Zahvaljujem, gospođo predsednice.
Uvaženi potpredsedniče Vlade, poštovani predstavnici Komesarijata za izbeglice, dame i gospodo narodni poslanici, kao poslanik DS izražavam svoje zadovoljstvo što su se novelacije Zakona o izbeglicama našle pred ovim parlamentom. Kao predstavnici građana moramo pokazati brigu i voditi računa o ovoj kategoriji naših sugrađana, jer ovo pitanje nije samo pitanje altruizma, humanosti, ovo je i pitanje koje se tiče korpusa ljudskih prava. I, ovo je naša ustavna i ljudska obaveza, da izbeglice koje su naši sugrađani, bilo da su oni u formalno-pravnom statusu izbeglica, bilo da su integrisani kroz prijem u državljanstvo Republike Srbije, rešimo i rešavamo na jedan što je moguće kvalitetniji način.
Očekujem da će usvajanjem ovih izmena Zakona doći do jedne vrlo konkretne afirmativne društvene akcije, uključivanjem i aktivnošću i Komesarijata za izbeglice i države i lokalnih samouprava i donatora, kako domaćih tako i stranih, i drugih društvenih subjekata na poboljšanju kvaliteta života ljudi, a u pitanju je stotina hiljada ljudi, koji su zbog ratova na prostorima bivše SFRJ našli utočište u svojoj matici, u Republici Srbiji.
Ono što je važno istaći jeste da izmene ovog zakona ne zadiru u već priznate statuse po odredbama postojećeg Zakona, a da se sa druge strane ograničava mogućnost za dobijanje novog statusa, već da se to rešava zakonom o azilu.
U uvodnom izlaganju potpredsednika Vlade i ministra unutrašnjih poslova, gospodina Dačića, čuli smo kretanje, nominalnu dinamiku izbeglica, od početka devedesetih pa do danas i smatramo da je relevantan ovaj broj od 300 hiljada ljudi koji su u statusu izbeglica ili su stekli državljanstvo i na taj način krenuli u postupak integracije u srpsko društvo, odnosno u integracije u društvene tokove Republike Srbije.
Integracija, zapravo, jeste ključna reč kada govorimo o izmenama ovog zakona. No, ono što je važno reći, ovde integracija nije jedna floskula, ona je toliko konkretna, toliko životna kroz odredbe ovog zakona da omogućava da najugroženije kategorije ili potkategorije u izbegličkom korpusu reše svoja konkretna pitanja.
Kao narodni poslanik i ranije kao odbornik u lokalnoj samoupravi imao sam često kontakte i sa udruženjem izbeglica, obilazio sam i kolektivne centre i zaista, ovo što je govorila koleginica Nataša Vučković, moramo učiniti da se apatija, malodušnost i osećanje jednog beznađa, a mislim da smo dovoljno i do sada činili, kod tih ljudi zameni jednim stanjem društvene prihvaćenosti i stanjem novog optimizma i jednog novog početka.
Ovaj zakon na izvestan način prati relevantna dokumenta i nacionalna i međunarodna, pre svega, Nacionalnu strategiju Vlade Republike Srbije usvojenu 2002. godine, Nacionalnu strategiju o rešavanju pitanja izbeglih, raseljenih i interno raseljenih lica, kao i relevantna dokumenta Saveta Evrope o kojima su već kolege govorile.
Ono što je karakteristično u ovom procesu rešavanja na prvom mestu stambenog pitanja izbegličke populacije jeste jedna nesporna činjenica da je najveći deo sredstava obezbeđen od strane donatora, domaćih i stranih, ali na prvom mestu stranih donatora. Njihovo legitimno insistiranje, govorim o donatorima, onima koji su obezbedili i obezbeđuju sredstva za rešavanje pitanja izbeglica, na prvom mestu stambenih pitanja, dakle, njihovo je legitimno insistiranje da se pravo svojine na nepokretnostima, koje su rezultat njihovih novčanih donacija, iz državne svojine prenese u privatno vlasništvo ove kategorije izbegličkih lica. Na tom kursu je i ovaj zakon, odnosno ove norme.
Neko je zamerio u toku rasprave, ne znam tačno ko je od kolega poslanika, da je prenormiran ovaj zakon, odnosno mislim da je zakon uporedio sa nekakvim pravilnikom o stambenim odnosima. Uopšte ne mogu da prihvatim takav jedan sud, i pravnički i vrednosni. Mislim da je upravo kvalitet ovog zakona, pre svega, što opredeljuje oblike rešavanja stambenih pitanja, bilo kroz zakup, bilo kroz korišćenje nepokretnosti, bilo kroz otkup, bilo kroz kupovinu stambenih jedinica i ništa manje nije važno, kupovinu kuća sa okućnicom, prema tome, jedne nekretnine koja će omogućiti i izvesnu ekonomsku delatnost, dakle, kuća sa okućnicom omogućuje i ekonomsku, na prvom mestu, poljoprivrednu delatnost koju će ovi ljudi moći da upražnjavaju i da ostvaruju određeni prihod. Takođe, davanje povoljnih stambenih kredita za ovu kategoriju je veoma važno i mi to pozdravljamo.
Što se tiče korišćenja nepokretnosti, Zakon predviđa i korišćenje na određeno vreme, i davanje u zakup nekretnina na određeno vreme, bilo da su to stambene jedinice, bilo da su to stanovi u stambenim zgradama, bilo da je u pitanju individualna stambena izgradnja. Otkup je, isto, izuzetno važan vid rešavanja pitanja, kupovina građevinskog materijala, takođe, za izgradnju ili dovršetak započetih stambenih jedinica. Sve su ovo striktno normirani načini rešavanja stambenih potreba ljudi koji su u kategoriji izbeglica i na taj način smatram da doprinosimo njihovoj punoj integraciji. Dakle, nema integracije ukoliko ovi ljudi imaju nerešeno i stambeno pitanje, ukoliko su opterećeni drugim problemima, recimo, zdravstvenim, socijalnim i drugim vrstama zaštite.
Zato smatram da ovaj zakon jeste izuzetno kvalitetan, ne samo u normativnom smislu, on je kvalitetan što će njegova implementacija biti veoma, nadam se, efikasna, biti veoma brza i da ćemo na taj način doprineti da naši sugrađani, a u pitanju je velik broj ljudi, uspeti da reši egzistencijalne životne probleme i da započne jedan novi život na teritoriji Republike Srbije. Demokratska stranka, stoga, pozdravlja i podržava ovakve zakonske novelacije i očekujemo da i opozicija glasa za ovaj zakon. Zahvaljujem. (Aplauz)

