napraviti nekakav dogovor sa svima nama koji ga drugačije čitamo, a ne želimo da ugrozimo ispunjenje nacionalnog plana akcije Poglavlje 23, kao što ne želim da ugrozim ni rokove za Poglavlje 24. Ali, ne želim da glasam za nešto za šta ja vidim da ne predstavlja doprinos slobodama i pravima ljudi u našoj državi.

Drugi zakon koji je vrlo slično se bavi slobodama i pravima ljudi je zakon o besplatnoj pravnoj pomoći. Zakon koji ima dugu istoriju i smatrajući svojom obavezom da kad tvrdim da nema teksta bez konteksta onda ću reći i kontekst zašto je ovaj čekao deset dugih godina da bi se pojavio na dnevnom redu Skupštine. Zbog toga što ljudi koji se bave advokatskim poslom ne vide da je pošteno da se bilo ko drugi bavi tim. Sasvim kolokvijalno rečeno. Da li su oni u pravu? Verovatno jesu. Ja to njima ne zameram. Kada je zapinjalo? Svaki put je zapinjalo na Ustavu i članu 67. gde se kaže – da samo advokati mogu time da se bave. I kad tu zapne onda s druge strane imate izvršnu vlast koja hoće da prođe zakon, ili imate neke nas manjine u skupštinama koji takođe hoće da prođe zakon, i konačno sada imate jedno rešenje, na koje su i advokati pristali, koje bi trebalo zaista da obezbedi besplatnu pravnu pomoć, tako da je država plaća.

Ministarka je malopre objasnila o tarifama i to je zaista tačno. To kako je ona odgovorila zašto će neke tarife da budu takve zato što država plaća. Ako hoćeš da budeš advokat na listi, država ti je poslodavac, tolika je cena, izvoli, ako ne. E, sada na to ako ne ostaje jedan vrlo skraćen spisak kojim zakonima mogu da se bave oni koji nisu advokati.

Znam da je najlakše kazati da moraju da budu uspostavljeni kriterijumi za besplatnu pravnu pomoć, da to ne može da bude opšte pravo zato što imate ljudi koji mogu sebi da obezbede uticajnog, vrlo sposobnog, vrhunskog advokata za svoje potrebe u sudovima. To je sasvim normalno. Ali, ako hoćete već da klasifikujete grupe kojima ćete dozvoliti da uopšte uđu u pravo na besplatnu pravnu pomoć, i to pod ovim uslovima da mogu da imaju nekoga mimo liste advokata upisanih, samo za posebne zakone, onda ćete u stvari suziti polje prava u koje treba da stupe ti ljudi sa najboljom namerom da ne budu sužena nego proširena. Ja ne verujem u etiku dobrih namera. Imamo jako velike rezerve kada čujem da neko ima dobre namere sa bilo čime. Od dobrih namera imate samo puteva kojima su one popločane sve do pakla, od odgovornosti ima svakakvih dobrih rezultata. Dakle, ja odgovornošću smatram da se neko drugi potrudi takođe, da svaki ovaj zakon prođe kao model na onoga na koga se odnosi.

I poslednji zakon koji se bavi slobodama i pravima, Predlog zakona o zaštiti podataka o ličnosti. Odredbe ovog zakona u suštini su ozakonjenje zloupotrebe podataka o ličnosti. I ovaj zakon je meni povod da samo to utvrdim, da privatni podaci, podaci o ličnosti cure na sve strane i alat su međusobne razne političke borbe. Sa jednakim gađenjem ja to konstatujem kada se radi o predsedniku Srbije, Vladi, ministarki ili ministru unutrašnjih poslova, koliko i kada se radi o bilo kom kolegi poslaniku, uključujući poslanike vlasti ili poslanike opozicije, ali i kada se radi o građanima koji se prosto pojave iznad radara javnosti i odjedanputa imate upotrebu i zloupotrebu njihovih privatnih podataka koji služe razapinjanju u javnosti onoga što se nekada po selima zvalo katran i perje.

