Što se tiče ovoga u vezi Skupštine Grada Novog Sada, zaista me iznenađuje kako ne znate za situaciju u drugom po veličini gradu u Srbiji, iz jednostavnog razloga što je pobeda SRS u Novom Sadu 2004. godine bila toliko veličanstvena, prosto ne mogu da verujem da ste posle toga zaboravili potpuno da se time bavite.
Što se tiče Nenada Opačića, moram reći da vi imate perut, a i smrde vam noge. To ima isto veze sa diskusijom koliko i Nenad Opačić sa ovim o čemu sam govorio o situaciji u glasanju u ovoj skupštini i u vezi sa izborom direktora javnih preduzeća u Novom Sadu od strane odbornika kojima nije verifikovan mandat.
Upravo ta vaša osobina da, kada vas neko uhvati u manipulaciji, u lažima, u svemu što radite ovom narodu već godinama, onda počnete da dobacujete...
Molim da mi se obezbedi da govorim.

Počnete da dobacujete, počnete da se služite svojim radikalskim trikovima, koji se samo bave time da se izvlače stvari koje sam stotinama puta ...
(Dragan Todorović, s mesta: Da li je to istina?)
Nije istina, suva i presna radikalska laž, koju ste izgovorili, kao i mnogo puta do sada, pokušavajući da oblatite svoje političke protivnike. To je ključ vašeg uspeha.
Pre svega, reći ću još jednu bitnu stvar: ovo što sam sada uradio, povredio sam Poslovnik. To znam. Povredio sam Poslovniku u članu u kome se kaže - nije dozvoljeno spominjati stvari iz ličnoga života i koje se vezuju za poslanika lično. Izvinjavam se gospodinu Todoroviću, izvinjavam se i njegovoj kosi. Hvala najlepše.

Dame i gospodo narodni poslanici, zahvaljujem na ljubaznom predlogu da se omirišemo. Ali, verujte namirišem radikale nadaleko. U redu je. Hteo sam drugo da kažem.
Srpska radikalna stranka i Demokratska stranka Srbije svojim ponašanjem u Novom Sadu su izazvale ogromno nezadovoljstvo građana. Poslata je predstavka ministru Lončaru. On je, naravno, pošto je iz Demokratske stranke Srbije, po partijskom nalogu, jednu notornu istinu pretvorio u notornu laž, a to je - da je sve u redu.
Dok u ovoj zemlji ne postoji nezavisno sudstvo, dok u ovoj zemlji ne postoji mogućnost da se takve stvari jasno dokažu, neće biti ni mogućnosti da se isprave takve nepravde, pa ćemo onda svi to zajedno trpeti upravo u ovom visokom domu.
Što se tiče gospodina Dulića, i time bih završio, više neću nikome replicirati, grupa vojvođanskih poslanika će glasati za gospodina Dulića zbog toga što se mi u Vojvodini ipak dovoljno dobro poznajemo, znamo ko su ljudi i kako mogu da se ponašaju.
Čovek se meri ne po tome šta je sposoban da uradi, nego po onome što smo sigurni da nije sposoban da uradi. Gospodin Dulić nije sposoban da loše vodi ovu skupštinu. Hvala lepo.

Dame i gospodo narodni poslanici, amandman koji se nalazi pred nama je izuzetno značajan i mislim da je izuzetno važno da bude usvojen. Pitanje veterana ratova u kojima je Srbija učestvovala je bilo ispolitizirano pitanje kojim se prikrivao karakter bivšeg režima i njegove politike.

Upravo zbog toga ljudi koji su, recimo, iz Vojvodine učestvovali u ratu sa Hrvatskom 1991, 1992. godine (izvinjavam se, u ratu protiv Hrvatske), oni koji su bili mobilisani i odvedeni na frontove... To je bilo do 1. marta 1992. godine, 106.824 čoveka iz Vojvodine; nažalost, nemamo podatke za ostatak Srbije, ali siguran sam da će ovde biti ljudi koji to imaju. To su ljudi koji su upravo zbog toga, zbog tvrdnji režima Slobodana Miloševića da Srbija nije u ratu, da nije učestvovala u ratu, ostavljeni bez elementarnih prava koja svaki veteran u svakoj zemlji mora uživati.

U ovoj sali sede mnogi koji su nosili uniformu i pušku, u koje i ja spadam, i koji upravo zbog toga moraju da prikrivaju deo svoje biografije. To je potpuno suludo. Poistovećivati veterane i one koji su činili ratne zločine je potpuno neprihvatljivo.

Odnos prema veteranima ratova u kojima je Srbija učestvovala – a to je još jedna stvar koju će ovaj amandman, ukoliko bude usvojen, pokazati – jeste odnos Srbije prema samoj sebi.

Jer, ako neće država poštovati one koji odgovore na njen poziv, ako neće poštovati one koji nose njenu uniformu i samim tim su i deo njene izvršne vlasti, onda ne poštuje samu sebe.

Režim koji je sebe doveo u poziciju da prikriva, da se stidi toga što je učestvovao u ratu...

Pazite, ne govorim o razlozima tog rata, jer, kao što znate, ja sam bio protiv tog rata, trudio sam se svim silama da se taj rat što pre zaustavi, bio sam protiv razloga i svega ostalog, ali nikad u svom životu nisam i ne mogu biti protiv ove države. Ja drugu državu nemam, a to što se zalažem za drugačiju državu, to je pitanje mojih političkih ubeđenja.

