Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanice <a href="https://otvoreniparlament.rs/poslanik/7197">Aleksandra Jerkov</a>

Aleksandra Jerkov

Liga socijaldemokrata Vojvodine

Govori

Zahvaljujem, gospođo predsednice. Dame i gospodo narodni poslanici i narodne poslanice, pre svega treba reći da me zabrinjava sama činjenica da sam imala potrebu da podnesem ovaj amandman. Ono što me još više zabrinjava je odgovor Vlade koji sam dobila, a na početku da kažem da se radi o amandmanu koji je u direktnoj vezi s amandmanom koji smo podneli na član 19. Govoriću ovom prilikom o oba amandmana, a radi se o verskoj nastavi u osnovnim i srednjim školama.
Predlogom zakona o ministarstvima koji smo dobili predviđeno je da versku nastavu, nastavne planove i programe za versku nastavu, razvoj verske nastave pravi Ministarstvo vera. Nadam se da nema potrebe da narodne poslanike podsećam na član 11. Ustava Republike Srbije, koji eksplicitno kaže da je Srbija svetovna država i da su crkve i verske zajednice odvojene od države.
Mislim da je obrazovni sistem svakako veliki deo države, najznačajniji deo države, i zbog toga nije jasno kako to da nastavne planove i programe za versku nastavu sada pravi resorno ministarstvo a ne Ministarstvo prosvete, za koje duboko verujemo da je jedino nadležno, jedino kompetentno i jedino ima dovoljno kapaciteta da pravi nastavne planove i programe za bilo koji predmet, pa i za predmet veronauke.
Lica socijaldemokrata Vojvodine je uvek bila uopšte protiv veronauke u školama. I kada se o tome glasalo, mi smo bili protiv toga, skupljali smo potpise protiv toga, i dan-danas smatramo da veronauci nema mesta u državnim školama, kako osnovnim, tako i srednjim. Mi nemamo ništa protiv toga da neko ide na časove veronauke, ali to može da radi u crkvi ili u verskoj zajednici, a u državnoj osnovnoj školi nema mesta takvoj nastavi.
Zbog toga, ukoliko već imamo versku nastavu koja postoji u osnovnim i srednjim školama, smatramo da ona treba da bude pod strogom kontrolom Ministarstva prosvete i da ne treba da bude izostavljena iz ostalih nastavnih programa kojima se u školama deca podučavaju.
Samim tim što je već bilo podataka o tome da je ta nastava na prilično niskom nivou, postoje zaista ozbiljne sumnje u to na koji način se ta nastava izvodi. Svi se sećamo skandala koji je bio sa onim Malim bukvarom pravoslavlja, koji je deljen učenicima u prvom razredu osnovne škole, u kom je eksplicitno pod slovom "C" pisalo da ko ne ide u crkvu treba da ide kod lekara, zato što su mu roditelji bolesni.
Isto tako, sećamo se da se na toj nastavi veronauke deca podučavaju kreacionizmu. Treba reći da se u istoj toj osnovnoj školi ista ta deca koja su na nastavi veronauke učena da je Bog stvorio svet, Zemlju, čoveka, ženu i sve oko njih, nakon toga, na nastavi biologije podučavaju nekim potpuno drugim stvarima koje su, treba reći, prihvaćene u modernoj nauci, i ne znam kako na obrazovanje jednog đaka osnovne škole može uticati to da u istoj školi, u istom razredu, iz dva predmeta uči dve potpuno različite stvari.
To sve ide u prilog tome da veronauke u školi uopšte ne treba da bude, ali kada je ima, zaista smatramo da ona treba da bude strogo kontrolisana.
Složiću se sa gospodinom Kneževićem da odgovori koje je Vlada davala kao obrazloženje za odbijanje amandmana jesu prilično šturi i uglavnom se svode na to da je rešenje dato u Predlogu zakona celishodnije. Zbog toga neću da ulazim u neke paranoične izjave, ali obrazloženje koje je dato za odbijanje ovog amandmana je potpuno drugačije, i prvo što upada u oči kada se pogleda obrazloženje koje smo dobili je ta razlika u odnosu na ostala obrazloženja, što nekoga ko bi bio sumnjičav može navesti na pomisao da objašnjenje i nije pisano u Vladi.
Deo objašnjenja glasi da se amandman ne prihvata iz razloga što se na osnovu Zakona o crkvama i verskim zajednicama versko obrazovanje obavlja isključivo u okviru crkava i verskih zajednica. Otuda moje pitanje – šta ono onda radi u osnovnoj i srednjoj školi? Ako se obavlja isključivo u crkvama i verskim zajednicama, ne znam zbog čega bi se bilo koje ministarstvo onda bavilo time i zbog čega bi to bio jedan od predmeta u osnovnom i srednjem školskom obrazovanju.
Isto kako druga ministarstva nemaju pravo da prave nastavni plan i program iz svojih domena, tako i Ministarstvo vera ne može imati pravo da pravi nastavni plan i program iz veronauke. Smatramo da je nastavni plan i program iz bilo kog predmeta koji se izučava u osnovnim i srednjim školama mora biti ekskluzivno pravo Ministarstva prosvete, koje jedino ima kapaciteta i jedino može biti nadležno za tako ozbiljnu stvar kao što je obrazovanje dece. Hvala vam.
Zahvaljujem, gospođo predsedavajuća. Poštovano predsedništvo, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici i narodne poslanice, svako ko je juče slušao raspravu koja se vodila u ovoj skupštini mogao je doći do nekoliko zaključaka. Prvo, bilo je mnogo kritika. Te kritike bile su upućene na račun vladajuće koalicije, na rad Vlade. Neke od njih su bile osnovane, neke su bile neosnovane, sa nekima su se slagali mnogi koji sede u raznim strankama u našoj skupštini, u neke nisu verovali čak ni oni koji su ih izgovorili, međutim, nekoliko stvari je sasvim izvesno.
Prvo je to da prostora za kritiku ima. Možda ovo zvuči čudno kada dolazi od nekoga ko je član vladajuće koalicije, međutim, treba to otvoreno reći. Prostora za kritiku ima, svi su svesni toga – građani su svesni toga, Vlada je svesna toga – i mislim da je to najpozitivnija činjenica u celoj ovoj situaciji, zbog toga što je Vlada spremna da one stvari koje može da ispravi ispravi i da je spremna da konstruktivnu kritiku prihvati, uvaži i da učini ono što može da situaciju, koja nije nimalo laka, poboljša i promeni.
Niko se ne plaši toga da kaže, Liga socijaldemokrata Vojvodine svakako nije stranka koja je spremna da ćuti o tome. Međutim, isto tako treba reći i to da nije sve što se pripisuje kao kritika ovoj vladi rezultat lošeg rada ove vlade. Mnoge stvari su nasleđene iz prošlosti, deo kritika koje su upućene je zapravo posledica ekonomske krize, a deo zaista i leži u ovoj vladajućoj koaliciji, u ovoj vladi, i Vlada će ovim predlozima zakona koji se nalaze pred nama pokušati da ispravi one stvari koje može da ispravi.
