Ovo što ću govoriti na neki način ponavlja ono što sam već rekao, ali sa dva aspekta. Jedan je politički, jedan je društveni.

Politički je da moramo, ako želimo da uđemo u EU i da budemo uvažavana zemlja, da budemo zemlja vladavine prava, što znači da moramo poštovati Ustav. U Ustavu član 71. piše da je osnovno obrazovanje obavezno i besplatno.

Raspitao sam se kako je do toga došlo i video sam da u stvari u Deklaraciji koja je doneta 1948. godine, prilikom osnivanja UN, a čiji je osnivač između ostalog bila ovdašnja Jugoslavija, u toj Deklaraciji stoji ovaj član, a to je da je osnovno obrazovanje besplatno i obavezno. Zatim pedesetih godina su došli paktovi o ljudskih pravima i tzv. druga borba koja govori o obrazovanju i o kulturi. Sve je to ratifikovala Jugoslavija. Onaj ko nije imao sve desetke na pravnom fakultetu mogao bi takođe znati da je to međunarodno pravo koje ratifikujemo ovde automatski sastavni deo našeg zakonodavstva. Tako se i našla ova odredba da je obrazovanje besplatno i obavezno.

Ako to ne poštujemo, onda se bojim da smo se ogrešili i o međunarodno pravo, o UN, a naravno da ne govorim o sopstveni Ustav. Insistiraću do kraja, dokle god bude potrebno, da se to poštuje, jer je to jedno univerzalno pravo.

Sada društveni deo, pokušaj da se pomešaju socijalna pitanja sa političkim pitanjima, pa onda da se kaže – mi ćemo dati besplatne udžbenike, ali samo za one koji su veoma siromašni. Ko će to određivati? Nema nikakve karte i sa kojim pravom.

Ono što ova Deklaracija hoće jeste da svakom detetu koje napuni 6-7 godina i dođe u školu, to je njegov ulazak u javni život, da mu kao građaninu, a ne kao siromahu dodeljuju udžbenike. To je ključno pitanje zašto svi u normalnim zemljama imaju svoje udžbenike koji ih čekaju kada dođu. To je pitanje ravnopravnosti građana.

Naravno, uvek pozdravljam svaki napredan predlog i očekujem, da nešto što je bilo verovatno omaška, da je uvođenje besplatnih udžbenika bio jedan značajan korak čime se mi približavamo pravednome društvu i onome što je civilizacijska tekovina za mnoge. Pored toga, to se nalazi i u našem Ustavu, u članu 71, pa je onda u toliko bilo lakše da se to sprovede, pa su mnogi, da pomenemo ipak da je nešto i pozitivno urađeno u gradu, recimo u Beogradu za vreme gradonačelnika Đilasa bilo je besplatnih udžbenika čak i preko onoga što smo želeli da im postepeno svake godine napreduje po jedan razred, da se da za čitav razred.

Dogodilo se međutim nešto veoma zanimljivo. Jedna od prvih mera nove koalicije desničarske Vlade bio je da se ukinu upravo besplatni udžbenici. Kada je Margaret Tačer dolazila na vlast onda je ona prvu meru donela da se ukine besplatna šolja mleka za đake u pauzama. To je prva oznaka jedne neoliberalne politike koju su Margaret Tačer i naravno američki predsednik Regan, postavili kao temelj budućeg poretka.

Ono što mene danas čini malo optimističnim, da su za taj predlog, da uvedemo besplatne udžbenike, svojevremeno glasali mnogi sadašnji članovi Vlade i poslaničke većine. Tako da ja ne mogu da pretpostavim da oni sada neće glasati za ono što su glasali, propagirali tolike godine pre toga, da će dobrovoljno učiniti jedan korak nazad u odnosu na ono što su radili kada su vodili resor prosvete. Sećam se, sa najboljim uspomenama, kako sam sa funkcionerima SPS išao od Kraljeva na dalje, da propagiramo tezu o besplatnim udžbenicima.