I zbog političkih ubeđenja, zbog toga što se zalažem za to da ljudi budu ravnopravni, bez obzira na nacionalnu, versku, političku ili zavičajnu pripadnost, u ovoj zemlji, ne mogu ni da pristanem na to da bilo ko po bilo kom osnovu bude prikraćen za zdravstvenu zaštitu, za obrazovanje ili šta takvo, to su stvari koje su apsolutno nedopustive.

Ako hoćemo da živimo u zemlji u kojoj će deca biti oslobođena straha od budućnosti, a ljudi oslobođeni straha od starosti, ako hoćemo da to bude država čija se naređenja (a država naređuje, nemojte zaboraviti) poštuju, onda ta država mora imati jasan odnos prema onima koji su ta naređenja ispoštovali.

Zato kažem, u ime stotina hiljada onih koji su učestvovali u ratovima, koje niko od nas nije hteo, protiv kojih su se mnogi od nas borili, ali smo nažalost u njima učestvovali, onih koji su ostavili svoje zdravlje, svoju mladost po frontovima, oni zaslužuju da se barem deo jednog ministarstva definiše kao ministarstvo za veterane.

A zločinci?

Da li su oni bili u ovoj ili onoj uniformi, za mene su svi isti, i moraju se pod istim kriterijumima naći pred sudom i odgovarati, da ne bi sramotili stotine hiljade onih koji su odradili svoj dug prema domovini i zato ne zaslužuju da budu marginalizovani zbog šačice onih koji su zloupotrebili uniformu koju su nosili.

Hvala vam lepo.

Zahvaljujem. Samo bih hteo da se objasnim sa gospodinom iz SPS-a. Situacija je sledeća.

Nisam smetnuo sa uma koji su sve ratovi bili.

Skrenuo bih vam pažnju, kada je u pitanju Drugi svetski rat, dalje, rat koji je počeo 1991. godine, pa onda rat na Kosovu, pa sve što se događalo, bilo je ljudi koji su se u tom našli nevoljno i ne treba zbog toga što su se ljudi nevoljno nalazili u tim situacijama osporiti im prava koja im sleduju kao veteranima.

Postoje ljudi koji su se dobrovoljno javili i njima se naročito ne smeju osporiti prava koja imaju. Ima jedan broj ljudi koji se ogrešio o pravila i zakone rata i naročito se njima ne sme dozvoliti da se svi ovi ostali kažnjavaju zbog zločina koji su oni uradili. Govorim principijelno, ne govorim uopšte... čak ne govorim ni samo o Srbiji.

Podsetiću vas, Obilićeva medalja za hrabrost je posle Drugog svetskog rata, a dobijena u Prvom svetskom ratu, tretirana kao orden u istoj ravni kao Orden narodnog heroja.

Mi moramo imati svest da su i pre nas živeli ljudi koji su se herojstvima dokazivali u svojim ratovima i nemamo pravo da, zato što se kod nas vrlo često menjaju i same države, uskraćujemo prava koja proističu iz lojalnosti državi i svom narodu.

Upravo je zbog toga bila moja intervencija, ovaj amandman će jasno otvoriti niz stvari koje treba da otvorimo da bismo ih jednom zauvek zatvorili i ostavili istoriji da li je Srbija bila u ratu, kakav je taj rat bio; time neka se bave ljudi posle, a veterani žive među nama i mi nemamo pravo da im uskraćujemo prava time što ćemo ih deliti na ove ili one ili po nekim drugim veštačkim podelama.

Još jednom podvlačim da je pitanje prihvatanja ovog amandmana, bez obzira na političku pripadnost predlagača amandmana i bez obzira na sve drugo, važna stvar za državu u celini.

Zahvaljujem. Ne bih se javljao da oduzimam vreme, ali moram da repliciram gospodinu Bajatoviću. Pre svega, kada je bilo pitanje 1991. godine da li ići u rat ili ne ići, da li se odazvati pozivu JNA ili ne, moj politički stav je bio, kao i mojih istomišljenika, da ne idemo u taj rat iz jednostavnog razloga što nismo videli šta mi treba da branimo u Vukovaru. To je bio stav direktnog suprotstavljanja državi zbog političkih ubeđenja i mi smo svi bili spremni, kao što smo bili spremni i posle toga, da odgovaramo za svoja politička ubeđenja, s tim što bismo bili uhapšeni i zatvarani, kao što je bilo slučajeva, zbog dezerterstva. To je politički stav. Time nisam rekao da je to bila nečija obaveza. To je bio politički stav za koji smo bili spremni da snosimo odgovornost i snosili smo odgovornost.

Međutim, podsetiću vas nešto drugo, kada padnu bombe na moj grad, na moju državu, onda više nema prostora za takve stvari, jer jedno je kada se to događa negde van teritorije Republike Srbije, drugo je kada se to događa na teritoriji Srbije, ili, recimo, konkretno u Novom Sadu. Kada je pala prva bomba u Novom Sadu ja sam se javio, kao i svi muški članovi Lige socijaldemokrata Vojvodine, da budemo dobrovoljci u odbrani svojih gradova, Vojvodine i Srbije. Tu nema razgovora.

Međutim, sve sam ovo govorio samo zbog jednoga. Gospodin Radoslav Stojanović, čovek koji je bio naš predstavnik pred Međunarodnim sudom pravde, kada Srbija nije osuđena za genocid, podvukao je u svom izlaganju da je najveći doprinos toj presudi bila činjenica da su se ljudi masovno odupirali mobilizacijama 1991. godine i da su upravo ti dezerteri iz 1991. godine spasili Srbiju od optužbe za genocid.