Ovim zakonom radite ozakonjenje toga. Onog trenutka kada mi kažete da postoji neko pametniji od zakona ko će rešiti kada treba, a kada ne treba da važi Zakon o zaštiti podataka o ličnosti, tog trenutka ste mi rekli - ovo što se sada dešava, ovo što se sada smatra slobodom govora, slobodom upotrebe podataka, ponavljam, ne interesuje me ko je u pitanju, naša velika nesreća kao društva je u tome što neki mi navijamo kada se razapne Marijan Rističević, a neki mi navijamo kada se razapne Boško Obradović ili Dragan Đilas, a neki mi navijamo kada se razapne Aleksandar Vučić. Dok ne naučimo da nema navijanja za zloupotrebu ličnih podataka, zaštićenih za svaku ličnost, možemo samo da budemo kič društvo gde se folklorni likovi kikoću nad nesrećama ljudi zato što navijaju da njihovi lični podaci budu rasprostreti pred javnošću, a ne moji ili naši.

Strašno ozbiljna stvar. I druge države su imale problema sa tim, i druga društva i nisu ga rešavali ovakvim zakonom. Nisam zainteresovana za međusobice ministarke pravde i Poverenika za zaštitu privatnosti i prava na slobodne informacije. To smatram nedostojnim. Način na koji se ophodimo prema nezavisnim institucijama smatram nedostojnim, nepristojnim. Osim što nemamo izveštaje o njihovom radu u Skupštini, što smatram nelegitimnim, ali većina je odlučila da je tako korisno. Kažem da je to posramotno, ali ipak korisno i molim vas da razumemo jasno koliko će oštrih očiju biti na primeni ova tri zakona, da razumete da sam ja poslednja osoba koja će sprečavati ispunjenje planova za Poglavlje 23, 24, ali takođe sam poslednja osoba koja će ćutati na bilo kakvu aroganciju i autoritarni duh umesto demokratskog duha sva ova tri zakona. Hvala.

Zahvaljujem.

Dana, 13. marta se dogodila tragedija u kojoj je u nesreći, kojom je srušen helikopter, poginulo sedam ljudi. Odakle helikopter u spasilačkoj misiji i šta se dogodilo, radile su dve istražne komisije u Ministarstvu odbrane. Tužilaštvo je reklo da ne vidi osnova za krivične prijave i jedino što imamo kao ishod su disciplinske mere protiv dva generalna.

Kada gledate po izdalje, ne izgledaju sasvim opravdano zbog toga što su uopšte postupali, jer im Zakon o odbrani omogućava da u subordinaciji kažu – neću, ako je očito da ministar ili bilo ko u subordinaciji donosi sasvim pogrešnu odluku, tako da bi ta dva generala imala disciplinsku i da su rekli nećemo, jer nije urađeno kako protokol i subordinacija zahteva. Da su uradili ono što su uradili, prihvatili usmenu naredbu, ishod bi bio različit. U prvom slučaju da su rekli neću, sedam ljudi bi možda bilo živo.

Moja želja da Narodna skupština o tome raspravlja je taman toliko na tragu da se utvrde činjenice o dva nedostajuća odgovora na dva važna pitanja - od koga je ministar odbrane Bratislav Gašić dobio informaciju na osnovu koje je procenio da je potrebno izdati usmenu naredbu o spasilačkoj misiji „Helikopter“ i ko je menjao plan leta kada se helikopter vraćao sa mesta nesreće gde je spašena jedna beba tek rođena?