Zbog toga očekujem da će svi poslanici socijaldemokratske orjentacije takođe glasati za jedan predlog da udžbenici postanu besplatni. Ali, mimo tog ideološkog problema, imamo jedan ustavni problem. U članu 171, stoji da je osnovno obrazovanje u Srbiji obavezno i besplatno. Molim da poštujemo Ustav i da ne rešavamo ovo pitanje preko Ustavnog suda i da izglasamo ovaj zakon.

Dame i gospodo narodni poslanici, bilo je dosta debate o Zakonu o obrazovanju. Ali, imamo jedan problem – kako se konstituiše politika Vlade kada je ona sastavljena od predstavnika različitih ideoloških grupacija?

Govori se često o bivšem režimu, ali treba podsetiti da je u tom bivšem režimu ministar prosvete bio gospodin Žarko Obradović, sa kojim sam jako dobro sarađivao. Da ne pominjem Dačića, da ne pominjem Dinkića, da ne pominjem LJajića i ne bih sad hteo da ređam sve predstavnike bivšeg režima inkorporiranih u sadašnju Vladu.

To stvara izvesne teškoće kada se donose zakoni. Kod nas postoji jedno konvertistvo, pa ljudi menjaju stavove.

Tako se dešava da dobar deo tih, nazovimo levih partija, neke su pokušale da budu članice Internacionale, da na primer izglasaju jedan krajnje konzervativni zakon koji je korak nazad, a to je Zakon o radu, koji smanjuje prava radnika, a uvećava prava poslodavaca, tako da su bačene u koš godine i decenije borbe radničke klase za veća prava.

Dakle, s jedne strane, imamo jednu populističku propagandu, koja me stalno podseća na onaj film Kusturice sa onom Doli Bel, svakog dana napredujemo u svakom pogledu sve više, ali nažalost, pokazuje se da mi istom brzinom, možda većom, i nazadujemo. Jedan od koraka nazad je pomenuti zakon, o kome sam govorio, a drugo je ovaj zakon o besplatnim udžbenicima.

Ja ne bih previše, o tome je bilo dosta govora, pledirao iz nekih socijalnih razloga, ali krenuo bih, pre svega, od poštovanja Ustava. Ne može Ustav u članu 71. propisati da je osnovno školovanje obavezno i besplatno. Ako je obavezno, čovek ide u zatvor što nije dete poslao u školu, a besplatno nije, iako ga obmanjuje Ustav. Treba da uzme kredit, ako ima troje dece, a stalno plediramo da ih je više, da bi mogla deca da imaju udžbenik. Dakle, problem demokratije jednakosti je upravo u tome da imaju jednake šanse.

Samo da završim. Bilo je za vreme prošlog režima koje to ukinuo i kad, to će se videti.

Ja mislim da bi neki želeli jednu polemiku sa mnom, ali za to treba da postoje preduslovi. Prvo, da se govori istina. Drugo, da se znaju činjenice. Treće, da se vodi rasprava o predmetu, a ne o uvredama.

Pošto ja ne spadam u osobe koje će se svađati sa svakim ko to želi, ja odustajem od te rasprave, sa gospodinom koji me je prethodno prozivao toliko puta, ne želim da vodim polemiku, jer imam problem, čuo sam na N1, na pitanje novinara, ali vi ste o gospodinu Vučiću i Nikoliću izjavljivali to i to, dobio sam od gospodina Šešelja knjigu o dotičnoj ličnosti. NJegova izjava je bila – jeste, ja sam to govorio, ali nisam tako mislio. Imam problem kada tog čoveka slušam, da li to što on govori misli ili iz nekog drugog razloga govori. Zato uglavnom biram sagovornike.

Što se vas lično tiče, mi smo razgovarali prilikom vašeg izbora i vi znate kako ste se meni onda obraćali, ja sam vam tada rekao da ne želim više da polemišem s obzirom da sam pretpostavljao da mi imamo sasvim drugu relaciju, druge i civilizovane odnose.

Što se udžbenika tiče, ministar prosvete, ne vidim ga ovde, gospodin Žarković, je sa velikim oduševljenjem prihvatio moju inicijativu da se poštuje Ustav i da ono što piše da je besplatno, da tako bude, kao u najvećem broju zemalja uključujući i one oko našeg okruženja. Udžbenici su besplatno i deljeni, to što neko ne zna, to je drugo pitanje. Prema tome, ne bih hteo da ulazim, već sam dao objašnjenje, pošto me neprimereno, nekoliko puta prozivate.

