Poštovani predsedavajući, poštovani gospodine Mrkonjiću, ono što sam danas hteo da kažem vezano za ova tri zakona, nekako su povezani isto kao i mi na prostoru Pazara, Sjenice, Tutina, pa sve do Prijepolja, zato što kroz taj saobraćaj ogleda se možda jedan život kako ljudi među sobom komuniciraju.
Ako zajedničkim snagama ljudi nisu udruženi u tom delu, gde za Sjenicu znaju samo kada je zima i minus 30-40 i kada Preduzeće za puteve u Novom Pazaru održava trasu koja je možda najteža u Srbiji i vašim ličnim angažovanjem se reši problem oko Sopoćana prema Gornjoj Pešteri, tek onda ljudi koji su rođeni na asfaltu nikada neće znati koliko vredi nečiji put i asfaltiranje puta prema Donjoj Pešteri, gde ste takvim potezom napravili da 15 sela dobije jednu takvu dobru komunikaciju, kojom sada ko god da ode može da nađe nove kuće u kojima porodice žive i nove privredne objekte u kojima su, najiskrenije po podacima poljoprivredne stručne službe u Novom Pazaru, i broj proizvođača mleka, mlečnih proizvoda i stoke u stalnom porastu.
Samom izgradnjom tih puteva na tom prostoru svaki dinar uložen višestruko se vraća, ne samo zbog tog privrednog potencijala kojim dajemo snagu ljudima da se sami izbore, nego zato što ti ljudi zaslužuju, zato što zajednički vekovima žive i samo od vremena zavise hoće li moći da iz godine u godinu opstanu i da prežive, hoće li biti godina dobra ili će biti sušna, kišovita, pa na tom se posle odrazi njihov život i mogu li da se bore da opstanu i da prežive.
Zahvaljujući vama, zahvaljujući vašem angažovanju u zadnje dve godine, nekoliko putnih pravaca je otvorilo oči tom narodu dole. Mogu samo da kažem da put od Sjenice preko Karoitića prema Tutinu je učinio da i taj deo koji treba da se završi, a planiran je u ovoj godini, bili ste tamo, čini da ljudi koji putuju od Sjenice prema Tutinu moraju preko Novog Pazara. Tri sata ste olakšali ljudima putovanje, smanjili im troškove, povezali ih da mogu to što rade daleko lakše da prodaju i da ponude tržištu.
Pojavili su se novi proizvođači otkupa mleka, pojavili su se novi proizvođači odgajivači stoke. Samim vašim angažovanjem mogu da vam kažem da ste učinili da se negde preko 50 putnih pravaca na prostoru Pazara, Sjenice i Donje Pešteri povežu među sobom. Vašom zaslugom i zaslugom gospodina Šutanovca, angažovanjem Garnizona iz Kraljeva i vojske i inžinjerske jedinice prošle godine, cela tri meseca je rađeno na tom prostoru.
Povezan je put i preko Deževe, Golije, Muhova i Belih voda sa Pazarom, što je ključ da se povezuju, kako je gospodin Milan Veselinović, moj kolega rekao, da tamo na tom prostoru deca do škole pešice idu i 14 kilometara, nažalost.
Ali, to je prilika da privatni prevoznici nađu šansu i da mogu da svoj posao uvežu zajedno sa lokalnom vlašću, zajedno sa vašim angažovanjem i gospodina Drobnjaka iz Puteva Srbije, lokalne samouprave iz Sjenice, Pazara i Tutina, i ljudi koji su nesebično učestvovali u tome, kao zaobilaznice oko Pazara, napravljeno je nešto što, kako kažu, vama otvara vrata, bili sutra ministar ili ne, u po dana, u po noći su vam vrata otvorena.
Ovo naravno govorim ne da, kako kažu, samo vas lično hvalim, nego hoću da naši ljudi znaju da može da se uradi kada se nešto zajednički isplanira i kada se na tom putu zajednički, zajedno sa lokalnom samoupravom, planski povežu sredstva i na lokalnom nivou i iz budžeta, i na republičkom nivou i prošle godine iz NIP-a.
Cela ta hemija, ti stubovi sredstava su učinili da u tom pravcu ide. Ove godine je takođe planski napravljeno i ceo smisao je da se, kako kažu, u kružnoj putanji povezuju delovi grada sa centrom. Vrlo je jednostavan smisao.