Ta dva odgovora nema ni u jednoj od dveju istraga. Od ta dva odgovora zavisilo je i to da li će tužilaštvo postupati i podići krivične prijave, a ova Skupština ima pred sobom zadatak da odgovore na ova dva pitanja nađe ne zato što možemo vratiti žive i ne zato što ja mislim da mi unapred delimo stav da je to pitanje vladavine prava i naše nadležnosti, nego zato da nam se više nikada ne dogodi da zbog arogancije nekoga ko misli da je zato što je na mestu na javnim poslovima u obavljanju neke funkcija, da je to mesto takvo da ima moć da odlučuje o ljudskim životima neodgovorno zato što ima dobre namere. To smo čuli takođe nakon što se tragedija helikopter dogodila, da su svi imali dobre namere, ali, eto, sedam ljudi ipak nije živo.

Od etike dobrih namera ima samo zla, a uloga ove skupštine je da obrazovanjem anketnog odbora, koji bi našao odgovore na sva pitanja koja se tiču spasilačke misije „Helikopter“, jednom definitivno počne ozbiljnu gradnju etike odgovornosti. Hvala vam.

Zahvaljujem.

U nekoliko uzastopnih amandmana, bez obzira da li se odnose na očuvanje eko sistema, očuvanje biološkog diverziteta ili autohtonih vrsta, razmenjuju se argumenti o vetrozaštitnim pojasevima. Savesti svoje radi i poznavanja činjenica radi, da ne bismo i sledećeg redovnog zasedanja, na proleće, i sledećeg jesenjeg 2019. godine itd, ogovarali problem nedostatka vetrozaštitnih pojaseva, neće biti moguće bez izmena Zakona o šumama. Mi smo upozoravali ministarku na propust, ozbiljan, koji je napravljen za površine, tako da za deo uz saobraćajnice praktično niko nije nadležan. I ministarstvu, ako ikako bude moguće da to sredite podzakonskim aktima, što ne verujem, ali onda da podnesete izmene i dopune Zakona o šumama i Zakona o saobraćaju sa našim dogovorom da nemamo raspravu ni ovaj poseban osvrt, amandmane ni predlaganje, nego da prosto omogućimo, ako će biti sredstava za vetrozaštitne pojaseve, da imate očit i jasan propis za koji ćete biti nadležni da se to dogodi.

Inače su vetrozaštitni pojasevi bili ogroman problem zbog sukoba propisa. Ja ne znam zašto ljudi mrze vetrozaštitne pojaseve, ali ako postoji nešto što je korisno, što podrazumeva, dobro, ne mikroklimatski, ali ako pogledate slučajeve jakih vetrova, velikih padavina, snežnih pogotovo, onda su vetrozaštitni pojasevi, osim što čuvaju gornji sloj na oranicama i čuvaju nisko rastinje, prava blagodet i potpuno su prirodni. Mi ih nemamo, osim na vrlo retkim lokacijama, na žalost, ali ih nećemo ni imati ako ne upodobite propise.

Nekoliko kolega iz vladajuće većine i nas nekoliko iz opozicije imamo punu saglasnost o tome. Mislim da je najjednostavniji način da menjate Zakon o bezbednosti saobraćaja, pošto ima jedan ingeniozan propis da senka drveta ne sme da padne na asfalt. Ne bih znala zašto senka ne može da osenči asfalt, ali postoji i to, kao i poslednje izmene Zakona o šumama kojima ste praktično razvlastili bilo koga da vodi računa o pojasu zemljišta gde bi bilo vetrozaštitnih pojaseva.

Ne sumnjajući u stručnost kako se vetrozaštitni pojasevi grade, mislim da je ovo prethodno pitanje i da ne ostavimo svima nama ogovaranje tog problema za sledeće zasedanje. Znam da to ne može u okviru IPARD programa i da se zaista tangentno ograniči sa temom, ali s obzirom da je argumentacija u amandmanima, želim da kažem.

I, kada već uzimam reč, možda nije na prvi pogled vezano sa problemima ko sme i ko dobija dozvolu za vetrozaštitne pojaseve i koji zakoni to sprečavaju, ali jeste vezano sa zaštitom životne sredine. To je bio napor i koleginice Nade Lazić i moj, da se urade karte erozija. Nama je bilo obećano da će se novac od enormnih 10 miliona dinara za to izdvojiti, to se nikada nije dogodilo. Pa vas molim, evo, ovom prigodom, da pre nego što se priprema budžet za 2019. godinu, da se konsultuju stručnjaci sa Rudarskog i sa Šumarskog fakulteta, ima ih, i da se uradi renoviranje karata erozije, da se urade novim tehnologijama i da to bude plaćeno iz budžeta za 2019. godinu.

