Ipak nisam odgovor ni na jedno ni na drugo pitanje. Prvo pitanje je bilo da li je ovo bio pritisak na nezavisno sudstvo, da ili ne? Ovde sam pitao od čega dolazi spoljnotrgovinski prihod ovom preduzeću? To su bila moja pitanja.

Od koga ću i kada dobiti odgovor kako je moguće da u sekularnoj državi MUP ima slavu i kako je moguće da u sekularnoj državi penzijsko-invalidsko osiguranje država uplaćuje, ako već uplaćuje sveštenicima, samo sveštenicima jedne crkve, a to je SPC? Kako je to moguće?

Takođe me interesuje kako je moguće i koga da uopšte pitam da Komisija za intelektualnu svojinu da ovim trima organizacijama, agencijama, pravo interpretatora: OFPS i SOKOJ, pravo da direktno proglašavaju sve što im padne na pamet nečim što ima veze sa njihovom delatnošću? Tu mislim na fotokopire, skenere i ostalu aj-ti produkciju koja nema nikakve veze sa agencijskim poslovima o kojima sam govorio.

Dakle, nemam koga to da pitam, jer ovde ne vidim ministre koji bi mi odgovorili. Uvažavam vaš odgovor, voleo bih da bude malo precizniji. Strašno bih voleo kada bi se ministri koji sada nisu prisutni podsetili kako su postali ministri i ko je za njih glasao da bi bili ministri i odgovornosti koju imaju prema građanima ove zemlje, koju predstavljaju poslanici koji sede u ovoj Skupštini. Hvala.

Svaki minut koji imam mogućnost da se obratim Vladi je dragocen, tako da bih sve da ih iskoristim. Nisam do sada imao priliku da čujem ovako iscrpna i precizna objašnjenja.

Sve u svemu, bilo bi jako zanimljivo kada bi se objavila vlasnička struktura ovih agencija o kojima smo govorili, jer bi time bile otklonjene sumnje da su u pitanju privatni interesi. Jer je to apsolutno ne dopustivo da država dopusti da praktično privatne organizacije zadiru u stvari državnoga dometa na način koji sam opisao. Ne treba zaboraviti da o ovom slučaju nijedna zemlja koja je posle 50 mesta po bruto nacionalnom dohotku, nema taj namet. Srbija je, nemojte zaboraviti, na moju veliku žalost, na 89 mestu na listi država.

Upravo zbog toga, mislim da o tome treba povesti računa i da još jednom podsetim Vlada mora davati odgovore na poslanička pitanja. Vi ste potpuno u pravu, nije samo sa MUP-om pitanje, krsna slava je porodični običaj u pravoslavnim porodicama, a nije državni, niti praznik države. Upravo zbog toga, što se popušta pred dnevnom politikom, zatečeno stanje koje je zatekao ministar Dačić i zatečeno stanje koje su zatekli ljudi u javnim preduzećima koji slave slavu, je zatečeno stanje propusta iz prošlosti sa kojima se mora raskinuti. Verujem, da vi kao socijalisti ćete se potpuno složiti sa mnom. Hvala vam lepo.