Politički odnos u jednom trenutku je jedno, a potpuno je nešto drugo pitanje veterana, učesnika ratova i njihovih socijalnih prava. Samo sam to hteo da kažem.

Hvala na aplauzu.
Uvaženi narodni poslanici, uvaženi gospodine potpredsedniče Skupštine, ovde smo se okupili da damo šansu, još jednom, Vladi Srbije, u koju ja duboko ne verujem.
Razlog moje neverice je vrlo jednostavan. Poštujem ljude koji imaju čast, koji imaju obraz, koji imaju snage da kažu ono što misle i da urade ono što su rekli.
Međutim, moja sreća, koju sam štedro sa vama podelio proteklih dana, zbog uspostave parlamentarne većine Srpske radikalne stranke - Demokratske stranke Srbije, kratko je trajala. Jednostavno sam poverovao da ćemo najzad imati one koji se zalažu za iste stvari u istom frontu. Međutim, ne, kratko je trajala moja sreća.
Najedanput smo sada došli u poziciju da gospodin Tomislav Nikolić, izabran na onoj noćnoj, maratonskoj sednici, gde sam ostao jedini od onih koji nisu glasali za njega, da pogledam kako izgleda taj trenutak kad je Srbija najzad dobila strane i da svi znamo koje su utakmice na terenu političke scene u Srbiji, koji su timovi i da znamo ko su igrači i koje dresove nose.
Sada, najedanput, dolazimo u poziciju da se opet na terenu desi ovaj tip zbunjenosti i igrača pomešanih timova.
Upravo zbog toga mi je bilo više nego čudnovato da gospodin Tomislav Nikolić bude izabran na ovu funkciju predsednika Narodne skupštine Republike Srbije, na važnu i značajnu funkciju, koja je, u slučaju da predsednik države nije u stanju da obavlja svoju funkciju, najviša funkcija u državi, što smo imali prilike da vidimo da to prihvati, zbog toga što je gospodin Vojislav Koštunica učinio sledeće.
Tražio je od gospodina Tomislava Nikolića da to prihvati, jer ne veruje Borisu Tadiću i ne veruje Demokratskoj stranci zbog njihove izdajničke politike, zbog toga što će Demokratska stranka prihvatiti otcepljenje Kosova, nezavisnost Kosova i sve to, pa će se morati razvrgnuti taj brak iz računa, koji se zove Vlada Demokratske stranke Srbije, Demokratske stranke i G 17 plus. Onda će ova skupština, sa svojom patriotskom parlamentarnom većinom, biti glavna institucija u državi, koja će održati Srbiju u jednom komadu.
Jel istinu govorim, gospodine Tomislavu Nikoliću?
(Tomislav Nikolić, sa mesta: nedovoljno tačno.)
Ja se izvinjavam, moraćete me korigovati. Ali, trudio sam se da se držim, koliko god mogu, činjenica i istine. Pošto nisam bio prisutan tom razgovoru, ne mogu da ga doslovno ponovim, ali to je suština onoga što sam hteo da kažem.
Pokušaj da ova skupština ima parlamentarnu većinu, a da vlada ima nekakvu evropski prihvaćenu većinu, pokušaj je sedenja na dve stolice, između kojih može da propadne samo Srbija kao država. Upravo zbog toga se postavlja logično pitanje - kolika je iskrenost u stvaranju ove vlade, kolika je iskrenost u nameri da ova vlada opstane i postoji, ili treba da posluži tome da se zakonski i ustavni rokovi nekako zadovolje i da se posle toga, kada se podeli ono što je već potrebno podeliti, rasproda ono što je potrebno rasprodati.
Ja sam već govorio u više navrata o tome da više ta vlada ne mora postojati, pa da se najzad ode srcem, a ne interesom, u koaliciju sa Srpskom radikalnom strankom koja, sasvim sigurno, posle ovakve izdaje koju je načinila Demokratska stranka Srbije prema njoj, ceneći svoj moralni kredibilitet, nikad više to sebi neće dozvoliti.
Da li sam u pravu? (Odobravanje)
Zahvaljujem.
Sada, pošto znamo da je to situacija u kojoj se ova zemlja nalazi, moram da se osvrnem u par reči na način formiranja ove vlade.
Ova vlada je formirana na takav način da se po vertikali feudalno podeli Srbija, da se podeli na takav način da se ne dođe u poziciju niti uzajamne kontrole, niti čega takvog.
Već je samo po sebi neverovatno da najbrojnija stranka u Vladi nema svog mandatara. Zašto je to tako?
To je stvar međustranačkih dogovora. Ali, meni lično, to deluje kao nešto što je posledica politikantskih dogovora, a ne suštinskog dogovaranja o planu i programu Vlade. Jer, najbrojniji moraju biti odgovorni i za sprovođenje plana i programa. Oni ga moraju stvarati, oni ga moraju realizovati, a ne popuštati pod pritiscima. Jer, šta su nam ti pritisci doneli? Doneli su nam to da se nastavlja kontinuitet one i onakve vlade, koja je obeležena požarima.
Kao da nam Vladu nije vodio dr Vojislav Koštunica, nego Neron lično, jer je Vlada počela paljevinom Hilandara, a završava se, evo, paljevinom u Centralnom zatvoru. Znači, od Hilandara do zatvora vodila nas je Vlada dr Vojislava Koštunice i to je upravo put kojim će očigledno nastaviti i ova vlada, ako se ovako nastavi.
Suština je u tome da nije otkriveno ni ko je zapalio Studio B. Ali je učinjeno nešto drugo. Upoznaću vas s ovim dokumentom, molim vas za malo pažnje.
Ovo je Republika Srbija, Okružno javno tužilaštvo u Novom Sadu, KTR 434/07, od 3. maja 2007. godine. Radio-televiziji Studio B je upućen sledeći dopis: "U toku prošle nedelje, a u okviru i pod pokroviteljstvom vaše tv stanice, emitovana je emisija u kojoj je kao gost učestvovao gospodin Nenad Čanak. Potrebno je da, u smislu člana 3. i 4. Zakona o Javnom tužiocu Republike Srbije, ovom tužilaštvu, sa pozivom na gore navedeni broj, što hitnije dostavite CD snimak napred pomenute emisije. Okružni javni tužilac, mr Zoran Pavlović".
Znači, nije bitno ko je zapalio Studio B, ali je bitno da se još jednom vidi šta je izvesni Nenad Čanak rekao na tom Studiju B.