Znajući kapacitete kada je ova oblast u pitanju, znajući koliko ljudi vole da pričaju o zaštiti životne sredine, a da apsolutno ništa ne urade, usput, evo, anegdotsko, ovde sam nekoliko puta čula da govorimo i o čovekovoj sredini. Čovekova sredina je pupak, a ovo je životna sredina. Dakle, do nivoa društveno prihvatljivog da pričate pozitivno o zaštiti životne sredine, koliko god je dobro što je to visok nivo, toliko je užasno loše što strašno malo zaista ulažemo rada za primenu propisa.

Dakle, to su moje primedbe koje se tiču i ekosistema i biodiverziteta, manje-više, znam, nevezano sa IPARD-om, ali ako počnemo sada, prvo prolećno građenje vetrozaštitnih pojaseva možda može da bude u proleće 2019. Ako ne izmenimo propise dotle, neće ga biti ni 2020. godine.

Zahvaljujem.

Ponoviću da je predloga za izmene zakona i Predloga za pozicije na budžetu, za budžet, Predloga izmene Zakona o bezbednosti saobraćaja i Predloga izmena Zakona o šumama, bilo kada su u pitanju vetrozaštitni pojasevi.

Nemam ništa protiv toga da narodni poslanici uporno nešto zovu čovekova okolina i čovekova sredina i da pri tome budu ponosni na svoje neznanje. To je pravo svakoga. Ali, stvarno imam protiv da vam se ponude izmene i dopune zakona, da vam se ponude propisi o vetrozaštitnim pojasevima, da nećete da prihvatite, i da onda izvodite priče o tome na šta se ima ili nema sećanje.

Ovo sećanje delimo kolega, jer se dešavalo u ovom sazivu i u prethodnom sazivu, jer godinama pričam o tome kako da rešimo problem nadležnosti vetrozaštitnih pojaseva. S obzirom da sam ja jedna jako dobroćudna osoba, za sve nezakonite radnje u Subotici, imate policijsku upravu u Subotici, imate koalicione partnere, tadašnjih, iz Subotice, za koje vi kažete da su kršili zakon, to je SVM. Imate pravo i nadležnost za podizanje krivičnih prijava za zloupotrebu budžeta. Imate pravo da nešto uradite i da za to imate i moju podršku. Imate i pravo da samo ogovarate, ali od toga neće biti ni vetrozaštitnih pojaseva, od toga neće biti ni zakonitog korišćenja budžeta, od toga neće biti boljeg ekosistema i neće biti boljeg biodiverziteta. To je isto takođe slobodan izbor.

Ja nikome ne sporim izbor da samo ogovara probleme. Svačije pravo. Takođe, branim svoj izbor da se bavimo činjenicama, da pokušam da pomognem i ovom ministarstvu, kao i u prethodnim sazivima sa ozbiljnim problemom koji imamo kada su vetrozaštitni pojasevi u pitanju. Zbog toga što smo pokušali nekoliko puta, ali u okviru narodne poslovice – džaba je pevati onom ko ne čuje.

Sada pokušavamo ponovo, nadajući se da ima ušiju, nada je uvek potrebna. Ponavljam, potrebna je sinhronizacija propisa, jer je prosto ispuštena nadležnost za tu malu površinu uz drumove, regionalne, subregionalne, auto-puteve, gde god hoćete. Za auto-puteve je još najmanji problem, mada je i to problem. Problem je za održavanje kod auto-puteva, jer su vam propisi u sukobima i odatle vam se javlja to zaoravanje i odatle nam se javlja zatrpavanje vodoodvodnih kanala uz puteve, što možete da vidite po Banatu, po Bačkoj, svuda po Srbiji, gde imate ravnije delove, gde su vam potrebni vodoodvodni kanali.