Druga stvar koja isto tako upada u oči svakome ko je pažljivo slušao jučerašnju raspravu i deo današnje diskusije je upravo ta da, iako se čulo mnogo kritika, zapravo nismo čuli nikakva konkretna rešenja i nismo čuli nikakvu alternativu. Čuli smo mnogo praznih fraza, čuli smo mnogo pretnji, čuli smo mnogo ispraznih tvrdnji, ali nikakve ozbiljne alternative nije bilo, nikakve bolje opcije nije bilo i nikakvih konkretnih rešenja za situaciju u kojoj se nalazimo nije bilo.
Ovo Ligu socijaldemokrata Vojvodine ponovo učvršćuje u onom stavu koji je imala pre tri godine, kada je rešila da podrži vladajuću koaliciju i Vladu koju je pred ovom skupštinom kandidovao Mirko Cvetković. Mi smo, naravno, i tada bili svesni da ova vlada nije idealna. To i jeste razlog zbog kog ne učestvujemo u njoj, zbog kog je samo selektivno podržavamo. Toga smo svesni i danas.
Ima mnogo stvari u Vladi koje treba promeniti. Neke od promena su predstavljene u ovim zakonima, neke nisu i na njih ćemo pokušati amandmanski da utičemo, ali isto kao i pre tri godine, i danas smo pred onom strašnom alternativom koja stoji pred građanima Srbije svesni da naših pet poslanika nema pravo da preispituje svoju podršku ovoj vladi, jer svi koji se danas nude kao alternativa su ili već pokazali šta umeju ili građani Srbije nikako ne mogu da zaborave šta oni umeju i nikako ne mogu da se oporave od onoga što su ovi koji su tada bili na vlasti, a koji se danas nude kao nešto novo, pokazali.
Kada govorimo o konkretnim zakonima koji se nalaze pred nama, oni naravno imaju prostora za poboljšanje. Mi smo ponudili neka amandmanska rešenja. Naravno da se najveći deo naših amandmana odnosi upravo na AP Vojvodinu, s obzirom na to da naš osnovni interes jeste interes građana AP Vojvodine.
Kad je u pitanju Ministarstvo finansija, mi smo zatražili da se u nadležnost ovog ministarstva konkretno stavi i definisanje imovinskopravnih odnosa između lokalnih samouprava Republike Srbije i AP Vojvodine. Zatražili smo da ovo ministarstvo u najkraćem mogućem roku da predloge za izvorne prihode i finansiranje AP Vojvodine.
Nadamo se da očigledno smanjenje broja ministara koji dolaze iz Vojvodine u ovoj vladi neće značiti preokret politike Vlade prema Vojvodini. Evo, ovde prisutan ministar Dulić je jedini ministar iz Vojvodine koji je ostao u ovoj vladi. Pomalo je čudno prihvatiti činjenicu da od trećine građana Srbije koji žive u Vojvodini nema baš nijednog koji bi mogao da zadovolji kriterijume Mirka Cvetkovića i da vodi neki od resora u Vladi, ali to je, nadamo se, stvar koja neće uticati na politiku ove vlade prema Vojvodini.
Isto tako, kada je u pitanju Ministarstvo za ljudska prava, mi smo zatražili, što je u skladu sa našim ranijim zahtevom u ovoj skupštini, da oformi komisiju za ispitivanje odgovornosti za kršenje ljudskih prava. Tražili smo da to bude deo nadležnosti Ministarstva za ljudska prava.
Mislim da ova rekonstrukcija Vlade tek treba da bude početak ka onome što treba da budu željeni rezultati ove rekonstrukcije i očekujemo da ovo bude tek početak procesa koji će zapravo građanima Srbije pokazati da je ovo bilo u njihovom interesu. Jer, samo pripojiti jedno ministarstvo drugom na takav način da sada novi ministar preuzima sve zaposlene iz starog ministarstva, celokupnu aparaturu starog ministarstva, arhivu, načine rada, metode rada itd. ne predstavlja nikakvu uštedu za građane Republike Srbije, niti je ikakvo poboljšanje u efikasnosti rada Vlade. Očekujemo da u najskorijem periodu bude urađena nova sistematizacija, da se napravi stvarna ušteda i da Vlada pokaže da će tako rekonstruisana raditi mnogo efikasnije i mnogo bolje.
Isto tako, kao veliki zadatak koji stoji pred novom, rekonstruisanom Vladom Republike Srbije vidimo i obavezu da utvrdi odgovornost za sve ono što se dešavalo u njenim redovima, a što jeste stvar koja je doprinela njenom ne tako efikasnom radu. Pre svega mislim na sporost u donošenju propisa, podzakonskih akata, kada su u pitanju evropske integracije.
Mi smo na Odboru za evropske integracije imali prilike da vidimo da mnoga ministarstva ne usvajaju podzakonske akte koji se odnose na evropske integracije, za šta nema nijednog realnog razloga. Zbog toga očekujemo da zaista usvajanje ovih zakona bude tek početak ka onome što treba da usledi i da bude tek početak na osnovu kog će građani Republike Srbije videti da je ova rekonstrukcija bila u njihovom interesu i da ona zapravo jeste njihova potreba.
Da ponovim, Liga socijaldemokrata Vojvodine će glasati za ove zakonske predloge. Pokušaćemo na njih da utičemo amandmanima, a nakon usvajanja ovih zakona, kada vladajuća koalicija reši probleme unutar sebe, da počne da rešava i probleme građana Republike Srbije, jer nikada odnosi unutar vladajuće koalicije ne smeju biti važniji od problema građana Republike Srbije. Tako nije bilo do sada i ne sme nikada ni postati tako. Hvala vam.
Uvaženi gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici i narodne poslanice, pre svega, gospodine ministre, s obzirom na to da ste vi danas velikodušno davali lekcije narodnim poslanicima i podučavali ih raznim stvarima, ja sam zadovoljna što mi se na kraju ovog produktivnog dana ukazala prilika da i narodni poslanici vas nečemu poduče.
Naime, gospođa Đerić je na početku svog izlaganja rekla da će vam postaviti nekoliko retoričkih pitanja. Retoričko pitanje je pitanje koje ne zahteva odgovor, tako da ste mogli sačuvati svoju podužu diskusiju i za kraj današnjeg radnog dana.
Vi ste na početku današnjeg dana, kada ste imali uvodno izlaganje, izrekli jedan stih ili krilaticu koja se ponavljala u toku ove diskusije nekoliko puta, a to je čuvena krilatica – Rado ide Srbin u vojnike, koja meni lično nije preterano bliska, ali priznajem da ima ljudima kojima jeste i koja veoma lepo zvuči, ali, čini mi se da je u pojedinim periodima i fazama kroz koje je naša vojska prolazila, ona bila upravo samo to kako ste vi i rekli - krilatica.