Gospodo narodni poslanici, ovo je sigurno najvažnija tema sa kojom se svako društvo susreće, jer ona govori ne samo o sadašnjosti, ona govori o budućnosti. Zbog toga ona nije uvek prikladna mnogima koji žele da reše nešto danas, daj nam danas pa videćemo šta će biti kasnije.

Istovremeno, ona je krajnje odgovorna, ona ne rešava samo naše pitanje, ona rešava pitanje budućnosti i imamo ogromnu odgovornost prema hiljadama i hiljada đaka šta će se u njihovom životu događati. Ne postoji ni jedan odgovorniji zakon od ovoga.

Naravno, ne bih hteo da citiram filozofe, ali pisac „Društvenog ugovora“ napisao je pre 250 godina – polazim od ljudi kakvi jesu, a zakona kakvi bi mogli da budu. O tome kakvi smo ljudi, ne bih hteo da govorim, ali o društvu nešto mogu da kažem. I da društvo nije mnogo bolje od onoga kakvo nam je školstvo i obrnuto, školstvo nam je onako kakvo nam je društvo.

Zahvalan sam ministru što nam je opisao to stanje u školstvu. Korupciju, zloupotrebu, pritiske roditelja, pad nivoa, neodgovornost, sve su to činjenice. Sada se postavlja pitanje – kako ćemo to da uskladimo, ajde da se našalim, sa onom Kusturicinom, reći ću ipak, u filmu „Sećaš li se Doli Bel“, konferensije kaže – svakim danom napredujemo u svakom pogledu. To je taj optimizam, ali društvo je bilo drugačije. Sklon sam da kažem da mi često nazadujemo i to se dešava i drugim narodima, naravno. Rekao bih da se čak i američkom narodu sada dešava i njegovoj demokratiji da nazaduje, a da ne govorim o nekom sitnijem.

Međutim, kad sam bio već spreman skoro da poverujem, pošto me u to uverava televizija svake večeri, dođe mi do ruke jedan tekst, koji ću dati kasnije ministru, pod naslovom „Ciljevi i domašaji reforme školstva“, naša stvarnost, časopis tada vodeći 1959. godine. Nadam se da će ministar tu naći mnogo inspiracije i videti da je u nečemu on napredniji od onoga što se danas predlaže.

Ovde imamo jedan krupan problem. Suočeni smo sa velikim i ubrzanim promenama. Ne možemo više školu zasnovati na gomilanju činjenica, erudicija je mrtva. Pritisnete dugme i naći ćete na internetu, na „guglu“ sve što vam treba, ali naći ćete ga mnogo površnije i sa obiljem takvim da je to skoro neupotrebljivo.

Rezultat toga, što informacija zamenjuje erudiciju, vi imate više informacija, ali manje pravog dubinskog znanja, ali takva je tehnologija, tako će to ići. Ide brzina iza toga, menjaju se činjenice. U jednoj sjajnoj knjizi jednog Eriksona ne švedskog, nego norveškog, tiranija brzine se to zove, kaže - sada nose u koferu bibliografije, ovi autori koji ne prepisuju doktorate, oni nose u koferu, jer pritisne, je li, internet i izađe mu tamo nekoliko hiljada jedinica, ako je navodno to dao. To više niko ne čita. Nema tog ludog profesora koji će sada sesti pa to sve čitati.

