Zahvaljujem gospodine potpredsedniče.
Uvaženi gospodine ministre, koleginice i kolege narodni poslanici i narodne poslanice, svakako da danas razgovaramo o veoma važnim zakonima sa jednom veoma važnom temom i svaki put kada se razgovara o medijima, o medijskim slobodama, o načinu na koji mediji funkcionišu, to jeste jedna važna, pa i politička tema.
Sama količina dopisa, komentara, predloga, sugestija koje je verovatno svako od narodnih poslanika primio, ukazuje na to da je interesovanje za ovu temu bilo veliko, kako u prethodne dve godine, dok je trajala rasprava o ovim temama, tako i u prethodna dva dana kada su se poprilično nenadano pojavili i sami zakonski predlozi i to je, čini mi se, vreme u kojem je svako od poslaničkih grupa i svako od narodnih poslanika dobio veliki broj sugestija, komentara i predloga kako za amandmane, tako i za neke teme koje zakoni obrađuju.
Ovo je tema koja bi bila interesantna, sve i da nema one atmosfere o kojoj mi danas govorimo o medijskim zakonima i sama Evropska komisija i novinarska udruženja i stručna javnost i medijska javnost, sve više se uopšte može čuti o tome da u Srbiji postoji problem sa auto-cenzurom. To nije nešto što tvrdi opozicija, to je nešto što govore svi oni koji se time bave.
Srbija je doživela jedan pad na onoj listi zemalja koje su rangirane po medijskim slobodama. Stojim čvrsto i DS čvrsto stoji iza stava da tamo gde nema cenzure, nema ni auto-cenzure, jer neće biti da mediji sami od sebe cenzurišu ono što pišu, da novinari sami od sebe odustaju, od tekstova koje su napisali, da portali ili novine same od sebe ne objavljuju tekstove koji su trebali da budu objavljeni na njihovim stranicama i veb stranicama, tako da samim tim značaj koji današnja rasprava ima jeste veći, i samim tim je naša obaveza kao narodnih poslanika, kao predstavnika građana, veća da razgovaramo o ovim temama na jedan veoma ozbiljan način.
U svim onim sugestijama koje su nam stigle, mislim da smo svi mogli da vidimo da je stav novinarskih udruženja manje-više ujednačen. Svi pohvaljuju to što su zakoni pripremljeni u skladu sa osnovnim intencijama medijske strategije, da se uvode neka merila za transparentnost vlasništva gde postoje neki predlozi i da se to poboljša. Poslanička grupa DS je uložila amandmane i u tom pravcu, definisanje javnog interesa u sferi javnog informisanja, direktnog regulisanja prava i obaveza medija i medijskih poslanika, adekvatnog regulisanja u oblasti elektronskih medija i uređenja javnih servisa, i to svakako da jeste jedna od stvari oko kojih ćemo se, mislim, svi složiti da u zakonima ima onih stvari koje su pozitivne, to su one stvari koje su rađene u saradnji sa udruženjima novinara sa međunarodnim organizacijama i ljudima koji se time bave, ali isto ono u čemu se svi slažu, jeste da je sramotan način na koji su ovi zakoni došli u Skupštinu Srbije.
Nije problem, gospodine ministre, u tome što postoji procedura za hitan postupak, to niko ne spori, naravno da postoji potreba da neki zakoni dolaze po hitnom postupku, ali je problem da ako od 31 zakona koji smo mi usvojili u ovoj Skupštini u ovom mandatu, 30 zakona bude usvojeno po hitnom postupku, a više od 70% njih se pred narodnim poslanicima nalazi 24 sata manje, odnosno dođu u Skupštinu 24 sata pred raspravu.
Nikakva lažna statistika koju izvodi gospodin Babić na Odboru za kulturu i informisanje ne opravdava činjenicu da smo mi imali manje od 24 sata da pripremimo amandmane na 333 člana zakona.