U vreme ratova 90-ih godina, kada su mladi ljudi bili nasilno mobilisani, kada su ginuli u ratovima koji su se vodili zbog nečijih snova o velikoj Srbiji i memorandumskih ciljeva, zatim nakon završetka ratova, kada su nam mladi ljudi i vojnici ginuli u miru kao i u ratu, u ono vreme kada su svi mladi ljudi ili mahom mladi ljudi pokušavali da pronađu raznorazne veze po odsecima, lekarima i da na bilo koji način izbegnu vojnu obavezu, ova krilatica je, nažalost, bila sve samo ne istinita.
Treba biti pošten i reći da niko ne može da krivi te mlade ljude zbog njihovog tadašnjeg ponašanja. Oni nisu želeli da se odazovu pozivu države koja ih se sećala samo tada kada je trebalo da im uruči poziv za vojsku.
Osim toga što je odsluženje vojnog roka problematično bilo i iz još jednog razloga koji, čudi me, danas nije zavredelo veliku pažnju narodnih poslanika, to je ekonomski i finansijski aspekt, jer je mnogim mladim ljudima i finansijski i ekonomski bilo problematično da odu na odsluženje redovnog vojnog roka, pogotovo onima koji su imali svoje porodice koje su trebali da prehranjuju.
Ovo je bilo problematično i iz mnogo drugih razloga. Pre svega što je sve do nedavno to bila vojska u kojoj su uslovi bili daleko ispod onih koji su dostojni ljudskog bića, vojska koja je bila duboko kompromitovana svojim odnosom prema ratnim zločinima, prema haškim beguncima, prema ljudima koji su optuženi za genocid i najgore zločine protiv čovečnosti, vojska za koju se, nažalost, previše puta pokazalo da je imala svoje tajne koje su bile jače od bilo kakve istine.
Mi smo u ovoj raspravi, kao i u svim raspravama koje se vode na slične teme, čuli puno velikih reči o tradiciji, o patriotizmu, o tome kako se postaje čovek odlaskom u vojsku. Čuli smo kako mnogi poslanici žale što svoju decu neće moći svim silama da oteraju u vojsku, jer, valjda neće biti isti gušt ako dete dobrovoljno ode to da radi.
Nažalost, mislim da se čovek ne postaje odlaskom u vojsku nego odnosom prema životu i da je činjenica da od ove vojske kakvu ćemo mi, nadam se, da promenimo i da stvorimo novu vojsku, mlad čovek koji je u nju otišao nije od nje mogao da nauči ništa ili bar ništa korisno. U svakom slučaju, nije mogao ništa lepo tamo da vidi. Mogao je da vidi vojsku koja nije spremna ni na koji način da odgovori na izazove koje pred nju postavlja svet oko nas i moderno društvo.
Mogao je da vidi vojsku u kojoj su uslovi obuke, boravka i života bili ispod svakog nivoa. Mogao je da vidi vojsku koja nije imala snage da se izbori sa mnogobrojnim unutrašnjim problemima, aferama koje su je razdirale i koja nije imala snage da građanima Srbije, a pre svega mladim ljudima pruži one odgovore na ona pitanja koja je morala da im pruži.
Ovu odluku danas vidim kao priliku da sve to ispravimo. Priliku da stvorimo vojsku koja će moći da se suoči sa svim tim problemima. Priliku da stvorimo vojsku koja će biti drugačija. Uostalom, kao vojsku koja će funkcionisati u jednoj drugačijoj zemlji u odnosu na onu zemlju koja je slala svoju decu da ginu u ratovima koje navodno nikada nije vodila. Na nama svima koji smo ovde, na nama svima koji ćemo glasati za ovu odluku je da tu priliku ne ispustimo i da sve ovo uradimo.
Podsetiću, mada ste i vi ovde danas to pomenuli, ali i Liga socijaldemokrata Vojvodine svake godine to podseća, da mi i dalje nemamo odgovore na pitanje ko je ubio dvojicu gardista na Topčideru? Mi ne znamo zbog čega se to desilo? Šta je istina o ovom događaju? Ko će dati odgovore njihovim porodicama i ko će reći istinu?
Da li je moguće dobiti tačan odgovor na pitanje koliko je vojnika Jugoslovenske narodne armije sa teritorije Srbije poginulo u ratovima devedesetih godina? Dalje, šta je sa nadoknadom razlike u zaradama koju Srbija treba da isplati bivšem generalu JNA Vladi Trifunoviću, koji je spasao 250 vojnika i bio osuđen zbog toga i koji i dalje nije dobio nadoknadu? Ko će se pobrinuti za to? Ko će obezbediti da on dobije te nadoknade, da bude obeštećen?
Ovo danas zaista jeste prilika da stvorimo uslove da se ove stvari nikada više ne ponove. Ovo danas je prilika da stvorimo uslove da se svi ovi odgovori daju i odgovornost je podeljena. Odgovornost nije samo na Ministarstvu odbrane, odgovornost je na svima nama koji ćemo zajedno da završimo ovu reformu vojske i da privedemo kraju. Ovo je prilika koju mi ne smemo propustiti i u tom smislu ona je istorijska.
Odluku o ukidanju obaveznog služenja vojnog roka Liga socijaldemokrata Vojvodine vidi zaista kao svojevrsni lični uspeh, zbog toga što je to trijumf politike koju Liga socijaldemokrata Vojvodine već 20 godina.
Prvi smo organizovali antiratne proteste u Vojvodini, uvek i stalno smo bili protiv rata, bez obzira na sve, skupljali smo potpise za prigovor savesti i zalagali se za profesionalizaciju vojske. Uvereni smo da je ova odluka koju ćemo usvojiti na način da stvorimo vojsku koja će biti organizovana po najmodernijim standardima, koja će biti moderna i koja će biti, što je najvažnije, spremna da odgovori na izazove koji se pred nju postave.
Svi poslanici Lige socijaldemokrata Vojvodine će glasati za sve predloge zakona i odluku i uradićemo to veoma ponosno. Isto tako, kao što znamo da će svi naši poslanici glasati za ove predloge, znamo da će i oni koji se danas protive tome, oni koji su danas govorili protiv završetka ove reforme imati priliku da posle ovog glasanja vide vojsku koja će biti modernija, efikasnija i ponosnija nego što je ova sada.
        Dame i gospodo narodni poslanici, ne baš tako uvaženog doma kako se sada čini, neverovatno je da bilo ko u ovoj državi, posebno neko ko je narodni poslanik može da daje za pravo ili da ima razumevanja za nekoga ko napada policiju, ko pokušava da ubije grupu ljudi koja pokušava da ispolji i iskaže svoja prava koja garantuju Ustav ove države i zakoni ove države, da sada grupu ljudi koji su u nedelju pokušali da upražnjavaju sva ona prava koja im garantuju Ustav i zakon sada naziva pedofilima.