Dakle, suočeni smo sa tim, odavno u Evropi postoji jedan veliki problem i ona se prilagodila ovom modernom tipu obrazovanja u kome postaje važno razumevanje i funkcionalnost. Zato na času bilo kog, u ovoj zapadnoj zemlji, vi ćete videti raspravu o đacima, neki problem se rešava, nema onoga ko zna, pa hajde sada vrhovi su ti i ti, gradovi su ti i ti i kao veoma je važno, ta erudicija njemu više ne znači ništa. Ali, nema ni onog kritičkog duha. Dakle, škola je jedna autoritarna organizacija zasnovana na hijerarhiji, postoji jedna knjiga Ivana Ilića koja se zvala „Dole škole“, jer je smatrao da škola uči građane pokornosti, pa zbog toga nisu dobri građani, a nema dobre države bez dobrih građana. Kako ćemo da napravimo građane? Tu dolazimo do naše teme, šta je cilj obrazovanja? Da li je cilj obrazovanja samo da imamo nekoga i da kažemo – on je pogodan, to traži privreda danas, je li da on to pritiska tamo zeleno umesto crveno itd, što nam obrazovanje obećava ili je cilj obrazovanja čovek, njegovo napredovanje. Jak mora biti osnovni cilj našeg obrazovanja i on mora da se vežba da zna da može da prelazi, jer je brzina promena ogromna sa jedne tehnologije na drugu, da se prilagođava, a i da ima nekog znanja da to može. Ono što se zvalo policentrično ili, šta ja znam, politehničko obrazovanje koje su mnogi pedagozi još u 19. veku propovedali. Da li mi to imamo danas u današnjoj školi ili nemamo? Ona je siromašna, podložna svim onim pritiscima politizacije koje postoje. Mi smo jedno društvo velikih političkih ratovanja, beskrajnih i to jeste problem da se stigne do onoga što se zove opšte dobro. Vrlo često govorimo – Vlada, pa Vlada je država, a država je vlasnik. Ma, nije, ona mora da bude samo čuvar opšteg dobra, a ne vlasnik. To je ključno pitanje danas šta mi hoćemo sa tim mladim generacijama.

Ono što meni smeta u ovom zakonu, on se zove Zakon o obrazovanju i vaspitanju. O vaspitanju ima jako malo, skoro nimalo, a to je ključno pitanje. Obrazovanje se menja, usavršava, ali vaspitanje ostaje kao trajna obeležja karakterna nekog čoveka. Da li mi vaspitavamo đake da budu građani? Šta se dešava? Kakvo je to školsko nasilje koje je bilo nepoznato. Šta se dešava sa idealima koje oni imaju? Koje su to vrednosti koje trebaju da im se stvore i na koji način i kojim primerom.

Ne zaboravimo, možemo mi doneti zakon kakav hoćemo, mogu im roditelji i profesori pričati šta god hoće, oni najveći deo vremena gledaju u televiziju, a kakvu televiziju gledaju, šta se tu produkuje kao vrednost. Samo nasilje, ubistva, sebičnost, kriminal, pornografija itd. To vaspitava generacije. Uzalud je ovo što mi pričamo da treba biti plemenit, dobar, to se teško događa.

Imao sam priliku ili ne, svejedno, da budem i profesor gimnazije i profesor učiteljske škole i profesor na univerzitetu i ovde i napolju i da budem istovremeno i naučni radnik i da budem poslanik, šezdeset i nešto godina radnog staža, nešto sam naučio, imam nekog iskustva, ali ono što iz svega toga mogu da izvedem je sledeće, da je potreban uporan rad i stvarno osećanje da možemo učiniti nešto za opšte dobro, i da umemo da budemo tolerantni, da diskutujemo bez uvreda, bez želje da onog drugog uništimo.

Druga stvar koja mi smeta u ovom zakonu jeste izvesna autoritarnost. Biće ministar, direktor, suzićemo vlast. To je tendencija našeg društva uopšte koja ide od vrha. Mi danas imamo vladu jednog čoveka, nemojmo se zavaravati da je to nešto drugo. Šta je problem koji mi danas imamo? Što je taj model udaljen od demokratije, jer kada Herodot definiše demokratiju, on kaže u negativnoj definiciji, ona je suprotna vladavini jednog čoveka.

Zašto ovaj zakon smatram da nije demokratski? Demokratija se danas podrazumeva, pošto je posrednička demokratija u mnogo čemu izigrala građanina, on više nema, iza njegovih leđa se sve odigrava, ali on želi da bude prisutan, da u nečemu odlučuje. Vi ste videli radost građana kada mogu da odbrane neki vrtić, kao što ovi sada hoće da odbrane školu i tako dalje. Tu je on kao građanin, kao subjekt države, jer se on smatra s pravom, ravnopravan, jednak i zbog toga je on u jednoj zajednici, ali na ovaj način će biti teže.