Pre nego što kažem par reči o ovom zakonu koji se nalazi pred nama, treba da skrenem pažnju Vladi Republike Srbije, da Vlada Republike Srbije koja je okupljena posle prošlih izbora, okupljena oko nekoliko ciljeva. Oni su bili vrlo jasni i vrlo definisani, završetak saradnje sa Haškim tribunalom, otvaranje granica zemlje dobijanjem belog šengena, usvajanje zakona evropske agende, te približavanje EU i socijalna odgovornost.
Najveći deo ovih stvari je urađen.
Ono što nije urađeno i ono o čemu se nije dogovaralo, to su upravo ovakvi zakoni.
Zaista mislim da je izuzetno značajno, da se razumemo, da naša podrška Vladi Republike Srbije, govorim u ime Lige socijaldemokrata Vojvodine, je bila oslonjena na dogovoreno, a ne na to da se na blanko da poverenje Vladi, naročito kada su u pitanju ovako ozbiljne stvari i ozbiljna pitanja, iz jednostavnog razloga, što je potpuno jasno da ovde nije u pitanju nikakav zakon o imovini, naročito ne o imovini lokalnih samouprava, jer nisam primetio da je taj deo ovog zakona bio sporan, nego upravo i jedino, da tako kažem, deo zakona koji se odnosi na imovinu AP Vojvodine. U tom smislu, mi ćemo morati još obaviti konsultacije sa Vladom Republike Srbije, ona mora tu korigovati još svoja razmišljanja na ovu temu, jer je ovo nešto na šta LSV ne može da pristane.
Da bi dao svoj doprinos tom razmišljanju, moram da se malo pozabavim istorijom, odnosno da podsetim zbog čega ta imovina AP Vojvodine je toliko značajna u zalaganjima, ne samo LSV, nego mnogih drugih delova stranaka koji funkcionišu na teritoriji Vojvodine.
Ministar Đelić je rekao vrlo tačno, da istorijski uslovi definišu pojedine stvari u današnjoj politici i to je zaista nesporno. Samo za razliku od nekih drugih država, Srbija kao složena država, iz jednostavnog razloga što njeni delovi imaju različite predistorije ima na svojoj teritoriji različitosti koje bi trebalo, po našem mišljenju, rešavati autonomijama, a ne nasilno unifikacijom zakonskih rešenja, jer ne treba zaboraviti vrlo bitnu stvar, da glavni grad Vojvodine, Novi Sad, ove godine je proslavio 100 godina najlepšeg i najvećeg kupališta Štrand na Dunavu, 100 godina javnog saobraćaja, a grad Niš treći po veličini grad ili drugi, videćemo na popisu, iduće godine će proslaviti 100 godina od odlaska Turaka.
Vrlo je bitno imati svest da te razlike koje postoje nisu ništa na šta treba biti ponosan ili se stideti, ali ja moram da podvučem da, primer iz grada Novog Sada, da je pre 85 godina u gradu Novom Sadu, sa poslovnim prostorom grada Novog Sada, firma "Foto Glišić" potpisala ugovor o zakupu poslovnog prostora. Potpisao je Radovan Glišić, pa produžio njegov potomak Nenad Glišić, pa produžio dalje Filip Glišić, u Zmaj Jovinoj ulici u Novom Sadu, i taj zakup je posle kroz mnogo država trajao 80 godina. Dakle, 80 godina je u Zmaj Jovinoj ulici u Novom Sadu stajala firma "Foto Glišić", zbog toga što je grad Novi Sad imao svoju imovinu i imao svoju odgovornu vlast.
Sada se odjednom nešto ne veruje Vojvodini da će umeti da raspolaže tom nekom imovinom koja se, Bože moj, daje.
Da vidimo ko kroz istoriju nije mogao da ima imovinu? Nije mogao da ima rob u Staroj Grčkoj ili Starom Rimu, nisu mogli da imaju Jevreji i niža rasa i nije mogla da ima Vojvodina u Miloševićevoj Srbiji.
Ja ću zbog toga pročitati par stvari za vaše podsećanje. Od kada je Vojvodina ušla u sastav, Kraljevstva Slovenaca, Hrvata i Srba, pa potom Srba, Hrvata i Slovenaca, pa Kraljevina Jugoslavija, ona je do 1937. godine tretirana kao okupirano područje, dobijeno ratom i bila je zadužena da, iako je imala 11,5% stanovništva, puni 37% budžeta zemlje. Šta je donela u miraz, dajte da vam pročitam i to.
Ukupno obradivo zemljište koje je Vojvodina posedovala pre presjedinjenja, iznosilo je 2.757.273 hektara, što je činilo 11% države. Mereno po produktivnosti, taj procenat je imao značaj od blizu 20%.
Takođe, Vojvodina je, molio bih vas da slušate pažljivo, imala 4.700 kilometara izgrađene putne mreže i 2.200 kilometara železničkih pruga, 105.328 putničkih i teretnih vagona, 902 kilometra plovnih puteva, reke i kanala, 12 fabrika čokolade, 27 fabrika pića, pet fabrika konzervi, osam pivara, 11 mlekara, 90 radionica i fabrika, sedam fabrika nameštaja, 80 livnica gvožđa i čelika, 30 prerađivačkih pogona kože, 44 hemijske industrije, a što se tiče mlinova, broj se kretao oko tri hiljade.
Krajem 19. veka, Vojvodina je bila jedna od najznačajnijih mlinskih regiona u svetu, a posle Pešte i Mineapolisa, mlinska industrija u Bačkoj bila je najproduktivnija. U tim mlinovima nalazio se veliki evropski kapital, isto kao u železnici, u kojoj, da bi se stvorila u to vreme, bila jedna od najrazuđenijih železničkih infrastruktura u Evropi i u njoj je uloženo oko 150 miliona tadašnjih švajcarskih franaka.
Poslednjih 80 godina, nije izgrađena ni jedna pruga na teritoriji AP Vojvodina, koriste se tek 1.000 kilometara pruga, mnogi koloseci su prekriveni korovom, a vozovi voze 30 kilometara na sat, drugim rečima, Franc Jozef se vozio 10 kilometara na sat brže od Milutina Mrkonjića.
Moram vas podsetiti na to da državna imovina, definisana Ustavom Republike Srbije u članu 87. kaže – da imovina AP jedinice lokalne samouprave i način njenog korišćenja i raspolaganja se uređuju zakonom i to je ovaj zakon o kojem sada razgovaramo, a kaže takođe, u članu 183 AP u skladu sa zakonom uređuju pitanja od pokrajinskog značaja oblasti 1) prostornog planiranja i razvoja, 2) poljoprivrede, vodoprivrede, šumarstva, lova, ribolova, turizma, ugostiteljstva, banja i lečilišta, zaštite životne sredine, industrije i zanatstva, drumskog, rečnog i železničkog saobraćaja i uređivanje puteva, privređivanje sajmova i drugih privrednih manifestacija.
Moje pitanje, kako će to AP da uređuje drumski, rečni i železnički saobraćaj, ako nema drumove, reke i železničke pruge. Kako će to da uradi, kako će da se izvede, ako mi ne možemo da dobijemo ono železničkih pruga što je bilo na teritoriji Vojvodine pre sto godina, jer bi trebalo izgraditi još 1.000 kilometara da se samo vrati ono što je bilo, pre nego što je Vojvodina ušla u zajedničku državu južnih Slovena.
Imam jedno jednostavno pitanje, da li neko misli da bilo šta može da se učini ozbiljno ako Vojvodina ne dobije autonomiju. Mi smo jedino ustavno ovlaštenje iz istog tog člana 183. koji kaže – AP utvrđuju simbole i način njihovog korišćenja, pokušali da iskoristimo, stvaranjem vojvođanske zastave i vojvođanskog grba. Upotreba je propisana kao što Ustav nalaže, odlukom pokrajinske skupštine, polovina opština na teritoriji Vojvodine neće da postupi po odlukama vojvođanske skupštine. Ko će to da sprovede­?
Policija, neće da sprovede. Hoće li sudovi suditi o tome, neće sudovi, jer to do sada nisu činili.
Moje pitanje glasi, čemu sve ovo služi, ako neće imati ko da sprovede odluke o kojima mi ovde sada govorimo. Mi imamo situaciju u kojoj se neki delovi, zbog državnog razloga ne vraćaju, jer Bože moj, taj državni razlog je toliko važan da ne treba vratiti imovinu koju su pradedovi Vojvođana njima ostavili da sa njome upravljaju i da od nje žive.
Veoma me čudi to kako postoje ti državni interesi koji se odnose na Vojvodinu i Vojvođane, a ne postoje državni interesi koji se odnose na nevladinu organizaciju koja se zove SPC, pa se SPC, vraća bezmalo polovina nacionalnog parka Fruška Gora u naturi, vraća se konkretno, šuma u nacionalnom parku, a Vojvodina ne može da dobije svoju rođenu infrastrukturu i sa druge strane te priče, da će tu ne znam kako to voditi raspadu zemlje ili čemu takvom.
Moram da vam skrenem pažnju, na žalost, imamo dovoljno problema sa tim da se i ono što se uradilo na vojvođanskoj administraciji uopšte očuva iz jednostavnog razloga što odjedanput ispada, kako su nam pokazali poslednji događaji, da je dovoljan jedan sastanak dva predsednika vlade, Vlade Vojvodine i Vlade Republike Srbije i to sastanak za koji niko ne zna kada se dogodio, pa čak ni da li se dogodio, da bude otkazana sednica parlamenta Vojvodine.
Imam jedno malo pitanje – ako će vrhovno predstavničko telo 2.150.000 ljudi služiti tome, da se njime pripreti, pa se onda sve završi sastankom za koji nismo sigurni da li se desio, onda dolazimo u pitanje da li Vojvodini treba takva skupština. Skupština - da, ali ne takva. Administracija – apsolutno, ali ne takva.
Zašto Vojvodina mora imati imovinu? Zbog toga što je to jedini način da problemi na njenom području počnu da se rešavaju. Neću se vraćati na ovih 80 godina bez i jedne izgrađene pruge, neću govoriti o Kliničnom centru u Novom Sadu koji tek zadnjih nekoliko godina je počeo da dobija zgrade koje nisu iz Austrougarske, neću govoriti o tome da Televizija Novi Sad, razorena u NATO bombardovanju nikada nije dobila svoju imovinu nazad, neću da pričamo o tome da je Vojvođanska akademija nauka i umetnosti varvarski izbačena iz svojih prostorija, ukinuta i pretvorena u anonimno odeljenje SANU, neću da govorim o svemu tome zato što su to opšta mesta. Glavno pitanje svih pitanja sada je da li Vojvodina treba ili ne treba da postoji.
Znam da ovi "đulići uveoci" iz stranke ruskih službi misle da bi bilo najjednostavnije da Vojvodine nema i onda nećemo imati tu asimetriju, nećemo imati problem sa tim što u Vojvodini postoji vojvođanska administracija, a van Vojvodine ne postoji, ali postavljam drugo pitanje – kako je do toga došlo? Pa, došlo je do toga tako što je jedna federalna jedinica bivše SFRJ ušla, Miloševićevim protivustavnim pučem, u poziciju anonimnog dela koji je ušao u svetlo Srbije, koji je ušao u sve to sa svojom teritorijom i svojim novcem, a to je bilo jedinio bitno, sa svojim resursima o kojima niko danas ozbiljnije ne vodi računa, osim onih koji bi da ih ukradu.
Sa druge strane, kada govorimo o tome da se nije dovoljno radilo na zaštiti vojvođanskih interesa, pa pogledajte proteklih 10 godina. Lično sam bio na čelu ustavne podkomisije za pravljenje Ustava Srbije, gde je posle odobrenja Venecijanske komisije da se nastavi na radu sa tim Ustavom hitno napravljena kriza Vlade i oborena je 30 dana pre nego što je trebalo da se pristupi prionizaciji tog ustava. Zašto? Da slučajno ne bi Srbija dobila neki civilizovan ustav.
Kada je donošenje ovaj Ustav 2006. godine, koji je pravljen tako gde je svako malo ugradio neku svoju malu želju, pa su se radikali, od kojih je jedino što je gore u ovoj zemlji SNS, pošto su oni takvi kakve su, a ovi su još njihovi izdajnici, hvalili time da je najveći uspeh u tom Ustavu što se uspelo da Vojvodina ne dobije ništa. To što oni rade, to i razumemo, ali smo imali situaciju u kojoj su predstavnici administracije vojvođanske govorili da neće pristati ni na šta što nije zakonodavna, izvršna, delimična sudska vlast itd, da bi preko noći se sve to promenilo i ujutru od svega toga nije bilo ništa, nego virtuelnih 7% od kojih tri i dalje treba da bude pod nadzorom Beograda, a četiri da budu transferna sredstva.
Kada je donošen statut opet je bilo 1000 problema tog tipa, pa se Pančevo zaboravilo da treba da bude u Vojvodini, pa kada je bio Zakon o nadležnostima, pa kada je bila prodaja NIS koja je ništa drugo nego vojvođanski Naftagas, preimenovan za potrebe Miloševićeve pljačke i otimačine. Taj isti Naftagas kada je prodavan niko nije dozvolio da se u pokrajinskom parlamentu raspravlja uopšte o tome. Liga socijal- demokrata Vojvodine je 20 puta tražila da se raspravlja o tome, a ove godine, godinu dana unazad je iz vojvođanske zemlje izvađene nafte u vrednosti koliko je plaćen ceo Naftagas, cela NIS. To je urađeno pod pritiskom ruskih službi, čije glavne stranke sede u ovoj skupštini.
Nikada neću razumeti kako je moguće dozvoliti da ova zemlja zatvara oči pred činjenicom da nije tačno da je decentralizacija po Ustavu 1974. godine dovela do rata. Rat je počeo onda kada je Milošević tu decentralizaciju silom zaustavio, kada je pregažena tenkovima autonomija Vojvodine i autonomija Kosova. Tada je prestala da funkcioniše dobra zemlja u kojoj smo živeli do tada.
To što imate nesebičnu ljubav prema tuđem novcu, gospodo iz stranke ruskih službi, to što treba ruski ambasador da vas uči patriotizmu jer niste dovoljno razorili ovu zemlju, o tome ćemo neki drugi put.