Pokušavamo da na nivou mesnih zajednica kažemo ljudima da nije stvar prioriteta i politike da odvajamo neke delove - da li oni glasali i navijali sa Sandžačku demokratsku partiju ili nekog drugog. Pitanje je da ljudi koji se kreću prema centru imaju olakšan put, da se zbog uskih ulica omogući vozilima i sa manjim brojem sedišta da naprave kružne ture zajedno sa lokalnom samoupravom. Da pojasnim neke stvari vezane za same linije, bile one na nivou grada, prigradske ili međumesne.
I ovaj zakon, kao i zakoni koji trebaju da se usvoje, imaće dosta problema u samoj primeni, jer 8% je na nivou gradskog i prigradskog PDV u prevozu, a 18% na međumesnom, odnosno međugradskom prevozu.
Imamo situaciju u kojoj sada određeni gradovi imaju, Beograd 16 ili ne znam tačno koliko opština ima, određeni gradovi imaju delove svojih opština, a među njima je i Niš. Ako se određene gradske i prigradske linije povezuju sa nekoliko opština, što je sasvim prirodno i normalno. Linije nisu vezane i same sebi cilj, nego je pitanje da se putnik preveze od tačke A do tačke B.
Pitanje je na koji način da se izađe u susret sa odnosnom 8%, odnosno 18%, pitanje stajališta koje treba da se utvrde na lokalnom, odnosno gradskom nivou, i da stajališta budu omogućena ne samo centralne autobuske stanice u određenom mestu, nego broj stajališta zavisi od površine neke opštine, od broja stanovnika na određenom naselju. Tako da ne bi putnik koji dođe na glavnu autobusku stanicu morao, zato što neko lokalna samouprava nije propisala neko stajalište, da koristi taksi da bi se vratio, a mogao je, recimo, negde na Banovom Brdu da stane, ili u Žarkovu, ili bilo gde.
Obavezuju se ovim zakonom o saobraćaju i ovo ministarstvo putem ovih izmena zakona, i lokalne samouprave, i autobuska stajališta, prevoznici, taksisti i prevoznici u robnom prevozu. Pogledajte koji je to segment ljudi koji se ovim izmenama obuhvata i kojim se uređuje pravac kretanja na jedan ispravan način.
Međumesne linije ne pripadaju prevoznicima. Prevoznici ih kreiraju, prevoznici ih održavaju. Linije pripadaju državi, ministarstvu. One su kreirane da bi putnike prebacili sa određenog prostora prema njihovom interesu.
Rast i razvoj saobraćaja koji je pratio uslovljavao je autobuse, a oduvek je bila obaveza u međumesnom prevozu najmanje tri. U jednom trenutku smo dozvoljavali da prevoznici imaju i starija vozila, pa je negde starosna struktura vozila u Srbiji bila preko 16 godina. Vremenom se to definisalo, pa smo negde od 2002-2003. godine uslovili da prevoznici imaju vozila, odnosno autobuse i kamione sa motorima "euro tri". Danas je to već nivo "euro četiri", pa se uslovljava dozvola u međunarodnom prevozu.
Nije stvar samo zakona, međunarodni propisi i standardi i TIR nas obavezuju kako neki prevoznici mogu da obavljaju prevoz i s kakvim autobusima. Ono što može na lokalnom nivou da se održava - da li je to vezano sa taksi prevoznicima, pa ih ograničavamo samo na teritoriji jedne opštine – želeo bih samo da onima koji su kritikovali taj stav da uputim poruku, ko hoće da radi taj posao, može lakše da ga radi ako se udruži sa taksi prevoznicima koji su organizovani sada u obliku privrednih lica, deoničarskih društava ili samostalnih društava, da nađu kooperante i saradnike iz drugog mesta.
Zašto bih vozio turiste, putnike iz Beograda u pravcu Novog Pazara, pa da ga vraćam ponovo, kada bi to povećalo troškove prevoza i bio bih manje konkurentan, nego kad bi se angažovao neki kooperant iz Beograd, pa da taj trošak bude obostrano koristan, odnosno prihod i za mene i za mog kooperanta.