Dolazim do jedne teme zbog čega sam ja predložio jedan amandman, jedan zakon, to je pitanje besplatnih udžbenika. Čuo sam obrazloženje – pa, nema besplatnog. Ima besplatnog. To ne znači da onaj treba i da jede u školi, mada ima škola gde se i to događa, ali ako stavite u Ustav – evo, osnovno obrazovanje. Dakle, obavezno i kažnjavate, kao što sada pretite ovim roditeljima koji đake ne šalju u školu da će biti kažnjeni, a pri tom dozvolite da udžbenici idu na tržište sa velikim tiražima, ogromnim, to su milioni i naravno sa cenama koje su iznad mogućnosti da plaćaju, a vi znate koliko iznosi prosečna plata, nisu u stanju da školuju.

Šta je posledica toga? Posledica je da mnogi tu decu i ne šalju u škole, a uz to ovde se ne pominje dovoljno, postoje nivoi siromaštva kada se deca, da ne pominjem samo romsku populaciju, i ne prijavljuju prilikom rođenja. Imali smo jednu raspravu na kojoj se pokazalo da preko 20% Romske dece koja se rodi nikad nije registrovano u matičnim knjigama rođenih, naravno, onda ih i ne zovu u školu. NJegov problem nastaje kada treba da se zaposli a nema krštenicu. I, toga ima u našem društvu. To je zločin prema deci. Dakle, nema veće vrednosti, važnijeg resursa nego što je čovek, a što je mlađi to je njegov resurs veći. Ako mi ne zahvatimo iz dubine naroda, odakle smo svi izašli, sve što možemo kvalitetno da služi opštem dobru, kao dobri građani koji ne misle samo o sebi nego i o svojoj državi da bude bolja, lepša, slavnija, uglednija, mi smo na pogrešnom putu.

Zato smatram da udžbenici moraju da budu besplatni. Pokrenuću tužbu Ustavnom sudu, jer član 71. to decidirano kaže. Drugo, praksa svih zemalja koje sam konsultovao je da se udžbenici ili drže u školi, pa ih đaci iz svojih polica uzimaju i trajno im služe, ili dobijaju ceo papir. U Francuskoj, recimo, dobijaju i jedno i drugo, i da nose kući, a i da imaju jedan koji stoji u školi. Dakle, to se zove besplatno obrazovanje.

Meni je prihvatljiv i predlog koji se ovde čuo o obaveznom srednjem obrazovanju. U mnogim zemljama je već odavno 10 godina obaveznog obrazovanja, a u mnogim zemljama je to sada stiglo i do obaveznog srednjeg obrazovanja. Mi nismo ni bogata zemlja, niti imamo tako slavnu demokratsku tradiciji da se sa njom možemo pohvaliti, da će sve biti sjajno i dobro, da ćemo svi raditi za opšte dobro, ali zato moramo da imamo zakone koji će makar toliko biti u skladu sa realnošću i ozbiljno ih se pridržavati. Još je Svetozar Marković napomenuo svojevremeno - lako je napraviti zakone, nema te varvarije u Srbiji koju možete da pretvorite u zakon, obučete je za čas, ali da li se poštuju ti zakoni? Onda dolazimo do ove druge tačke - ima li kontrole i kakva to kontrola da bude? Dakle, da li se može kontrolisati šta se događa u školama i kuda obrazovanje kao takvo ide?

Mi nismo, izvinite, gospodine ministre, do kraja konsultovali savremenu pedagošku i psihološku nauku, ono što se danas kao moderno shvata. Svi su u nekom preuređenju, svi su na neki način zbunjeni tom brzom tehnološkom promenom koja se dešava. Sada imate posledicu da deca ne znaju npr. tablicu množenja. Što bi on to znao kad on pritisne telefon mobilni, svako ga ima u džepu, i on mu to kaže. Dakle, postoje i ogromne negativne posledice. On ne ume da napiše pismo. Imam posla sa saradnicima, nekim mladim, ne znaju da vam napišu obično pismo. Dakle, imaćemo deklaraciju o spasavanju srpskog naroda itd, sve je to lepo, ali naučimo ga prvo da piše. Da li svi znaju da pišu ćirilicu ili da uopšte pišu? Ide SNS, ok, kul itd, i time se stvar završava.