Tu ste vi, gospođo predsednice, morali reagovati. Ne radi se ni o kakvim pedofilima. Mislim da je javnosti sasvim poznato da pedofili i homoseksualci nikako ne mogu biti isto. Ne čudi da to dolazi od poslaničke grupe koja je imala razumevanja i za proterivanje ljudi iz svojih kuća samo zbog toga što su drugačije nacionalnosti, upravo, gospodin Martinović koji je malopre govorio je to nazivao razmenom nekretnina koja se dešavala, za grupu ljudi koja je imala razumevanja za etničko čišćenje.
Zbog toga nasilje njima nije nikakav strah, odgovor na obračun sa neistomišljenicima, sa onima koji su po bilo kom osnovu drugačiji, ranije je to bila nacionalna pripadnost, a sada seksualno opredeljenje, sutra će verovatno biti boja kose, kože ili nešto treće. Tako da mislim da upravo ponašanje pojedinih poslaničkih grupa u ovoj skupštini je razlog zbog čega je država morala obezbediti poštovanje Ustava i zakona i zbog čega mora zaštiti svakoga ko je na bilo koji način različit. Mislim da je sada sasvim jasno zbog čega je Liga 6. oktobra 2000. godine zahtevala da se zabrani SRS.
Hvala, gospođo predsednice, dame i gospodo narodni poslanici i narodne poslanice, LSV je uložila izvestan broj amandmana na ovaj zakon i u zavisnosti od toga kako se ministarka i Vlada opredele prema našim amandmanima i mi ćemo se u danu za glasanje opredeliti prema ovom zakonu. Iako zakon ima određene dobre strane, koje smo čuli od ministarke i od poslanika koji su o njima govorili, naravno da poslanici Lige socijaldemokrata Vojvodine imaju zamerke na ovaj zakon, posebno zbog toga što se zakon tretira loše i neadekvatno AP Vojvodinu, a to se, pre svega, odnosi na način donošenja najvažnijih strateških i planskih akata, način izbora članova Upravnog odbora Agencije i način raspodele razlike prihoda i rashoda Agencije, koji je namenjen za finansiranje razvoja elektronskih komunikacija i informacionog društva.
Naime u važećem Zakonu o telekomunikacijama, iz 2006. godine, AP Vojvodina ima čitav niz nadležnosti koji ovaj zakon ne samo da nije unapredio, nego ih je, naprotiv, preskočio i u ovom predlogu zakona poništio.
Naime, AP Vojvodina je imala preko organa nadležnog za poslove telekomunikacija ovlašćenja koja se odnose na učestvovanje i utvrđivanje politike u oblasti telekomunikacija i donošenje strategije razvoja telekomunikacija u Republici Srbiji. Takođe, plan namene radio-frekvencijskih opsega i plan raspodele radio-frekvencija, deo razlike sredstava, srazmerno prihodima ostvarenim od javnih telekomunikacionih operatera čije je sedište na teritoriji AP Vojvodine, bio uplaćivan u budžet AP Vojvodine, što u ovom zakonu nije slučaj.
Izvršno veće AP Vojvodine, sadašnja Vlada AP Vojvodine, po važećem Zakonu o telekomunikacijama bilo je ovlašćeno da podnese kandidaturu za izbor članova Upravnog odbora Republičke agencije za telekomunikacije. Ovako stečena prava u tom zakonu nisu uvažena i stoga smo mi predložili amandmane o kojima će biti reči u raspravi u pojedinostima. U zavisnosti od toga kako se Vlada bude odnosila prema našim amandmanima, mi ćemo se odnositi prema ovom zakonu.
Ono što ovde jeste problem, to je, da oni koji ovih dana najviše govore o decentralizaciji, ne samo da nisu spremni da preuzmu korake ka toj decentralizaciji vlasti, nego sve više centralizuju državu, tako da imamo jednu deklarativnu decentralizaciju koja, zapravo, vodi samo daljoj centralizaciji. Jer, ovde se ne radi ne o povećanju nadležnosti koju postojeće autonomne pokrajine već imaju i nespremnosti da se određene nadležnosti prenesu na neke eventualno nove regione, nego se radi, čak, i o ukidanju nekih nadležnosti koje su već stečene prethodnim zakonima, a to onaj ko se zalaže za decentralizaciju, onaj ko se zalaže za regionalizaciju ne može da radi i za to neće imati podršku od Lige socijaldemokrata Vojvodine. Hvala.
Zahvaljujem, gospođo predsedavajuća.
Štetnost pušenja je bila tema u raspravi u načelu, sad i u raspravi u pojedinostima. To je nešto što niko ne dovodi u pitanje.
Niko, gospodine Šami, ne sprečava vas da štetne stvari radite, samo što je problem u tome što štetne stvari koje radite ne ugrožavaju samo vaše zdravlje, nego ugrožavaju zdravlje onih koji možda na takav način ne žele svom telu da štete. Upravo je to momenat sa tim pravima pušača kada oni počinju da ugrožavaju zdravlje onih koji nisu pušači i time se njihova prava stavljaju iznad prava onih koji nisu pušači. I, upravo je namera ovog zakona da takav odnos niveliše.
Imali smo dalje ovde u diskusiji, mislim da je dr Knežević govorio, da će zbog prevelike restriktivnosti ovog zakona rasti broj populacije koja će kršiti zakon.
To možda jeste tačno, videće se. To sve zavisi od toga kako bude išla primena zakona i kakva bude bila, zapravo, restriktivna politika i sankcionisanje, da li će biti omogućeno da se masovno krši taj zakon.
Međutim, isto tako postoji mogućnost, da će zbog velike restriktivnosti ovog zakona, rasti i populacija koja će možda prestajati da puši, što se pokazalo u zemljama koje imaju ovako slične restriktivne zakone, da veliki broj ljudi, u momentu kada ne može da puši na radnom mestu, ne može da puši u kafiću, u restoranu, prosto, prestaje da puši, jer vidi da je tako jednostavnije, što uostalom i jeste intencija ovog zakona, koji govori o velikoj štetnosti od pušenja.
Gospodine Šami, vi možda nećete otići u pozorište zato što tamo ne možete da pušite, ali će neko možda otići u pozorište, pa neće pušiti, pa će možda, kada dođe kući prestati da puši. Mislim da će svrha ovog zakona biti ispunjena. Hvala. (Aplauz)
Ne bih se složila da je sitna prevara na kartama ovo što sam govorila i upravo to što vi govorite da mi želimo da proteramo pušače iz zemlje, da ih učinimo kriminalcima, upravo je to zamena teza, mislim, drugi poslanici su govorili o tome, već iz razloga koje navode.
Međutim, takav prostor postoji u firmama, u ustanovama, osim u ovima koje su pobrojane ovim stavom 5. ovog člana, tako da razlozi o kojima je već govoreno, nema potrebe i nema smisla uvoditi takvo jedno mesto za pušače.