Zahvaljujem, gospođo potpredsednice. Pre svega, zbog javnosti je bitno istaći da se ovim predlogom zakona ne amnestira nijedno lice koje je učinilo ili je osumnjičeno za krivično delo iz oblasti ratnih zločina. Dakle, ovde se radi o jednoj konkretnoj grupi krivičnih dela koja se odnose na Vojsku Srbije, ali ne na ratne zločine. Dakle, podsetiću da ratni zločini ne zastarevaju i da organi Republike Srbije koji su nadležni čine sve, naša javnost je dobro upoznata sa tim, da se procesuiraju svi ratni zločinci.
Što se tiče samog amandmana kolege Buhe, smatram da ovaj amandman ne treba prihvatiti, s obzirom na to da bi se u slučaju prihvatanja ovakvog amandmana radilo o dekriminalizaciji ovih krivičnih dela. Naime, amandmanom se traži da se brišu reči „do dana stupanja na snagu ovog zakona“. Amnestija, po svojoj prirodi, mora da obuhvata određeni vremenski period, u konkretnom slučaju od 18. aprila 2006. godine pa do dana stupanja na snagu ovog zakona. Ukoliko bi se prihvatio amandman narodnog poslanika Milorada Buhe, ova krivična dela brisala bi se iz Krivičnog zakona i ova inkriminacija više ne bi postojala. Iz tih razloga amandman je neprihvatljiv. Zahvaljujem.

