Dobro, jer sada smem da govorim ili ne smem?

A, jel o svemu smem da govorim?

Ne znam jer, bih počeo pa da ne bude nesporazuma oko toga. Pošto ste i vi ponovili i rekli da sam retko u parlamentu, a vidim da je to tema, tek da se razumemo, jednu stvar, ja kada sam postao narodni poslanik nisam nigde rekao da ću sedeti ovde svaki put kada treba da slušam, nego ću doći kada imam nešto da kažem, a da slušam mogu i kod kuće, pa da ne naplaćujem putne troškove. Tako da ne bi više na tu temu da se raspravljamo.
Hteo sam samo da pitam uvaženog kolegu Babića, ja sam užasnut idejom da je došlo do kupovanje poslanika u vojvođanskom parlamentu i ukoliko dođemo do dokaza da je zaista tako bilo LSV, će naravno, napustiti tu većinu, jer je to način na koji mi jednostavno nećemo da funkcioniše. Mi smatramo da je nemoralno čak i kada neko napusti neku poslaničku grupu da sa sobom ponese mandat. Ponosan sam da kažem da čak članovi LSV kada su napuštali stranku i prelazili u drugu stranku su vraćali i mandate i republičke, i odborničke, i na to sam osobito ponosan. To su stvari koje su deo elementarnog odnosa koji treba da vlada među ljudima koji žele da žive u normalnoj državi.
Upravo zbog toga na vaše pitanje – zašto nam je društvo ovakvo, poslužimo se starom rimskom pitalicom „cui bono“, dakle, kome to odgovara? Odgovara delovima otuđene izvršne vlasti koje nisu reformisane. Kralj Boris Tadić kako ste ga nazvali, nije prvi kralj koji se ovde pojavio, bila je kraljeva i pre njega. Setimo se da je i Slobodan Milošević od parlamenta napravio bio svoju ispostavu, pa i mnogi ostali. A da je napravio ispostavu Slobodan Milošević najbolje govori to da sam ja bez ikakvog razloga, mi bio oduzet mandat samo zato što sam pokušao da govorim u tom istom parlamentu i da mi je godinama kasnije sud odvratio mandat, naravno, kada je mandat prošao.
Šta hoću da kažem? Mislim da treba da se povede računa da je pitanje koliko košta kilo žive vage poslaničke, pitanje koje je toliko uvredljivo. Da lično mislim da moramo da se razumemo, to nije pitanje nikoga lično, to je pitanje ovoga parlamenta. Ovaj parlament mora da se brani i to ga moraju braniti svi, jer ako nemamo ovaj parlament, ne bih voleo da se odluke donose u Dumi. Hvala lepo.

U svakom slučaju, zahvaljujem.

Samo ću jednu rečenicu reći. Potpuno ste u pravu da je po zakonu, a po moralu drugo.  Upravo sam zbog toga i rekao da je Bojan Pajtić zakoniti predsednik Vlade Vojvodine. Hvala lepo.

Dame i gospodo narodni poslanici, zakon koji se nalazi pred nama, koliko sam razumeo nameru Vlade, bi trebalo da doprinese smanjenju budžetskog deficita kroz povećano zapošljavanje i privlačenje investicija. To je, nadasve, značajno u ovom trenutku, pošto se ekonomija Republike Srbije nalazi u slobodnom padu i to 300 km na sat.
Međutim, iako bi ovaj zakon trebalo da bude sistemski, iz raznovrsnih razloga, o kojima ću malo kasnije govoriti, on to nije, jer ne uspostavlja suštinski nov radno-pravni status poslodavca i zaposlenog. To nije ni moguće. Nije moguće iz jednostavnog razloga što ovog trenutka mi nemamo raščišćene odnose u samoj osnovi ove zemlje i nemamo nove odnose pre svega u privrednom sistemu, koji bi trebalo da bude zasnovan na privatnoj svojini, na jasnom određenju prema privatnom kapitalu, odnosno njegovom poreklu, na punoj zaštiti privatne svojine i jakom sistemu socijalne zaštite. Ta četiri uslova nisu ispunjena.
Još uvek imamo niz relikata, niz zaostataka iz vremena koja su za nama. Imamo zaostatke iz vremena samoupravnog socijalizma, sistema koji je bio takav kakav je bio, ali je bio sistem. Delovi tog sistema su dan danas živi i dan danas postoje, a sveukupnog novog sistema nema. Samim tim se dolazi u paradoksalnu situaciju da se pokušava iskrpiti nešto čega smo se odrekli, a novo da se napravi kao da nema snage.
Daću nekoliko objašnjenja oko svega ovoga. Mi imamo ovog trenutka u Republici Srbiji 1,7 miliona penzionera. U privatnom sektoru je 900.000 zaposlenih, a u državnom sektoru oko 780.000. Dakle, u državnom sektoru ove zemlje je zaposleno 780.000 ljudi koji administrira državu od otprilike osam miliona stanovnika. Podsetiću vas da je u starom Rimu na 60 miliona stanovnika veličina državnog aparata bila 10.000 zaposlenih.
Sve u svemu, 780.000 u državnom sektoru, što sa ovih 1,7 miliona penzionera, čini oko 2,5 miliona, manje-više, izdržavanih, koje treba da izdržavaju 900.000 zaposlenih. To jednostavno ne može.
Ako bismo postigli punu zaposlenost u ovoj zemlji, to bi i dalje značilo, pošto ovog trenutka, ako me podaci ne varaju, imamo nešto oko 790.000 nezaposlenih, to bi bilo 1,5 miliona ljudi koji bi radili, a trebalo da izdržavaju 2,5 miliona. To nije moguće.
Gde je problem? Problem je u tome što ovog trenutka penzije se isplaćuju iz budžeta i to se dogodilo tako što je 1988. godine, prilikom „Jogurt revolucije“ u Vojvodini integrisan, to je bio jedan od razloga zašto je to sve rađeno, Fond za penzijsko i invalidsko osiguranje Vojvodine u fond iste svrhe i namene Republike Srbije. Tim objedinjavanjem su koncentrisana sredstva na jedno mesto, da bismo 1998. i 1999. godine i državni i Fond samostalnih delatnosti i Vojni penzijsko-invalidski fond bili opljačkani, kompletan novac iz njih povučen, nestao, a da bi mogli da vrše svoju funkciju, tj. da bi mogle da se isplaćuju penzije, je to postala budžetska stavka i to je podvedeno kao javni prihod, odnosno budžetska kategorija Zakonom o javnim prihodima iz Službenog glasnika RS broj 22 iz 2001. godine.
U članu 7. jasno piše – javnim prihodima u smislu ovog zakona smatraju se prihodi kojima se finansiraju prava i dužnosti Republike, poslovi i zadaci Grada Beograda i opštine, utvrđeni Ustavom i zakonom, kao i, podvlačim, doprinosi za obavezno socijalno osiguranje.
Na ovaj način smo došli u poziciju da već 2002. godine u Službenom glasniku, prema Zakonu o budžetskom sistemu, je propisano da se primanja sastoje od tekućih prihoda i to poreza, govorim o budžetu, dva, doprinosa za obavezno socijalno osiguranje, donacije i transfera, ostalih prihoda, taksi i naknade za korišćenje dobara itd. Ni u jednoj zemlji EU doprinosi nisu kategorija javnog prihoda, odnosno budžetska stavka. Ako oni ostanu budžetska stavka, ako se ne formira poseban fond za penzijsko i invalidsko osiguranje, budžet nikada neće doći na zelenu granu i nikada se neće ništa napraviti.
Ovaj zakon će pomaći stvar da umesto onih 300 km na sat slobodnog pada Srbija pada 280 km slobodnog pada, ali će i dalje biti u slobodnom padu.
Zbog svega toga, da bi se bilo šta sistemski uradilo u ovoj zemlji, mora se otkriti na koji način je 1998. i 1999. godine novac nestao iz Penzijskog i invalidskog fonda, mora se saznati gde je taj novac otišao, šta se sa njim dogodilo, jer taj novac je bio novac ljudi koji su u njega investirali i ulagali dok su bili zaposleni. Sada smanjivati penzije ljudima na osnovu toga što im je neko ukrao pare, pa sad više nema ko da isplati penzije, je nepravda, ali ne samo nepravda, nego je pristajanje na prikrivanje svega toga je prikrivanje krivičnog dela i saučestvovanje u krađi i pljačci kojoj smo bili neki od nas i svedoci.
Postavljam jasno pitanje – kako se misli da se nešto uradi ukoliko, evo kaže ovde, 2009. godine Zakon o budžetskom sistemu kaže da se kao javni prihodi i dalje vode doprinosi za obavezno socijalno obrazovanje i to penzijsko i invalidsko osiguranje, zdravstveno osiguranje i osiguranje za slučaj nezaposlenosti. To nije promenjeno. Dok se to ne promeni, kompletan Zakon o radu, sve ovo o čemu danas treba da diskutujemo, će biti samo manje-više kozmetičke promene, koje će dovesti do toga da podignu socijalne tenzije, koje su ionako visoke, da se ugroze prava penzionera, koja su ionako ugrožena, da se ugroze prava socijalno ugroženih slojeva stanovništva i da se socijalna zaštita, koja je ionako u lošem stanju, još više smanji.
Da bi se sve to sprečilo, LSV će pokušati da amandmanima pomogne da se ovaj zakon vrlo ograničenog dometa, ponavljam, vrlo ograničenog dometa i nimalo sistemski, kao što pokušava da se predstavi, učini boljim. Od sudbine naših amandmana će zavisiti kako ćemo glasati. Hvala.