Ovaj zakon navodi ljude da se udružuju i da imaju svoj smisao zašto se ovaj zakon s ovim izmenama radi. Možda nije dobro i možda bi trebalo menjati stav u kojem se vozilo isključuje i oduzima. Ako smo povećali kaznene odredbe u ovom prevozu zbog kršenja određenih stavki koje su nabrojane, mislim da ne bi trebalo da se vrši samim isključenjem i oduzimanjem vozila, zato što ne pati samo prevoznik, nego će više štete imati putnici u tom slučaju.
Dovoljno je samo da ove kazne budu samo na ovom nivou i one su poruka i opomena svim prevoznicima da oni koji žele da pošteno i dobro rade biće zaštićeni. Pre svega su kaznene mere u pravcu zaštite dobrih prevoznika, a ne u smislu sankcionisanja.
Ono što bih hteo da vas zamolim da znate, Privredna komora Užice i Privredna komora Kraljevo, gospodine Mrkonjiću, imali su skoro jedan sastanak, pre svega s namerom da obaveste ovo ministarstvo, inspektorat i lokalne samouprave na prostoru Pazara do Prijepolja da se princip kabotaže ne poštuje od strane crnogorskih prevoznika.
Da se vratimo malo unazad, u trenutku 2003. i 2004. godine, kada smo nudili Crnogorcima mogućnost da budu deo u sastavu Srbije, dozvolili smo im da registruju linije, stariji prevoznici to znaju odlično, bez ikakve zaštite domaćeg prevoza. Znači, domaće linije nismo mogli da se zaštitimo, nismo mogli da pregovaramo ni o jednoj liniji registrovanoj na prostoru iz Crne Gore prema Srbiji.
Šta to znači? Znači da su registrovali linije koje su doskočica svakoj prethodnoj liniji na domaćem prevozu u Srbiji, registrovane i po 15 minuta pre nego što pođe prevoznik iz Srbije. Imate prevoznika u 12.00 sati iz Novog Pazara prema Beogradu, imate u 11.45 crnogorskog prevoznika koji prolazi kroz Novi Pazar i uzima putnike.
Pokušali smo da reagujemo sa inspekcijom na lokalnom nivou, ako ništa drugo da pravi zapisnik, da zabeleži, da to prosledi Republičkoj inspekciji, verujte to se stopiralo i na lokalnom nivou, smatrajući da je to sukob interesa.
Podneo sam amandman, molim vas, ili dajte republičkog inspektora na prostoru Raške, Pazara, Sjenice, Tutina, kao što ima u Užicu za prostor Prijepolja, Priboja i Nove Varoši, ili dajte ovlašćenja lokalnoj saobraćajnoj inspekciji da mogu da rade po ovlašćenju republičkih inspektora.
Nikakve štete. Nema povećanja. Može novac da se jedan deo za njihove usluge prebaci lokalnoj samoupravi, da ta saradnja na celoj teritoriji Srbije funkcioniše, jer nemoguće je sa 19 inspektora, koliko ih ima, od čega su možda 12 ovog trenutka svi na graničnim prelazima u Srbiji, da rade, da kontrolišu ovo što se radi.
Sledeći korak u ovom pravcu nije samo pitanje linija onih koji sad dolaze i mogu sa najmodernijim autobusima kupljenim na lizing i onih koji, kako je neko rekao, autobusima ili kamionima iz doba Jure da se tolerišu na neki način.
Pitanje je nečega sasvim drugog, koliko su u jednom trenutku prevoznici koji su obavljali prevoz 15, 20 i ne znam koliko godina bili u situaciji da budu zaštićeni i povlašćeni i oni koji danas dolaze i da bi s novim autobusom mogli da registruju neke nove linije. Ako dolaze s novim autobusima, da li su to strani ulagači ili neko drugi, imaju pravila prilikom registracije.
Može li pre neke linije da bude pola sata ili posle 15 minuta? Može li da ostvari nekakvu registraciju ili da se udružuje, kooperira sa već postojećim? Daleko je bolja ponuda i zakon omogućava kooperantima, odnosno partnerstvo sa domaćim prevoznicima. To je šansa, a ne da uslovljavamo ili dajemo pravo nekom ko se pojavi tek sa novim autobusima da radi.