Zahvaljujem. Ne osporavajući pravo nijednom narodnom poslaniku da iznosi vrednosne sudove o određenim društvenim pojavama, pa i o Vojsci Srbije, moram da reagujem na kvalifikaciju da je Vojska Srbije srozana. To je izjavio kolega Krasić, da je Vojska Srbije srozana.
Ovu kvalifikaciju ili vrednosni sud, kolega Krasiću, demantuju činjenice, demantuje život. To nije samo pitanje anketa u građanstvu – koja institucija uživa najveće poverenje među građanima Republike Srbije, to je pitanje činjenica, notornih činjenica, egzaktnih i proverljivih činjenica. Nikada kao danas Vojska Srbije nije imala ovakvu poziciju u pogledu odazivanja mladih ljudi na pozive za regrutaciju. Nikada nije bilo ovoliko prijavljenih za vojne škole, gimnazije i vojne akademije kao sada. Materijalno stanje, stanje naoružanja i taj segment je u sve boljem položaju, tu imamo jednu uzlaznu liniju. Limitiran je, naravno, opredeljenim budžetom za Vojsku Srbije, ali su i to egzaktne i proverljive činjenice.
Sve to, uključujući i aktivnosti Ministarstva odbrane, Vlade Republike Srbije i ovog parlamenta na usvajanju strateških dokumenata, Strategije odbrane i zakona koje smo nedavno usvajali i doneli, čini da Vojska Srbije postane regionalni faktor mira i stabilnosti ovog dela Evrope. Kada je ona taj faktor, onda je to i Republika Srbija. Olako iznete kvalifikacije da je Vojska Srbije srozana jednostavno demantuje život i demantuju činjenice.

Zahvaljujem. Smatramo da je neophodno da zakon o amnestiji sadrži odredbu o dvostepenosti odlučivanja, odnosno o pravu javnog tužioca u jednom slučaju, a u drugom slučaju osuđenog, odnosno okrivljenog i njegovog branioca da podnesu žalbu na rešenje suda prvog stepena.
Dakle, ovo ne samo da je demokratsko krivično-pravno načelo, pravo na dvostepenost, ovakva odredba jednostavno mora da postoji, jer hipotetički je moguće da dođe do situacije da sud prvog stepena odbije zahtev osuđenog lica, ili okrivljenog. U tom slučaju, šta bi se desilo ukoliko nemamo ovakvu odredbu? To bi bila konačna odluka.
Dakle, smatramo da je član 7, njegovo postojanje u ovom zakonu opravdano i celishodno i da amandman kojim se traži brisanje ovog člana ne treba prihvatiti.

Jedan broj amandmana Poslaničke grupe SRS ide u pravcu pravnog minimalizma, odnosno izostavljanja onih normi koje su neophodne u ovakvim zakonima. Član 8. se odnosi na situaciju kada je doneto rešenje o primeni amnestije na lica obuhvaćena ovim zakonom, a koja se u momentu donošenja rešenja nalaze u pritvoru ili na izdržavanju kazne. Ima li išta logičnije od toga da se normira da sud u tom istom rešenju odredi da se odmah puste na slobodu?
Sem toga, rešenje iz člana 8. je koherentno sa Zakonom o izvršenju krivičnih sankcija, koji propisuje da je, u slučaju da se osuđeni otpušta iz zavoda na osnovu zakona o amnestiji, zavod u kome to lice izdržava kaznu dužan da ga otpusti najkasnije u roku od 24 sata nakon prijema rešenja o amnestiji, ako u zakonu o amnestiji nije drugačije određeno.
Smatramo da je traženje da se briše član 8, kao i čl. 6. i 7, od strane SRS potpuno neosnovano, jer bismo imali jedan nedorečen zakon, koji bi u praksi doveo do mnogih problema.
Kolega Perić je govorio široko. Govorio je o nekakvoj podršci građana. Kolika je podrška građana stavovima SRS, zaista se vidi, to moram da kažem, na izborima koji se održavaju u poslednjih godinu dana u lokalnim samoupravama.
Kakve veze to ima, o tome vi pričate, a ne ja. Samo komentarišem vaše izjave.