Uvaženi gospodine predsedniče vojvođanske skupštine, uvažena gospođo predsednice Narodne skupštine Republike Srbije, uvaženi potpredsednici, dame i gospodo narodni poslanici, drugarice i drugovi, mislim da je notorna činjenica da nikada u Vojvodini nije dobro vreme da se o njoj razgovara. Jednostavno, kada god je pokrenuto pitanje o čemu se tu zaista radi, nešto se pojavilo što je bilo važnije i što je odvlačilo pažnju. Danas su to, nažalost, tragični događaji u našoj zemlji, tragične poplave.
Mislim da je održavanje ove sednice, što smo i predložili predsednici Narodne skupštine, trebalo odložiti na neko vreme, jer ovoga trenutka, dok naši sugrađani i građani Srbije se bore sa poplavnom stihijom, govoriti o jednom ovako osetljivom pitanju, znači govoriti o pitanju o kome se nećemo složiti. Govoriti o pitanju o kome imamo dijametralno suprotna mišljenja, a ovoga trenutka, ako nam je nešto potrebno u ovoj zemlji, potrebno nam je jedinstvo i potrebno nam je da kao što na nasipima niko ne pita ko je iz koje stranke, ili ko je koje vere, ili ko je koje nacije, nego svi brane svoju zemlju koja je podjednako svakoga onoga koji je tamo, tako smo trebali i mi ovde.
Trebali smo da se bavimo time da se ukine porez na donacije humanitarne pomoći, da se ukinu naplate putarine u Sremu, da se porodilište u Rumi stavi u upotrebu, a ne da se trudnice iz Mitrovice, iz celog Srema razvoze do Beograda i Novog Sada. To je ono čime smo trebali da se bavimo.
Na moje veliko žaljenje, to nije slučaj, te sam prinuđen da govorim o nečemu za šta ne mislim da je ovoga trenutka vreme, jer Ustavni sud, a to je, osim konsenzusa, najčešća reč koja se spominje u ovom parlamentu, ne živi van ove zemlje i nije nekakvo bogomdano telo koje ima prava da, dok je sve ostalo u vanrednom stanju, se ponaša kao neki apsolutni vladar naših sudbina, tim pre što taj isti Ustavni sud se u proteklom periodu nebrojeno puta osramotio i nebrojeno puta pokazao svoju duboku nekompetentnost.
Podsetiću vas, u istoj ovoj sali je bila sednica Narodne skupština kada je Kosovo proglasilo nezavisnost. U istoj ovoj sali se raspravlja šta da se radi. Ja sam jedini poslanik, ako se dobro sećam, ko je izašao da govori sa Ustavom Republike Srbije i rekao – ja ne vidim šta je pitanje, osim možda Ivice Dačića, nemojte mi zameriti ako sam zaboravio. Sve u svemu, tada sam rekao da u Ustavu jasno piše šta treba da se uradi i da u Ustavu jasno piše da su Kosovo i Metohija neodvojivi deo teritorije Srbije i, samim tim, zna se šta treba da se radi. Svi veliki patrioti su rekli da je to otprilike politički avanturizam. Otkuda pravo da se tada procenjuje da je to politički avanturizam ako je to bila ustavna obaveza? Otkuda pravo da se tada gazi Ustav, jer kada se Ustav pogazi na bilo kom svom delu, on prestaje da važi ceo. To je ono što je jako važno.
Upravo zbog toga duboko ne razumem taj veliki doprinos koji je dat da, evo, ne dođemo u ustavnu krizu. Pa, ustavna kriza postoji od kad je ovaj Ustav. Ustavna kriza postoji zato što je on nelegalan, nelegitiman Ustav, koji, recimo, u Vojvodini nije dobio većinu posle dva dana i jedne noći glasanja. Tu noć naročito spominjem. Posle dva dana i jedne noći glasanja nije uspeo da namakne potrebnu većinu da bi prošao. Naravno, to nije važno, on je na teritoriji Srbije prošao i građani Vojvodine ga poštuju, ali ga sama Narodna skupština nije poštovala taj put, sam Ustavni sud se nije oglasio, jer, bože moj, to je važno državno pitanje.
Sve u svemu, mi imamo suštinsko pitanje kada se ovde govori o Statutu Vojvodine – da li ova Skupština, da li građani Srbije i da li uopšte Srbija kao država želi ili ne želi da postoji AP Vojvodina? Da li je uopšte potrebna AP Vojvodina ili je treba samo ukinuti ili treba raditi ono što se radi već četvrt veka, a to je da se postepeno guši svaki put po malo, a tome zdušno doprinose i oni koji u samoj AP Vojvodini devalviraju njene institucije, devalviraju njene organe i svode ih na puke pričaonice koje ne rade ništa, osim što daju materijal medijima za to koliko pokrajinski poslanici imaju ili nemaju plate i koliko košta pokrajinska administracija, obesmišljavajući ideju autonomnosti Vojvodine u celini?
Neko od kolega je spomenuo da je jedan od stubova Evrope srednji nivo vlasti, ali srednji nivo vlasti, po broju stanovnika, zaokružuje, otprilike, dva miliona stanovnika. To je standard evropskog srednjeg nivoa vlasti. Vojvodina se u to uklapa.
Mi imamo veliki nesporazum oko poimanja toga da Vojvodina nije suprotstavljena Srbiji nego je njen deo i da zalaganje za boljitak građana Vojvodine nije zalaganje protiv Republike Srbije, nego za bolju lokalnu odgovornost za jedan deo Republike Srbije. To je ono što se duboko ne razume u svemu ovome.
Ovaj Statut, o kome ovde govorimo, za koji se stalno spominje reč konsenzus, jer je za njega glasalo četiri petine poslanika u Skupštini pokrajine Vojvodine.
Dakle, sve u svemu pošto je u Skupštini AP Vojvodine četiri petine poslanika glasalo, hajde da vidimo ko su ti poslanici. Videćemo da su to od samog predsednika parlamenta pa nadalje ili članovi vladajuće većine u republici ili oni koji se boje zatvora, uz čast izuzecima koje možemo nabrojati na prste jedne ruke.
Dobijamo vrlo jednostavnu situaciju da je taj navodni konsenzus u stvari prihvatanje nečega što izdiktirano, što je i sam predsednik rekao, da je to oktroisana sloboda, a oktroisana sloboda se zove ropstvo. Znači, izdiktirano je kako će biti, prihvatili smo naređenja i to je to. Gde je tu onda jedinstvo? Gde je tu onda slobodnom voljom izraženo ubeđenje da tako treba da bude? Toga nema.
Onda se, pazite, u samoj preambuli, tj. u prvom stavu, govori o tome, što je bilo jedna od takođe konsenzualno usvojenih teza, da je Vojvodina nastala Ustavom iz 2006. godine, nastala, organizovana, formirana Ustavom iz 2006. godine, a u istom tom Statutu piše da treba da ima tradicionalne simbole iz 1848. godine. Sada mi objasnite, ako je formirana 2006. godine, otkud joj tradicionalni simboli? Ako ima tradicionalne simbole, onda mora da je formirana ranije, inače, ne može da ima tradiciju.
Jedan od nesporazuma zbog koga nismo glasali za ovaj Statut je taj upravo oko tih tradicionalnih simbola. Za tradicionalne simbole je uzet grb Vojvodine, Vojvodstva srpskog iz 1848. godine. Podsetiću vas, pošto sam lično kao predsednik Skupštine Vojvodine predsedavao tom sednicom da su aktuelni simboli Vojvodine napravljeni posle konsultacija sa poslaničkim grupama, gde aktuelni grb Vojvodine od tri polja predstavlja oznake Srema, Banata i Bačke iz 1699. i 1799. godine. To su: simbol Svetog Pavla je dao Leopold Prvi Bačkoj, a Sremu i Banatu Marija Terezija. To su teritorijalni simboli. Oni nemaju nikakvu nacionalnu odrednicu. Upravo zbog toga, jer su naši prijatelji iz SVM insistirali da je grb Vojvodstva srpskog grb koji podseća na poraz revolucije Lajoša Košuta i Petefi Šandora 1848. godine, gde su Srbi za pomoć austrijskoj kruni dobili pravo da formiraju autonomiju.