Dakle, ako vodimo računa o opštem dobru, verujte da nema veće brige, bolje i odgovornije, nego brige o obrazovanju, o deci, bez ikakve politizacije. Mi smo to upropastili. Moram i to da vas podsetim, šta je sve ovde u Skupštini, ne ovoj, nego malo ranijoj, donošeno, ali srpskoj. Moralno politička podobnost. Pet zakona o školstvu, da isteraju nas osam nesretnika 1968. godine. To su glasali poslanici, glasali su za to. Dakle, ta politizacija koja je svojevremeno dok je bila jedna partija nanela ogromnu štetu, jer je lišila uticaja veliki deo kvalitetnih ljudi, ona se nastavila posle sa ovim partijskim radom. Ali, pošto znam da će se odmah skočiti da ima tu DS itd, da bi uskratio replike kasnije, da kažem da je samo jedan član DS bio ministar prosvete, a to je LJuba Davidović, pre 100 godina. Kasnije su bili, evo da uzmemo poslednje godine, Žarko Obradović, pa se vraćamo nazad do Lončara itd. Dakle nema, zahvaljujući feudalizaciji koalicija, u kojoj svaka partija uzme jedan resor i onda je ona tu gazda. Demokrate su pravile ogromne greške i to sam govorio na svakom sastanku, jer je to bilo skandalozno što su to prepuštali koalicionim partnerima. To nije lukrativno, da upotrebim taj izraz, pa pustimo to, neka se prosvetom bakće ko god drugi hoće. U tome leži odgovornost i DS za sadašnje stanje, ali u personalnom smislu, u odlučivanju, odlučivali su naravno i drugi.

Pozivam na jednu opštu raspravu. Ja sam napravio nekoliko amandmana i očekujem da rasprava bude tolerantna. Moram priznati da je nelagodno dobacivanje koje se pretvara u jednu primitivnu svađu, u kojoj nemam oduševljenje da učestvujem. Nadam se da će ministar razmisliti o ovom, da ne ide na Ustavni sud, jer smo ovo već imali. Nekada su socijalisti dok su bili socijalisti, SPS je glasao za to, ministar Obradović me je hvalio svuda što sam pokrenuo inicijativu za besplatne udžbenike, ali promenila se koalicija i zaboravili su to obećanje i tu svoju orijentaciju. Ova Vlada ima toliko socijaldemokratskih ili socijalističkih članova, da mene čudi da ona vodi takvu jednu neoliberalnu politiku neprekidno, a ima ovde predstavnike i JUL-a i SPS-a i socijaldemokrata LJajićevih itd. Sve je to neki bivši režim koji je imao jednu socijaldemokratsku orijentaciju. Nadam se da će oni u Vladi kao kolektivnom telu uspeti da se izbore za elementarne pravednosti, jer ono što je najgore što nam se može desiti, to je da hiljade i hiljade talentovane dece zbog siromaštva ostane izvan domašaja svojih mogućnosti. Hvala lepo.