Dakle, ako želite da proverite, jer imate pravo da verujete kolegama da je ovo prvi put da ja govorim o vetrozaštitnim pojasevima, dostupna vam je dokumentacija Skupštine, dostupne su vam sve vrste predloga koje smo imali kada su u pitanju vetrozaštitni pojasevi i zaista vam je na raspolaganju, ako mislite da išta vredi, moja podrška da se propisi urede u toku ove kalendarske godine i da i vetrozaštitni pojasevi i erozije uđu sa jasnom pozicijom u budžet za 2019. godinu, kada bude, sada je verovatno negde na Vladi, među ministarstvima, ali po Zakonu o budžetu od 1. ili od 15. novembra, kada bude i u Skupštini.

To su stvari o kojima treba da se dogovore političke stranke, preko partijskih taraba, to su stvari o kojima treba da se dogovorimo mi u Skupštini, da se ovde o njima ima saglasnost, bez posebne rasprave, zaista glasanjem. To je način da dokažemo zrelost, da imamo svest o opštem interesu, jer su obe stvari opšti interes. Hvala vam.

Zahvaljujem.

Ništa radije nego da se svi sećamo, pošto se ja sećam apsolutno svega, ali još radije da se uzdržimo od laganja, to bi dosta pristojno bilo. Koji deo hoćete?

(Aleksandar Martinović: Onaj prvi, od 2008. do 2012. godine.)

Od 2008. do 2012. godine? Šta vas zanima između 2008. i 2012. godine?

(Aleksandar Martinović: Kako ste pošumljavali Vojvodinu.)

O pošumljavanju Vojvodine. Dakle, sve detalje, uključujući klevetanje i ruženje ministra Olivera Dulića.

(Aleksandar Martinović: Samo pitam ko ga je ružio. Samo sam pitao da objasnite kako ste pošumljavali Vojvodinu.)

Izvolite. Ruženje i klevetanje.

Ja bih, ali kako da vam kažem, oni su zainteresovani. Nisam ja prava počela, oni pitaju, ja sam pristojna, ja sam iz Vojvodine. Ja i kad sam sama stanem u red, kad me pitaju ja odgovorim.

Dakle, ako može bez ruženja i klevetanja ministra Dulića – može, ako ne može – opet dobro. Ako želite da klevetanjem ministra Dulića sebe danas učinite boljim, moja najdobronamernija sugestija je – neće to dati uspeha, ali ako želite da objasnite da ceo zakonodavni okvir, o kojem danas pričamo da je donet između 2008. i 2012. godine, da je to jedan od razloga zašto nemamo merila za 27, zašto imamo samo potrebe za izmenama i dopunama i Zakona o zaštiti životne sredine i verovatno Zakona o upravljanju otpadom, ako želite da razgovaramo o tome zašto su mnoga dobra rešenja bez racionalnih razloga ukidana i uklanjana iz pravnog sistema, ako želite da razgovaramo zašto je uklonjena Agencija za hemikalije, što je jedan od najvećih grešaka koje su se dogodile, ili Agencija za nejonizujuće zračenje, u istoj Skupštini je meni rečeno da sam ja izmislila nejonizujuće zračenje, da to ne postoji. I Oliver Dulić je verovatno izmislio nejonizujuće zračenje, to bi bilo mnogo zgodno, pošto je to dosta važna stvar u fizici, ali nažalost nije tačno.

Dakle, svaka vrsta bilo čijeg izbora da ruženjem i klevetanjem drugih predstavlja sebe boljim nego što jeste je slobodan izbor koji ću ja braniti, ali volja da se ruži Oliver Dulić, bez obzira na činjenice, takođe je nešto što mogu da vas zamolim da dobrovoljno odustanete. Zbog toga što i ono što je bila kampanja protiv njega lično i ogovaranje i klevetanje za sve ono što je on i što su ljudi iz Ministarstva uradili ipak daje epilog u sudskim procesima, za koje, ponavljam, ja sam prva za, za svakoga, neutralno, jer je to deo vladavine prava.