Da mi ne budemo u zabludi oko toga, zbog toga smo izbacivali te simbole da bismo napravili teritorijalni grb koji nema nikakvu političku, ni nacionalnu konotaciju i to je bilo ono zbog čega smo to uradili.
Sada se insistira da se uvede tradicionalni grb. U redu, hoćete tradicionalni grb, nema nikakvog problema. Hajde da pitamo kako je taj tradicionalni grb izgledao. On je osmišljen na Majskoj skupštini kao kopija grba Knjaževinstva srpskog i to je vrlo decidirano opisano u trećem stavu Sretenjskog ustava i kako stoje ocila i koliko ih ima i da su to na belom krstu bela ocila na crvenom polju itd. Vojvodstvo srpsko je preuzelo taj grb. Samo je umesto zastave, a podsetiću, srpska zastava je crveno-belo-plavo, a ne crveno-plavo-belo, jer Sretenjski ustav decidirano govori o tome da je crveno-belo-plavo, ali je Sultan Mahmud to zabranio i fermanom poslao Srbima crveno-plavo-belu zastavu da se njome koriste.
Sve u svemu, zbog toga na Sretenjskom grbu ima crveno-belo-plave trake, dok je na grbu Vojvodine, Vojvodstva srpskog, bila samo plava traka.
Sve ovo pričam zbog sledećeg. O tome smo pitali u toku ove rasprave, gde su naši stručni saradnici u samoj Skupštini Vojvodine sve vreme izdvajali mišljenje oko ovog Statuta. Šta kaže muzej Vojvodine? Pročitaću vam šta kaže. Kaže – predloženi grb u nacrtu Statuta opisan je u letku koji se čuva u Biblioteci Matice Srpske iz 1848. godine; zastavu sačinjavaju tri boje, tad je već Sultan Mahmud dizajnirao zastavu Srbije, horizontalno postavljene odozgo crvena, u sredini plava i dole bela; na plavoj kao karakterističnoj boji nalazi se narodni grb; grb sačinjava beo krst na okruglom crvenom polju između čijih krakova stoji po jedno ocilo, svega četiri, čelikaste boje, opasan s desne strane žirovom, a sa leve strane maslinovom grančicom, koje su dole vezane plavom pantljikom; ceo štit leži na vojvodskoj portfiri, viseći ispod vojvodske zatvorene na dva dela razdvojene krune. To je mišljenje Muzeja Vojvodine.
Mi smo tražili - hoćete li tradicionalne simbole, to su tradicionalni simboli, neka to uđe u Statut. Naravno, nismo dobili odgovor zato što je već postignut konsenzus da ocila budu zlatna, a da grba na zastavi nema.
Sada mi objasnite, ako je nešto tradicionalno, onda to treba da bude u skladu sa tradicijom. Tradicija ne služi tome da se menja kako kome padne na pamet, nego služi tome da kao što se ove dve krune nalaze na grbu Republike Srbije, a istovremeno iz dnevno-političkih razloga je iz himne „Bože pravde“ izbačen srpski kralj. U holandskoj himni, koja je najstarija himna u upotrebi na svetu, slobodan prevod prve strofe glasi – ja sam Viljem od Nasaua, narandžasti princ, svakog dana zahvaljujem Bogu na svojoj nemačkoj krvi, španskom kralju uvek ću biti veran. Kažite Holanđanima da su Nemci i nećete se dobro provesti. Španski kralj da dođe u Holandiju može kao turista. Ali, to su reči himne koje se ne menjaju jer je ona oznaka kontinuiteta.
Zato smo mi insistirali, ako ćete tradicionalno, onda to mora biti potpuno identično onome kako je tradicionalno i postojalo. Naravno, nama je rečeno da mi insistiramo na detaljima, da zbog nijansi boja ocila nećemo da podržimo Statut.
Izvinjavam se, koliko bi ovde narodnih poslanika reklo da je zastava Srbije crveno-zeleno-bela? Verujem da ne bi naišlo na veliko oduševljenje, pošto je to zastava Bugarske, a ovo je zastava Srbije, kao što je i sretenjska zastava mogla onda biti i crveno-belo-zelena, a to je zastava Mađarske, nije zastava sretenjske Srbije. Samim tim su boje važne, jer ko ne razlikuje čelik i zlato, taj ima ozbiljan problem. Tu i jeste kompletan nesporazum.
Mi smo u Vojvodini došli u poziciju da se, sa jedne strane, stalno tvrdi da će taj ustavni poredak se urušiti, a niko ne kaže istinu da je ceo Ustav i pogrešno napravljen od samog početka. Svi oni koji su sada glasali za ovaj Statut su ti koji su glasali i za taj Ustav. Nemojte to da zaboravite, uz čast izuzecima.
Nemojte zaboraviti da je taj Ustav problem svih problema i da otvaranje Ustavne krize, ako baš hoćete, je u stvari put da ova zemlja izađe iz kaljuge u kojoj se nalazi, jer taj Ustav napravljen kako je napravljen, sa glavnim obrazloženjem da mu je glavna prednost što će se lakše menjati, na jedanput ispade da je on nepromenljiv, najedanput je ispalo da samo Ustav se ne sme dirati, da samo Ustavni sud o svemu odlučuje, a svi mi koji živimo ovde treba da se oko svega ostalog složimo.
Neću da spominjem da su u međuvremenu institucije Vojvodine ponižene, da smo došli u poziciju da se, recimo, Pokrajinski parlament onemogući da se izjasni o Zakonu o javnoj svojini, jer septembra 2011. godine Skupština Vojvodine treba da raspravlja o amandmanima na Predlog zakona o javnoj svojini nije održana, jer tokom noći je neko obavestio, nepoznato lice je obavestilo, poslanike da se Skupština odlaže. Neću da spominjem da smo 30 puta davali, kao LSV, zahteve da se raspravlja u Skupštini Vojvodine o tome šta da se radi povodom obeštećenja koje Vojvodina treba da dobije zbog prodaje NIS-a. Sve smo to učinili.
Sve u svemu, kako god bilo, to su stvari zbog kojih mi imamo ovu situaciju koja je apsolutno nedostojna važnosti ovoga problema. Naravno, za ovo nećemo glasati, nećemo glasati za ovaj falsifikat, jer to da se menja izgled grba, izgled zastave, kako god to izgledalo, koje se nazivaju tradicionalni, a to nisu, znači pristati na to da sa našom istorijom i sa našom prošlošću može da se igra ko hoće i kako hoće. To je nedopustivo.
Niko nije tvrdio da je vojvođanska zastava sa tri zvezdice tradicionalno. Ne, ona je osmišljena u Skupštini Vojvodine tog vremena i dobila većinu poslanika. Neka je promene. Neka kažu – hoćemo novu zastavu. To je njihovo pravo. Hoće novi grb? Pravo je njihovo, ali nemojte podvaljivati pod tradicionalnim grbom nešto što ste sada smislili, pod tradicionalnom zastavom nešto što ste sada smislili. To je istorijski falsifikat, koji služi samo tome da se, bože moj, kaže da je Vojvodina deo Srbije, neodvojiv, neraskidiv.
Znate li zašto je tako važno insistirati na tome da je Vojvodina neodvojiv i neraskidiv deo Srbije? Zato što ona to jeste, pa je to jedina bitka koja ne može da se izgubi, jer za sve ostalo, gde se udaralo u patriotske grudi, su izgubljene bitke. Mi za ovo nećemo glasati.