Ako ovo nije nastavak onoga, tipa bacanja cigle u prozor Vesni Pešić, ako to nije nastavak stavljanja bombi na prozore novinara, ako ovo nije nastavak bacanja cigli u prozore Lige socijaldemokrata Vojvodine, Saveza vojvođanskih Mađara, Sandžačke demokratske partije, Socijaldemokratske partije, izvinjavam se, apsolutno, zbog svih tih propusta i svega ostalog.
Postavljam pitanje, ako se tu ne reše odnosi sada, ako do sada nismo znali ko je šta napravio, kako ćemo znati da će se od sada nešto napraviti? Ili je opstanak gospodina Dragana Jočića na ovom mestu na kome je bio do sada samo zato da se ništa ne bi otkrivalo.
Znam da ćete vi raditi, već radite na meni. Ja to znam. Ali sam upravo hteo da kažem, gospodine Jočiću, neka sam vam ja najveći neprijatelj, pa, Srbija bi bila srećna. Neka sam vam ja najveći zločinac, Srbija bi bila srećna. Neka sam vam ja najveći kriminalac, pa bi Srbija bila srećna.
Ja nisam ni mrava zgazio, ni trafiku obio. Ništa nisam uradio, gospodine Jočiću. Zašto mene? Zašto zbog mene mora Studio B da podnosi ovo, neka mi to neko objasni.
Dalje, ja ne sumnjam u vas. Da li ste primetili, uvaženi građani Srbije, uvaženi narodni poslanici, da je sve ono što se događa u poslednje vreme jasan pokazatelj, samo treba gledati u omladinu. Ta omladina nam najbolje pokazuje šta je činiti i omladinski heroji ovoga trenutka su mladi teniseri i teniserke koji po celom svetu osvajaju medalje i odličja za ovu našu zajedničku državu Srbiju. Ali, znate li po čemu se razlikuje tenis od ovoga što se ovde događa?
Po tome što pravila tenisa važe svugde na svetu, što je tenis igra koja se priznaje svugde na svetu.
Ono što se ovde priznaje jeste samo reket. To je upravo ono na šta sam hteo da vam skrenem pažnju. Pa, ima valjda i nekih drugih pravila, dame i gospodo, osim isključive kreativne upotrebe reketa u sticanju lične koristi.
To je ono što sam hteo da vas pitam. Hteo sam da ponovim pitanje koje je već postavljeno za ovom govornicom - šta će se dogoditi kada se Kosovo i Metohija proglase nezavisnom državom? Šta će se dogoditi kada 12 članica Saveta bezbednosti bude za to? Šta će onda to biti, magla i paučina, nećemo prihvatiti ništa? Reći ćemo - mi to ne priznajemo.
To je, znate, za decu do tri godine, da se pokrivaju preko glave jastukom, jer se boje mraka. Onda ćemo doći u poziciju da se sve sprovede van nas, a ovde su svi građani imali prilike, pre samo par trenutaka, da vide da, kada je čitao gospodin Vojislav Koštunica spisak Vlade, onda je svaka stranka tapšala svom ministru i nije bilo nikoga koji je tapšao programu. Valjda zato što ova stranka nema program, zato što ima samo ministre koji treba da sprovode partijsku volju.
Ako je to tako, onda vas pitam - ima li nade za ovu zemlju?
Pogledajte ko je protiv. To su LDP, Liga socijaldemokrata Vojvodine, Savez Vojvođanskih Mađara i ostale manjine, SRS, SPS, više od opozicije, manje od bloka. Potpuno je jasno da će takva vlada teško svoj mandat završiti jer, jednostavno, kada su neke stvari na stolu, kada je sve ovo što se događa sada u zemlji na stolu, kad znamo da će od nas svih tražiti, od nekoga patriotizam, a od nekoga otvaranje prema Evropi, od nekoga ovo ili ono, pitam se, da li ćemo imati moralno pravo da pružamo ruke.
Mislim da ne. Moramo se pogledati u oči, stati na teren, podeliti timove, izaći na izbore i videti ko je s koje strane, priznati pobedu i idemo dalje, jer sve ovo što se sada događa vodi samo u jedan dalji košmar i u dalje napuštanje ove zemlje od strane njenih najmlađih i najperspektivnijih stanovnika.
Jednom smo mi, dr Vojislave Koštunica, glasali za vas, jednom je Zoran Petakov iz Novog Sada sedeo na ruci da mu ruka utrne kada bude glasao za vas, da ga ne grize savest. Jednom smo došli u poziciju da treba posle da dobro razmišljamo što nam se to desilo. Jedom smo to radili i više to nećemo raditi.
Neću da kažem da u ovom sazivu Skupštine i u svemu ovome, tj. i u ovom pledoajeu gospodina dr Vojislava Koštunice nije nijedna reč rečena o Vojvodini, nijedna reč o tome, jer Bože moj, Srbija ima samo jednu autonomnu pokrajinu, a to je Kosovo.
O Kosovu treba sada svi da razmišljamo da ne bismo gledali druge stvari koje sa Kosovom nemaju veze, a to su privatizacije, samovolja, korupcija, kriminal i sve ono što je karakterisalo i dosadašnji rad Skupštine i Vlade Srbije u kojoj je ta stranka imala većinu.
Sada vas pitam, imamo li pravo da na to pristanemo?
Moj prijatelj, gospodin dr Vladan Batić, daleko više može o tome reći, on je pravnik, ja sam samo ekonomista, ali znam nešto drugo. Ovo je vlada u kojoj bivši ministar za lokalnu samoupravu, Zoran Lončar, sada postaje ministar prosvete, prosvete?!
Kako može da bude ministar prosvete neko ko ne zna da čita, a ne zna da čita zato što smo mu napismeno dali da su u Novom Sadu birali direktore javnih preduzeća isti oni odbornici kojima nije bio verifikovan mandat, i njegov je zadatak bio da se protiv toga bori. Naravno da toga nije bilo. Sada on treba da bude ministar prosvete. Da ne kažem, reći ćete da sam autonomaš, da sam primetio da je od 25 ministara tri iz Vojvodine, ali dobro, ostavimo to na stranu.
Pitam vas, da li stvarno mislite da Srbija u ovakvoj vladi može da vidi budućnost? Ja u to duboko ne verujem.
Završio bih rečima - jednom sam bio u situaciji da čitam parolu – «Ko sme da vas pogleda u oči», sada pogledajte i sami ko ne sme.