Pažljivo sam slušao izlaganje gospodina Todorovića gde me je poučio da je izručeno šest predsednika srpskih država kazamatu u Hagu. Jesam li vas dobro razumeo, gospodine Todoroviću?
Gospodine Todoroviću kao i obično ne govorite istinu. Izručeno je sedam. Zaboravili ste Milana Babića. Tako da, još jednom govorim da vi tu strašno grešite kada krećete u diskusiju na tu temu. Od genijalnih postignuća tih šest predsednika srpskih država postoji samo jedna srpska država koja se zove – Republika Srbija. Republika Srpska je za vašu informaciju autonomija u okvirima BiH i to je tako.
Druga stvar, od svih tih genijalnih državničkih poteza izručenih predsednika nije usvojen, recimo, plan Z4 koji je trebao da Republiku Srpsku Krajinu pretvori u nešto što bi imalo punu monetarnu nezavisnost, koja bi imala slobodnu trgovinu bez carina, da bi imala grb, zastavu, himnu i policiju, koja bi imala demilitarizovanu zonu, a Hrvatska vojska bi mogla ući samo na poziv predsednika Krajine, jednog od izručenih.
Pošto to nisu pristali onda smo imali izbeglice. Vaša politika koja se svodi na vaša programska opredeljenja, šiptare preko Prokletija je davala ovakve rezultate. Zbog toga neće proći. Pregovori nemaju alternativu. Hvala lepo.