Da ponovim, sve vrste nezakonite upotrebe budžeta u Subotici na raspolaganju su i po informacijama od koalicionog partnera iz 2010. godine, Saveza vojvođanskih Mađara i Socijalističke partije Srbije možda. Bilo bi dobro da zajedno tražimo da se zaista dođe do činjenica, da se u proces stave svi koji su odgovorni, pa da onda bude jasno da ipak jača među svima nama volja za ogovaranjem, ruženjem i klevetanjem i volja da negativnim definisanjem drugih sami sebi izgledamo bolji nego što nam je volja, da ne bude zloupotrebe budžeta, da zaista bude razgovora o činjenicama i da bude nekog dobrog efekta i od ovih izmena zakona koji se tiču zaštite životne sredine. Hvala vam.

Zahvaljujem.

Dva pitanja za ministra kulture i informisanja, Vladana Vukosavljevića. Prvo je – u kojoj fazi je izrada Predloga za finansiranje javnih medijskih servisa RTS i RTV, odnosno u kojoj fazi su izmene i dopune Zakona kojima se definiše finansiranje javnih servisa?

Zašto ovo pitanje? Pre nepune dve godine ministar je uneo Predlog zakona o produženju roka za RTV i RTS, za godinu dana ja sam podnela amandmane i razumno, ministar je prihvatio oba moja amandmana, tako da je 2016. godine, rok za sadašnji način finansiranja produžen na dve godine i taj rok ističe za koji mesec.

Ako nema definitivnog predloga, onda bi bilo dobro da nas ministar o tome obavesti da mi pripremimo amandmane da bi znali ljudi koji rade u javnim medijskim servisima na koji način će biti ove dve kuće, čije finansiranje bi trebalo da bude definisano zakonom, kako biti definisano od 1. januara 2019. godine.

Drugo pitanje isto za ministra Vukosavljevića, tiče se informacije koju zahtevam od njega za postupanje u primeni Zakona o elektronskim medijima, i primeni Zakona o informisanju. Naime, ministar je prijatno iznenadio, pošto je jedan od retkih ministara koji čita zakone za koje je nadležan, i u zakonima za koje je nadležan jasno stoji uloga, karakter i način na koji elektronski mediji moraju da rade i odatle potiče izjava i stav ministra informisanja o vremenskom rasponu u kome u Srbiji mogu biti emitovani rijaliti programi.

Na moje razočaranje i iznenađenje predsednica Vlade ne čita zakone za koje je nadležna, pa je imala opasku da su to privatni mediji, pa se na njih ne odnosi Zakon o elektronskim medijima. Na još veće moje razočaranje je članica REM-a pokazala da ne čita zakone za koje je nadležna kao nezavisno regulatorno telo. Bilo bi jako dobro da i drugi ministri osim ministra kulture i informisanja pročitaju zakone za koje su nadležni i zbog toga zahtevam od ministra informaciju u kojoj fazi i kako postupanje je počeo da sprovodi u Ministarstvu, a na osnovu nadležnosti koje ima po zakonu kojim se definiše rad elektronskih medija kao i informisanja .

Za medijsku sferu u jednoj zemlji neobično je važno da se ne rugamo vladavini prava, a još je važnije da oni koji legalno dobiju pravo da upravljaju javnim poslovima da se ne rugaju tom svom pravu i da razumeju da legitimitet za obavljanje svog posla, bez obzira da li je predsednica Vlade ili ministri koji ne čitaju zakone, ne crpu iz legaliteta, odnosno izbornog rezultata nego iz kvaliteta obavljanja poslova iz svojih nadlženosti.