Sve i da je tačna ta statistika koju SNS koristi, a nije, ali sve i da je tačna to ne opravdava neka bivša, stvarna ili iz mišljenja loša praksa, ne opravdava onu sadašnju postojeću lošu praksu i to ne govore ljudi koji mrze reforme, koji mrze državu, koji su protivnici reforme ili zlonamerni ljudi, to govore ljudi koji se bave ovim, to govore ljudi koji su želeli da budu konsultovani, koji su i učestvovali u stvaranju predloga zakon i sami ti ljudi kažu da nisu imali pojma kako izgledaju zakoni u onom momentu kada su došli u Skupštinu, što je zapravo najvažnije.
Njihovi predlozi su u skladu sa onim što je i DS predložila u vidu amandmana. Neke od stvari i mi smo mogli da predložimo amandmanima upravo zbog tog kratkog roka, ali nadamo se da ako postignemo neku saglasnost, da će se pronaći način da se ipak amandmanski na njih utiče.
Krenuću od onih stvari koje je uputila Transparentnost Srbije, a to recimo jesu neki od amandmana koje su poslanici iz DS podneli. Deo njihovih amandmana se odnosi na zaštitu novinara, koja jeste regulisana i na Odboru smo govorili o tome, mislim da je koleginica Nestorović na Odboru na to ukazala da treba i zakonom garantovati zaštitu onih novinara koji odbijaju da objave neki sadržaj, da nije samo dovoljno konstatovati da novinar ima pravo da to ne učini, nego da treba napraviti i nekakvu zaštitu, mislim da svako od novinara zna kako ponekad pritisci mogu da izgledaju i koliko nisu u mogućnosti upravo zbog nepostojanja zaštite da izbegnu te pritiske. Zbog toga na taj način treba pružiti dodatnu zaštitu novinarima kada je to u pitanju.
Isto tako kada je u pitanju zabrana diskriminacije novinara, ona treba i inače da bude zabranjena, a ne samo na osnovu političkog ubeđenja, itd. i naši amandmani idu u tom pravcu zaista da bi se tim ljudima pružila zakonska zaštita da mogu svoj posao da obavljaju u skladu sa etičkim pravilima, sa kodeksom profesije i da ga obavljaju u krajnjem na način na koji ih obavezuje zakon, odnosno u javnom interesu, da bi građani bili blagovremeno, objektivno, istinito informisani.
Drugi deo amandmana Transparentnosti Srbije se odnosi na taj registar. Oni naime smatraju da postoji čitav jedan niz stvari koje su izostavljene kada su u pitanju podaci o medijima koji bi morali biti dostupni javnosti. Jedan od, čini mi se, veoma važnih je to da li je neki medij i koliko je sredstava u predizbornoj kampanji primio od političkih stranaka, kojih političkih stranaka i naši amandmani isto tako idu u tom pravcu, s obzirom na to da, čini mi se, je više nego očigledno da to može imati, malo je reći snažnog uticaja na uređivačku politiku medija.
Te amandmane imate, s obzirom na to da su neki poslanici, koliko znam DS, podneli, oni su upućeni svim poslanicima, nadam se da ćemo moći da postignemo dogovor oko toga da oni budu usvojeni.
Ono što jeste dosta veliki problem u Zakonu o javnom informisanju i medijima, članom 75. je propisana zabrana diskriminacije, mržnje, širenje mržnje, podsticanja na nasilje, ali članom 76. napravljen je izuzetak od te zabrane pa se kaže da ne postoji povreda zabrane govora mržnje ako je informacija iz člana 75. ovog zakona deo novinarskog teksta, a objavljena je bez namere da se podstiče na diskriminaciju, mržnju ili nasilje protiv lica ili grupe lica iz člana 75. ovog zakona, što zapravo govori o tome da mediji u nekim slučajevima, ako nisu svesni ili nemaju nameru da to čine, mogu da podstiču na diskriminaciju, mržnju, nasilje, itd, što je izuzetno veliki problem.
Vi znate kako ponekad naši mediji izgledaju. Vi vrlo dobro znate šta se sve dešava ljudima na tim medijima. Ne znam, ako im još i pružimo mogućnost da postoje slučajevi u kojima mediji smeju da podstiču na nasilje, kako će to da izgleda?