Zahvaljujem. Ovo je u ovoj sali već ko zna koja deklaracija ili rezolucija o Kosovu o kojoj se razgovara. Uvaženi profesor Mićunović pamti 15, a rezultati svega toga kao da ni izdaleka nisu zadovoljili potrebe trenutka.
Šta raditi danas? Ustav na to daje vrlo jasno objašnjenje – Kosovo je neotuđivi deo Republike Srbije i samim tim svi državni organi Republike Srbije imaju obavezu da uspostave teritorijalni integritet, suverenitet i ustavni poredak na celoj teritoriji Republike Srbije. Drugim rečima, samoproglašena Republika Kosovo je nešto što se smatra i mora se smatrati nasrtajem na teritorijalni integritet i suverenitet Republike Srbije. Tu ja ne vidim bilo kakav nesporazum.
Međutim, sve ovo o čemu sada govorim bi bilo tako pod uslovom da smo počeli od nule pred početak ovog zasedanja. Međutim, nismo počeli od nule i za nama je 99 godina Kosova u Srbiji, 99 godina uglavnom pogrešne politike, 99 godina u kojima postoji ogroman nesporazum oko toga šta i kako činiti dalje. Tvrditi da su ova vlada i predsednik Republike arhitekte politike danas kojom se, eto, nastupa na Kosovu je otprilike kao tvrditi da su vatrogasci arhitekti zgrade u plamenu koju gase. Zato što ovo nije početak, kažem, od nule.
Podsetiću, scenario koji gledamo danas na Kosovu zatrašujuće sve nas koji smo svedočili strašnim 90-im, podseća na ono što smo već videli, a to je: maskirane grupe koje, nošene patriotskim zanosom, uništavaju nebranjenu imovinu, posle toga barikade golorukog naroda, posle toga lavinu patriotskih busanja u grudi, posle toga ti isti patrioti zarađuju ogroman novac na švercu nafte, oružja i hrane i posle toga goloruki narod završava u Beogradu i Vojvodini na traktorima. To smo gledali već toliko puta, da je ovo zaista već otužno i terati da se još jednom ponovi tragedija koju smo gledali već toliko puta 90-ih znači biti zločinac prema svom rođenom narodu, biti zločinac prema svima onima koji trpe teror, nasilje i nepravdu na Kosovu.
Podsetiću da i ova današnja rasprava obiluje zloupotrebama kosovske tragedije, kao što smo imali prilike da vidimo, recimo, 17. marta 2004. godine, kada se pogrom na Kosovu pretvorio u demoliranje vojvođanskih gradova, u razbijanje Novog Sada, u paljenje džamija, u sve ono protiv čega se demokratska i proevropska Srbija bore sve ove godine. Imali smo danas priliku da slušamo kako je, bože moj, "Korijere dela sera", italijanski list, objavio mapu Srbije bez Vojvodine. Proveravao sam satima, to nije istina.
Došli smo u situaciju da je to još jednom zloupotreba kosovske tragedije da bi se razgovaralo o nečemu sasvim drugom, a to je o konceptu Srbije, kao takve, Srbije koja je nepokolebljivo zagazila na put evropskih integracija iz jednostavnog razloga, što ima samo jedan način da ne postoji problem sa carinom na administrativnoj granici između Kosova i Srbije. Ima samo jedan problem, da nema nasilja na toj granici, a to je da se i Kosovo i Srbija nađu u istom sistemu vrednosti, a to je EU jer EU je izbrisala granice, čak između istorijskih neprijatelja kao što su Francuska i Nemačka, a nas sa Kosovom povezuje mnogo, mnogo više.
Moram reći da oni koji pitaju – šta nam to EU donosi i šta to mi u stvari hoćemo od te EU? Reći ću im samo jedno – da, mnogo zemalja EU je priznalo nezavisnost Kosova, pa šta? Mi ovde nismo da rešavamo pitanje EU nego da raspravljamo pitanja boljitka svih građana Srbije bez obzira na njihovu nacionalnu, versku i političku pripadnost. Mi ovde nismo da raspravljamo da li Evropska komisija misli ovo ili ono, nego da vidimo kako da građani u ovoj zemlji žive bolje, a građani su svi i Srbi i Albanci i Hrvati i Mađari i Slovaci i Rusini i Romi i Vlasi i Rumuni i svi oni koje nisam spomenuo. Tako piše u Ustavu ove zemlje. Tako piše u svim dokumentima na koje je ova zemlja ponosna.
Moram skrenuti pažnju onima koji sada koriste priliku da zveckaju oružjem i da kažu da izjava predsednika Tadića da Srbija neće ratovati eto ne štiti Srbe na Kosovu. Koji je to rat zaštitio Srbe? Koji je to rat doneo boljitak bilo kome osim ratnim profiterima i onima koji su lagali da će granice Srbije biti na Karlobagu, Ogulinu, Karlovcu ili Virovitici? Da li je tako? Da li vam je to granica? Pa što ne idete na tu granicu dragi prijatelji? Zašto ne odete na tu granicu? Zašto ne smete da maknete da ne bi zaglavili na robiji gde vas jedva čekaju za sve što ste napravili prošlih godina?
Zato što je ta vaša ideja o velikoj Srbiji i tu su ideju platile stotine hiljada ljudi glavom, a milioni sudbina su uništeni zbog vaše politike kosovskoga mita koji ničem ne služi osim da punite džepove novcem od švercovane nafte, od švercovanog oružja i svega što ste radili 90-ih. To što vi mislite da vam je to neko zaboravio, to ste se jako prevarili. Svi nastavljači politike 90-ih će morati to da plate. Tačno znam šta sam rekao. Nećete se izvući sa lažima i demagogijama. Nećete se izvući i jedini častan čovek od svih nas je dr Vojislav Šešelj, jer je otišao da se javi u Haški tribunal i da kaže – da li sam kriv, hajde da vidimo. Da li je moguće da je samo on bio taj koji je pravio zla 90-ih, a niko od vas nije ili ste se sakrili pod njegovu senku i sada sedite ovde i primate dnevnice? Sram i stid da vas bude.
Sve u svemu, ako bi mi neko objasnio koga sam spomenuo, gospođo predsedavajuća. Na osnovu čega se traži replika? Ko se prepoznao u reči zločinac? Molim ga da replicira. Ko se prepoznao u reči lopov? Molim ga da replicira. Molim ga da se javi onaj ko se prepoznao u reči zločinac, jer to je reč koja karakteriše politiku 90-ih i one koji danas se bore, Bože moj, protiv korupcije u Srbiji. Laž je to i prevara velika, ali neka.
Naravno, da li je moguće? Da li je moguće da u ovom parlamentu ne može da se dođe do reči od onih koji još uvek žive u 90-im iz kojih su se izvukli nekažnjeni. Da li je moguće da će se politika prema Kosovu nastaviti onako kao što je vođena u najgora vremena koja su ovu zemlju gurnuli u glib. Gurnuli je to da danas se, bože moj, podržavaju deklaracije o Kosovu, a napada politika prema Kosovu. Politika koja jedina vodi ka tome da ljudi prestanu da ginu, a deca da se boje. Da li je ovo danas što radimo pitanje – da li će deca živeti u evropskoj Srbiji ili ginuti zbog srednjovekovnoga mira? Hvala lepo.