U vreme devedesetih godina, gospodine Mrkonjiću, vi znate da ste davali subvencije prevoznicima na gorivo da bi održavali linije, zato što je to bila patriotska dužnost, i danas je patriotska dužnost to. Imate delova u Srbiji u koje hteli-ne hteli ne možemo da vozimo zato što tamo možda živi tri, četiri, pet kuća u kojima ima ne znam koliko ljudi. Ako budemo postupali na taj način, i tih pet-šest kuća negde u Srbiji doći će do Beograda.
Ovde je pitanje – koliko vi, vaše ministarstvo, imate moći da naterate lokalne samouprave da vrše subvenciju na određenim linijama na lokalu?
Hoće li oni biti sastavni deo paketa, da bude dobra linija, rentabilna u odnosu na neku koja je manje rentabilna? Hoće li se praviti kružni tok u kojem će neki prevoznici imati koristi?
Naravno da treba da imaju koristi, ali od toga i lokalna samouprava i ovo ministarstvo treba da vide značaj i korist. Nije pitanje prevoznika, pitanje je ljudi, putnika koji treba da ostanu i da dobiju to svoje ljudsko, normalno pravo da imaju informaciju i prevoz na vreme. Ovde je pitanje omladine koliko će da se zadrži na tom prostoru.
Ono što sam hteo još samo da napomenem vezano za zakon, ima jedna stavka tamo gde u određenim vremenskim rokovima podnošenja linija, odnosno registracije novih ili linija starih, autobuske stanice su nekad u situaciji da ne mogu da ispoštuju sam rok, kao na primer ako negde do kraja maja smo dužni kao prevoznici da dostavimo overeni red vožnje, da sledećeg dana autobuske stanice su dužne da istaknu to obaveštenje, to je prosto nemoguće.
Znači, u roku od tri dana je prevoznik dužan da krene s prevozom. I to je nemoguće. Znači, ako do kraja maja podigne red vožnje, u roku od tri dana treba da obavi prevoz. Trebalo bi autobuskim stanicama dozvoliti deset dana vremena, prostora da mogu da istaknu taj red vožnje. To ne znači da putnici neće biti informisani na vreme. Sve se kompjuterski reguliše.
Sve informacije postoje kada putnik dođe da kupi kartu, dobija obaveštenje koji je prvi prevoznik prvi na nekoj listi u momentu kada mu treba neki putni pravac.
Takođe je neophodno da autobuske stanice prilikom overe godišnjih linija sklapaju ugovor sa prevoznicima. Ovog trenutka su, po zakonu, autobuske stanice dužne da overavaju svake godine jedan te isti ugovor. To je nepotrebno. Potrebno je da se ugovori regulišu, traju onoliko koliko red vožnje traje.
Ako pet, deset, petnaest godina taj ugovor znači onoliko koliko traje red vožnje i tamo možda neki ugovor, red, odnosno rok raskida tog ugovora bi trebalo da bude najmanje preko 60 dana jer 30 dana je nešto što se evidentira i zbog rezervacija, a i zbog obračuna, jer se otprilike mesečno vrši onaj obračun između korisnika staničnih usluga i prevoznika i još nekih 30 dana da bi se taj proces finansijski završio i da bi ljudi mogli da znaju na čemu su, pa čak i u pogledu rezervacija.
Za vas, gospodine Mrkonjiću, hteo sam samo jednu molbu. Ono što je za taj prostor bitno jeste vaše lično angažovanje, putni pravac Pazar-Sjenica do Duge Poljane. To je, ako se kad neko u filmu vidi u dronjcima i u zakrpama, taj put na to liči.
Od Duge Poljane do Sjenice je jedna deonica odlično urađena. Deo od Sjenice do Aljinovića, deo koji "Pazarput" održava, taj deo još, deo koji je od Aljinovića urađen je, tamo Užice održava i to je sređeno. Ovaj deo zaobilaznice čujem da nema dovoljno novca, ali i do sada je dosta urađeno. Eksproprijacija zemljišta je završena.
Nadam se da će građani Novog Pazara znati da cene vaš napor i vaš učinak. Ovu priliku sam iskoristio da tu poruku mojim ljudima iz Sandžačke demokratske partije i glasačima prenesem da znaju da cene vaš doprinos i učinak na tom prostoru.
Hvala vam.