Ja sam vas pitala na Odboru da li je, recimo, namera podsticanja mržnje kada izađe slika jednog bivšeg ministra na naslovnoj strani jednog medija sa naslovom „trovač“, a nije upitanju Goran Knežević. To je ministar protiv kog se u tom momentu ne vodi nikakav postupak. Da li je, recimo, podsticanje na nasilje ili govor mržnje ako jedan medij danima jednu porodicu, koja je doživela najveću nesreću koju neko može da doživi, izgubila je dete, danima optužuje da su ukrali pare koje su namenjene za lečenje tog deteta i da li je govor mržnje i namera govora mržnje ako novinarka koja se usudila predsedniku Vlade Srbije da postavi pitanje na konferenciji za novinare bude izložena najgorem linču na naslovnim stranama jednog medija iz dana u dan? Ko će da utvrđuje da li je postojala namera da se podstiče nasilje prema tim ljudima? Ko će da utvrđuje odgovornost tog medija ako neko sutra tog čoveka koji je prozvan „trovačem“ bez ikakvog sudskog postupka, bez ikakvog započetog sudskog postupka, ako njemu neko nešto učini nažao? Da li će postojati sloboda tog medija da takve stvari objavljuje zato što nema nameru da podstiče na nasilje?
To nas dovodi do dve nove teme koje isto zakon obrađuje. Mi smo isto uložili dosta veliki broj amandmana kada su upitanju ispravke, odgovori, ono što su predložila medijska udruženja, tzv. „Opoziv“ i tako dalje.
Naime, vi ste dosta čudno, ne znam zbog čega, nadam se da ćete odgovoriti, sada uveli to da se ispravka netačnog navoda, neistinite informacije i tako dalje, sada može tražiti samo sudskim putem. Dakle, ne postoji, kao u slučaju odgovora, obaveza medija da objavi odgovor lica koje traže da se odgovor objavi, pa ukoliko glavni i odgovorni urednik odbije to da učini, onda ta osoba može podneti tužbu. To je ostalo, međutim, kada je upitanju ispravka, tzv. demanti, kako to građani znaju, vi niste predvideli taj prvi korak, međukorak, kada se traži od medija da to učini, nego ste rekli da se samo tužbom može zahtevati da objavi ispravku te informacije kao neistinite, nepotpune ili netačno prenete.
Dosta je čudna ta formulacija. Da li se radi propustu ili imate baš nameru da na takav način tretirate demantije i na takav način pružite građanima pravo da imaju i objektivnost u informisanju, ne znam, ali nadam se da ćete uspeti da odgovorite.
Isti takav slučaj je sa informacijom o obustavi krivičnog postupka. Nema obaveze medija, odnosno glavnog odgovornog urednika da u istom obimu, na istom mestu, sa istom opremom, u istoj površini objavi i informaciju da je protiv nekog lica obustavljen krivični postupak, ukoliko je preneo informaciju da se protiv nekog lica vodi krivični postupak i isti takav slučaj je i sa onim što su predložila medijska udruženja, a vi niste uvrstili u predlog zakona, a to je pravo na opoziv, odnosno da, ukoliko se pokaže da je neka informacija bila netačna, izvor te informacije mora da opozove tu informaciju. To je nešto što nije ušlo u zakon. Da li će ući, samo je na vama, s obzirom na to da predlozi amandmana u Skupštini postoje.
Ne govorim ja ovo teorijski, govorim vrlo dobro znajući šta se dešava u našim medijima, kako naši mediji izgledaju, kako vrve od nepoznatih, odnosno anonimnih redakcija i poznatih izvora sa onih mesta odakle izvora ne bi smelo biti.
Mi imamo slučaj da jedan medij iz dana u dan objavljuje transkripte sa poligrafa raznoraznih lica optuženih za najteža krivična dela u ovoj zemlji. Imamo informacije koje dolaze isto tako iz anonimnih izvora, koje dolaze iz istraga, iz pritvora, sa saslušanja, iz tužilaštva. Imamo ljude koji se hapse na naslovnim stranama medija čak u onom momentu kada protiv njih ne postoji nikakva optužnica.