Naravno da ne možete da shvatiti kad neko ne može da se promeni, jer ne znate šta znači biti principijelan, jer ste od toga da se šiptari reše bacanjem preko Prokletija došli do toga da glumite nekakvu demokratiju. A to, oko "Srjem Hrvatskoj", to je bio skup ljudi, građana hrvatske nacionalnosti  iz Vojvodine koje ste bombama i kamam proterali iz Vojvodine 1991, 1992, 1993. godine i sram i stid da vas bude i krv na vaše ruke da padne kao što ste i zaslužili 90-ih godina.

Kao i do sada, gospodin Todorović laže, nije bila u pitanju bandera nego digitalni sat, to je prvo. Drugo,…
(Predsednik: Ne možete koristiti termin laž. Birajte eufemizme.)
Gospodin Todorović nastavlja sa kreativnim shvatanjem istine. Samim tim, nije bila bandera, nego digitalni sat, a rekao sam u kondicionalu - ako još jednom ukradu izbore, a to se odnosi na nacionalno socijalistički režim Slobodana Miloševića i fašističke pomagače kao što ste vi, onda ćemo otići na Dedinje i izvaditi đubre iz bunkera i tu ga obesiti. To ste nam ostavili kao šanse, da se branimo od vašeg terora i ubistava koje su trajali čitave 90-te godine. Sram da vas bude.

Zahvaljujem. Želeo bih da uputim pitanje predsedniku Vlade, jer mi neki događaji u zemlji nisu jasni, pa mi je potrebno objašnjenje. Dobio sam jednu pozivnicu za proslavu 200 godina Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije, što je lep praznik, i održaće se 12. juna ove godine, ali imam jedno pitanje po tom osnovu.
Ovde se kaže: „Pozivaju vas da prisustvujete proslavi „Dana Ministarstva”, „Dana policije” i „Slave policije”. Kako može državni organ u sekularnoj državi da ima slavu?
Sa druge strane, kako je moguće da sveštenstvo SPC na Kosovu dobija plate, doprinose i ostale prinadležnosti iz budžeta Republike Srbije, a ostale verske zajednice na Kosovu ne? Kako to može u sekularnoj državi?
Kako može da se Ustav Republike Srbije krši i to masovno u domenu sekularnosti, s obzirom na to da niz javnih preduzeća u Republici Srbiji ima svoje slave, iako je Srbija, ponavljam, sekularna država, i da to nikome ne zasmeta, a da se, istovremeno, svaki put kada se spomene decentralizacija poziva na Ustav i nemogućnost njegovog, čak ni slobodnijeg tumačenja, a kamoli kršenja, dok je ovo direktno izmena karaktera države u kojoj živimo?
Drugim rečima, ko će da odgovara za to što je Srbija potiho prevedena iz sekularne u teokratsku državu? Hvala lepo.

Dame i gospodo, uvaženi poslanici, danas se suočavamo sa rekonstrukcijom Vlade. Pitanje zašto se ova vlada rekonstruiše je pitanje na koje nemam neki veliki odgovor. Iz jasnog razloga, ako je Vlada dobro radila do sada, onda bi bilo potpuno logično da se tim koji dobija ne menja. Ako nije radila dobro, onda bi bilo potpuno logično da građani izaberu neku drugu vladu.
Međutim, samim tim ne bih ni išao za tim da ova rekonstrukcija znači ništa drugo nego efikasniji način funkcionisanja dosadašnje vlade. LSV će, kao i prošli put kada smo glasali, glasati za ovu vladu iz jednog dosta očiglednog razloga, a to je što ova vlada nema trenutno u Srbiji alternativu. Svaki drugi put kojim bi Srbija krenula bi mogao da se uporedi sa penjanjem uz pokretne stepenice u pogrešnom pravcu.
Potpuno je logično da ima stvari koje nisu učinjene. Moram da podsetim da je Vlada gospodina Cvetkovića ipak vlada za čijeg se mandata Radovan Karadžić našao u Hagu. Neko je ovde spomenuo pobednika Haškog tribunala. Nije to Vimbldon, pa da ima pobednika. Znate, to je sud i tu ima optuženih, okrivljenih, onih koji su oslobođeni, oni koji su osuđeni, ali nema pobednika. Tu jeste ceo problem, što ako neko misli da je pobeda biti oslobođen na sudu, onda to podrazumeva da svaki sudski proces doživljava kao bitku.
Mislim da su daleko važnije bitke u ovoj zemlji – bitka za bolji standard građana, bitka za ljudska prava, bitka za decentralizaciju kao osnovu demokratizacije Srbije.
Žao mi je što gospodin predsednik Vlade nije ovde, jer bih imao da ga podsetim da uza sve to što se dogodilo i za crveni pasoš koji je najzad omogućio građanima Srbije, a naročito građanima Vojvodine, jer nemojte zaboraviti da je cela Vojvodina praktično pogranična zona, da putuju bez ponižavajućih uslova i čekanja na vize u susedne države. Upravo zbog toga ko kaže da ova vlada nije uradila ništa, taj je ili zlonameran ili nije pratio rad ove vlade.
S druge strane, nije urađeno dovoljno na pitanju vraćanja imovine lokalnim samoupravama i AP Vojvodine. Nije urađeno dovoljno na pitanju lustracije, nije urađeno dovoljno na stvaranju policijske uprave za Vojvodinu, koja bi značila drugačije organizovanje MUP. Nadam se da će ova sada reformisana Vlada za to imati više sluha.
Tim pre što je LSV podnela i usvojeni su amandmani na Ministarstvu finansija, da se kao obaveza Ministarstva stavi regulisanje imovinsko-pravnih odnosa i vraćanje imovina autonomnoj pokrajini i lokalnim samoupravama, amandmanom na Ministarstvo za ljudska i manjinska prava, državnu upravu i lokalnu samoupravu, da se u nadležnost Ministarstva stavi funkcionisanje i rad Komisije za utvrđivanje odgovornosti za kršenje ljudskih prava, Komisije za lustraciju.
Sve u svemu, neću više dužiti, vremena su teška, ova vlada nije bogzna šta, ali je najbolja koju možemo da imamo. Hvala lepo.