Uvažena predsednice Narodne skupštine, uvaženi gospodine mandataru, uvaženi narodni poslanici, imali smo priliku da čujemo jedan opsežan ekspoze, koji me je ponukao da se setim ekspozea koji sam imao prilike da slušam, činjenicom da sam evo peti put narodni poslanik. Ovo je sasvim sigurno najduži ekspoze koji smo čuli, što nije njegova mana.
Međutim, takođe sam sa kolegama razgovarao o tome. Ovo je zaista nešto izuzetno u skupštinskoj praksi. Pre svega, ovo je prvi put, koliko se sećam, u istoriji višestranačja u Srbiji, da predsednik najjače stranke u Srbiji postane predsednik Vlade. To do sada nikad nije bilo, što jasno govori o tome da se Vlada doživljavala na jedan potpuno drugi način i da to nije bilo dovoljno u skladu sa dobrim običajima parlamentarizma, da kome građani daju najviše poverenja i preuzme najveću odgovornost.
Neko će se možda setiti Zorana Đinđića, ali ću skrenuti pažnju da su to bila druga vremena, da je u pitanju bio DOS i da je DS u tom trenutku imala, po merenjima javnog mnjenja, samo 6% podrške kada je on postao predsednik Vlade.
Dakle, ovo je izuzetna situacija. Moram reći da me malo čudi, gospodin mandatar, time što je u svom ekspozeu tako detaljno davao rokove kada će šta ostvariti. Moram da kažem da u meni postoji velika skepsa zbog toga, zato što svi mi možemo nešto da isplaniramo, ali kako kaže stara dobra izreka – čovek planira, a Bog se smeje. U tom smislu, ne znam kako će ova Vlada uspeti da odgovori svim tim taksativno nabrojanim zahtevima koji su ovde izneti, kako će uspeti da se nosi sa tačno vremenski ograničenim planovima koji su ovde izneti i kako misli da to sve izvede u ovako nestabilnim i nesigurnim vremenima u kojima živimo.
Što se tiče smanjivanja broja zaposlenih, moram da podsetim, pošto je gospodin mandatar u više navrata citirao klasike, da se pre dve hiljade godina Rimsko carstvo prostiralo na tri kontinenta, imalo 60.000 ljudi, a sve to je administriralo 10.000 činovnika. Nije nemoguće smanjiti administraciju. Međutim, svi mi znamo da u poređenju sa današnjom Srbijom Augijeve štale deluju kao apotekarska ustanova i da će se tu morati zaseći u veoma duboke i decenijama nemenjane strukture, koje su Srbiju dovele do tako paradoksalnih stvari, da u protekloj Vladi, u kojoj je sedeo gospodin mandatar i gospodin sada prvi potpredsednik, su paorima u Vojvodini naplaćivane kazne za priključna vozila, priključne poljoprivredne mašine, zbog toga što nisu bile registrovane, a te iste poljoprivredne mašine nisu mogle da se registruju. Vi ste imali situaciju da, sa jedne strane, policija radi svoj posao, sa druge strane, sudovi rade svoj posao, sa treće strane, poštuju se propisi koji su kontradiktorni, a sve to plaćaju građani. Toplo se nadam da takvih stvari više neće biti.
Sa druge strane, nadam se da su vremena u kojima deca nisu dobijala udžbenike za nama, jer to jedna od stvari koje su nedopustive da zbog toga što se razlikuje maternji jezik, neko bude uskraćen za obrazovanje.
Prošla Vlada je propustila da u šifarnik zanimanja unese sva ona zanimanja za koja danas imamo diplomirane kadrove. Mislim da je to takođe veoma važna stvar koju treba učiniti.
Mislim da je zanimljivo da je gospodin mandatar u par navrata, mnogo ređe nego prethodni mandatari, spomenuo Kosovo, ali ni jednom rečju, mada sam zakasnio par minuta zbog gužve u saobraćaju, pa se izvinjavam ako grešim, nije spomenuo Vojvodinu. Vojvodina je, podsetiću, veoma značajna za Srbiju u celini, jer je ona primer, ne samo dobrih međunacionalnih odnosa, nego i dobar primer postojanja i opstajanja srednjeg nivoa vlasti, koji je u skladu sa najboljim evropskim tradicijama.
Sve u svemu, na nekoliko stvari bih morao da pitam mandatara kako misli to da uradi, kako misli da sa jedne strane se ne naruše naši tradicionalno dobri odnosi sa Ruskom federacijom, a sa druge stane da se zaštiti i teritorijalni integritet Ukrajine. Pošto je to pitanje veoma kompleksno, ne bih ga sada otvarao, ali bih postavio jedno jednostavnije pitanje.
Da li se može ova Vlada obavezati da natera Ruse da plaćaju rudnu rentu u Srbiji, barem koliko je plaćaju Rusi? Ne tražimo ništa više od toga, ali neka plate barem onoliko koliko plaćaju u svojoj rođenoj zemlji. Na stranu što je to veoma značajan izvor prihoda za ekonomiju Srbije.
Liga socijaldemokrata Vojvodine neće stajati na putu ovoj Vladi, ali moram reći, zbog ovoga što sam izneo, imamo određene skepse i da ćemo kroz 100 dana kada se bude raspravljalo o rezultatima ove Vlade razgovarati o tome šta je zaista urađeno, šta je stiglo da se uradi i onda ćemo moći da damo svoj končani sud o tome da li je to zaista onako kako bismo mi želeli, a želeli bi smo da sve ono što je, ili barem najveći deo onoga, gospodin mandatar izneo u svom ekspozeu se ostvari. To što je u tom ekspozeu rečeno je manje više ono, osim onog dela o Vojvodini, za šta se LSV zalaže već 24 godine.
Ne možemo odustati, kao stranka, od antifašističke tradicije Srbije i narodno oslobodilačkog pokreta, kao autentičnog nosioca te borbe. Ne možemo odustati od borbe i nećemo da odustanemo od borbe za autonomiju Vojvodine unutar Republike Srbije, ali ekonomski deo ovog programa je ono što apsolutno zaslužuje pažnju i mislim da svaki korak na ostvarenju ekonomskih postignuća, koja su nam ovde ovako živopisno prikazana, će dobiti našu podršku. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, želeo bih samo par reči da kažem i neću vam oduzeti mnogo vremena.
Prvo na šta bih želeo da vas podsetim, to je koliko ova sednica košta i koliko košta zasedanje Narodne skupštine novca poreskih obveznika, koliko košta sve ovo što mi ovde radimo i koliko će da košta ukoliko ne budemo radili dobro.
Govoriti o ovom zakonu o kome smo imali objašnjenje našeg kolege, gospodina Arsića, mislim da je traćenje vremena iz jednostavnog razloga što iz njega se ne vidi dovoljno da bi se moglo govoriti više, nego promovisati svoje političke stavove, omalovažavati političke stavove drugih ili šta tako. Mislim da je veoma važno da primetimo svi zajedno jednu stvar. Dobro deluje da će biti manje ministarstava, izgleda revolucionarno kao i svaki zahvat toga tipa. Naravno, tek se posle pokažu mane ili promašaji, ako ih bude, a mi na mane i na promašaje mislim da više svi zajedno nemamo vremena. Nemamo za to ni vremena, niti su nam mandate za to dali građani Srbije.
Sve u svemu, moram da primetim da mi ne vidimo iz broja smanjenih ministarstava koliko će u tim ministarstvima biti zaposlenih, koliki će biti troškovi tih ministarstava, koliko će ljudi u njima raditi ili ne raditi, kao što je bilo slučajeva do sada. Ne vidimo kako će se formalno smanjenje administracije smanjenjem broja ministarstava odraziti na opšte uštede u društvu. Ne vidimo sve to, a to je ono što je najvažnije. Uzgred, stara dobra izreka i kaže – najskuplje je ono što ne radi. Dakle, ako se ne bude radilo, sve će biti preskupo, pa ma koliko malo bilo ministarstava. Ako se dobro radi, neka ih bude i 50, ako budu omogućila da ljudi u ovoj zemlji budu živeli bolje.
Upravo zbog toga apelujem na sve vas da razmislite u kakvom je stanju ova zemlja, da razmislite šta svi zajedno možemo da uradimo da se u ovoj zemlji živi bolje. Šta možemo svi zajedno da uradimo da ova skupština, najviši predstavnički dom svih građana ove zemlje, bez obzira na nacionalnu, versku i političku pripadnost, bude mesto odgovornih reči, bude mesto gde ćemo razgovarati o tome kako da rešavamo životne probleme, a ne da se bavimo time kako ćemo nastavljati predizbornu kampanju posle završetka izbora?
Upravo zbog toga vas molim, i kolege iz vladajuće većine i kolege iz opozicije, da govorimo o temi, a tema je ovde Zakon o Vladi, da to uradimo kratko i efikasno i da počnemo da se bavimo rešenjem nagomilanih problema. Najlepše vam zahvaljujem.