Dame i gospodo narodni poslanici, hteo bih samo dve reči.
Zaista ne razumem gospodu radikale, jer ako ne želite da bude uhapšen Ratko Mladić, ima ovde još onih koji to ne žele, pa što onda niste sa njima napravili Vladu, sigurno ne bi bio uhapšen, sa DSS. To je prva stvar.
Drugo, ako je akcija krenula u 9,30 jutros, kako to, gospodo radikali koji ste to znali, jel tako...
(Glasovi iz klupe: Popodne smo saznali.)
Popodne ste saznali? Gospodo radikali, zar vi koji znate sve što se u Srbiji događa, ne znate da je usred Beograda zatvorena ulica? Hoćete da kažete da su tajno zatvorili ulicu?

Sve u svemu, da ne dužim priču, ja to ne razumem i zato je potpuno jasno da ne želite da preuzmete vlast. Pustite one koji su dovoljno spremni da to urade i hajde da vidimo šta ćemo dalje da radimo.
Gospodina mandatara, dr Vojislava Koštunicu, ne razumem, utoliko što kaže - u ovom trenutku nam ne odgovara da to radimo. U ovom trenutku mu ne odgovara da sprovodi zakon. Ne razumem kakvi su to trenuci u kojima postoji dobro vreme da se sprovodi zakon i ne postoji vreme da se sprovodi zakon.
Član 101. kaže - kad neko nekoga ne razume, onda taj mora dobiti reč da objasni. Upravo sam vam objasnio.

Uvaženi gospodine predsedniče Narodne skupštine Republike Srbije, uvaženi gospodo i gospođe poslanici, reklamiram povredu Poslovnika u više članova, a članove 103, 104. i ostale iz tog opusa ne vredi ni spominjati. Skrenuo bih pažnju da je izuzetno značajno da se držimo Poslovnika.

Nažalost, u ovoj zemlji je vrlo malo normi kojih se više iko drži, pa ako se Narodna skupština neće držati svog poslovnika, onda ćemo zaista biti u problemu kako da građanima ove zemlje objasnimo da treba da se drži iko ikakvog pravila, ikakvog zakona.

Međutim, razlog zbog kojeg sam izašao jeste član 85. i ono što tretira. Mislim da je predsednik Skupštine Republike Srbije prekršio član 85, gde se u stavu 1. kaže da se sednice Narodne skupštine održavaju utorkom, sredom i četvrtkom, u vremenu od 10,00 do 18,00 časova, sa prekidom od jednog sata. Koliko ja vidim, danas je subota, sutra je nedelja, ali prekosutra je ponedeljak. Dakle, dani prolaze, mi tek u utorak treba da imamo sednicu. Mi smo danas pozvani da dođemo, navrat-nanos, da bismo sada odjednom o nečemu odlučivali.

Postavljam još jedno pitanje, kako je moguće, rečeno mi je da su bili šefovi poslaničkih klubova juče na konsultacijama. To nije tačno. Ja nisam bio juče na konsultacijama. Razlog je sledeći: nisam bio zbog toga što sam pozvan u 20 do devet, uveče, da dođem na konsultacije u 9,15, iz Novog Sada. To je jednostavno, rekao bih, nemoguće.

Predsednik Narodne skupštine me je pozvao i razgovarali smo o tome šta da se učini po pitanju ovog dodatnog kršenja Poslovnika u vezi sa tim kada da počne sednica – pre podne, u podne, ili u drugo vreme. Bogu Gospodu hvala, ispoštovano je ono što sam rekao, a to je da se moramo držati Poslovnika i sednica mora početi 24 časa od kada su dostavljeni materijali za sednicu.