Zapravo, htela sam da reklamiram povredu Poslovnika. Naravno, narodni poslanici su dužni jedni prema drugima da se odnose sa uvažavanjem, gospođa Janković je, pretpostavljam, u želji da bude duhovita i da se prikaže dovitljivom, već kako, po ko zna koji put, uvredila narodne poslanike, na osnovu njihovog zanimanja. To nije prvi put da ona to čini u ovoj skupštini. Molim da se ubuduće takvo njeno ponašanje sankcioniše, ukoliko se ne može apelovati drugačijim načinima, mislim da je striktna primena Poslovnika primerena u ovom slučaju. Hvala.
Gospođo predsednice, dame i gospodo narodni poslanici i narodne poslanice, predstavnici Vlade, uvaženi ministre, mi smo takođe podneli amandman na član 1, ali iz razloga što smatramo da ovom članu uopšte nije mesto u jednom zakonu, niti smo u bilo kom drugom zakonu koji smo donosili utvrđivali istorijske preteče i datum osnivanja bilo koje institucije.
Pre desetak dana smo u ovoj skupštini usvajali Zakon o Narodnoj skupštini, pa nismo utvrđivali njene istorijske preteče i datum osnivanja. Time ne smatramo da je ugled Narodne skupštine manji od ugleda SANU. Naprotiv, mislimo da je SANU u svojoj istoriji imao po koji trenutak koji bi trebalo da se preispita, o kom bi trebalo da se razmisli, da ne upotrebim neku težu kvalifikaciju.
U obrazloženju za odbijanje ovog amandmana Vlada je rekla, ukoliko je Vlada ta koja je sastavljala obrazloženje, da se amandman ne prihvata ''iz razloga što su istorijske činjenice o nastanku Akademije jedan od elemenata njenog autoriteta i ugleda''.
Uopšte ne smatramo da je potrebno da se autoritet i ugled bilo koje institucije ili bilo kog instituta o kome mi ovde donosimo zakon definiše tim zakonom, niti da bi Akademija imala manje autoriteta i ugleda da mi to nismo stavili kao član 1. zakona. Smatramo da Akademija na druge načine treba da vodi računa o svom ugledu, a ne stavljajući ovakve odredbe u zakon, koje nisu garancija nikakvog ugleda ove institucije, ne želeći uopšte da osporim njenu važnost, koja uostalom i jeste definisana kao institucija od posebnog nacionalnog značaja.
S obzirom na to da smo podneli veći broj amandmana na ovaj zakon, iskoristiću ovo vreme da ukratko progovorim o svakom od njih. Neću se javljati za ostale amandmane, pa vas zbog toga molim da mi uračunate u vreme poslaničke grupe vreme koje možda produžim.
Na ovaj zakon imam niz zamerki. Uglavnom se odnose na to što mahom svi Akademiju stavljaju u povlašćen položaj u odnosu na sve druge naučne institute u našoj zemlji, pa tako vidimo da, recimo, naučni instituti koje osniva Akademija ne treba da ispunjavaju uslove kakve moraju da ispunjavaju svi drugi naučni instituti, pa je tako za Akademijine naučne institute potrebno samo šest naučno-stručnih saradnika, dok je za ostale institute u ovoj zemlji potrebno 12.
Vidimo da u vreme opšte racionalizacije Akademija, usvajanjem odredaba nekih od ovih članova, sebi uskraćuje bilo kakvu mogućnost za čak i razmatranje ukidanja nekih od instituta, iako je lako proverljiva činjenica da produkcija nauke u tim institutima baš i nije bila na nivou na kakvom treba da bude produkcija nauke u institutima jedne nacionalne akademije.
Onda, vidimo da akademici, opet u vreme štednje, nekoliko puta povećavaju sebi akademijske nagrade, tako da će one doseći čak i te neke za njih, kako oni u obrazloženju kažu, nedostižne cifre, čak i oko hiljadu evra će biti visina nekih akademijskih nagrada, bez ikakve želje akademika da se angažuju na bilo koji dodatni način na unapređenju nauke.
Vidimo da će Akademija imati da kažemo ekskluzivno pravo neograničenog raspolaganje imovinom u državnoj svojini. Vidimo da Akademija zapravo nema nikakvu nameru da unapredi svoj rad, da se na bilo kakav način reformiše i da na pravi način ispuni onu ulogu koju bi jedna nacionalna akademija nauka i umetnosti morala da ima u svakom društvu.
Veoma je problematičan, kada govorimo o tom članu 1, način na koji je ovaj zakon započet. Ovaj član celom zakonu daje pamfletski karakter, ako mogu tako da kažem. Veoma je logično da Akademija sama insistira na svom ugledu, na svojoj važnosti. Pomalo zabrinjava to što Vlada ima snishodljiv odnos prema Akademiji, i kada su u pitanju obrazloženja zakona i kada su u pitanju obrazloženja koja su davana poslanicima za odbijanje amandmana.
Gospodin Martinović je govorio o tome. Međutim, nije baš čest slučaj da se u ovako ''pamfletskom'' i ''brošurskom'' maniru odbijaju zakoni narodnih poslanika. Postavlja se pitanje ko je pisao obrazloženja. Ovo nisu pravna obrazloženja, ovde se poslanicima postavljaju retorička pitanja. Oni se navode da razmišljaju o nekakvim filozofskim temama, govori se o nekim našim uglednim istoričarima itd.
Tako da, iz razloga što nijedan od amandmana Lige socijaldemokrata Vojvodine nije predložen Skupštini za usvajanje, ukoliko Skupština u Danu za glasanje zaista ne bude usvojila naše amandmane, naravno da naši poslanici, dakle pet poslanika Lige socijaldemokrata Vojvodine, nemaju nameru da podrže ovakav jedan ''brošurski'' i ''pamfletski'' zakon. Hvala vam.
Dame i gospodo narodni poslanici, poštovana potpredsednice i poštovano predsedništvo, imam pitanje za ministarku Vericu Kalanović koje se odnosi na kriterijume na osnovu kojih su dodeljivana i opredeljivana sredstva iz NIP-a za ovu godinu.

Ovo pitanje postavljam iz dva razloga. Prvo zbog toga što je Vlada Vojvodine u zakonski propisanom roku poslala 295 projekata iz opština Vojvodine koji se preporučuju za finansiranje, 29 projekata koji se ne preporučuju za finansiranje. To je sve bilo uređeno u zakonski propisanom roku.

Tu dolazimo do činjenice da je Ministarstvo očito prekršilo zakon dodeljujući finansije za ove projekte zbog toga što nije poštovalo član 75. Zakona o utvrđivanju nadležnosti AP Vojvodine, koji je usvojen u istoj ovoj skupštini, koji obavezuje Ministarstvo da u ovim poslovima konsultuje i da radi u saradnji sa Vladom AP Vojvodine.