Naslov dokumenta o kome danas razmatramo jeste Deklaracija Narodne skupštine o osudi zločina učinjenih nad pripadnicima srpskog naroda i građanima Srbije. Imao sam pripremljenu diskusiju, ali sam odlučio od nje da odustanem, jer su me na to inspirisale kolege poslanici koji su iznosili neke stavove s kojima mislim da treba polemisati.
Prvo, da je ovo nedovoljno patriotska stvar i da je tu suviše nepatriotizma, time što se spominju građani Srbije, odgovor jasno daje Ustav RS, član 1, koji kaže da je RS država srpskog naroda i svih građana koji u njoj žive.
Dakle, potpuno je logično da se samim tim i ova deklaracija tako naslovi. Međutim, upravo to što govorimo i o građanima RS izvlači ovu deklaraciju iz čudnovatosti koju ona nosi sama po sebi.
Donositi deklaraciju o osudi zločina nad srpskim narodom i građanima Srbije bez toga – građanima Srbije bilo bi kao donositi deklaraciju o tome da je zemlja okrugla i da se okreće oko sunca, iz jednostavnog razloga što ne mogu da poverujem da i u ovoj sali i u ovoj zemlji postoji bilo ko ko ne saoseća sa nedužnim žrtvama, bez obzira na njihovu nacionalnu pripadnost. Naravno da se to odnosi na građane Srbije.
Sto puta se ovde spominjala teza o tome da je u ovoj skupštini usvajanje Deklaracije o osudi zločina u Srebrenici, a to ću nazvati genocidom, nešto čime je srpski narod proglašen za genocidan narod.
Pre svega, to nije tačno, jer narod ne može biti genocidan i nijedan narod nije genocida narod, jer narod ne donosi političke odluke, donose političke elite, a samim tim narod ne može biti i ne sme biti, samo zbog pripadnosti narodu ili naciji ne može biti nijedan pojedinac, diskriminisan od osnovnih ljudskih prava. Dakle, sve vreme se ovde vode diskusije koje su prikupljale političke poene, a ne ono o čemu se ovde zaista radi.
Međutim, u članu 3. pokazalo se nešto što opravdava ovu deklaraciju, a to je da Narodna skupština RS insistira pred međunarodnim institucijama da srpske žrtve imaju isti tretman kao i žrtve pripadnika drugih naroda, a da počinioci zločina jednako odgovaraju.
Naravno, to je izuzetno važno, jer bismo inače došli u poziciju u koju smo ugurani katastrofalnom politikom osamdesetih godina, čiji pojedini protagonisti sada sede u opoziciji, da se kao što je Drugi svetski rat ostao obeležen po šest miliona stradalih Jevreja izgubi iz vida osam miliona stradalih Nemaca, kao žrtava iste te politike koja je odnela desetine miliona života.
Upravo zato je važno napraviti jasnu distinkciju i otklon od tog vremena i njegovih protagonista. Neko je rekao od kolega poslanika da treba spomenuti NATO agresiju nad Srbijom i s tim mogu složiti. Naravno da je bila u pitanju agresija, ali se treba podsetiti da nije počelo NATO agresijom, nego je počelo osam godina ranije i nije to bio izdvojen čin, nego samo jedan u lancu. Hajde onda da vidimo sve ostale stvari o kojima treba da govorimo.
Moraju se spomenuti srpske žrtve, ako želite tako da nazivate nesrećnike koji su proterani pre 15 godina iz Hrvatske, tu mislim na operacije "Oluja" i "Bljesak", ali bi bilo potpuno čudnovato u tom istom kontekstu ne spomenuti građane Srbije, recimo, četrdeset hiljada Hrvata iz Vojvodine koji su nasilno iseljeni iz svojih kuća, kojima su bacali aktivisti SRS bombe u dvorišta i na taj način ih iseljavali.

Upravo ga primeravam. Znači, bilo bi potpuno nepravedno prema Srbima van Srbije da se ne spomenu sve one srpske žrtve koje su stradale od granatiranja, recimo, Sarajeva, i Srbi u Sarajevu, zato što su ostali u Sarajevu, izmešteni su po patriotskim merilima iz korpusa srpskog naroda.
Dakle, dobijamo pravu sliku da se, kada se govori o srpskim žrtvama, koje su ogromne i ne treba u to sumnjati, manipuliše, kao što smo čuli od moje prethodnice koja je spomenula da je iz Tuzle iseljeno 130.000 Srba, a po popisu iz 1991. godine, službeni je podatak da je Tuzla imala 131.000 stanovnika, od čega je 20.271 bio Srbin.
Dakle, potpuno je jasno da je u pitanju manipulacija i da ne postoji nikakav interes za tim da se odgovorno i sa jasnom političkom porukom govori o žrtvama zato da bi se sprečilo da se one ponove, jer je to jedini pravi razlog zbog koga bi se jedna ovakva deklaracija mogla donositi.
Da li je ubica Srba u Sarajevu Ratko Mladić, čovek kome ova Skupština treba da bude "Sigurna kuća", kao što se za to zalažu pojedini poslanici u ovom domu? Srpska radikalna stranka? Tako je. Da li su Slavko Ćuruvija ili Ivan Stambolić Srbi ili su samo izdajnici koje je u redu iz patriotskog razloga ubiti?
Da li se računaju u ovoj deklaraciji, a nadam se da da, sve one žrtve rata na Kosovu, ne samo srpske nego i albanske, jer to su sve građani Srbije, jer je Kosovo u Srbiji i apsolutno ne pristajem da postoji bilo koje drugo tumačenje, iz razloga što je to moja ustavna obaveza, nametnuta Ustavom, za koji ste vi sami donosili odluku i za njega ste glasali 2006. godine?
Podsetiću vas da je u Ustavu Republika Srbija država srpskog naroda i svih građana koji u njoj žive. Dakle, svi ti ljudi su građani Srbije, a i svi Srbi koji nisu bili na strani patriotskih snaga su Srbi van Srbije. To se stalno zaboravlja.
Upravo zbog toga, mislim da je krajnje vreme da se prekine sa politikanstvom, da se usvoji i ovako čudnovat dokument kao što je ova deklaracija, ali neka to bude korak ka suočavanju sa istinom i lustracijom, do koje mora doći ako Srbija želi da ide napred.

Zaista mi nije jasno zbog čega ste se sada zapitali zašto se stavlja SRS u kontekst bacanja bombi ljudima u dvorište itd. Možda zato što je to tako bilo, možda zato što je SRS preko svojih aktivista to radila.
Srpska radikalna stranka je, takođe, na svojim mitinzima čitala spiskove, u liku Šešelja dr Vojislava, nepodobnih koji se imaju iseliti nasilno i to se radilo, znate svi, po Sremu, znate svi 27 sela koja ste iselili, ne treba na to da vas podsećam.
Jedna stvar mi nije jasna, zašto ste sada priznali da je Kosovo, po vama, van Srbije? Da li se vi to odričete Kosova, da li vam je to tema koju ste samo uzeli da biste se nadmudrivali jalovo sa parlamentarnom većinom, a u stvari ste se sada odali? Vi ste ti zbog kojih Kosovo nije u Srbiji, vi ste ti koji to tako postavljate. Mi, koji se zalažemo da je u Srbiji, ipak smo većina.