Vrlo ću kratko, apropo ove pravno-teoretske opservacije kolege Krasića. Nije sporno da napravimo jedan sastanak Zakonodavnog odbora s predstavnicima Sekretarijata za zakonodavstvo, no vi, kolega Krasiću, niste u pravu.
Ako posmatramo i u kontekstu ustavnih rešenja kojima se Vlada u sistemu podele vlasti definiše kao neko ko utvrđuje i vodi politiku, pa kad stavimo to u kontekst Zakona o Vladi, onih normi koje kažu da Vladu čine predsednik Vlade i članovi Vlade, a članovi Vlade su ministri, pa u kontekstu Zakona o državnoj upravi, i to onih odredaba koje se odnose na ovlašćenja ministra da donosi propise, jednostavno, rešenja koja su data u predlogu ovog zakona su upravo u kontekstu celokupnog pravnog poretka Republike Srbije.

Zahvaljujem. Smatram da amandman uvaženog kolege ne treba prihvatiti, kao ni set ovih amandmana koje su podneli poslanici Poslaničke grupe SRS, upravo iz razloga i obrazloženja koje je dala Vlada.
Dakle, ne smatram da je, kao što je to kolega rekao, obrazloženje Vlade nesuvislo. Smatram da je obrazloženje koje su podnosioci amandmana dali potpuno neosnovano i neutemeljeno. Naime, Zakon o privrednim društvima jasno razgraničava privredna društva kao društva lica, društva kapitala, tako da tu imamo i društva sa ograničenom odgovornošću, komanditna društva, akcionarska društva itd., ali imamo i preduzetnike, tako da pojam „privredni subjekt“ sublimira i obuhvata i privredna društva i preduzetnike.
Intencija ovog carinskog zakona, i uopšte intencija bilo kojeg carinskog zakona u bilo kojoj zemlji, treba da obuhvati i postupak kontrole delatnosti koju obavljaju ne samo privredna društva, firme, ono što se kolokvijalno zove, već i preduzetnici.
Prema tome, predlažem da se ovaj amandman ne prihvati, polazeći, između ostalog, i od obrazloženja koje je dala Vlada Republike Srbije. Hvala.

Amandman ne treba prihvatiti jer član 28. ne daje ovlašćenja Vladi da ona odlučuje o ukidanju, menjanju i izmenama procedura carinskog postupka, kako to tvrde podnosioci amandmana. Shodno članu 5. i članu 28, radi se o ovlašćenju Vlade da se pojednostave carinske formalnosti i kontrola u tačno propisanim slučajevima. Prema tome, amandman je neosnovan i ne treba ga prihvatiti.

Amandman uvaženog kolege je identičan grupi amandmana koje su podneli drugi narodni poslanici. Traži se da se posle reči „Vlada“ dodaju reči „Republike Srbije“.
Na Zakonodavnom odboru smo razmatrali pravnu mogućnost ovog amandmana i nesporno je da je to pravno moguće. No, prihvatanje ovog amandmana značilo bi jedno prenormiranje sadržaja zakona. Čak Ustav Republike Srbije u poglavlju o uređenju vlasti govori o Vladi, a ne o Vladi Republike Srbije. Neke stvari se podrazumevaju.
Zamislite situaciju kada bi, recimo, član 125. stav 2. Ustava, koji govori o predsedniku Vlade, koji glasi: „Predsednik Vlade vodi i usmerava rad Vlade“ itd., glasio ovako: „Predsednik Vlade Republike Srbije vodi i usmerava rad Vlade Republike Srbije, stara se o ujednačenom političkom delovanju Vlade Republike Srbije, usklađuje rad članova Vlade Republike Srbije i predstavlja Vladu Republike Srbije“. Sa normativno-pravnog aspekta, ovakav amandman ne treba prihvatiti. Hvala.