Nisam ja nikome želeo bilo šta da prigovaram. Ja samo govorim ono najdublje uverenje. Nemojte me terati da sada krećemo u nekakve razgovore tipa - zašto ste sada menjali Zakon o Vladi, kada ste imali to prilike i prošli put da uradite, tj. u prošlom mandatu gde ste takođe bili deo većine? Ne bih uopšte o tome da razgovaram. Veoma sam ponosan na to što u ovoj Vladi ne vidim ministarstva za krupne provizije i ministarstvo za nedostatak dokaza, što je već odlično i mislim da ta ministarstva nisu trebala ni ranije, mada ih je bilo. U tom smislu, ja vam se zahvaljujem i mislim da ovu diskusiju treba završiti na ovom mestu i prionuti na posao. Hvala vam lepo.

Dame i gospodo narodni poslanici, što se tiče ovog predloga, zaista nemam šta da kažem.

Dame i gospodo, uvaženi poslanici, drugarice i drugovi, stara je istina da svako ima pravo na šansu i ja zaista mislim da je to tačno. Ova vlada bi, po tom osnovu, sigurno morala imati pravo na šansu, ali ako vidimo malo bolje ko treba da čini ovu vladu, imam utisak da su mnogi u njoj svoju šansu već imali, a neki i po više puta.
Inspirativni ekspoze mandatara za sastav Vlade Republike Srbije, gospodina Dačića, već u drugom pasusu govori sledeće reči – da smo stupili u sveopšte siromaštvo i pad životnog, ekonomskog, kulturnog i civilizacijskog standarda srpskog društva. To je više nego tačno. Moram skrenuti pažnju, dame i gospodo, da se ne stupa u siromaštvo i pad životnog standarda, nego vas neko u siromaštvo i pad životnog standarda dovodi. Neka politička ideja, neki konkretni ljudi, sprovodeći neki konkretni program, učine da država ide napred ili da tapka u mestu, tj. da propada.
Upravo zbog toga, da vidimo šta je ono što se zaista dogodilo, jer sam, koliko sam razumeo gospodina mandatara, obavezan da u ovom trenutku to i kažem, šta se zaista dogodilo, a ne da krećemo od toga kao da smo se prvi put sreli, prvi put pogledali u oči i kao da smo krenuli od nule, iz zemlje koja nema ni početak, ni kraj, ni istoriju, ni sadašnjost.
Veoma me je, gospodine mandataru, vaše korišćenje reči "preporod" inspirisalo da se setim reči Adolfa Hitlera, koji je otvarajući Dom nemačke umetnosti u Minhenu i počeo svoje izlaganje govorom: "srećan je narod koji na svom putu ima velike zadatke. Čovek ne živi samo na hlebu. Nisu samo naše ekonomije i finansije ugrožene. Ugrožene su i naše duše. Zbog toga ćemo mi Nemačkoj doneti preporod.". Poverovali su mu. Kraj znamo.
Mene interesuje – zbog čega toliko insistirate na tome da se politički akteri u Srbiji bave prošlošću, kao da je ta prošlost nešto što je tabu tema, o čemu ne smemo da govorimo, kao da je ta prošlost nekakva dosadna prošlost uzajamnih, sitnih zađevica oko visine kamatne stope ili raznih socijalnih davanja, a ne kao da je proteklih 25 godina kaljuganje po balkanskom blatu, pet ratova, stotine hiljade mrtvih i miliona raseljenih ljudi, nebrojenih nesreća i svega toga što opterećuje odnose Srbije, ne samo sa okruženjem, nego unutar nje.
Idealno bi bilo za svakoga ko ima nekakav dug da kaže – eto, nije važno, od ovog trenutka idemo dalje, zaboravimo šta je bilo. Vi, gospodine mandataru, ste u više navrata spomenuli one koji su neopravdano bogati i koji su, ako sam vas dobro razumeo, vi nemate ništa protiv bogatih ljudi po definiciji, nego imate protiv onih koji su se neopravdano obogatili i da ti i takvi tajkuni, koji čine manje od jednog promila ovog društva, čine jedan parazitski deo koji živi na račun najdebljeg mogućeg sloja osiromašenih. Moramo vas podsetiti da svi oni danas koji su tu, u toj kategoriji, su manje, više postajali tim tajkunima, između 1990. i 2000. godine. Bilo bi vrlo značajno čuti poimence ko su oni koji su nastali posle ili pre toga.
S druge strane, kada se govori o tome šta treba učiniti u Srbiji, gospodine mandataru, vi spominjete 165 opština u Srbiji bez Kosova i Metohije, kada govorite o prirodnom priraštaju. Po kom osnovu izdvajate Kosovo i Metohiju iz Srbije? Po Ustavu ne vidim da tako treba da se čini. Koliko razumem, Ustav je ono za šta se vi zalažete, jer vi govorite o tome da u svim razgovorima o nerešenim pitanjima osnova će biti Ustav Republike Srbije. Koji deo Ustava, gospodine mandataru? Koji deo Ustava, kada je u Ustavu decidirano definisano da će se pitanje Kosova i Metohije, recimo, i tipa suštinske autonomije, koju Kosovo i Metohija, eto, treba da imaju u Republici Srbiji, rešiti posebnim zakonom? Taj zakon nikad nije donet, a ovo vam nije prva vlada, gospodine mandataru, u kojoj se nalazite, nego po mojoj računici treća ili četvrta. U tom smeru bi bilo vrlo dobro razmisliti šta se u stvari tu zaista dogodilo.
Govorite o evropskoj budućnosti Srbije, govorite o rešavanju pitanja Kosova, regionalne saradnje i borbi protiv kriminala i korupcije, a ja vas pitam kako to mislite da uradite? Vaš socijalni program, u kome se dugoročno zalažete za besplatno zdravstvo, a sada za smanjenje participacije, koliko god je to moguće, je zaista dirljiv. Ali, ko će to da plati, gospodine premijeru budući?
Kada govorimo o ekonomiji, vi spominjete nekakav razvoj, gde bi trebalo da se najviše investira u podsticaj izvoznicima. Da li sam vas dobro razumeo? Podsetiću vas jednu važnu stvar, zemlja u koju Srbija najviše izvozi ovog trenutka je Savezna Republika Nemačka. Zemlja iz koje se najviše uvozi ovog trenutka je Ruska Federacija. Dakle, investiranje u dalje približavanje Rusiji je investiranje u uvoz, a ne u izvoz. Iz jednostavnog razloga što, ako vi krenete sa ekonomijom koja je vezana za te neke kredite, o kojima slušam sve vreme, koji su mahom robni krediti ili su namenski krediti, dobićemo sledeću situaciju. Svako može da vam da kredit od milijardu evra, ako vam računa kutiju šibica sto miliona evra. Upravo je to ono kako se svi ovi krediti prave. Ili, kada kažete – evo, daće novac da ruske firme kupuju srpske firme, moje pitanje glasi – ko tu onda profitira? Ili se događa sledeće, da kada se uzme namenski, krediti se zbog toga bez tendera moraju uzimati, ruske firme da rade poslove koje bi inače trebalo da rade domaće firme. U tom slučaju ruske firme zarađuju, a na domaće teret se privaljuju kamate.
To nije ekonomija kako je ja razumem. Upravo zbog toga cela ova priča mora da bude mnogo jasnija i mnogo više ekonomski, a manje politički zasnovana. Vi ste spomenuli Džona Majnara Kejnza, ako sam dobro razumeo, tvorca liberalne ekonomije. Nažalost, mislim da Džon Majnar Kejnz može ovde da se upotrebi u jednom potpuno drugom svetlu, a to je svojom izrekom: "Svi smo mi u perspektivi mrtvi, ali to ne znači da u međuvremenu ne možemo ništa da uradimo", upravo taj koncept "u međuvremenu" me dovodi u pitanje do koje mere vi verujete u trajnost ovakvog koncepta koji sada spominjete?
Vi ste spomenuli u ekonomskom smislu i pitanje poljoprivrede. Pitam vas, kako mislite da rešavate pitanje poljoprivrede i pitanje, recimo, navodnjavanja, investiciju navodnjavanja, kada smo, recimo, došli u poziciju da "Vode Vojvodine" ne dobijaju dovoljno novca da održavaju postojeći sistem navodnjavanja u Vojvodini i ne mogu da se iznesu sa tim? Znate zašto? Zbog toga što nikada nije ispoštovan čak ni Ustav Republike Srbije po kojem bi budžet Vojvodine trebao da bude 7% budžeta Srbije. Zato što nikada nije donet zakon o finansiranju pokrajina. Vi kada imate pokrajinu bez finansiranja, imate praznu formu koja služi tome da građanima ogadi ideju autonomije. To je nedopustivo, zato što je to manipulacija i Ustavom, manipulacija kompletnim konceptom decentralizacije države i manipulacija koja se obija o glavu upravo Vojvodini, koja je nekada bila najrazvijeniji deo Republike Srbije, a sada je, kao što znamo, nedovoljno razvijen deo Republike Srbije.
