Vreme.
(Vojislav Šešelj, s mesta: Možete da bučete koliko god hoćete, kao da mene vaša masa mnogo interesuje. Danas vas je mnogo, sutra će vas biti malo, prekosutra ćete nestati.)
Vreme, gospodine Šešelj, je isteklo.
(Vojislav Šešelj, s mesta: Evo završavam. Isključili ste mi struju, a to je kao da ste mi vazduh isključili. Imam pola minuta.)
Moramo ovo završiti večeras, ljudi. Imamo još jednog jedinog govornika i hteo bih da time završimo.
Na osnovu člana 104, mogu da procenim da li, ovde piše, ima smisla nastaviti polemiku ili ne. Prema tome, pošto se sve kreće izvan teme, izvan dnevnog reda, onda ćemo ostaviti svu ovu polemiku za naredni period. Ima vremena, pa ćemo to završiti.
Sada dajem reč poslednjem govorniku, Aleksandri Tomić.
(Aleksandar Martinović, s mesta: Mogu li ja da dobijem reč?)
Završili smo.
(Aleksandar Martinović, s mesta: Mogu li da dobijem reč kao ovlašćeni predlagač? Ako se ja ne bojim, što se vi bojite?)
Imali ste i vi, imao je i on…
(Aleksandar Martinović, s mesta: Samo dve minute, morate mi dati reč.)
Ne mogu sada. Nemojte me terati da prekinem sednicu i da je onda držimo u utorak, ako niste u stanju. Ja nemam drugu dilemu, ili ću ovo pustiti da ide u ponoć, ili se prekida.
(Aleksandar Martinović, s mesta: Molim vas, javio sam se za reč.)
Ima reč Aleksandra Tomić, kasnije ćete reći. Molim vas, biće još prilike da svaki šef kaže na kraju nešto.
(Aleksandar Martinović, s mesta: Javljam se po Poslovniku.)
Izvolite.