Zahvaljujem. Iz izlaganja kolege Krasića i amandmana, izreke amandmana i obrazloženja proizilazi, bar je to moj zaključak, da kolega Krasić smatra da je ovaj član 57. i pravno korektan i celishodan. Amandmanom kolega Krasić ne nudi alternativu ovakvom rešenju koje je normirano u članu 57.
Ovaj član se odnosi na bliže uslove i način utvrđivanja carinske vrednosti. Predlog zakona propisuje da Vlada propisuje bliže uslove i način utvrđivanja carinske vrednosti robe. Vi ste amandmanom tražili da se dodaju reči „Vlada Republike Srbije“. To je suština vašeg amandmana. Vi ste u raspravi o amandmanu proširili temu i to vam niko ne spori, pravo na to. Vi niste amandmanom dali suštinski drugačije rešenje od onog kakvo je u Predlogu Carinskog zakona.

Smatramo da je celishodno da rešenje koje daje stav 2. člana 58. ostane u tekstu zakona, s obzirom na to da granični prelazi moraju da ispunjavaju određene standarde, kako arhitektonske, ekološke i sve druge standarde.
Dakle, ne daje se ovde stavom 2. ekskluzivitet ministru da on projektuje, izgrađuje, rekonstruiše ili da daje saglasnost u smislu Zakona o planiranju i izgradnji. Ovde se daje ovlašćenje ministru da proceni, uz prethodno pribavljeno mišljenje direktora Uprave carina, da li takav konkretan projekat graničnog prelaza ispunjava sve propisane standarde sa aspekta ostvarivanja funkcije koju ima carina. Naravno da se izgradnji takvih objekata ne može ni pristupiti dok se ne ispune svi uslovi predviđeni Zakonom o planiranju i izgradnji. Hvala.