Uvaženi gospodine predsedniče države, uvaženi gospodine predsedniče Vlade, uvažena gospodo i gospođe ministri, uvažene kolege, zaista ne mogu da razumem ovu diskusiju iz jednostavnog razloga što sve odgovore koje mi sada ovde pokušavamo da pronađemo sada sadrži ova knjižica koja se zove Ustav Republike Srbije.
Pre tri i po godine, na istom ovom mestu, kada smo razmatrali u prethodnom sazivu posledice razvoja situacija na Kosovu, takođe sam pokazao ovu knjižicu i takođe sam podsetio one koji su učestvovali u stvaranju njenog sadržaja, a tu pre svega mislim na gospodu iz današnje opozicije.
Preambula ovog ustava glasi – polazeći od državne tradicije srpskog naroda i ravnopravnosti svih građana i etničkih zajednica u Srbiji, polazeći od toga da je Pokrajina KiM sastavni deo teritorije Srbije, da ima položaj suštinske autonomije u okviru suverene države Srbije i da iz takvog položaja Pokrajine KiM slede ustavne obaveze svih državni organa da zastupaju i štite državne interese Srbije na KiM u svi unutrašnjim i spoljnopolitičkim odnosima, građani Srbije donose Ustav Republike Srbije. To je preambula.
Podsetiću vas na par reči. Iz svega rečenog, slede ustavne obaveze svih državnih organa da zastupaju, štite državne interese Srbije na KiM. Pre tri i po godine sam rekao da to znači i to ću sada ponoviti, da oni koji su proglasili nezavisnost neodvojivog dela teritorije Republike Srbije su počinili delo za koje moraju biti odmah uhapšeni i izvedeni pred lice pravde.
Da li ste vi, gospodine Dačiću, u stanju da sada uhapsite sve one koji su proglasili nezavisnost Kosova? Apsolutno. Hajde da vidimo i to. Hajde da vidimo da li možemo da postupimo po Ustavu. Ko je ovde spreman da glasamo o tome da li ćemo da uradimo kako nam Ustav nalaže? Ja sam spreman iz jednostavnog razloga što bih glasao za to da, ako ćemo da se držimo Ustava, hajde da ga se držimo. Ali, Ustava koji je narod izglasao.
Dame i gospodo, vi se dobro sećate da ovaj isti Ustav, koji obavezuje samo jednog čoveka u ovoj zemlji poimence, a to je predsednik Republike Srbije, da mora da obavlja tu funkciju u skladu sa očuvanjem – **zaklinjem se da ću sve svoje snage posvetiti očuvanju suverenosti i celine teritorije Republike Srbije, uključujući i KiM itd. Znači, mi ovde imamo ustavnu obavezu da nešto uradimo.
Pre tri i po godine, kada je bila neka druga Vlada, a na njenom čelu je bio izvesni Koštunica dr Vojislav, nisu tenkovi otišli na Kosovo, nije policija otišla da uradi ono što joj je bila ustavna obaveza. Nije se sve to desilo. Svi ti legalisti su onda rekli – nije sada vreme da to učinimo. Dobro, možda za to nije bilo vreme.
U istom tom Ustavu, za koji smo bili prinuđeni da se kunemo zato što, eto, takva je stvar, piše, član 15. Ustavnog zakona o sprovođenju Ustava Republike Srbije – do 31. decembra 2008. godine uskladiće se svi ostali zakoni koji nisu u skladu sa Ustavom.
Da li je iko ovde razmišljao o tome da je neophodno doneti zakon o suštinskoj autonomiji AP Kosovo? Da li je to uradila tadašnja vlada? Nije. Da li je to uradila neka poslanička grupa? Nije. Da li je to uradio bilo koji poslanik? Nije. Da li se skupilo 30.000 birača da to uradi? Nije.
Drugim rečima, ovo je bilo i ostalo propagandno mrtvo slovo na papiru, koje služi tome da se odvlači pažnja od onoga što se zaista događa u ovoj zemlji. Šta se događa u ovoj zemlji? Reći ću vam. Događa se to da danas slušamo priče o tome da je pre 25 meseci ova vlada sastavljena i da ona treba da snosi odgovornost za ono što se dogodilo.
Dobro, ali imam drugo pitanje – kada je faktički država Srbija prestala da funkcioniše na Kosovu? Prestala je da funkcioniše pre 11 godina. Neki se danas kunu u to, da li je tako, gospodine Todoroviću, da je Rezolucija 1244 bila pobeda, a ta Rezolucija 1244 je praktično bilo izbacivanje Republike Srbije sa teritorije AP Kosovo i uvođenje međunarodnog protektorata?
Vi rekoste, ako sam dobro primetio, da je u pitanju bila NATO okupacija, ali prvi su na Kosovo došli Rusi i to se danas zaboravlja. Ne, to nije duhovito, to je tačno. Nažalost je duhovito.
(Predsednik: Nemojte ometati gospodina Čanka, molim vas.)
Najlepše zahvaljujem u zaštiti mojih poslaničkih prava.
Podsetiću vas da mi živimo u zemlji, jer ovo je u stvari priča o Srbiji, i toj istoj zemlji je ova sednica i posvećena, u kojoj su novinara Teofila Pančića pre dva dana u autobusu GSP dva nepoznata lica pretukli metalnim šipkama po glavi, iako nije uzeo proviziju za nešto što nije radio iz domena niskogradnje. Moram reći da je to strašno.
Ali, strašnije je to što mu niko od prisutnih ljudi nije priskočio u pomoć. Strašno je to što je jedan dečak od 12 godina u Novom Sadu stradao na pešačkom prelazu smrtno. Strašnije je to što dok je došla policija neko mu je ukrao mobilni telefon. To govori o ovoj zemlji. To govori o stanju duha u kome se nalazimo.
Kada ćemo početi da nazivamo stvari njihovim imenima? Kada ćemo se pogledati u oči i reći da se nad ovom zemljom stalno viju lažna imena i lažne definicije? Govorimo stalno o nekim navijačkim grupama koje su davale svoju podršku ovoj ili onoj političkoj opciji.
Da bi se postao šef navijačke grupe potrebno je zapaliti kiosk, po mogućstvu nekog Goranca, da bi se time pokazalo koliko je neko hrabar. To se svuda u svetu zove ulična banda i protiv toga se policija bori. Ne služe za to da se okupljaju pod nekakvim pokroviteljstvom sportskih klubova.
Ne govorim vam ovo zbog toga što hoću da odvratim pažnju sa teme Kosovo, nego zato da vas zapitam – dokle će sve te teme, uključujući i Kosovo, služiti tome da recimo DSS, ona ista čiji je ovaj Ustav delo i** dominantno proizvod, šta bi sa njihovim akcionim planom koji će biti sproveden kada Kosovo proglasi nezavisnost? Šta je bilo sa svim onim pretnjama da se mi spremamo za to još odavno?
Šta je bilo sa svim tim i kome odgovara u stvari izolacija ove zemlje do koje je došlo prilikom paljevine ambasada po Beogradu posle mitinga "Kosovo je Srbija"? Zbog čega se to događa? Zbog toga što postoje političke ideje koje mogu da uspevaju samo na mračnim i vlažnim mestima. To su upravo ideje koje promovišu upravo te i takve stranke kao što je DSS.
Kosovo je, dame i gospodo, pre 11 godina prestalo da bude u pravnom sistemu Srbije. Ko je to izgubio Kosovo? Čuli smo sada. Da ne bi bilo zablude, u to vreme pre 11 godina, u martu 1998. godine, Tomislav Nikolić je izabran za potpredsednika Vlade Srbije, krajem 1999. godine za potpredsednika Savezne vlade SRJ. Nisam ja bio na vlasti tada, nego Tomislav Nikolić, gospodin Dačić i njima slični.
Nemojte danas da imamo nesporazume oko toga. Nemojte danas da Srbe dovodimo u koordinate Vlade RS, Borisa Tadića ili Vuka Jeremića, jer su oni u poziciji kao i naši sportisti. Kada nešto dobro urade, onda im se divi cela država. Kada ne urade, onda su isključivo izloženi pogrdama i glibu.
U tome da li će oni uraditi ili neće nema nikakvog uticaja onih koji ih napadaju. Upravo zbog toga moramo stvari nazvati njihovim imenima.
Dan danas imamo situaciju u kojoj je još uvek nezabranjena klerofašistička organizacija "Obraz". Bez ikakvih problema smatra da je hrabrost paliti tuđe ambasade.
Kada kažem tuđe ambasade, setimo se da su to ljudi koji su došli u našu zemlju, pozvani od ove zemlje, prihvaćeni od ove zemlje koja im garantuje bezbednost. Ko će za to da odgovara? One koji su palili ambasade nazivaju herojima na koje svi treba da se ugledamo.
Nisam spreman da trpim da mi neko, ko je tvrdio da je ovo isto zdanje sigurana kuća Ratka Mladića, govori o tome kako se treba približavati EU. Nisam spreman da razumem da tu postoje nekakvi nesporazumi i da mi treba da se pravdamo, mi koji pokušavamo da se izvučemo iz svega onoga u šta su nas oni gurali.
Pošto sam video da se ovde dosta spominje nekakva bogobojažljivost, postoji jedna stara lepa izreka – stajanjem u crkvi se ne postaje vernik, isto kao što se stajanjem u garaži ne postaje "mercedes". U vezi sa svim tim, mi smo ovde da igramo odbranu u utakmici koja je davno završena. Sve što uspe da se završi je velika pobeda i zato će Liga socijaldemokrata Vojvodine glasati za.