Spomenuli ste da nema stabilnog finansijskog sektora, koja je privreda u problemu i, koliko sam razumeo, apelujete da se tu više uključi guverner Narodne banke. Ako sam vas dobro razumeo, to nije pitanje guvernera ili njegovog načina funkcionisanja, nego je pitanje deviznih rezervi. Da li vi idete za smanjenjem deviznih rezervi, gospodine mandataru? Da li je vaša vlada vlada koja će ići za tim da rasproda imovinu? Mada, vi ste vrlo decidno rekli da se neće prodavati EPS i neće se prodavati "Železnica", PTT, Aerodrom itd. Ali, da li je to tako? Ili će se na osnovu dugova prodati jedan deo, pa onda na osnovu dugova taj deo rasti? I to, prema kome? Prema, recimo, onima kojima nije nemoguće da ova vlada obezbedi vojnu bazu u Nišu. Naravno, govorim o Ruskoj Federaciji.
Kažete da neće biti zamrzavanja penzija i plata. Istovremeno kažete – neophodne su hitne mere za smanjenje budžetskog deficita. To su dve kontradiktorne stvari. Vama je sasvim jasno da bez pokretanja privrede, a to u kratkoročnom smislu nije moguće, nije moguće ostvariti ove dve stvari istovremeno. Upravo zbog toga se mora jako povesti računa o vašoj rečenici da je državu potrebno urediti, a to se čini zakonima. Ne, ne čini se to zakonima, nego sprovođenjem zakona. Mi smo došli u poziciju da niz zakona i ustavnih odredbi nikada nije bio sproveden.
Vidim da se zalažete i za rešenje kosovskog problema i za stabilnost regiona. To je zaista hvale vredno. Ali, imam za vas jedno vrlo jednostavno pitanje. Ako ćete krenuti u razgovore bes preduslova, a uz poštovanje Ustava Republike Srbije, moraćete mi reći uz poštovanje kog dela Ustava Republike Srbije? Ustav Srbije je u tom smislu dosta kontradiktoran sam unutar sebe, jer se stalno govori o nekakvom severnom delu Kosova, o našim sunarodnicima na Kosovu, a istovremeno se predviđa milion i 800 hiljada ljudi koji nisu naši sunarodnici, koji žive na Kosovu, koji su koliko do juče bili građani Republike Srbije.
Kako ćemo to rešiti? Imate li plan ili ćemo nastaviti da se batrgamo u grešci koja je dosada pravljena? Ta je greška ne raditi ništa. Zato što ova vlada, o kojoj sada ovde razgovaramo, beskonačno liči, gospodine mandataru, na Vladu Mirka Marijanovića, formiranu 24. marta 1998. godine. Znate po čemu? Po tome što su u njoj bili SPS, JUL, sada imate tu negde druga Vulina, bio je SRS, to je SNS sa promenjenim srednjim slovom i bio je gospodin Karić. Dakle, samo fali maja Gojković. I onda ste dobili vladu koju podržava 192 poslanika. Tako je bilo 24. marta 1998. godine. U toj vladi Nikolić master Tomislav, tada još uvek nije bio master, je bio potpredsednik Vlade, gospodin Vučić ministar za informisanje, gospođa Tabaković Jorgovanka ministarka za privatizaciju, Maja Gojković ministarka bez portfelja, kao i Bogoljub Karić. Isti sastav.
Sada vas pitam, ako je tim ljudima 1999. godine bio zabranjen ulaz u zemlje EU, ako se sećate tog detalja, verujem da vam nije promakao, onda se postavlja pitanje – zar ne mislite da je trebalo napraviti neki malo oštriji iskorak iz tih koordinata, nego napraviti ovakav spisak dobrih želja? Jer, pazite, vi kažete – nemojmo se više baviti prošlošću, bavimo se budućnošću, Srbija pruža ruku pomirenja svima. Gospodine mandataru, mogu li pitanje da postavim? Koga ćete poslati sledeće godine u Potočare? Koga ćete poslati u Potočare da u ime Srbije klekne pred žrtvama koje su napravljene i u ime srpskog naroda i Srbije? Zato što genocid koji je počinjen tamo je stvar koja uvelike opterećuje građane Srbije i kompletnu državu, činjenicom da je nemoguće uspostaviti normalne odnose sa okruženjem ako se nastavi prenebegavati naša novija istorija.
Predlažem vam, gospodine mandataru, budući premijeru ove zemlje, da preduzmete sve korake za što hitniju lustraciju, lustraciju onih iz 90-ih godina koji su nas doveli u ovu situaciju, nismo mi u nju pali, niti nam se desila, da bismo prestali sa ovakvim propadanjem u koje smo došli.
Spomenuli ste oštru borbu protiv organizovanog kriminala i svih oblika terorizma. Šta je terorizam? Terorizam je, ako se ja dobro sećam, sprovođenje političkih ciljeva nasilnim sredstvima. Dakle, uznemiravanje građana, uništavanje imovine, podmetanje eksploziva, požara, itd, itd. Da li mi imamo teroriste u ovoj zemlji, gospodine mandataru? Da li imamo one koji se organizuju da bi sprečili Ustavom zagarantovana prava ovih građana time što razbijaju glavni grad ove zemlje, Beograd, što se okupljaju na raznim mestima praveći incidente da bi razvukli po vojnoj doktrini policijske snage? Imamo li to? Imamo. To su grupe huligana koje su omele "Paradu ponosa". Njima se država nije prošli put suprotstavila.
Molim vas, recite mi ko vas je sprečavao do sada da se suprotstavite terorizmu? Ko vas je do sada sprečavao da se suprotstavite kriminalu? Ko vas je do sada sprečavao u tome? Podržavali smo, kao Liga socijaldemokrata Vojvodine prošlu Vladu. Molim vas, recite mi ko vas je sprečavao, da bismo pljunuli na one koji su izdali ono o čemu smo se dogovorili. Ako nije bilo moguće to uraditi, zašto? Šta se sada promenilo, pa će biti moguće? Ili neće biti moguće? Ili ćemo i dalje biti taoci gomile neformalnih, suštinski paravojnih grupacija koje terorišu ovu zemlju u kojoj svaka klerofašistička grupacija čeka godinama da joj se Ustavni sud smiluje da uopšte odgovori da li bi bilo dobro da možda bude zabranjena ili? Ali, zato se munjevito, kada se pronese glas da je napravljen dogovor o budućoj vladi, oktroišu Ustavom zagarantovana prava AP Vojvodine.
Naravno da podržavam vaše podržavanje zahteva za otvaranje dosijea tajnih policijskih službi, ali mi objasnite rečenicu – šta znači: na način koji neće ugroziti bezbednosni sistem zemlje? Na taj način neće nikada ni biti otvoren. To su upravo te stvari o kojima moramo da se dogovorimo.
Vi kažete "da će Vlada Republike Srbije poštovati dostignuti stepen AP Vojvodine i na način koji je definisan Ustavom Srbije i Statutom AP Vojvodine. Vlada Republike Srbije nema razloga za drugačiju politiku prema Vojvodini, zato što je to autonomija u Srbiji a ne protiv Srbije". Moram reći da ja sažetiji i bolji opis Vojvodine teško da sam čuo. Ali, takođe, imam jedno malo pitanje: šta ovde znači: "U tom smislu će se sarađivati sa pokrajinskim organima, protiveći se svim ekstremnim stavovima, bilo da je reč o zahtevima za ukidanje autonomije, bilo da je reč o pretnjama internacionalizacijom pitanja Vojvodine, jer ona od strane ove vlade neće biti ugrožena". Već je ugrožena.
Upravo zbog toga, kada govorim o internacionalizaciji, a bio sam prinuđen da to kažem, ja govorim o jednostavnoj stvari – nismo mi u Vojvodini ti koji hoćemo da internacionalizujemo pitanje Vojvodine. To je uradio Ustavni sud time što je ukinuo manjinska prava i što se potpuno zaboravila jedna bitna stvar, gospodine mandataru, a to je – građani Vojvodine nisu glasali za Ustav Srbije 1990. godine, koji je bio protivustavan Ustavu SFRJ. Građani Vojvodine nisu podržali većinski Ustav iz 2006. godine. Građani Vojvodine nisu podržali izbor Nikolić master Tomislava za predsednika Republike Srbije.
Možete mi reći da to nije važno i to nikome ko govori u koordinatama birokratske arogancije može da ne bude važno, ja verujem da niste takav čovek i da ne želite da budete takav predsednik Vlade, ali svakome ko se bavi politikom bi postalo jako sumnjivo kako to da jedan deo ove zemlje stalno misli drugačije, i to deo ove zemlje u kome veliku većinu čine građani srpske nacionalnosti. Gde je nesporazum? Da nije možda nesporazum u tome što je zamor stalnom obespravljenošću građana Vojvodine počeo da bude sve veći i veći?
Ja vas pitam – šta ćemo uraditi oko obrazovanja? Vi kažete da se obrazovanje demokratizuje i da ga bude više. A ja vas pitam – a šta ćemo uraditi da obrazovani ne odlaze iz ove zemlje? Jer, došli smo u poziciju da je u proteklih 20 godina Srbija došla do toga da joj trećina doktora nauka živi u SAD. Neka mi neko objasni kako mislite da tu nešto preduzmete? Neka mi neko objasni, kada kažete da se borite…
(Predsednik: Gospodine Čanak, samo da vas obavestim da je vreme isteklo.)
… Završavam.
Kako mislite, dakle, da sve to uradite u okvirima aktuelnog Ustava Srbije? Mislim da je to nemoguće. Hvala na pažnji.