Sve ovo govorim zbog sledećeg. Poštovani narodni poslanici, uvažene gospođe, poštovani građani Srbije, moje pitanje glasi – zbog čega smo sada dovedeni u situaciju da kršimo Poslovnik i sada imamo sednicu? Od ovog trenutka teče rok od 74 časa, do kada se mora konstituisati Vlada Republike Srbije, ili ćemo svi zajedno doći u poziciju da kršimo zakon, Ustav i šta sve još ne, da bi Srbija dobila vladu.

Moje pitanje je vrlo jednostavno. Ako je sve tako, a to će daleko bolje od mene objasniti gospodin Batić, sa kojim sam već razgovarao o tome, onda mi objasnite šta se sve ovde sada događa. Zašto je gospodin predsednik Skupštine sazvao ovu sednicu? Jer, ako hoćemo da idemo u parlamentarnu opstrukciju, što SRS ne bi bilo prvi put, odnosno govorim o vama i vašem pregalaštvu u domenu opstrukcije rada Narodne skupštine i svih institucija, mislim da bi bilo daleko logičnije, ne kršeći Poslovnik, zakazati sednicu za utorak, a ne za danas. Dakle, postavljam pitanje zbog čega je bilo potrebno prekršiti Poslovnik da bismo sada iznurivali građane Srbije.

Moram da vas podsetim, ovde je sada bilo rečeno, nemojte mi zameriti jer nisam video ko je to rekao, ali su rekli – poslanici SRS su naspavani.

To otprilike znači da su oni pripremljeni za višednevno bivstvovanje u Narodnoj skupštini Republike Srbije, da bi se išlo u prilog opstrukciji.

To znači da iza svega ovoga stoji obmana građana Srbije, koji sada treba da urade sledeće. Svim silama treba DSS da nas spase od onoga u šta su nas uvalili. Sada svi mi građani Srbije moramo to da trpimo, moramo da arčimo narodne pare, moramo da kršimo Poslovnik, pa i gospodin predsednik krši Poslovnik zakazujući Skupštinu u subotu, odnosno svi dolazimo u poziciju da treba da igramo još jedan igrokaz, još jednu veliku predstavu, gde treba svi sada da se javljamo za reč, da to bude jako ozbiljno i jako konfliktno, da jako repliciramo jedni drugima, zato da bi se s olakšanjem dočekalo to što će Srbija dobiti vladu. To smo svi znali već 21. januara uveče.

Sada se postavlja suštinsko pitanje – da li smo svi koji ovde sedimo spremni na taj tip licemerja i da li smo spremni da nastavimo sa ovom farsom? Jer, potpuno je logično da se mora razdvojiti diskusija o smeni predsednika i o izboru novog. Potpuno bi bilo nelogično objedinjavati te dve stvari. S jedne strane imamo sada predlog da se sabije diskusija da ne bismo imali po dve tačke, nego samo po jednoj, a samim tim ćemo imati manje vremena da potrošimo na sve to, jer moramo, bože moj, da ispoštujemo taj rok od 74 sata ili, s druge strane, da se igramo ovih igara.

Moj odgovor je jednostavan. Bojim se da iza svega ovoga stoji jedan širi dogovor, u kome smo mi samo dovedeni da budemo scenografija koja će se zgaditi građanima Srbije. Ako budemo, nemojte zaboraviti, ovu jedinu instituciju koja je legalna i legitimna, po novom Ustavu Srbije, za koji je glasao najveći deo poslanika ovde, u smislu njihovih stranaka, doveli u pitanje, onda vas pitam šta ostaje od institucija, s obzirom na to da još uvek nemamo vladu, Ustavni sud, javnog tužioca, niti bilo šta drugo. Ako i ova skupština prestane da bude institucija od elementarnog legitimiteta, šta će se onda dogoditi sa činjenicom i ko će odgovarati za to što smo protekla tri meseca, koliko Srbija nema vladu, u Vojvodini imali pet puta povećan broj ubistava. Razmišljajte o tome. Hvala lepo.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine predsedavajući, gospodine predsedniče Narodne skupštine Republike Srbije, upravo sam dobio obaveštenje, pošto sam se javio po članu 104. Poslovnika, da je naš predstavnik na Eurosongu gospođica Marija Šerifović pobedila i u tom smislu joj čestitam, ali sam hteo da kažem nešto drugo. Njena pobeda je otvorila niz pitanja u ovoj skupštini, a to je, pošto smo od predstavnika Hrvatske dobili 10 poena, od predstavnika Makedonije 12, od predstavnika Crne Gore 12, a od Rusije pet, mislim da gospodin Tomislav Nikolić mora biti smenjen. Zahvaljujem.