Kada je u pitanju informacija o obustavi krivičnog postupka, imamo jedan veoma interesantan podatak, kada je svojevremeno privedena grupa ljudi u Kraljevu koji su bili privedeni zbog sumnji da su učinili zloupotrebe prilikom obnove Kraljeva nakon zemljotresa. Tada su u svim medijima ti ljudi proglašeni najgorim ljudima, čudovištima koji na takav način zloupotrebljavaju tuđu nesreću itd. Kada je postupak protiv njih obustavljen, kada je ustanovljeno da nisu počinili krivično delo, ta informacija se nigde u medijima nije pojavila. Zato je važno da kod ovog – informacija o obustavi krivičnog postupka, postoji i obaveza da se ta informacija objavi na istom mestu u istom obimu sa istom opremom kao i informacija o tome da se protiv nekoga vodi krivični postupak.
Veoma usko vezano za to je situacija sa regulatornim telima. Sve ono što je postojalo kao zabrana do sada, postoji i u ovom zakonu. To su pretpostavka nevinosti, zaštita podataka o ličnosti, objektivnost, neophodnost da se saslušaju obe strane. Međutim, isto tako imamo situaciju i činjenicu, koje su građani svesni, da to do sada baš i nije bilo tako i da regulatorna tela nisu uvek reagovala na pravi način.
Jedna od zabrinutosti udruženja novinara je bila ta što je izgleda predlogom zakona ostavljeno dosta mogućnosti za neko arbitrarno delovanje tih regulatornih tela. Čini mi se da nije otklonjeno. Opet, ukoliko bude mogućnosti da se razgovara na tu temu, mi imamo predloge amandmana koji bi mogli tako nešto da isprave. Činjenica jeste da u mnogim situacijama kada su morala reagovati, ta regulatorna tela su ostala potpuna nema.
Šta ćemo sa vlasnikom televizije koja ima nacionalnu frekvenciju na kojoj godinu i po dana nijedan jedini kritički ton o radu Vlade se nije mogao čuti? Šta ćemo sa istim tim čovekom koji koristi tu istu nacionalnu frekvenciju koju ima za obračun sa svojim poslovnim nekim protivnicima, konkurencijom, sa zemljama čitavim ukoliko ima problem sa njihovim poreskim administracijama? Šta ćemo sa tim kada se zaista u medijima pojavljuju izvori iz onih mesta iz kojih izvora ne bi smelo biti? Šta ćemo sa tim kada se jedne novine aktivno uključe u rad između nekakvih tamo grana u policiji i danima pišu isključivo o tome na svojim naslovnim stranama? Šta ćemo sa tim kada se predsednik jedne opozicione partije 300 puta za dve godine nađe na naslovnim stranama sa najtežim optužbama, bez ikakvih dokaza, a da se pri tom protiv tog čoveka ne vodi nijedan jedini krivični postupak, a da ne pričam o tome da optužnice nema itd.
To su sve stvari u kojima su regulatorna tela ostala nema. Mislim da postoji obaveza da se ona maksimalno ojačaju, kao što je slučaj sa svim regulatornim telima u ovoj zemlji, pa i sa ovima. To je nešto u čemu će da se vrlo rado učestvovati.
To nas dovodi do naredne teme, a to je kaznena politika koja je vrlo čudnovata u pojedinim svojim delovima. Primera radi, ali ovo je zaista samo primer, članom 140. Predloga zakona o javnom informisanju i medijima se predviđa da je kazna za to da ako se u objavljenoj informaciji neko označi učiniocem kakvog kažnjivog dela, odnosno oglasi krivim ili odgovornim pre pravosnažnosti odluke suda i ako sadržaj medija, koji može ugroziti razvoj maloletnika, nije jasno i vidno označen oznakom koju maloletnik može učiniti prepoznatljivim u objavljenoj informaciji koja je podesna da povredi njegovo pravo ili interes, kazna za to je 50 hiljada dinara.
To je zaista za ozbiljan razgovor na ovu temu neprikladno. Ako će neko zbog toga što je ugrozio prava maloletnika da plati 50 hiljada dinara, verujte da ga to ni na kakav način neće sprečiti da to čini ubuduće, ubuduće, a da ne pričam o ovom stvarima da će zaista medijske presude, umesto sudskih presuda, koštati one koje iznose 50 hiljada dinara. To je prosto neprihvatljivo.