Imam dva pitanja upućena Vladi i resornom ministru nauke i obrazovanja, ali ne znam kako da im uputim, u koju banju da im pošaljem pismo, jer ovo što mi sad ovde radimo je dosta neobično, razgovaramo sa Vladom, a ne znamo gde se Vlada u ovom trenutku nalazi, ali preći ću na pitanja.
Već skoro dve godine naučna javnost Srbije je uznemirena, jer nisu rešena osnovna pitanja finansiranja nauke, zbog čega imamo osetan pad naučnih rezultata, niti imamo registre istraživača, koje sve naučnike, niti imamo ikakav oblik budućeg finansiranja. Uvođenje projektnog sistema je pokazalo da to možda važi za neke nevladine organizacije koji dobiju donaciju, pa onda ima nekakav projekat, ali nemoguće je zamisliti stvaranje naučnog podmlatka isključivo na osnovu projekata.
Kada odličan student završi studije i zaposli se u nekom institutu, on mora tri, četiri godine najmanje da sprema doktorat. Nije uključen ni u čiji projekat. Šta upravo to znači? To znači potpuno uništavanje tog projekta. Protestuju mnoge naučne institucije od akademije do zajednice instituta, apsolutno bez ikakvog rezultata.
Prethodni ministar Verbić je usvojio neke projekte, raspisao je bio konkurs, onda je Vlada na opšte zaprepašćenje poništila odluke svog ministra i onda se stvar vratila na početak. Ovih dana imamo veliku uznemirenost u naučnoj zajednici. Ono što nas zabrinjava, ja znam da društvo u nečemu napreduje, u nečemu nazaduje tj. uči sa svakim društvom, ja znam da mi napredujemo u oporezivanju građana i imamo tu poresku disciplinu uvedenu, pominje se i suficit i to je lepo, ali isto tako imamo i nazadovanje u nauci i nazadovanje u obrazovanju. Oporezivanje je ključ i za godinu, da se neke stvari završe, isplate, ali ovo nazadovanje u nauci i obrazovanju ostavlja strateški duboke tragove.
Mnoge zemlje su se upravo izvukle iz zaostalosti, razvijajući nauku i obrazovanje. Tu je primer Finske, Irske i nekih drugih zemalja. Mi nismo bogata zemlja da se možemo razbacivati nekakvim resursima, pa će to da nam pokrije sve. Imamo resurse, mlade ljude koji treba da se bave naukom i da prate ono što se u svetu događa.
Drugo pitanje tiče se obrazovanje. Bio sam ponosan na jednu tekovinu, gde se poštuje Ustav i to sam jedva izborio uprkos otporu mnogih lobija stranih izdavača koji su pokušali da to miniraju. Pozvao sam se na član 71. Ustava koji kaže – svako ima pravo na obrazovanje. Stav 2. – osnovno obrazovanje je obavezno i besplatno, a srednje obrazovanje je besplatno. Ako je nešto obavezno, i to po Ustavu obavezno, to znači da onaj ko krši obavezu podložan je sankcijama. Svaki roditelj koji ne šalje dete u školu biva kažnjen. To piše u Ustavu, a država svoju obavezu, da bar taj udžbenik iz koga će dete da uči, učini besplatnim, što čini 90% zemalja razvijenih danas u svetu. Na to smo se oglušili, jer postoje mnogi lobiji, kreću se milijarde u tom obrtu, izmišljaju se razni udžbenici, skupi udžbenici, itd.
Govorimo o natalitetu. Šta da radi čovek sa troje dece koja treba da idu u školu? On mora da uzme kredit na jesen da bi kupio udžbenike toj deci, a uštedeo bi pare da je to besplatno. Razbacujemo na razne stvari, na mnoge finansijske resurse, ali ovde gde je najvažnije da svakom detetu obezbedimo udžbenik, koji mu Ustav garantuje, to je bilo usvojeno. Naši bivši koalicioni partneri, socijalisti, su se u tome slagali, i to smo, Bog zna kako, uspeli da propagiramo. Na kraju, ispostavilo se da od toga nema niša. To je prvo kršenje Ustava. Pokrenuću naravno i ustavni spor oko toga.
Još jednom da upozorim da o osnovnim stvarima, kao što su nauka i obrazovanje, ne vodimo računa. Tu smo sproveli jednu ideologiju nazadovanja i niko ne može poreći činjenicu da su naša nauka i naše obrazovanje ispod onoga što je bilo pre možda 30 godina. Hvala.