Gospodine predsedavajući, uvaženi gospodine predsedniče Narodne skupštine Republike Srbije, uvaženi narodni poslanici, dame i gospodo, repliciram na nastup gospodina Aleksandra Vučića koji me je oslovio zbog toga što smatra da sam suviše šale uneo u moje izlaganje.
Međutim, zaista sam pokušao da, u skladu sa svojim prvim govorom, dam častan izlaz svima nama, da kroz nešto što će biti jedna dobra prilika i kroz malo šale damo svima nama šansu da relaksirano izađemo iz ovoga što će se sigurno pretvoriti u prosipanje dodatne žuči i dodatne nesreće ionako unesrećenim građanima Srbije.
Međutim, gospodine Vučiću, pošto ste me prozvali, moraću da vam repliciram zbog nekoliko vaših iskaza. Rekli ste da je pobedi našeg kandidata na "Evrosongu" pomoglo to što su Srbi širom sveta glasali, uključujući Hrvatsku.
Kako ima Srba u Hrvatskoj, gospodine Vučiću, kada stalno tvrdite da su ih odande sve proterali? Ko je onda tamo glasao, gospodine Vučiću? Ili ste vi to prozvali najedanput po potrebi, kada treba ima Srba, kada ne treba nema Srba.
Spomenuli ste Rusiju. Znate, ako aktuelni ruski ambasador u Srbiji ovoga trenutka ima kao glavnu misao, koju je ponovio u više navrata, da se Rusija brani u Srbiji, upamtite šta sam rekao, tako se u ovoj istoj sali govorilo da se Srbija brani u Kninu, pa onda više nije bilo Srba u Kninu, a ja bih da Srba bude u Srbiji, ako je moguće. Svi znamo kroz istoriju šta se događalo kada su nas Rusi branili.
Dalje, to što ste spominjali te koje ja navodno jako volim, ne znam šta ste pod tim mislili, pretpostavljam da ste pod tim mislili na NATO i ostale koji su bombardovali Srbiju, podsetiću vas da je Rusija pridruženi član NATO-a. Ta ista Rusija, u koju se toliko uzdate. Istovremeno, 1999. godine, kada je prva bomba bačena na Srbiju i pala na Novi Sad, otišao sam u novosadski korpus i prijavio se za dobrovoljca, svi mi članovi Lige socijaldemokrata Vojvodine, upravo zbog toga što kada počnu da padaju bombe tu više politike nema, onda smo svi u istom frontu. To tako biti mora kod svakog patriote, onoga ko je iskren patriota, a ne po zanimanju.
Upravo zato, gospodine Vučiću, molim vas da razumete moje pokušaje da u ovu zemlju vratimo malo razuma i malo pozitivne energije, što ste vrlo uspešno oduzeli ovom narodu u proteklih 15 godina.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi gospodine predsedavajući, uvaženi gospodine predsedniče Narodne skupštine, uvaženi gospodine Vučiću, pošto se vama obraćam, u vašem izlaganju, koliko sam razumeo, vi ste se osvrnuli na to da su u Hrvatskoj stradali Srbi od ustaškog progona.
Verovatno ne znate, pa ću vas upoznati sa činjenicom da je moja porodica poreklom iz Like, iz Široke Kule, i da posle ovih ratova više tamo nema moje porodice, jer su pobijeni. To je prva stvar na koju bih hteo da vam skrenem pažnju.
Druga stvar, što se tiče sastanka gospođe Ivane Dulić-Marković i Ante Đapića u Subotici pre četiri meseca, rekli ste, na Dužijanci, postavljam pitanje: ko je tada bio na vlasti i ko je tada bio ministar policije i kako je moguće da ova država nije preduzela ništa na tu temu? Mislim da je to stvar koju svi moramo imati na umu, pošto će biti jedna tačka dnevnog reda, koliko razumem, na kojoj ćemo svi zajedno morati da vidimo šta se dalje događa, jer je smena gospodina Nikolića, koliko sam razumeo, uvod u nešto o čemu ćemo tek morati da razgovaramo, tako da je to jedna vrlo korisna informacija, na koju će se morati dati odgovori u toku današnjeg zasedanja.
Međutim, zašto to niste osudili, gospodine Vučiću, prilikom izbora gospodina Nikolića za predsednika Skupštine? Ta vlada o kojoj govorite, koja pušta da ljudi koji su nastavljači najmračnijih snaga fašističke Evrope sa prve polovine 20. veka, jer ustaški pokret nije ništa drugo nego genocidni fašistički pokret... Vi dopuštate, kao Vlada Srbije, da vam se takav jedan pokret šeta ovde, u obličju svojih nastavljača.
Pazite, ako je to uradila aktuelna Vlada, sada ova tehnička, pre toga je bila u funkciji, ako je to uradila ta vlada, kako ste mogli da dozvolite da oni koji puštaju ustaše da vršljaju po Srbiji vama pomažu u tome da gospodin Nikolić predsedava Skupštinom Srbije? Znate, ima stvari koje ne smete sebi dozvoliti ako nećete da vas to zaprlja, a ovo je više nego zaprljalo vaša zalaganja za Srbiju i srpski narod.
Kada govorimo o Kosovu i njegovom uzimanju, ne bih sada da otvaram priču o 15% teritorije, jer niko nije spomenuo koliko je to procenata građana Srbije. Znate kako, teritorija je teritorija, ali jednu državu pre svega čine ljudi, koliko se razumem u sve to. Međutim, to isto Kosovo, nemojte zaboraviti, predato je od strane Socijalističke partije Srbije, njenog predsednika Slobodana Miloševića, Kumanovskim sporazumom. Kumanovski sporazum je, nemojte zaboraviti, bio veleizdaja, napuštanje dela teritorije Srbije. Ta kategorija - veleizdaja, izgubljena je u Ustavu koji ste vi pravili sad. Te kategorije više nema, a svi znamo koja je kazna svugde na svetu za veleizdaju.
Moje pitanje glasi: pošto su ruske snage, ako se dobro sećam, prve stigle na Kosovo posle potpisivanja kapitulacije, a Kumanovski sporazum ne mogu drugačije nazvati, zašto se onda nisu zadržale tamo, pa neka oni zadrže Kosovo kad su već krenuli sami? Vojska Jugoslavije je u to vreme, danas bi to bila vojska Srbije, napustila Kosovo, kao i sve državne institucije Republike Srbije. Znači, to je moje pitanje, zašto se onda toliko uzdate u Ruse?
Još samo jednu stvar. Rekli ste u jednom trenutku, ako sam vas dobro razumeo, ispravite me ako grešim, da se te kvazidemokratske stranke udružuju protiv SRS-a.
Pre svega, ne mislim da sve stranke koje za sebe govore da su demokratske jesu demokratske, što je pokazao slučaj Demokratske stranke Srbije, koja niti je demokratska, niti je stranka, a ne verujem ni da je Srbija, ali dobro.
Sve u svemu, kada je vaš veliki podržavalac gospodin Žan-Mari le Pen počeo da dobija u Francuskoj, tamo je napravljena antilepenovska koalicija koja je uspela da zaustavi proces koji je Le Pen nameravao u Francuskoj da sprovede. Hoćete mi reći da Francuska nije demokratska država?