Ako smem samo da primetim jednu sitnicu, ovo je prvi put da ste nešto vratili, nešto što ste te pre toga ukrali, ali prvi deo ste češće radili. Hteo sam da vam kažem nešto drugo. U pravu ste, pričaćemo o ovome za koji dan, ali bih hteo samo jedno da vas pitam par stvari oko samog sastava vlade.
Hoćete li mi reći samo, vidim da je gospođa Verica Kalanović tu, osoba koja je februara 2010. godine, pošto je iz NIP otišlo 1,83% u Vojvodinu dva puta računala autoput. Vidim da je tu Mrkonjić, dr Milutin, ali tu nemam šta da dodam. Vidim da je tu Ilić magistar, Velimir da dokraducne što nije kraducnuo do sada. Vidim da je ministar zdravlja čovek ...
(Predsednik: Gospodine Čanak samo vas opominjem da se uvredljivim izrazima ne obraćate narodnim poslanicima i kandidatima za ministre.)
Samo da završim, ovo su kandidati za ministre. Niti su ministri, niti su poslanici. Znači, vi za ministra pravde predlažete čoveka koji je asistent na fakultetu sa 29 godina. Za ministra kulture određujete čoveka koji je učestvovao u organizaciji prenoseće knjige Milana Lukića čoveka koji je osuđen na doživotnu robiju zbog najžešćih zverstava koje se mogu zamisliti u Višegradu. Mene interesuje kako mislite da se borite protiv korupcije u uslovima kada vam tu sedi Mlađan Dinkić? Kako mislite sve da uradite i strašno bih voleo da znam odgovore, ali ih ne znam i zato ste vi mandatar. Zato bih molio da mi samo to objasnite.