Zahvaljujem, gospođo potpredsednice. Uvažena ministarka pravde, dame i gospodo narodni poslanici, amnestija kao krivičnopravni institut jeste nešto što je opšta tekovina savremenih pravnih sistema. Ona kao takva predstavlja civilizacijsku tekovinu.
Amnestija je ustavnopravni institut koji egzistira u našem pravnom sistemu, ne samo u ovom Ustavu, nego i u onom prethodnom iz 1990. godine i u nekim prethodnim periodima.
Po svojoj biti, amnestija predstavlja u suštini akt političke volje države kojim ona daje određene pogodnosti za određenu grupu lica. Time država sebe lišava ekskluzivnog prava na krivični progon i prava na kažnjavanje određene grupe učinilaca krivičnih dela.
Za razliku od pomilovanja, koje predstavlja akt šefa države, kod nas je to predsednik Republike, amnestija je po pravnoj prirodi zakon kojim se učinioci određenih krivičnih dela izuzimaju od krivičnog progona ili se oslobađaju od kazne ili se vrši rehabilitacija, sprovodi rehabilitacija, odnosno brisanje iz kaznene evidencije.
Amnestija jeste delikatno pitanje, ali moramo reći da se o amnestiji govori uvek kada se pojave neke društvene determinante koje stavljaju na dnevni red pitanje celishodnosti krivičnog gonjenja za određenu grupu krivičnih dela. Podsetiću vas, mada su to i kolege poslanici koji su govorili pre mene apostrofirali, koje su to okolnosti i u pravnom i u društvenom ambijentu koje su se promenile.
To su, pre svega, izmene u oblasti krivičnog zakonodavstva. Dakle, prethodnu godinu u radu parlamenta obeležio je jedan aktivan rad na revolucionarnoj, rekao bih, reformi krivičnog zakonodavstva, naročito u oblasti sankcija, naročito u oblasti izvršenja krivičnih sankcija.
S druge strane, usvojili smo najvažnije strateške dokumente u oblasti odbrane, usvojili smo Zakon o radnoj, materijalnoj i vojnoj obavezi i to je, dakle, ta pravna, politička i društvena determinanta koja jednostavno zahteva da se pitanje amnestije za ovu grupu krivičnih dela, a to je ukupno pet krivičnih dela iz Krivičnog zakonika, krivična dela protiv Vojske Srbije, stavi na dnevni red i da se o tome raspravlja.
Podsetiću da sem člana 99. Ustava Republike Srbije, koji govori o nadležnosti Narodne skupštine, naš Krivični zakonik daje jedan širok spektar mogućnosti kroz koje se konzumira praktično pravo na amnestiju, a to su: obustavljanje krivičnog progona u svim fazama, od istrage, glavnog pretresa, postupka po pravnim lekovima, dakle, prekid krivičnog progona, ukidanje pritvora, oslobađanje od kazne ili oslobađanje od dela kazne, ukoliko je osuđeno lice počelo da izdržava kaznu, rehabilitacija osuđenog lica i brisanje iz kaznene evidencije.
Ovim zakonom o amnestiji koji se nalazi pred nama, dame i gospodo narodni poslanici, predviđeno je oslobađanje od krivičnog gonjenja, oslobađanje od izvršenja kazne i brisanje osude. Dakle, tri mere koje se ovom amnestijom daju su: oslobađanje od gonjenja, što znači da se za lica za koja postoji osnovana sumnja, ili je već pokrenut postupak, da su izvršila neka od ovih pet krivičnih dela taj krivični postupak obustavlja.
Zakon sadrži procesne norme, jasno definisane u pogledu stvarne nadležnosti sudova, odnosno organa koji će sprovesti ovaj akt amnestije.
Ono što je bitno, to je kolega Perić opservirao i rekao da je pro forme ugrađen u Predlog zakona jedan član da se amnestijom ne dira u prava trećih lica. Moguće je, dakle, ne samo teoretski nego i praktično, da je određenim krivičnim delima prouzrokovana šteta. Kakva šteta? Materijalna ili nematerijalna, trećim licima. Bitno je reći, dakle, da se amnestijom ta prava tih trećih lica ne anuliraju, odnosno ne ugrožavaju.
Želim samo da kažem da Poslanička grupa ZES podržava ovaj zakon o amnestiji. Ovo je drugi zakon o amnestiji, nakon pet godina, koji se nalazi pred parlamentom. Da li tu grupu lica čini četiri ili pet hiljada ljudi, ne znam tačno, činjenica je da većina lica koja su obuhvaćena ovim zakonom predstavlja našu dijasporu, naše mlade ljude u dijaspori, koji što zbog neobaveštenosti, što zbog lošije komunikacije sa nadležnim organima u Ministarstvu, od 2006. godine pa naovamo nisu ispunili obavezu služenja vojnog roka.
Po meni, ovaj zakon će imati pozitivne efekte u tom smislu da ćemo mi kao država poslati poruku tim mladim ljudima, našoj dijaspori, prvenstveno u zemljama zapadne Evrope, da neće biti krivičnog progona, ali time ne šaljemo nikakvu poruku, niti implicitnu niti eksplicitnu, da krivična dela treba vršiti.
Naprotiv, ovim mladim ljudima šaljemo poruku da su oni državi Srbiji potrebni, da je država Srbija potrebna njima ili da su oni poželjni građani na teritoriji Republike Srbije, ne samo da posete svoje porodice i svoje najbliže, nego da se vrate u svoju državu i da ovde započnu život ili da nastave nešto što su već započeli, ili da investiraju u razne projekte, bilo da su ekonomski, politički ili bilo kakvi drugi.
Iz svih tih razloga, podržavamo ovo obrazloženje koje je dala ministarka pravde. Ne smatram da je potrebno prisustvo ministra Šutanovca ovde, ministra odbrane.
Usvojili smo najvažnije akte iz oblasti odbrane upravo u ovom domu, i to ne tako davno – Strategiju odbrane, Zakon o radnoj, vojnoj i materijalnoj obavezi.
Podsetiću vas da nikada u poslednjih dvadeset ili trideset godina odziv regruta nije bio u tolikoj meri visok kao u poslednje dve godine.
Profesionalizacija vojske je jedna nova okolnost, koja takođe ide u prilog tome da ovakav zakon treba usvojiti. Potpuno ćemo profesionalizovati vojsku u toku 2010. i 2011. godine. Imaćemo jednu savremenu i modernu vojsku.
Naravno, imamo Zakon o radnoj, materijalnoj i vojnoj obavezi, ali ono što je na kraju bitno reći jeste da se amnestija odnosi na jedan određeni, manji broj lica i njima se šalje jedna jasna poruka, jedna pozitivna poruka od strane države Srbije.
Zahvaljujem se.