Pre svega, slažem se s vama, gospodine Todoroviću, da niko ne sme da zapali Skupštinu i to uopšte nije pitanje. Zašto niko nije odgovarao, na to vam ja ne mogu dati odgovor.
Mogu da kažem samo jedno, ako bismo povlačili razliku između Skupštine i kioska, razlika je u tome što je ova ista Skupština, u trenucima kada se desio taj zaista neprimeren i nerazuman čin paljenja Skupštine, predstavljala bastion jednog poretka koji je konsenzualno bio ocenjen kao diktatura koju je bilo vrlo teško oboriti.
Iz jednostavnog razloga što nije bilo moguće izborima, a bez krađe, kao što znate, nešto uraditi, bez krađe izbora, što je tadašnji režim i učinio. Kiosk pripada jednom građaninu čije je, eto, prezime nekome zasmetalo, kome je zasmetala njegova verska i nacionalna pripadnost. To je bio razlog da se on zapali. Tu je ta bitna i značajna razlika.
Vi spominjete ovo oko karte i pasoša, na to čak neću ni da odgovaram, jer je besmisleno, ali kada govorite o tom komunističkom periodu u kome su se takve stvari događale, za njega stvarno ne mogu da snosim odgovornost jer, za razliku od predsednika vaše stranke, nikada nisam bio u Savezu komunista.
Što se tiče vas, gospodine Aligrudiću, znate da je pola istine cela laž. Nije tačno da sam rekao da je država klerofašistička, nego da država toleriše klerofašističke organizacije, kao što je, recimo, Obraz, što je definicija koju je MUP dostavio Skupštini Vojvodine u svom izveštaju o ekstremističkim organizacijama na teritoriji Republike Srbije. Nije tačno da mi je oduzeta reč. O tome postoje stenogrami i to može da se proveri.
Što se tiče ovoga da se za 25 meseci moglo promeniti što je ranije bilo, a očistiti Srbiju posle vas, otprilike za 25 meseci, prema tome je čišćenje Augijevih štala kao promeniti pelene novorođenčetu, jer ste ostavili za sobom toliko zla da će to trebati ozbiljan broj godina i generacija da se promeni.
Što se tiče ovoga, mislim da mi je to gospodin Nikolić prebacio, oko psovanja majke srpske tabli RTS-a, gospodine Nikoliću, ne znam da li ste upoznati, postoji jedan fascinantni instrument koji se zove Ju-tjub, to je na Internetu, to se nalazi na računaru, raspitajte se šta je to.
Tamo imate bez ikakvog problema da pogledate snimak toga i videćete da nisam psovao majku srpsku, jer moja majka je bila Srpkinja. Vrlo dobro pazim kada se izražavam i nikada nisam nikome spominjao majku nacionalnu, ali po političkoj osnovi sam vrlo često. Hvala.

Zaista ne razumem o čemu se ovde radi. Samo sam, gospodine Nikoliću, replicirao u vezi toga da nikada u životu nikome nisam opsovao ni srpsku, ni mađarsku, ni rusku, ni američku, ni bilo koju drugu majku po nacionalnoj osnovi.