Naime, odobreni projekti, kojih ima samo 13, ni po sadržaju ni po prioritetu ne odgovaraju predlogu liste projekata koji je Vlada AP Vojvodine blagovremeno dostavila. Od 13 projekata koji su prihvaćeni za finansiranje a nalaze se na teritoriji AP Vojvodine, od ukupno 398, koliko se ove godine finansira, samo pet se nalazilo na široj listi projekata preporučenih od strane Vlade AP Vojvodine, i to redom: na 143. mestu po važnosti, 154, 281, 312. i 313. mestu; dva se nalaze na listi projekata koji nisu preporučeni za finansiranje, a preostalih šest se nisu uopšte ni nalazili na listi koju je Vlada AP Vojvodine dostavila Ministarstvu.

Dolazimo do toga da opet imamo priču o decentralizaciji bez decentralizacije, da smo stavili nešto u zakon kao nadležnost AP Vojvodine, što uopšte nemamo nameru da sprovodimo i da neki očito misle da je decentralizacija, regionalizacija kada neko sedi u Ministarstvu u Beogradu i određuje šta kome treba, koliko mu treba, kada mu treba i na koji način mu treba, pri tom ne uzimajući u obzir mišljenje građana neke regije ni njihovih legitimno izabranih predstavnika.

Drugi razlog zbog kojeg postavljam ovo pitanje je očigledna disproporcija u finansiranju projekata. Kao što sam rekla, od 398 odobrenih projekata samo 13 se nalazi na teritoriji AP Vojvodine. To je 3,34% odobrenih projekata. Kada se pogledaju finansijska sredstva koja su opredeljena, vidi se da se od 26.052.000.000 miliona dinara u AP Vojvodinu sliva samo 477.649.911 dinara, što je 1,83%. Građani Vojvodine ove godine neće imati koristi ni od 2% NIP-a.

Kada se pogleda koji su projekti odobreni, a koji nisu, vidi se, recimo, da se od 86 projekata koji se odnose na adaptaciju, renoviranje škola, zabavišta, sportskih sala za decu samo tri nalaze u Vojvodini, a od toga nijedan na spisku koji je dostavilo Ministarstvo prosvete. Tako, recimo, škola za decu sa posebnim potrebama u Novom Sadu „Milan Petrović“ nije dobila odobren projekat, ali je zato u NIP mesta ove godine bilo za Mokru Goru, Emira Kusturicu. Tako će najveći projekat u kulturi ove godine u Srbiji biti adaptacija galerijskog prostora NBS.

Sve to me dovodi u situaciju da u ime građana Vojvodine postavim pitanje – po kom kriterijumu su ovi projekti raspoređeni za finansiranje i zbog čega je prekršen Zakon o utvrđivanju nadležnosti AP Vojvodine?
Dame i gospodo narodni poslanici i narodne poslanice, naravno da ovaj zakon ne treba da se bavi ovom materijom, još manje je ova skupština mesto na kom će neko ko očito nije lingvista i nije obrazovan u tom smislu iznositi svoje mišljenje o tome šta je jezik a šta nije.
Niko vam ne zamera što niste lingvista. Ono na čemu vam neko može zameriti je to što se upuštate ovde u neke kvazilingvističke rasprave, koje prosto nisu zasnovane ni na kakvim standardima koji u opštoj lingvistici postoje.
Naime, postoji nekoliko načina na koji se definiše šta je to jezik, a šta nije, a nacionalna zaslepljenost, koja je kod vas očito jedan od najjačih kriterijuma, nije nijedan od tih standarda.
Da bi se nešto definisalo kao jezik ne može ga definisati Odbor za standardizaciju srpskog jezika, od kog valjda očekujete da oceni da li je bosanski, hrvatski, crnogorski jezik – standardni jezik. To Odbor za standardizaciju srpskog jezika nije merodavan da procenjuje.
Ono što nešto definiše kao jezik, kada su u pitanju lingvistički kriterijumi, jesu gramatika, rečnik i pravopis tog jezika. Ono što je možda interesantno da čujete jeste da se na osnovu tih kriterijuma srpski jezik tek prošle godine mogao svrstati u grupu jezika koji mogu biti priznati, zbog toga što je tek prošle godine izašao jednotomni jednojezični rečnik srpskog jezika, dok su svi drugi jezici koje vi osporavate to već odavno imali.
Želela bih da istaknem da je prethodna govornica, kao i gospodin Martinović u jednom od svojih izlaganja, povredila stav 2. člana 104. Poslovnika: „Narodni poslanici dužni su da se jedni drugima obraćaju sa uvažavanjem.“
Bez ikakve želje da se pravdam bilo kome od kolega, niti da dajem odgovor gospodinu Krasiću na njegovo dobacivanje, ali s obzirom na to da nije prvi put da se u ovoj skupštini moja diploma spominje u veoma pogrdnom značenju, treba reći da je moja diploma nostrifikovana u našoj zemlji (priznata je na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu) i da imam zvanje magistra političkih nauka.
Verujem da mnogi u ovoj sali ne drže puno do evropskih integracija, ali to je budućnost naše zemlje, na koju ćete pre ili kasnije morati da se naviknete. Hvala vam.
Dame i gospodo narodni poslanici, narodne poslanice, gospođo predsedavajuća, u toku cele jučerašnje rasprave izbegavala sam da se uključim u ovakav način diskusije, pošto mislim da celokupna atmosfera u kojoj se rasprava vodi predstavlja svojevrsno poniženje za Narodnu skupštinu, za građane Vojvodine, za poslanike iz Vojvodine, ali i za one druge poslanike koji dolaze iz drugih delova Srbije.
Jer kako se danas govori o težnjama građana Vojvodine da ostvare svoje pravo na autonomiju, tako će se sutra govoriti o težnjama svih građana Srbije da ostvare svoje pravo u svojoj zemlji. Međutim, moram da reagujem na nešto što je gospodin Nikolić upravo izrekao.
Mislim da građanima Srbije nije potrebno objašnjavati da Nenad Čanak nije separatista, mislim da su u toku njegovog 20-ogodišnjeg rada oni to mogli da vide, isto kao što im nije potrebno objašnjavati da je gospodin Nikolić nedemokrata, jer su i to građani u toku njegovog 20-ogodišnjeg rada mogli da vide i proteklih godinu dana nije dovoljno...
Javljam na osnovu prava na repliku, član 101. stav 3, kao zamenik...
Dame i gospodo narodni poslanici i narodne poslanice, poštovano predsedništvo, mislim da je potpredsednik Novaković najboljom rečju opisao ovaj statut, a to je da je on taman.
Baš iz tog razloga što je on taman po Ustavu Republike Srbije, on nije taman po mišljenju LSV, po meri građana AP Vojvodine, i LSV i njeni poslanici u ovoj skupštini će podržati ovaj statut u danu za glasanje.