S nadom da će me ministar obvestiti o završenom predlogu za finansiranje RTV i RTS i sa nadom da je pokrenuo postupke iz svoje nadležnosti, zahtevam da mi se u poslovničkom roku odgovori i na pitanje i na zahtev. Hvala vam.

Zahvaljujem.

Ukratko u ovom delu kada narodni poslanici dele svoje vreme za raspravu o tome šta će ljudi koji nas gledaju zapamtiti od ova tri dana o izmenama u oblasti zaštite ili o izmenama u lečenju retkih bolesti kod dece. Zapamtiće verbalno nasilje, smeće verbalnog nasilja. Ne znam da li je to retka bolest ali dobrovoljno smo time zaraženi i dosta to verbalno nasilje koje nas zabavlja rado negujemo.

Verovatno očekujete od mene da na bilo koji način utvrdim da postoji dobro verbalno nasilje. Ne postoji. Nema dobrog verbalnog nasilja. Nema nasilnog rečnika koji bi koristio neko s kim bih uvek popila kafu, a da ja kažem – e, baš ti je to verbalno nasilje dobro. I, jednako kao što smatram nedostojnim funkcije ministra da se ovde bavi jednim fondom koji vodi Sergej Trifunović, pričajući o tome kako je kriminalan, istovremeno uplaćujući sumu novca u taj fond, tako jednako smatram nedostojnim da se kleveće Dragan Šormaz ili da se nedostojno bilo koji poslanik odnosi prema ministrima Trivanu i Lončaru, da ne govorim o verbalnom smeću koje se ovde prosipa o ljudima koji nisu prisutni u sali.

To je stanje stvari. Znači, to što će biti u medijima, o IPARD-u o svemu što treba da donese neka dobra fizičkim licima, preduzetnicima, zadrugama. To što će biti u medijima o svemu što je uloženo u namenski fond koji se inače isto finansira iz igara na sreću, da bi otvorili svoje oči za marginalne grupe za mali broj ljudi u našem društvu, to će sve biti pokriveno sočnim vestima o tome kako se uživa u verbalnom nasilju diskvalifikacija ljudi, ne zakona, ne postupaka i dela, ljudi, ruganju ljudima. To ja vidim u ova tri dana i ne samo u ova tri dana ali možda je u ova tri dana jasnije pošto se radi o politikama koje bi podrazumevale bar malo dobrovoljnog odustajanja od te volje da se verbalnim smećem zagađuje javni prostor. Radi se o zaštiti životne sredine, o novcu EU koji treba nekome po Srbiji da olakša ono što ne može bez tih para koje bi trebalo da mu daju da bar jeftinije nego u bankama. Dakle, da on bude informisan kako da dođe do tih para jer one nisu lake za dopreti ili tema da je nakon dugih godina povećan i namenski fond za lečenje dece, međutim, ne odustajemo. Prosto ne očekujući ni bilo čiju reakciju, ni bilo čije prihvatanje ili osporavanje, želim s vama da podelim štetu koju smo napravili svi zajedno u prostoru koji služi za to da ljudi u Srbiji dobiju informaciju, a ne smeće. To veselje nad činjenicom da sve to zovemo politikom je da ima znanja, kao što nema, i da ima veština komunikacije, kao što nema, to bi sve zajedno proizvodilo sramotu jer pravi štetu onima zbog kojeg na rečima svi ovde zajedno sedimo.

Nema zaštite životne sredine, deo koji se bavi verbalnim smeđem ali ima, ja se nadam ušiju za ponudu da nikad nije kasno da odustanemo od dobrovoljnog užitka u kikotanju i ruganju ljudima, u klevetanju ljudi koji nisu ovde, u nepristojnom odnosu prema ministrima i da zaista se pokušamo potruditi da uradimo posao zbog koga smo mi plaćeni iz budžeta, a to je da ljudi koji nas gledaju nešto čuju, saznaju, budu informisani o IPARD-u, o zaštiti vodenih staništa, o transportu u Karpatima, o sporazumu sa Hrvatskom i o fondu koji je sada dve milijarde, a biće trošen na pomoć, na lečenje svima sa retkim bolestima.