Reći ću samo jedno, iz izlaganja gospodina Vulina oko paljenja Skupštine i oko vandalskog ponašanja, oko prebijanja novinara, itd, prepoznao sam gospodina Ilić Velimira i ne osećam se prozvanim. Hvala lepo.

Postavio bih nekoliko pitanja, međutim, neprijatno sam iznenađen činjenicom da ovde nema ministara kojima bih mogao uputiti ta pitanja, zbog toga što pre već više meseci sam postavio pitanje ministru unutrašnjih poslova – kako je moguće da u sekularnoj državi MUP ima krsnu slavu? Nisam dobio nikakav odgovor. Ponovio sam pitanje predsednici parlamenta, koja mi je rekla da nije ni ona dobila odgovor i da će pitanje ponoviti nadležnom ministarstvu. Ponovo postavljam pitanje i dopunjujem ga pitanjem – dokle će pojedini ministri ignorisati parlament ove zemlje?

Drugo pitanje za ministarku pravde glasi – da li su nastupi inženjera Mrkonjića, gde traži oslobađanje pravosnažno osuđenih lica, pritisak na nezavisno sudstvo? Tu se, naravno, radi o Radetu Markoviću, Mihalju Kertesu i Dragoljubu Milovanoviću, pravosudno osuđenih za zločine na Ibarskoj magistrali i ubistvo Ivana Stambolića. Dakle, da li je to napad na nezavisno sudstvo?

Dalje, imam pitanje i za ministra Dulića. Skladištenje nuklearnog otpada u Srbiji je tema koja izaziva mnoge dileme zbog toga što postoje glasine da se nuklearni otpad skladišti na neadekvatan način i da se čak uvozi nuklearni otpad i da se skladišti na teritoriji Srbije, čime se ugrožava zdravlje građana Srbije. Obzirom da je, po saznanjima koja sam dobio od vas, zabranjeno tako nešto, kako je onda moguće da preduzeće koje se bavi skladištenjem nuklearnog otpada ostvaruje oko četvrtine svojih prihoda iz spoljnotrgovinskih aranžmana? Koji su to aranžmani i o čemu se tu zaista radi?

Takođe bih želeo da mi nadležni iz Vlade objasne kako je moguće da, žao mi je što ovde nije premijer koji obavlja i funkciju ministra finansija, carina dostavlja agencijama, koje se zovu "PI", "OFPS" i "SOKOJ", carinske dokumente o uvozu IT opreme, koje su inače poslovna tajna svakog preduzeća koje se bavi tim poslom? Za početak ovoliko.