Uvaženi predsedavajući, uvaženi gospodine predsedniče Narodne skupštine Republike Srbije, dame i gospodo poslanici, ja bih se, s obzirom na to da su me tri poslanika spomenula u svojim diskusijama, ipak držao jednog tipa objedinjenog odgovora, odnosno objedinjene replike, pa ću odgovoriti svima.
Pre svega, što se tiče Kumanovskog sporazuma (počeo bih od gospodina Bajatovića), ako je aneks mirovnog sporazuma to što se napusti deo teritorije, onda je ovo zaista bio aneks mirovnog sporazuma.
Podsetio bih vas, ne završava se svaki rat mirom, već neko pobedi ili izgubi. Srbija Slobodana Miloševića je izgubila u tom ratu i zato je napustila deo teritorije koji je prepustila, i to protivustavno, dakle, protiv ustavne odredbe po kojoj niko nema pravo da potpiše kapitulaciju i niko nema pravo da napusti deo teritorije. To je prva stvar.
Druga stvar, spomenuli ste otvaranje spomen-ploče banu Jelačiću. Tačno je, ja sam je otkrio, ali bih hteo, samo za vaše znanje, onima koji ne poznaju stvar, da nešto kažem. Josip Jelačić je rođen u Petrovaradinu, otprilike 500 metara od mesta gde ja stanujem. Josip Jelačić je rukopoložen od strane patrijarha srpskog Josifa Rajačića. Josip Jelačić je zajedno sa srpskom vojskom oslobađao gradove po Vojvodini.
To se sve događalo na 200-tu godišnjicu rođenja bana Jelačića, i to na obroncima Fruške gore, koja za nas Vojvođane ima potpuno posebno značenje. Na Fruškoj gori se nalazi Sremska Kamenica, mesto gde je prvi put 1525. godine prevedena Biblija na mađarski jezik, Husitska biblija, i time to mesto zauzima izuzetno značajno mesto u duhovnom životu mađarskog naroda. Na toj istoj Fruškoj gori nalazi se 14 srpskih manastira, gde su, između ostalog, čuvane kosti cara Lazara kada za njih u Srbiji nije bilo mesta.
Dakle, sve su to stvari koje Frušku goru čine svetom gorom za nas u Vojvodini i upravo zbog toga, u smislu razumevanja svih naroda koji žive u Vojvodini, a njih je mnogo, uzajamno poštovanje svetinja i istorijskih spomenika je način na koji mi u Vojvodini pokušavamo da živimo, uprkos naporima nekih drugih delova naše zemlje.
Što se tiče izručivanja Miloševića, gospodine Vučiću, a ja bih vas zamolio da me saslušate, bio sam apsolutno protiv izručivanja Slobodana Miloševića u Hag, iz jednog razloga: izručivanjem Slobodana Miloševića u Hag on je bio automatski amnestiran od polovine svoje krivice, jer u Hagu mu se sudilo samo za ratove i ratne zločine, a ne i za zločine koje je počinio prema svom rođenom narodu, uvodeći ga u ratove, zbog čega su Srbi širom bivše Jugoslavije stradali, a zbog kojih smo došli u poziciju od - svi Srbi u jednoj državi, do toga da granice Srbije postanu one avnojevske granice, pa još smanjene za Kosovo.
To je zasluga Slobodana Miloševića i za sve to je on morao da odgovara pred domaćim sudovima, uključujući još jednu vrlo bitnu stvar, a to je da nas je upravo takvom politikom koju je vodio doveo u poziciju da izgubimo međunarodni kredibilitet do te mere da nikakav sportski, umetnički i bilo kakav drugi uspeh ne može da to vrati.
Rekao bih još samo jednu stvar, gospodine Nikoliću, nosim ovu crnu košulju zbog toga što sam u dubokoj žalosti zbog Srbije i mesta gde ste je doveli.
Nešto drugo sam hteo da kažem. Govori se o predsedniku Rusije gospodinu Putinu, koji je rekao 2001. godine da ga ne interesuje narod koji tako izruči svog predsednika. Podsetiću vas i da su se ruske trupe povukle sa Kosova još 1999. godine i više neću govoriti.
(Aleksandar Vučić, sa mesta: Nije tačno.)

Dame i gospodo narodni poslanici, ne mogu da razumem da se ovoliko vremena troši dok imamo ovoliko posla da uradimo. Javio sam se po tački dnevnog reda, tj. izboru gospođice Nataše Jovanović za potpredsednika Narodne skupštine Republike Srbije. Zaista,  moram još jednom da iskažem svoje ogromno oduševljenje.