Poštovane dame i gospodo, nastavljamo sa radom.
Na osnovu službene evidencije o prisutnosti narodnih poslanika, konstatujem da sednici prisustvuje 180 poslanika.
Podsećam vas da je članom 88. stav 5. Poslovnika Narodne skupštine predviđeno da kvorum za rad Narodne skupštine na Prvoj sednici Narodne skupštine postoji ako je na sednici prisutna većina od ukupnog broja narodnih poslanika.
Radi utvrđivanja broja narodnih poslanika prisutnih u sali, molim narodne poslanike da ubace svoje identifikacione kartice u poslaničke jedinice elektronskog sistema za glasanje.
Konstatujem da je, primenom elektronskog sistema za glasanje, utvrđeno da je u sali prisutno 197 narodnih poslanika.
Nastavljamo rad o Drugoj tački dnevnog reda – Izbor predsednika Narodne skupštine.
Izvolite, po Poslovniku.

Ima reč gospodin Šešelj.

Po Poslovniku, Vukadinović.

Molim vas, momenat.
(Đorđe Vukadinović, s mesta: Molim vas, imam dva minuta na raspolaganju.)
Polako, ovde imamo jednu neobičnu situaciju da se u sred rada upliće drugo pitanje, a to je pitanje načina predsedavanja koje je inicirao predlagač. On od mene traži, molim vas, dozvolite, ako ste već otvorili to pitanje, ono je otvoreno pred celokupnom javnošću koje je videlo jučerašnju sednicu, kada mi je kandidatkinja najgorim rečima i uvredama prišla i optužila me za državni udar, da sam izvršio državni udar i ja dva dana nisam izlazio iz kuće čekajući da dođu da me uhapse, jer ipak to je veliko, najveće krivično delo. Pošto me nisu uhapsili, ja ću onda moći da nastavim u tom stilu, ako je to pitanje krivičnog dela.
Nemojmo ponovo, oni koji su inicirali onakav dugi tok prošle sednice, uključujući s početka i gospodina Martinovića koji bi i danas pokazao svoju borbenost i počeo ponovo repliku. Imao sam nameru, kao što sam imao nameru i prošli put, rekao sam, dajte da završimo posao. Mogli su da govore samo predstavnici poslaničkih grupa, pošto imamo jednog kandidata i stvar bi se završila, ali je nekome bilo stalo da iskaže, pokaže, svoju borbenost i počeo je napadom na političke stranke opozicije.
Prema tome, molim vas, možete da protestujete koliko god hoćete, vi ste otvorili temu, hoću da vam odgovorim na tu temu. Prema tome, molim vas, prekidam ovu debatu. Nastavljam sednicu tamo gde je bila, a izdržaću do kraja bez obzira kakve pritiske na mene vršili, oni neće imati nikakvog efekta.
Reč ima gospođa Maja Gojković. Izvolite.

Po Poslovniku, Saša Radulović.

Da li želite da se izjasnimo o povredi Poslovnika?
(Saša Radulović, s mesta: Ne.)
Reč ima narodni poslanik Dragan Šormaz.

Hvala.
(Vojislav Šešelj, s mesta: Javljam se za reč.)
Replika, ili?
(Vojislav Šešelj, s mesta: Replika. Pomenuo me je.)
Replike ne mogu doći na povredu Poslovnika.
Izvolite, gospodine Martinoviću.

Morate 10 puta govoriti. Nema dogovora o načinu kad će se prekinuti sednica. Nismo se o tome dogovorili.
(Aleksandar Martinović, s mesta: Ima dogovora o broju potpredsednika.)
Nismo, niti piše u Poslovniku da se o tome mora dogovoriti. Prema tome, nemojte se vraćati više na tu temu.
(Aleksandar Martinović, s mesta: Znači ne važi dogovor o broju potpredsednika.)
Što se tiče mog predsedavanja nastojaću da bude potpuno korektno i u redu, a na vas apelujem da se ne vređamo i da završimo sednicu.
Ako ne želite, kažete da imate mnogo vremena, ja verujte takođe imam dosta vremena, možemo se dogovoriti.
(Vladimir Đukanović, s mesta: Da li vam piše da možete da date nekom drugom da vodi?)
Ako nema više nikoga po povredi Poslovnika, idemo dalje.
Pitam ovlašćene predstavnike ili šefove poslaničkih grupa da li se neko od njih javlja za reč?
Reč ima gospodin Palma. Izvolite.