Naravno, smatramo da je ovo tek početak onoga što treba da usledi, ne samo kada je u pitanju AP Vojvodina, već i drugi delovi Republike Srbije, pre svega tu mislim i na donošenje ostalih zakona koji treba da prate ovaj akt, to su zakon o imovini i zakon o izvornim prihodima AP Vojvodine.
Veoma je problematično što se u toku ova dva dana u ovoj raspravi čulo veoma malo pravih argumenata.
Ono što smo imali prilike da slušamo je bilo obilje kvaziargumenata, optužbi, pogrešnih informacija, etiketiranja, nepoznavanja materije, vređanja, jako puno teških reči, kao što su secesionizam, separatizam, odvajanje, grabljenje funkcija, grabljenje nekih nadležnosti koje nekome ne pripadaju. Međutim, mislim da te optužbe koje su iznete govore više o onima koji su ih iznosili nego o onima kojima su bile upućene.
Čuli smo puno stvari koje nisu bile odgovarajuće činjenicama. Čuli smo razne optužbe o lojalnim građanima, o onim manje lojalnim građanima, o decentralizaciji koja treba da ide iz Beograda, iako je to u mnogim svojim delovima suprotno samom konceptu decentralizacije.
Čuli smo jako puno paušalnih optužbi o stvaranju država u državi, čuli smo o tome kako Vojvodina treba da ima male nadležnosti i regioni treba da imaju male nadležnosti zbog toga što lokalne samouprave treba da imaju veće nadležnosti, a opet upravo su takve stvari iznosili oni za vreme čije vladavine su lokalnim samoupravama oduzete sve nadležnosti i sva imovina.
Međutim, ono što smo čuli, što je možda najopasnije, to je da su oni koji su ovaj statut dostavili Skupštini - separatisti. Podsetiću da je ovaj statut Skupštini Srbije dostavila Skupština AP Vojvodine, u kojoj ne sedi 120 separatista, nego 120 poslanika koji su izabrani na legitimnim izborima koji su održani u AP Vojvodini.
Šezdeset od tih ljudi je izabrano na ime i prezime, dakle, na većinskim izborima i ti ljudi nisu zaslužili da ih bilo ko u ovoj skupštini naziva separatistima. Zbog toga što ko vređa Skupštinu AP Vojvodine, taj vređa predstavnike naroda Vojvodine, koji sede u toj Skupštini, a samim tim vređa i građane Vojvodine koji su za te iste ljude glasali.
Naravno da se LSV nije slagala sa načinom na koji je ovaj statut došao u Skupštinu Srbije.
Na onom ponovljenom glasanju u Skupštini Vojvodine naši poslanici nisu ni učestvovali, zbog toga nam je žao što poslaničke mogućnosti nisu dopustile da se u ovoj skupštini obrate oni koji su to ponovljeno glasanje organizovali, zbog toga što smo imali da im postavimo nekoliko pitanja.
Prilikom onog prvog glasanja LSV je imala nekoliko amandmana pomoću čijeg usvajanja je zaista postignuto ono "taman", o čemu je govorio Nikola Novaković, pomoću čijeg usvajanja je zaista statut izvukao ono najviše iz Ustava Republike Srbije, što se moglo izvući.
Međutim, treba reći na ovom mestu da nisu bez odgovornosti za ovako dug put statuta i oni koji su Ustav pisali, koji su se Ustavom dičili, koji su predvideli izuzetno jasne rokove u okviru kojih Skupština Vojvodine treba da dostavi Skupštini Srbije predlog statuta, ali nisu predvideli ama baš nikakav rok u kome Skupština Srbije treba statut da potvrdi, ospori ili bilo šta drugo da uradi sa njim, samo ne da ga ignoriše na način na koji ga je ignorisala godinu dana.
Ti isti ustavopisci nisu predvideli šta će se, na primer, desiti ukoliko Skupština Srbije u ponedeljak ne prihvati Predlog ovog statuta, da li će on biti vraćen Skupštini Vojvodine, koji su rokovi da se to desi, tako da mislim da za situaciju u kojoj smo se našli nije odgovorna samo vladajuća koalicija, ponajmanje onaj deo vladajuće koalicije koji nije glasao za Ustav Republike Srbije.
Pri tom mislim na svoju stranku, koja se žestoko protivila Ustavu Republike Srbije, baš zbog ovog nipodaštavajućeg odnosa prema Vojvodini, koji se vidi i u situaciji u kojoj smo se danas našli. Naravno da LSV misli da Vojvodina treba da ima više nadležnosti. To u okviru ovog Ustava Republike Srbije nije moguće. Bilo je moguće, ako se pogledaju oni predlozi Ustava Republike Srbije koje su dostavljale mnoge stranke, među njima i neke stranke koje danas tvrde da je previše ovo što je Vojvodina dobila. Dakle, više su Vojvodini nudili svi, počevši od onih koji govore da je ovo prava mera, preko onih koji govore da je ovo previše i, naravno, do onih koji govore da je ovo premalo, koji su i tada, prilikom usvajanja Ustava Republike Srbije, govorili da je ovo premalo.
Međutim, ono što je činjenica, to je da je ovaj ustav, iako, po našem mišljenju, nije pružio dovoljno nadležnosti građanima, ne samo građanima Vojvodine, obavezujući za sve nas. Jedna od obaveza je bila da se ovaj statut usvoji, da se prateći zakon usvoji, i sve što mi danas, juče i sutra ovde radimo proističe iz Ustava Republike Srbije.
Nadležnosti koje su ovim statutom definisane, za koje je neko od poslanika rekao da je Vojvodina prigrabila sebi, proističu iz člana 183. Ustava Republike Srbije.
Međuregionalna saradnja, koja je toliko kritikovana u ovoj skupštini, proističe iz člana 181. Ustava Republike Srbije. Samo ću reći da član 16. Predloga statuta AP Vojvodine glasi da AP Vojvodina sarađuje s teritorijalnim zajednicama i drugim oblicima autonomije drugih država, u okviru spoljne politike Republike Srbije i uz obavezu poštovanja njenog teritorijalnog jedinstva i pravnog poretka.
Član 181. Ustava Republike Srbije kaže: "Autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave sarađuju sa odgovarajućim teritorijalnim zajednicama i jedinicama lokalne samouprave drugih država u okviru spoljne politike Republike Srbije, uz poštovanje teritorijalnog jedinstva i pravnog poretka Republike Srbije".
Dakle, svako ko je imalo dobronameran, svako ko je u stanju da se udubi u ova dva teksta videće da su ove dve formulacije potpuno iste.
Dalje, isto jedna od odredbi koja je u ovoj skupštini veoma često osporavana, koja se odnosi na član 11. statuta - imovina AP Vojvodine, stav 1. ovog člana glasi: "Imovina AP Vojvodine, način njenog korišćenja i raspolaganja uređuje se zakonom".