Ono što sam uočio u toku današnje rasprave o zakonu o amnestiji jeste jedna konstanta kod dela narodnih poslanika, odnosno pojedinih poslaničkih grupa, koja je po meni paradigmatična, u smislu političke i parlamentarne nedoslednosti.
Podsetiću da je 21. novembra 2006. godine grupa od 79 narodnih poslanika tadašnje jedinstvene SRS, dakle i poslanika koji danas pripadaju Poslaničkoj grupi Napred Srbijo, odnosno SNS, predložila Narodnoj skupštini, dostavila Predlog zakona o amnestiji, kojim je između ostalog predviđeno da se amnestijom oslobađaju od krivičnog gonjenja lica okrivljena ili optužena za krivična dela za koja je propisana kazna zatvora do tri godine; da se oslobađaju od krivičnog gonjenja lica okrivljena ili optužena za delo pomoći učiniocu posle izvršenog krivičnog dela; da se oslobađaju od gonjenja lica koja su okrivljena ili optužena kao podstrekači izvršioca krivičnog dela, osim za podstrekavanje na izvršavanje krivičnog dela ubistva.
Takođe, ovaj predlog zakona iz 2006. godine predvideo je da se potpuno oslobađaju od izvršenja izrečene kazne lica osuđena na kaznu zatvora u trajanju do tri godine i lica koja su na izdržavanju kazne zatvora za krivična dela iz članova koje sam citirao.
Takođe, po tom predlogu zakona, koji je potpisalo 79 poslanika tadašnje Srpske radikalne stranke, oslobađaju se od izvršenja 33% kazne zatvora lica pravosnažno osuđena na kaznu zatvora od tri do deset godina i oslobađaju se od izvršenja 25% izrečene kazne zatvora lica pravosnažno osuđena na kaznu zatvora od deset do 40 godina.
Dakle, smatram političkom demagogijom ono što su narodni poslanici govorili protiv zakona o amnestiji koji je danas na dnevnom redu.
Očekujem da će u danu za glasanje i deo opozicionih stranaka, a to smo videli iz izlaganja Poslaničke grupe Liberalno-demokratske partije, glasati za Predlog ovog zakona. Zahvaljujem se.
(Nemanja Šarović, s mesta: Replika.)

Dakle, član 98. Ustava reguliše položaj Narodne skupštine i definiše Narodnu skupštinu kao najviše predstavničko telo i nosioca ustavotvorne i zakonodavne vlasti u Republici Srbiji. Član 2. upravo je upodobljen sa ovom ustavnom normom.
Što se tiče konstatacije kolege Martinovića da je Zakonodavni odbor ocenio da je njegov amandman pravno moguć, on jeste pravno moguć.
Dakle, može da stoji i ova formulacija koju ste vi rekli, ali je pravilo da se ustavne norme ne interpretiraju, bar kada se radi o najvažnijim institucijama i definicijama. To je jedan od razloga zbog čega je rešenje koje je dato u Predlogu zakona celishodnije, i materijalnopravno i što se tiče same formulacije.
Dakle, Narodna skupština jeste najviše predstavničko telo zato što Ustav to definiše, a možemo sada razgovarati i o ciljnom tumačenju ove norme i o jezičkom. Ona je najviša, jer je upravo nosilac zakonodavne i ustavotvorne vlasti. Hvala.

Mislim da sam bio potpuno jasan i to se može videti iz stenografskih beležaka. Rekao sam da je pravilo da se ustavne norme ne interpretiraju kada je reč o osnovnim institutima, a ovde se upravo radi o definiciji položaja Narodne skupštine Republike Srbije sadržanoj u članu 98. Ustava.