Kao što bih volela da se ne potroši ni jedan dinar iz tog fonda, jer bi to značilo da nema bolesnih, tako bih volela da nekad svedočimo o našoj zajedničkoj želji da ljude informišemo o ovome što se ovde radi, a ne da se kikoćemo nad klevetanjem, ruženjem i blaćenjem jedni drugih i da to zovemo politikom. Dobro je što vi svi sedite, pošto to s politikom nikakve veze nema. Hvala.

Zahvaljujem.

Kada bih u replici koristila isti stil poštovanja člana Poslovnika koji nas obavezuje da govorimo o tački dnevnog reda, čitala bih vam vesele i zanimljive tekstove o tome kako i u kojim fazama su predsednik Srbije ili njegov brat zagađivali Srbiju. U tome je razlika, ne pada mi na pamet. Čitajte tekstove Koalicije za nadzor, citirajte presude, ružite žute koliko god vam volja. DŽaba je, pošto politika koju su žutu predložili Srbiji i koja sutrašnjim danom odbrane izbornog rezultata i jaučite, to je politika koju morate da sprovodite. Znam da to nije lako. Znam da je to strašno kada moraš da sprovodiš politiku u koju ne veruješ, ali je to tako.

Dakle, što se mene tiče, DS, ružite sve žute koliko god vam volja. Za svaki istražni proces, za svaki sudski proces, mi smo vam na raspolaganju, kao što smo i bili poslednjih sedam godina. No, rezultati istraga i sudskih presuda pravosnažnih manjka. Tako to biva sa ruženjem i sa praznim blaćenjem ljudi koje ne podnosite zato što vas je pobedila ideja koju smo mi nosili, nosimo i nosićemo je 28 godina. Ja sam zadovoljna što ste se pridružili evropskoj Srbiji, modernizacijskoj ideji, koaliciju koju je činila DS, što ste načinili jedan težak, neverovatan korak da iskoračite iz mitske, nasilne, gubitničke Srbije u pobedničku. To je dobro za Srbiju, a žute ružite.

Zahvaljujem.
Nije problem da…

Može, nije problem.

Član 27. i član 103. Ukazujem na to da je trebalo da kolegama koji ne razumeju zašto ste nam dali repliku da kažete dve stvari.

Prvo, da je replika diskreciono pravo predsedavajućeg i da odlučuje predsedavajući na osnovu uslova koji su se stekli da li će replika biti data ili ne. A drugo, s obzirom da sam potpuno sigurna da znate i stranku kojoj pripadam i ljude iz te stranke mogli ste kolegi da objasnite da bi imala pravo na repliku kad se pomene bivši predsednik Demokratske stranke Dragan Đilas, bivši ministar inostranih poslova DS Vuk Jeremić, bivši predsednik poslaničkog kluba DS Borko Stefanović, bivši zamenik predsednika poslaničkog kluba Janko Veselinović, bivši poslanici Demokratske stranke iz prostog razloga koliko god, koliko god vi siroti ružili jedan žuti vam sledi, koliko god vi se trudili da žute naružite i da nas sahranite, omlatite i sahranite, gubite iz vida da smo seme kad god nas sahranjujete.

Dakle, kad god se spomene neko od žutih iz Saveza za Srbiju imala bih pravo na repliku. I za posao predsedavajućeg to nije lako, bilo bi na ivici, ali evo moje je da kažem da se ne plaše modernizacijske ideje u Srbiji koju nosi Demokratska stranka, nosila i nosiće je uvek. Ona je na korist svima, čak i onima koji ljube nasilje, čak i onima koji ljube propagandu, čak i onima koji misle da mogu pobeći od pobede ideje Demokratske stranke, evropske Srbije i svega onoga što evropska Srbija podrazumeva. Hvala.