Član 183. stav 5. Ustava Republike Srbije kaže: "Autonomne pokrajine upravljaju pokrajinskom imovinom na način predviđen zakonom".
Opet imamo dve potpuno identične odredbe.
Ono što je veoma često dovođeno u pitanje je to otvaranje predstavništva u Briselu.
U ovom momentu 358 evropskih regija i gradova ima svoja predstavništva u Briselu. Ne postoji nikakva sumnja u lojalnost tih regija, tih gradova u zemljama čije oni čine sastavni deo, a građani tih regija i gradova su imali samo koristi od toga što su njihove vlasti mogle da se povežu sa mnogim firmama, drugim regijama, kompanijama, evropskim, međunarodnim i drugim organizacijama čije je sedište takođe u Briselu.
Podsetiću da takve kancelarije imaju i sve hrvatske županije, da takve kancelarije ima kanton Sarajevo, takvu kancelariju ima Republika Srpska, takvu kancelariju imaju čak i gradovi iz evropskih zemalja, pa ih opet u njihovim zemljama niko ne optužuje za separatizam.
Kada govorimo o tom pravu na referendum, koje se isto tumači kao nekakva tobožnja želja za odvajanjem Vojvodine, ta odredba u statutu koja se bavi time je doslovno ista kao član 82. Ustava Republike Srbije. Ona u statutu i Ustavu glasi: "Teritorija autonomnih pokrajina ne može se menjati bez saglasnosti njenih građana izražene na referendumu, u skladu sa zakonom".
Kada je u pitanju glavni grad i vlada, to je jedna od stvari koja je tumačena ovde kao nekakvi pokušaj separatizma. Uputiću vas na član 189. Ustava koji kaže da autonomne pokrajine samostalno propisuju uređenje i nadležnost svojih organa i javnih službi. To je nešto gde Republika Srbija nema prosto nadležnosti da se upliće u to kako će autonomna pokrajina nazivati neki svoj organ. To je isključivo stvar autonomne pokrajine.
Kada se govori o Vojvođanskoj akademiji nauka i umetnosti, reći ću da regionalne akademije nauka i umetnosti postoje u Nemačkoj, gde imamo Akademiju nauka Majnc, Akademiju nauka Getingen, Akademiju nauka Bavarske, Akademiju nauka Baden Brandenburg, Akademiju nauka Hajdelberg, Akademiju nauka Severne Rajne Vestfalije, Akademiju nauka Saksonije u Lajpcigu.
S obzirom na to da se radi o jednoj federalnoj državi, daću primer akademija nauka koje postoje u Italiji, koja je jedna regionalizovana država, gde imamo: Akademija nauka Torino, Akademija poljoprivrede, nauke i književnosti Verona, Galilejeva akademija nauka, književnosti i umetnosti Padova, Akademiju nauka i književnosti "La Kolonbarija" Toskana, Akademija nauka književnosti i umetnosti Udine, Ateneum Breše: Akademija nauka, književnosti i umetnosti u Breši, Akademija nauka, književnosti i umetnosti Bergamo, Akademija nauka, književnosti i umetnosti Venecija, Institut Lombardija, Akademija nauka i književnosti.
Ako ni to nije dovoljno daću primere iz jedne izuzetno centralizovane zemlje, kakva je Francuska, gde imamo: Akademiju Alzasa, Akademija Nimes, Akademija nauka, umetnosti i humanistike Turan, Akademija nauka, književnosti i umetnosti Lion, Akademija nauka, književnosti i umetnosti Ruan, Akademija nauka, humanistike i umetnosti Savoje, Akademija nauka i književnosti Monpelje, Akademija nauka, inskripcija, književnosti i humanistike Tuluz.
Dakle, akademije nauka i umetnosti regionalne postoje u svim evropskim zemljama, od onih koje su federalizovane do onih koje su izuzetno centralizovane.
Ne vidim zbog čega se Vojvodini osporava pravo da o svom trošku ima i izdržava sopstvenu regionalnu akademiju nauka i umetnosti, poput mnogih drugih akademija u svetu.
Vojvodina, čiji su ljudi još od 18. veka zaslužni za stvaranje prvog Ustava Srbije, univerziteta, podsetiću vas na Dositeja Obradovića, pozorišta, muzeja, došla je do toga da joj se u 21. veku osporava pravo i traži ukidanje akademije kao sopstvene ustanove nauke i kulture.
Dakle, sve ono što je sporno vama koji osporavate ovaj statut danas ovde proizilazi iz Ustava Republike Srbije, istog onog Ustava za koji ste glasali svi vi, osim LSV i LDP.
Obaveza da usvojimo ovaj statut proizilazi iz Ustava. Nadležnosti proizilaze iz Ustava. Institucije koje se osnivaju proizilaze iz Ustava. Inače, treba reći i da se ovim statutom, niti zakonom o kojem smo juče raspravljali, ne ustanovljava i osniva Vojvođanska akademija nauka i umetnosti. Ta institucija je osnovana 2002. godine. Taj slučaj se nalazi pred Ustavni sudom Republike Srbije i tek kada on bude doneo o tome sud, o tome ćemo moći da razgovaramo kao o neustavnoj kategoriji.
Umesto da se debata danas i juče vodi o ovom predlogu statuta, o zakonu kao o nečemu što će biti prvi korak ka decentralizaciji Srbije, ona se vodi u atmosferi koja nije prijatna ni poslanicima, ni građanima Republike Srbije, niti je dostojna jedne ovakve teme.
Treba voditi računa o tome ko ovde iznosi optužbe za separatizam, na koga se te optužbe odnose, ko to želi da pravi državu u državi. Doći ćemo do jasnog odgovora da je to niko.
Ovim predlogom statuta i jučerašnjim predlogom zakona Vojvodina neće dobiti ništa više, ali će dobiti mnogo manje nego što imaju mnoge regije u Evropi. Ovo nije mnogo iz prostog razloga što je u okviru Ustava Republike Srbije, koji Vojvodini nije dao mnogo, ali nije dao ni drugima.
Pravo na autonomiju nije ekskluzivno pravo građana Vojvodine, ovo pravo pripada i svim građanima Republike Srbije, koje im isto tako garantuje Ustav Republike Srbije. Zbog toga je izuzetno opasno da se građanima Vojvodine danas osporava ovo pravo, jer će se sutra isto tako osporavati svima drugima, a na to nijedna stranka nema nikakvo ni moralno, ni nikakvo drugo pravo.
Ovo treba danas da bude prvi korak ka asimetričnoj decentralizaciji zemlje. Mislim da je Srbija, osim toga što je, pored Albanije, jedina zemlja koja nema regione u Evropi, isto tako jedina zemlja koja se plaši decentralizma, koja ne može da shvati da je upravo mera decentralizacije mera demokratizacije, a bar bi Srbija od svih zemalja u regionu trebalo da zna i da vidi kako se centralizmom i silom ništa ne može zadržati.